Putovanja, sasvim lično

May 28, 2001, 9:28:01 PM

Pošto sam po preporuci portugalskih pescadores bio u Sesimbri, palo mi je na pamet da bih možda mogao opet da vam pustim jedan izveštajčić. Nažalost, bez sopstvenih fotografija. Molim svakog da mi stavi do znanja ako misli da sam postao dosadan, jer postoji opasnost da počnem da se javljam kad god se vratim iz trafike s druge strane ulice.

[Ne bojte se, u mojoj uličici nema nijedne trafike]

Sesimbra (naravno, tako se piše ali se ne čita kako se piše, nego približno Sizimbra) ribarsko je mestašce na atlantskoj obali ispod ušća (estuarije) reke Sado, što znači da je blizu najbogatijih ribolovišta Portugalije. To je jedna plitka uvala sa ogromnom plažom, nešto lukobrana, ribarskom marinom, škverom za popravku ribarskih brodova, fabrikom konzervi, hladnjačom i nekoliko ogromnih hotela na klifu koji opasuje celu uvalu. To su oni naopaki hoteli, gde je ulaz sa recepcijom na mansardi tj. u nivou kolskog prilaza, a sobe su nizbrdo. Ja sam bio u Hotel do Mar (ne čita se tako!) i do sobe sam morao da menjam dva lifta. Pošto je sve naglavačke, gosti se redovno gube po hotelu. Navigaciju dodatno otežava i činjenica da morate uvek znati strane sveta, pošto postoji istočno i zapadno krilo hotela a brojevi soba su isti u oba krila. Ako imate tamo neku konferenciju, nijedna sesija ne može da počne na vreme, jer zadihane i izbezumljene učesnike dovlače spasilačke ekipe i sa po pola sata zadocnjenja. Ali s druge strane, kada se konačno dočepate odredišta, pa makar to bila i najdosadnija konferencija, osetite se spasenim i preplavi vas takvo zadovoljstvo, da nikad više ne poželite da napustite konferencijsku salu.

Osim zbog onih ribara, u Sesimbru (ne, rekao sam, ne čita se Sesimbra!) išao sam na sastanak članova Komiteta za sredozemne vodene ekosisteme (MedWetCom). Svaka zemlja daje jednog državnog i jednog nezavisnog delegata (ja sam bio nezavistan, i ovog puta jedini iz Jugoslavije) i oni se svake godine dogovaraju o neobičnim projektima i programima za očuvanje predela vodenih staništa u Sredozemlju i izveštavaju o rezultatima. Ove godine glavna tema bile su solane. Morska so je čudo i hit, a tradicionalne solane kao tehnologija na bazi prirodnih resursa i čiste sunčeve energije – paradigma su ekološki prihvatljivog, tzv održivog razvoja. So ima i kulturno-istorijski aspekt, tako da je pokrenut veliki program ALLAS (All About Salt), sa štabom u Grčkoj, u kojoj se so danas kaže alati (αλάτι), od klasičnog hals (ἅλς). Naravno, sve to ima veze s pticama koje su najvažnija biološka vrednost solana.

Imao sam i jednu klasičnu narudžbinu – da kupim CD kraljice fadoa (lat. fatum), pokojne Amalije Rodriges. Nju sam slušao kada sam prvi put bio u Lisabonu i Portugaliji, 1986. Posle toga sam tamo odlazio još koji put, ali više nisam mogao da idem u fadžinice. Jednostavno, to je postalo turistički obavezno i nisam hteo da kvarim onaj prvi utisak. Međutim, moj prvi kontakt s nekom vrstom fadoa je na izvestan način vezan za klasičarstvo. Evo te priče, prema mom sasvim nepouzdanom sećanju:

Godine 1963. na biologiju beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta upisalo se rekordnih četvoro brucoša iz Klasične gimnazije. Dakle nas četvoro iz istog razreda. Mislim da nikad pre ni posle toliko klasičara iz jedne generacije nije otišlo na biologiju. Zapravo, čini mi se da ima sasvim malo klasičara među biolozima. I obrnuto.

Ali, četiri klasičara na godini to je takoreći klub. I tako je i bilo, osnovali smo klub s originalnim imenom “Bios” i učlanili naravno i nekoliko neklasičara. Klub je, između ostalih aktivnosti, imao lepo posećene večernje projekcije filmova o prirodi koje smo pozajmljivali iz stranih kulturnih centara u Beogradu (Beograđani su ih i dalje zvali čitaonicama).

Na mene je fatalni utisak ostavio francuski film o zelenortskim kitolovcima. Ne zbog uzbudljivosti poslednjeg tradicionalnog lova na kitove (rukom bacani harpuni), nego zbog pesme, kitolovačke mome, zelenortske verzije fadoa, koja se zvala nešto kao “Najveća smrt na svetu” (ako je kit najveća životinja na svetu, onda je i kitova smrt najveća). Kad ubiju kita, kitolovci u njega pobodu veliku crnu zastavu i, veslajući polako, s postovanjem, vuku ga na obalu. Taj prizor i ta pesma su za nas dvadesetogodišnjake bili nešto vrhunski tužno i romantično-lepo. Mislim da smo se tada, moj najbolji drug i budući kum R. i ja, jedva uzdržali da se ne spakujemo i odemo pravo na Cabo Verde! Da vas sve podsetim, to su bile rane hiljadudevetstošezdesete, i takvi filmovi su bili potpuna retkost. Ne, nije bilo satelitske televizije. A i za fado je tada malo ko bio čuo u Beogradu. O momi da i ne govorim.

Nažalost, nisam uspeo da ponovo nađem ni taj film, ni tu pesmu. Koliko je lepa bol o kojoj  takva muzika peva, osetićete ako poslušate Sodad Sizarije Evure.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Sizimbra: ribolov CC0

Ko zna, možda su to veče i ta portugalsko-kreolska pesma odigrali neku ulogu u pokretanju i razvoju bogate tridesetogodišnje prirodnjačko-biološke produkcije obrazovnog programa beogradske televizije pod uredništvom gospođe I.I, još jedne klasičarke-biologa M63. Kakve to sve ima veze sa Sizimbrom i konferencijom o solanama kao predelima vodenih staništa i pticama? Pa kako da nema, godine 1986, 15 godina pre nego što je na toj konferenciji lansiran onaj veliki međunarodni projekt ALLAS za očuvanje solana, klasičarka i urednica obrazovnog programa RTB gospođa I.I, započela je snimanje emisija o solanama i Ulcinjskom primorju, sa istim tim motivima i porukama. Serija od četiri emisije emitovana je 1988. Te pionirske emisije su sačuvane iako su snimljene analogim tehnikama i mogu se i danas pogledati (Ulcinjsko primorje I, II, III i IV). I neke druge njene emisije su sačuvane, kao na primer o Obedskoj bari I i II, o Geren dvoru itd.

Ulcinjske solane

Što se tiče morskih specijaliteta Sizimbre i okolnih mesta, ne vredi ni da počinjem, jer bi to prethodno zahtevalo čitave ihtiološko-malakološko-krustace-ološke (da ne kažem kancerološke) kurseve. Priznajem da nisam video baš sve ribarske centre Sveta, ali od onog što sam video (a nisam tako malo), Sizimbra i Lisabon su najbogatiji i najraznovrsniji. Mislim da se ni o portugalskim vinima i jelima ne sme ništa započeti u formatu bloga. Samo ću da vam pustim, da vam zagolica radoznalost, ideju o jednom tradicionalnom portugalskom jelu: neverovatni gratinirani bakalar na kelju! I bakalar i kelj odvojeno užasno bazde dok se spremaju, ali kad se zajedno jedu – savrseno im se mirisi potiru, tačnije amalgamišu u jednu potpuno novu i neodoljivu aromu.

Portugalija je sada sva u žutom –svuda cveta brnistra (žutilovka), kao i kod nas na moru, odnosno moru koje produženo osećam kao Nostro).

14-Apr-2010 16:58

Sedeći onomad kod „Florijana“ i gledajući u bronzane konje Lizipove na Svetom Marku, palo mi je na um da se poigram slovima, pa sam vam u izveštaju iz Venecije napisao da su to lizipaneri (aluzija na Lipizzaner, lipicanere). Sekirao sam se što to niko nije primetio u tekstu. U stvari razmišljao sam o čudnoj sudbini tih konja.

Navodno ih je Neron doneo iz Grčke u Rim, a po nekima su bili montirani na Trajanovu kapiju. Onda ih je Konstantin preneo u Carigrad i postavio na svoj hipodrom. Bili su tamo sve do dolaska Krstaša i odneti su u toku najveće pljačke i uništavanja „kulturnog nasleđa“ koje je ikad hrišćanski Zapad počinio nad hrišćanskim Istokom! Pobožni Mlečići su ta četir’ konja debela poperili kao atiku pred najvećom lunetom crkve Svetog Marka. Vekovali su tamo ti zelenci, do dolaska Napoleona, koji ih je maznuo i odneo u Pariz da ih upregne na vrh svoje trijumfalne kapije na Karuselu. Burboni su po povratku tamo postavili kvadrigu Pobedničkog Mira, sa sopstvenom zapregom, doduše po ugledu na lizipanersku, samo što im je hod ispravljen, normalan, a ne ravanaju kao originali, koji su vraćeni u Veneciju. Konj koji ravani na turskom se kaže čapkun. Danas nad trgom Svetog Marka ravanaju replike, a Lisipovi lepotani su sklonjeni u muzej. Do daljnjeg. Ko zna koje im je sledeće odredište? Čudo jedno koliko su moćni carevi, kraljevi, voždovi i duždevi bili opsednuti magičnom i magnetskom privlačnošću tih livenih atova, svejedno da li je tačno da ih je radila Lisipova ruka ili ne. Sličnu kompulzivnost pokazivali su carevi još samo u dovlačenju faraonskih obelisaka.

Nekadašnji carigradski Hipodrom se na turskom zove Atmegdan (Atmeydani) i to je i danas najveći otvoreni prostor u starom Carigradu, zahvaljujući kome se i sa kopna mogu pogledima obuhvatiti stepenasti, kipući obrisi Aja-Sofije i Sultan-Ahmetove džamije sa sve asesuarima. Ne samo onih zelenih mletačkih konja radi, tražio sam da rezervišem hotel koji gleda na taj ključni deo Carigrada, a ujedno je u pešačkom domašaju većine važnih tačaka u gradu. Kad pročitate ostale izveštaje, znaćete da moram iz hotela da imam pogled. Na internetu, te uslove je ispunio trozvezdasti Star Holliday Hotel. U stvari, taj hotel se nalazi u glavnoj ulici, Maršala Tita, koja se na turskom zove Divan Jolu, tj. put kojim se ide na divan Sultanu (i jedan deo Prištine se zove, ili se zvao Divanjol). A to je ista ona vizantijska ulica Mese, glavna gradska arterija još od Konstantinovog doba…

Rezervisao sam dakle sobu u samom srcu (ili bolje, na aorti) Carigrada. Sa aerodroma me je kombi dovezao na sam Atmegdan. Kako sam izašao, zaslepio me je pogled na hipodrom, na veličanstvene pogače Aja-Sofije i Plave Džamije, i nebo isprobadano njihovim gustim minaretima. Moj hotelčić je međutim bio u očajnom stanju, prekriven skelama zbog renoviranja fasade. Enterijer je bio skučeniji nego na internetu, a soba baš tesna. Smatrao sam da je u redu što protestvujem kod recepcionera zbog te obmane i zato što nema lifta i što su stepenice preuske. Soba je gledala na jednu mirnu paralelnu uličicu pretvorenu u bašte restorančića, što je bilo daleko bolje nego da je davala na bučnu Divansku kojom uz zvonjavu tutnje široki brzi tramvaji („laki metro“). Sve je nadoknađivala zastakljena teraso-mansardo-doručkovaonica sa basnoslovnim pogledom na Hipodrom sa severoistočne strane, na Sultan-Ahmetovu džamiju i Mramorno more u pozadini. To sam uvažio, kao i činjenicu da je hotelčić vrlo čist i uredan, što je jedino važno, i što sam uostalom prilikom registracije platio avans. Te ti se ja povinujem i potsetim se da u osnovi svakog pošteno sklopljenog posla na Levantu uvek čuči jedna mala, podnošljiva prevara.

Meni je ovo bio četvrti boravak u Carigradu, u rasponu od bezmalo četrdeset godina. Skoro da bi se moglo reći da mogu da pratim promene u decenijskim koracima. Ako promena uopšte ima… Doduše, imao sam jednu veću pauzu, od 1989. do danas. Nekako sam u Istambul i došao u ne baš precizno definisanu potragu za repovima prohujalih vremena, ne samo smenjivih kultura i istorijskih naroda, nego pomalo i za otiscima sopstvenih stopala… A najviše, ne bih li, bez suviše planiranja i bez žurbe, uživao u prizorima i sopstvenim odgovorima na njih. Bacao sam poglede prema Hipodromu i osluškivao da li se iz daljine čuje topot bronzanih kopita.

Od samog Hipodroma do danas su se in situ očuvala tri nejednaka stuba u liniji spine (oko koje trke i procesije obilaze). Prvi je krnji bronzani trozmijski fitilj. U stvari, to je obezglavljeni osmometarski bronzani deo zlatnog delfijskog tronošca, u vidu tri spletena pitona. Žrtveni tronožac je bio zavetni dar Apolonu, posle pobede nad Persijacima kod Plateje. Konstantin Veliki ga je doneo da ukrasi svoje trkalište, koje je zamislio kao novi, istočni pandan rimskom Koloseumu.

Drugi je Teodosijev stub, obelisk iz Karnaka, jedan od sedam koji slave Tutmesa III. Dva takva je poneo car Konstancije II, jedan ostavio u Aleksandriji, a drugi postavio na spinu Cirkusa Maksimusa u Rimu. Onog iz Aleksandrije je pokupio Teodosije i doneo ga na Hipodrom. Vukli su carevi te granitne monolite po Svetu, kao da su piljci. Teodosije je kako izgleda imao inženjerski maler, pa mu se kamičak malo prebio, tako da je ostao bez donje trećine.

Teodosijev stub

Svejedno, i polovan i polovljen obelisk je dobar obelisk (meni se dopada jer ima puno ornitomorfnih hijeroglifa), pa su mu dodali dva postolja da nadoknade izgubljenu visinu. Na jednom su i reljefom prikazane muke podizača i njegovih carskih inženjeraca, a na drugom, donjem su natpisi na grčkom i latinskom [ili su to podpisi (nisam rekao potpisi), jer su dole, ispod današnjeg nivoa tla trkališta, kao u bunaru]. I jedan i drugi naglašavaju muke oko podizanja obeliska, ali začudo, na različite načine. Grčki govori o stubu u 3. licu i kaže da su za to bila potrebna 32 dana, dok Latinac, u prvom licu, tvrdi da je posao trajao 3 puta po deset dana (?). Da ne zna levica šta radi desnica.

Carigrad 2Apr2010: At-megdan: Teodosijev obelisk

Carigrad 2Apr2010: At-megdan: Teodosijev obelisk

Latinski i grčki podpisi Teodosijevog stuba

Opet su prošli vekovi, a na presto je došao naš Konstantin (VII) Porfirogenet. Navodno je i on zapeo da podigne obelisk, ali su mu rekli, Čestiti Care, nema više monolitnih obelisaka, svi su potrošeni ili zauzeti. Pa je morao da naredi da mu se sazida obelisk od tesanih kamenova i dao je da se presvuče bronzom i pozlati. Čini mi se međutim verovatnijom verzija po kojoj je K7P samo naručio da se popravke na stubu izvrše, a da je sama građevina starija. Svejedno, kad su došli veseli Krstaši, oljuštili su zlaćanu bronzu, pa je danas Carev direk go, bez novog odela.

Kako bilo da bilo, imao sam opet sreću da se na drugoj strani Zlatnog roga, u sjajnom malom Muzeju Pere, održava izložba o Carigradskom hipodromu. Impresionirao me je na toj izložbi, između ostalog, jedan nebeski, dronski snimak Carigrada u vizantijsko doba. Jasno se vidi moja magistralna ulica Mese i naravno Hipodrom, postavljen koso na početak bulevara. Fotografija mi nažalost nije oštra, jer su blic i stativ zabranjeni, a i meni je valjda zadrhtala ruka.

Hipodrom je, ne samo u evropskoj Vizantiji, nego i u doba azijskog Otomanskog carstva bio najvažniji javni prostor društvenih i političkih događaja, uključujući i događanja naroda, kao onomad kada su trkališni navijači bezmalo oborili Justinijana s vlasti, sve s pokličem „Nika!“ Ali i danas, Atmegdan je pupak Carigrada, beleg oko koga se uvek kruži i sa koga se polazi i počinje. To se uostalom vidi i sa mog hotela, čak i po turistima. Naročito ujutro, kao na zvuk trube, oko Hipodroma počinju da se postrojavaju autobusi i da izručuju svoje žive tovare. Obilazak Istambula najčešće počinje odatle i Hipodrom je prva tačka u većini bedekera.

Carigrad 31Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 31Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 31Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 31Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 30Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 30Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 31Mar2010: Sultanahmet

Trkališni galebovi u vreme ručka

Trkalište je centar Sveta i za pogolemu populaciju istambulskih sinjih galebova, koji se, umesto po pučinskim školjima, gnezde po ravnim krovovima kuća i razuđenim olovnim prekrivkama okolnih džamija, tekija, turbeta, medresa, hamama i bazara. Izgleda da postoji i komunalna služba koja te galebove hrani živinarsko-klaničnim otpadom svakog jutra oko 10 sati, tačno ispred mog hotela. Mislim da je mnoštvo krupnih nasrtljivih i krvoločnih galebova u dobroj meri zaslužno što golubovi-lutalice nisu onakva napast u Carigradu, kao što jesu u nekim drugim gradovima pretovarenim istorijskim monumentima. Sećam se da su, kada sam prvi put bio u Carigradu, ulice vrvele od čopora prljavih šugavih i sakatih pasa-lutalica. Kasnije su bili nestali, valjda radikalno uklonjeni u toku okretanja ka Evropi. Sada, na pragu Evrope, vraćene su psine na carigradske ulice, ali su pod kontrolom, očigledno kastrirane, markirane minđušama i dobro hranjene. Toliko su site da se jedva interesuju za galebske gozbe i uopšte ne saleću moljakanjem prolaznike.

Carigrad 30Mar2010: Cisterna

Carigrad 30Mar2010: Cisterna: Meduza

Carigrad 30Mar2010: Cisterna: Meduza

Carigrad 30Mar2010: Cisterna

Carigrad 30Mar2010: Cisterna

Bazilikina cisterna

Kao i svi dovoljno veliki i stari gradovi, Konstantinopolj ima svoje drevno podzemlje (u bukvalnom smislu). U blizini Atmegdana je ulaz u najveću (od nekoliko stotina) carigradsku cisternu, tzv Bazilikinu cisternu, koju Turci s pravom zovu potopljenom palatom (Jerebatan-saraj). Napravio ju je Konstantin Veliki, a proširio Justinijan (posle obračuna sa navijačima) za potrebe Carske palate koja se pružala uz Hipodrom sa jugoistočne strane (i od koje palate nije ostao ni kamen na kamenu). Cisterna je međutim sačuvala svoju carski velelepnost i sjaj, naročito od kako je dobila rasvetu. Voda je stizala akveduktom iz Beogradske šume (koju su čuvali Beograđani kolonizovani pod Sulejmanom Veličanstvenim). Sada je cisterna spektakularna turistička atrakcija u kojoj se gaje šarani od po nekoliko kila i sitne zlatne ribe (znate ono: pusti me za tri želje).

U mraku podzemlja imati dobar vid i nije neka prednost. Pa ipak, malo sam se iznenadio kada sam video jedan par turista sa belim štapovima kako „razgleda“ cisternu. Bio sam istinski potresen kada sam video kako se lepša polovina para, pridržavana od jače, akrobatski naginje nad vodu da bi opipala jednu od dve kamene Meduzine glave, koje su, dovučene ko zna odakle, postavljene kao postolja stubovima u vodi. Toliko sam bio zbunjen, da sam zadocnio da snimim sam dodir ruke i kamena prekrivenog modrozelenim algama! Ono što se vidi na mojoj slici je trenutak kada se Pipačica Gorgone, obavljene inspekcije, vratila u vertikalan položaj. Glavurde su postavljene jedna naopako, druga položeno, da bi se neutralisalo fatalno dejstvo Meduzinog pogleda.

Teško je bilo udaljiti se od Hipodroma. A on je i usred ukrštanja magnetskih sila Aja Sofije i Sultan-Ahmetove džamije. Srećom nudili su se izvrsni restorančići i poslastičarnice u blizini, kao i razne druge zanimljivosti, tako da i nisam morao da često preduzimam ekspedicije u udaljene destinacije. A i tada bih uživao vraćajući se kući.

Nastavljam izveštaj započet kao Poslednji Ticijanov poljubac 1: Venecija:

Belun’ (Belunezi ne izgovaraju poslednje „o”) gradić je (tridesetak hiljada stanovnika) u Dolomitima i ne bi se očekivalo da bude među prioritetima čak ni za zaustavljanje na jednom ovakvom knap-putovanju, pogotovo što nije bio ni usput. Mora da se skrene od Venecije osamdesetak kilometara na Sever, u brda.

Naravno, imao sam dva dobra razloga da odem u Beluno.

Prvi, manje važan, bila je velika, potresna, jedinstvena, čudesna i nepropustljiva izložba „Ticijan: poslednji čin.” Ne pamtim da sam u svom skromnom ali dugotrajnom muzealskom životu video tako jaku izložbu. Prethodio joj je ogroman naučni projekt (međunarodni tim) o poslednjih i, po mišljenju autora, ključnih 20 godina Ticijanovog života. Izložba je donela ne samo nove interpretacije Ticijana, nego i njegova nekolika neobjavljena ili retko iznošena dela iz privatnih zbirki širom Sveta. Palaco Krepadona u Belunu, u kome je smeštena gradska biblioteka, za ovu priliku je projektom “Otkrivanje Ticijana” preadaptiran u sistem galerija i atrijuma sa pastelnim, koralnocrvenkastim zidovima, po ugledu na boju mog auta. Publika se pušta na svakih pola sata. A to je i neka sasvim druga publika, pretežno studenti, eksperti, konoseri i meraklije. Najviše Talijani. Na ulici se i ne primećuju. O toj izložbi govorio sam na jednom predavanju (počev od min 29:58 sec) u Beogradu. 

Mnogo je važniji međutim drugi razlog. Pre četiri decenije mi je u Belunu ostalo nešto, što sam želeo ponovo da nađem. Ne želeo, žudeo. Žarko žudeo. Žudeo žudnjom neutaživom, kao što se samo može žudeti za onim što je davno sa mladošću prošlo, a možda može još jednom, pozno da se okusi.

Svih ovih četrdeset godina žudeo sam za poljupcima, poljupcima iz Beluna. Poljupcima koji se ni s jednim drugim nisu mogli porediti. I krenuo sam tamo u varljivoj nadi da ću ponovo naći ono što se u mojoj glavi i u mom srcu zove baci bellunesi.

Kada sam krajem šezdesetih godina XX veka odlazio u Beluno kao gost familije K, bivao sam poslužen lokalnim kolačima, nekom vrstom velikih kranclica ili vanilica nalik makaronama, koji su se kupovali u jednoj pekaroposlastičarnici u gradu. Zvali su se poljupci zato što su dva kotura bila slepljena filom u poljubac. Obožavao sam te kolače i mislio kako bih mogao da ih jedem dok mi ne pozli. Nažalost, uvek ih je bilo manje nego što je bio moj prag „pozlivanja”, a i bilo me je sramota da ih jedem više i brže od ostalih. Moji odlasci u Belun su se naglo prekinuli i ja sam zauvek ostao željan, jer posle toga nikad ponovo tamo nisam kročio.

Do sada.

U međuvremenu (a proteklo je dosta vremena) izgradio sam mit o baćima iz Beluna. Kada bi me neko pitao koji su kolači ili uopšte slatkiši najbolji koje sam probao – bez kolebanja sam prijavljivao baće. U najgorem slučaju, tvrdio sam, baći spadaju u deset najboljih. Maštajući o njima, urezivao sam u pamćenje i njihov zlatastožućkastosmeđ izgled, i njihov diskretan miris, i nenadmašan, ne suviše sladak, ukus. Pričao sam bajke o baćima. Govorio sam da kad pojedete jedan, poželite da uzmete i drugi. A kad pojedete drugi, onda ne poželite, nego već morate da uzmete i treći… U mašti sam uživao u njihovom produženom ukusu u ustima u kojima su se istopili. Potpuno sam verovao u to što sam pričao. Što sam više verovao – to sam bio bliže odluci da ih, posle toliko godina, još jednom potražim.

I evo sada te prilike. Eto me na autostradi koja vodi od Venecije u pravcu Beluna. Negde na pola puta bio sam uveren da ću ponovo naći baće svoje mladosti. Nemoguće je da prevalim toliki put, uložim trud, prežalim trošak i – da na kraju doživim neuspeh!

Dok sam se približavao Belunu, stalno sam očekivao da ću početi da prepoznajem predeo. U jednom trenutku mi se nešto učinilo poznatim, pa sam čak supruzi najavio da će iza sledeće krivine da se ukaže Beluno na bregu iznad reke Pjave. Okuka je prošla, a ja sam vozio kroz neka bezvezna sela u kojima nikad pre nisam bio. Pa je naišla još jedna krivina, pa još jedna. Iznenada sam se našao na prilazima varoši, a ja ničeg nisam mogao da se setim. Supruga me je učtivo tešila da se Beluno morao jako promeniti za tolike godine. Hteo sam da uđem u istorijski centar varoši i da počnem da nalazim poznata mesta, ali je svuda bilo zabranjeno za saobraćaj bez nekakvih naročitih propusnica, pa su me znaci poslali na veliki parking podno brega na kome se ponosno dizao Beluno.

Pogledao sam gore i sa užasom se osetio kao da ga prvi put vidim. Shvatio sam da sam posle četrdeset godina zapamtio samo informaciju da je grad na brdu, ali ne i njegovu sliku! Ipak, nisam još hteo da popustim. Sa tog parkinga kretale su pokretne stepenice kroz ogromne cevi uzbrdo, savlađujući visinsku razliku od 40 m (bar dvostruko više, po subjektivnom osećaju). Sa stepenica se, kroz Opštinu, izlazi pravo na Katedralski trg, u srce starog grada. U svakom filmu, tu bi trebalo da počnem da se oporavljam od amnezije. A ja, ništa, jamais vu. Mai visto – mai sentito!

Beluno: Duomo (XVI): viseca apsida, Zvonara (66m, 1743), 22. sept. 2007.

Beluno: Pjaca Del Duomo: Rektorski palaco (1491), Gradska kula (XI-XII), Auditorijum (Biskupija, XII/XVII), fontana (XV), 22. sept. 2007.

Beluno: Levo: cevi s pokretnim stepenicama, a iznad Duomo (viseca apsida) i Zvonara; desno: Pjaca Del Duomo: Rektorski palaco i Gradska kula, 22. sept. 2007.

Imao sam u sećanju večernju sliku jednog starinskog trga pod snegom, za koji sam mislio da je Beluno, ali to nije ličilo ni na šta što su moje oči gledale. U sebi sam govorio da ne treba da paničim, da će početi sve da se raspetljava, samo što nije. Evo, prepoznao sam i planinu Nevegal, smeđe-zelenu, iako sam je ranije vidjao samo pod snegom. Bar nešto.

Prepoznao sam još nešto: pokretne auto-prodavnice, jer je bila subota, pazarni dan u Belunu. Ali to je bilo sećanje na prizore u drugim varošima, od pre nedelju-dve dana, što sam opisao pod naslovom Večernja senka.

Popivši aperol i kafu na trgu, krenuh ipak u akciju, ali sa poljuljanim samopouzdanjem. Prvo što je bilo obeshrabrujuće jeste činjenica da sam našao samo dve poslastičarnice, iako sam obišao ceo centar grada. U jednoj nije bilo ničega što bi moglo da bude povod za zadržavanje, a u drugoj mi, na moje „Imate li baće?” pokazaše četiri preostale malecke, žućkaste, masnjikave pseudovanilice, ni nalik onom veličanstvenom, savršenom poljupcu iz moje mladosti. Bubnjalo mi je u glavi užasno, neizrečeno pitanje: a šta ako sam to u mašti izmenio, naduvao, u grozničavoj staračkoj potrebi da sve što je bilo kad sam bio mlad, bude najlepše, najveće i sasvim izuzetno? Nisam verovao svojim ušima kada sam čuo sebe kako u očajanju pitam za dozvolu da probam jedan od ona četiri bedna baćića. Nije bio tako loš, ali to naravno nije imalo veze sa mojim mladalačkim poljupcima iz Beluna.

Platih sva četiri, i spremih se da izađem. Već sam smišljao argumentaciju za dostojanstveno podnošenje priznavanja potpunog neuspeha misije. Pa naravno, ko je i mogao pomisliti da se posle toliko godina mogu naći ti mitski kolači. Ako su i postojali, sigurno se više ne prave. Poslednji poslastičar koji ih je pravio sigurno je umro pre 10 godina, odnevši tajnu recepta u grob. Ceo poduhvat je izgledao detinjasto nerealnim. Da li ste čuli da iko drugi takve stvari radi? Uozbiljimo se. Uostalom, dan je bio divan, biće to sjajan izlet, a tu je i Ticijanova izložba kao utešna nagrada. Ipak, zapitah prodavačicu da slučajno nije čula za takve-i-takve baće, ovolike, stari recept…? Nije sigurna, ali možda ima kod Koste, u maloj ulici pored samog trga (prodavci kobajagi nikad nisu sigurni šta ima kod konkurencije). Odjurih tamo i nađoh Kostinu radnju, skrivenu u neobećavajućoj uličici sa ciklamama, zatvorenu. Otvara se u četiri. Zahvaljujući tome sam i otišao da vidim Ticijana.

Zamajao sam se sa Ticijanom, pa nisam stigao na vreme: „Kod Koste“ je već bilo otvoreno, mala radnja, unutra jedna prodavačica. Kako sam zakoračio unutra, ma i pre toga, čim sam otškrinuo vrata – prepoznao sam ga! Miris baća. Ništa tako ne miriše kao sveži baći Belunezi, a odmah mi je pogled odleteo na vitrinu sa uredno poređanim poljupcima iz mojih snova, propisnog prečnika i standardne boje, tačno onakvim kakvih sam se sećao i opisivao ih. Memorija je sav moj mladalački Beluno zatrpala, utapkala i poravnala, samo mi je sačuvala moje baće, u punoj rezoluciji. Onda sam shvatio da me prodavačica čudno gleda, a da mi supruga iza leđa šapuće „eno ih, eno ih,“ supruga, koja za baće zna samo iz mojih egzaltiranih priča.

Mucajući i u strahu da ću da se probudim, glupavo sam pitao kako se zovu ti slatkiši? „Baći“ – s dosadom odgovori prodavačica, i kao da joj zaigra desno oko. Ostala je još jedna provera. Polako i biranim rečima zamolih da probam jedan kolač, a njoj zaigra i drugo oko. U sledećem trenutki su mi usta bila puna ne samo savršenog, nego i potpuno poznatog ukusa mirisnih bademskih mrvica koje se tope pomešane sa pekmeznim filom. Zatekoh sebe kako panično brojim kolače na nevelikom poslužavniku u vitrini i odmah zabrinuto pitam prodavačicu ima li ih još u rezervi. A koliko meni treba? Skoro viknuh: „25“, na šta njeno celo lice protresoše tikovi, a ja shvatih da u potpunoj izbezumljenosti i ushićenju nisam pitao za cenu. Poče da ih ređa u veliku kutiju za svadbenu tortu, a supruga, koja je progutala drugu polovinu probnog poljupca, predloži mi da uzmem i svih 30. Ali mene je bilo sramota da ispoljim toliku alavost, iako sam video da će u kutiji ostati praznog mesta.

Platih i krenuh da u nekom barčiću nadoknadim preskočeni ručak, još nedovoljno svestan da je uspela neverovatna misija kasnog traganja za slastima moje mladosti. U razgovoru o planovima za sutrašnji dan, setih se da treba da kupim nešto prijateljima u Ljubljani kod kojih nameravam da svratim. Ne sećam se ko je od nas dvoje predložio da kupimo fine čokoladne bombone koje sam video kod Koste. A kad sam već opet ušao, pokupih i sve ostale baće – napunih kutiju sa 45 divnih, zlatnih, mirisnih… poljubaca. Uzgred ispričah prodavačici (nije ni pokušavala da kontrološe lice) da sam došao po kolače koje sam probao pre nego što se ona rodila. Koketno me pozva da dođem opet, ali da ovog puta ne čekam toliko dugo.

Pre ponoći se, kao pepeljuga, prebacih preko talijansko-slovenačke granice i tako izbegoh vizni prekršaj. Nadam se da sam bar ostavio staklenu ili pelcanu cipelicu gde treba. Uzeh hotel u Šempetru pri Gorici. Ispred hotela odigravao se lokalni kermes. Muzika je bila isključivo sa jugoslovanskog Bliskega Ishoda. Te noći, ponovo daleko od Beluna, vratile su mi se u sećanje sve one slike koje su mi tamo izmicale, svi zvuci i glasovi umekšani snegom, mirisi zimskog Beluna koji se greje drvima, uhvaćeni u jedan krzneni okovratnik, svi zaboravljeni pogledi i dodiri. Pomislio sam da umirem.

Poljupci su spavali u svojoj kutiji za svadbenu tortu.

27.11.2007 23:47

Jeste li znali da je Ticijan umro u Veneciji, od kuge, navodno u svojoj 104. godini? I slovima: sto četvrtoj! Dobro, neki kažu da je rođen kasnije, tj. da je imao nešto manje godina. Svejedno, da nije naišla ta kuga, ili da nije bio u Veneciji, nego da je ostao u rodnom Pieve Di Kadore u Belunskom okrugu – ne bi ni umro…

Na povratku iz Pize svratih u Mlečiće, ali ne Ticijana radi. Ni Bijenala. Nisam imao ni poseban razlog, ni dovoljno vremena za pravu posetu Veneciji (iscuravala mi je tronedeljna viza), ali ko može da samo tako prođe pored Serenisime? Prosto sam se jednog jutra, ostavivši auto u garaži na Pjacale Roma, pustio lunjanju lavirintima mletačkih rija, kala i korzera, neodređeno se držeći pravca Sunca, ne bih li na kraju stigao na Trg Sv. Marka – na turističko jutarnje kapućino.

Trg je bio pun turista, a terase ispred čuvenih kafana sa muzikom bile su pune praznih stolova. Izabrah jednu u kojoj sam, sa suprugom, bio jedini gost (ocenio sam da je suviše rano?). Bio je to čuveni „Florijan”. Iza nas, u „školjci”, otmeni orkestar je diskretno štimovao instrumente, a pred nama su vanevropski kontinenti besomučno fotografisali trg, golubove, Sv. Marka sa lizipanerima i – nas, kako sedimo i čekamo da livrejisani kelneri, zadubljeni u svoje međusobne razgovore, otkriju da imaju uljeze. Najzad se i to desilo. Nadmeni kamerijere prišao je i bez okolišenja me upozorio koliko su visoke cene bilo čega, plus doplata za muziku, plus kuver, plus 10% servisa. Svestan sam naravno bio i pre toga da sam došavši na jedno od najizuzetnijih mesta, odabrao da još jednom naručim najskuplji kapućino na Svetu, pa nisam dopustio da mi zadovoljstvo pokvari neuljudnost kelnera sa lošim iskustvom. Onda je orkestar zasvirao popularnu bečko-talijansku muziku, što je kao magnet privuklo gomilu sa trga. Na nekoliko metara od našeg stola zaustavio se zid od ozarenih ljudi sa fotoaparatima, koji je posle svake „numere” aplaudirao muzici iza naših leđa.

Mogu da ne odem u Sv. Marka, ali ne mogu da ne uđem u Santamariju Dela Salute. A iz nje sam odmah otišao u kuću pokojne Pegi Gugenhajm. To je kao kada vam u Italiji, uz nekoliko vrsta zrelih (sazrevanih, „stađonatih”) sireva, u čašicama serviraju „mustardu pikante”, neku vrstu slatka od voća sa gorčicom (senfom). Pomalo je uzimate između sireva, da biste mogli u punoj meri da osetite i uživate u novom ukusu i mirisu sledeće vrste sira. Tako isto volim da, između recimo prevrelog ćinkvećenta i zrelog seićenta, uzmem dozu moderne umetnosti iz Zbirke neverovatne Pegi Gugenhajm. Na ulazu nas susrete mlada vodilja D. Upitah je „D. ili Д?” (njeno ime na identifikacionom bedžu moglo je da se pročita u talijanskoj, ali i srpskohrvatskslovenačkoj varijanti, a talijanska imena slovenskog porekla nisu retkost). Tako saznadoh da je Pančevka.

Venecija: Kanal Grande, lavovi Pegi Gugenhajm, 21. sept. 2007.

Venecija: Kanal Grande sa terase Pegi Gugenhajm, 21. sept. 2007.

Venecija: Kanal Grande, terasa Pegi Gugenhajm, 21. sept. 2007.

Venecija: eksterijeri Zbirke Pegi Gugenhajm, 21. sept. 2007.

Opet je sretoh posle razgledanja Galerija – išla je na pauzu za ručak istim putem kao i ja ka Caterama na Đudečkom kanalu. Postdiplomka je na modernom slikarstvu (diplomirala Istoriju umetnosti u Beogradu), ima 24 godine, a ovde je dobila neku međunarodnu stipendiju, koja joj omogućuje kurseve i praksu u Galeriji Gugenhajm. Ispod miške je na ručak nosila debeli (300+ strana) elaborat o vođenju grupa po Galeriji (to počinje od sutra). Posle sam razmišljao, ima li išta lepše: biti mlad i lep, i učiti o najlepšim umetničkim delima, i raditi u jednoj od najsavršenijih i najposećenijih zbirki moderne umetnosti (i voleti to), i biti okružen ljudima koji vole i poznaju umetnost, i sve to usred jednog od najraskošnijih i umetnošću najbogatijih (najkondenzovanijih?) gradova na Svetu? Da ne kažem ništa o tome kako to dobro zvuči kao početak stručne karijere…

Posle ručka sam otišao da proverim da li još radi Santrovazijski škver. Škver je, kao i u Istri, Dalmaciji i Boki, malo brodogradilište i brodopopravilište, a Santrovazijski je jedan od poslednjih u samoj Veneciji, u kome se popravljaju ali i grade tradicionalne, asimetrične, luksuzne gondole. Slučajno sam ga bio otkrio 1996, lutajući u pauzi jedne konferencije, a zapamtio ga i po alpskoj verandi sa visećim smrdljevcima. Ime je dobio po obližnjoj crkvi San Trovazo, ali sam Sveti Trovazio u stvari ne postoji. Reč je o iskrivljenim i spojenim imenima svetaca blizanaca, Gervasija i Protasija, svetih mučenika iz vremena rimskih careva. Kao novopečeni deda blizanački, zainteresovao sam se za te čudne svece. Kod nas se slave 27. (14.) oktobra i padaju na dan Sv. Petke. Među svecima, jedino još za Kuzmana i Damjana znam da su bili braća blizanci.

Venecija: Santrovazijanski škver, 21. sept. 2007.

Venecija: Santrovazijanski škver, 21. sept. 2007.

Venecija: Santrovazijski škver, 21. sept. 2007.

Na kraju sam, kao deo hodočašća, samo još protrčao (zatvarala se) kroz Veliku školu Sv. Roka. Ona konferencija 1996. koju sam malopre pomenuo, održavala se u Sali Za Dnevni Boravak te Velike škole. Skoro ceo moleraj uradio je Jakov Robusni zvani Tintoreto. Mletačke „škole” bile su svojevrsne kulturno-prosvetno-duhovno-dobrotvorno-potporno-finansijsko-esnafsko-zavičajne bratstveničke institu-cije, povremeno vrlo uticajne. Velika škola Sv. Roka je među malobrojnim koje su preživele od XV veka i imaju živu aktivnost i danas. A na onoj konferenciji, bilo je prilično dosadno slušati referate svih delegacija. Zabavljao sam se prisećajući se u glavi raznih zanimljivih vodenih mesta na kojima sam bio. Dopadala su mi se imena, tzv hidronimi, bilo je baš neobičnih, zvučnih, lepih… U glavi sam počeo da ih ređam i grupišem. Onda sam ih zapisao na marginama konferencijskih papers. Kad sam se, posle svečane završne večere vratio u hotel, uradio sam prvu verziju ZA VODE.

Venecija: Rialto, 21. sept. 2007.

Venecija: Rialto: Maskardžinica, 21. sept. 2007.

Venecija: Kanal Grande sa Rialta, 21. sept. 2007.

Venecija: Rialto, 21. sept. 2007.

Venecija: Rialto, 21. sept. 2007.

U povratku sam prešao preko rijaltovske pijace da pogledam koliko je sati na kažu najstarijoj crkvi u Veneciji, Sv. Đakometu.

Ukrcao sam se zatim u noćni vaporeto i Kanalom Grande stigao do auta, prošavši usput pored osvetljene bijenalske lobanje jednog indijskog umetnika, napravljene od nerđajućeg kujnskog posuđa. Naziv dela je „Bog je vrlo gladan”. Fotografijom sam zabeležio i vibracije vaporetovog dizel-motora.

Sutradan sam krenuo za Belun’. Ali o tome, čitajte u nastavku koji se zove Poslednji Ticijanov poljubac 2: Beluno.

November 03, 2007 16:15

Voltera: jugozapadni prilaz, 17. sept. 2007.

Kad sam onomad završio s Pizom, krenuo sam prvo u Volteru. Između Pize i Sijene imaju dva toskanska gradića – Voltera i Sanđiminjano, oba vredna Uneskove liste svetske baštine. Njihov je maler sličan onom koji, u prisustvu Bregova svetlosti i Zvezda Afrike, ima stotinak manjih ali bajnih neznamkolikokaratnih dijamanata imperijalne krune – malo ko stigne da i na njih obrati pažnju. To „malo ko“ treba shvatiti uslovno. Proporcionalno Volterinoj veličini, ne bih rekao da po jedinici površine tamo ima manje turista nego u Pizi. A tek u Sanđiminjanu! Da iz neba sitna kiša pa’ne …

Oba gradića su slavna već po svom izgledu izdaleka. Sa kulama, na dominantnom grebenastom brežuljku usred zatalasanog predela, još ako se pogodi naročita osvetljenost (a u Toskani valjda samo takve i ima) i najnetalentovaniji držalac fotoaparata ne može da ne donese kući romantističke fotografije. Ne i Voki Vasić.

Dok sam se, u obe ravni vijugavim, uskim putem približavao Volteri, njena udaljena silueta se svaki čas pomaljala i nestajala. Jutro je bilo promenljivo-kišno, sa dramatičnim prodorima sunca kroz niske oblake koji su povremeno nasedali na oblakoderne kule i tornjeve Voltere. Sve sam to posmatrao kroz naravno biljurnoprozirnu šoferšajbnu, merkajući gde mogu bezbedno da skrenem s druma i da slikam uzbudljive vedute. Italijani voze brzo ali predvidljivo i nisam želeo ni sebi ni njima da priređujem iznenađenja. Lokalni saobraćaj je bio vrlo gust (čemu sam razlog saznao kasnije), a pored puta nije bilo propisnih zastajališta ni odmorišta sa kojih se pruža nezaklonjen pogled na Volteru.

Voltera: jugozapadni prilaz, 17. Sept. 2007

Voltera: jugozapadni prilaz, 17. Sept. 2007

Voltera: jugozapadni prilaz, 17. Sept. 2007

Voltera: jugozapadni prilaz, 17. Sept. 2007

Kad god sam bezbedno uspevao da zaustavim auto na zgodnom prilazu nekoj seoskoj kući, ispostavljalo bi se da se osvetljenost promenila, da nema ni oblaka koji zaklanjaju vrhove kula, niti sunčevih reflektora, ni boja, niti ičeg uzbudljivog (osim ako neko ne smatra izmaglicu posebno izazovnom). I tako bar deset puta. Čim bih opet poterao auto, počeli bi da se smenjuju prodori sunca sa igrom jutarnjih senki, a na moje – skoro rizično – ponovno zastajanje, sve je u momentu postajalo tamno i sivo. A to je bio tek nagoveštaj moje loše fotografske sreće sa Volterom…

Od obavezna dva razloga za posetu Volteri, prvi je alabaster. Voltera je prestonica alabastra: iz lokalnih alabastroloma dobija se materijal od koga lokalni alabastroresci prave tone ljupkog kiča, a ponekad i ponešto vrednije. Jako volim alabastrovu mutnoću u kojoj se zadržava svetlost, a i njegov neklizav dodir.

Drugi razlog su Etrurci. Voltera ne samo da je jedan od 12 etrurskih gradova, nego je i jedna od 2–3 prestonice etrurologije. U muzejima sam u žurbi često preskakao jedne drugima nalik obavezne početke stalnih postavki sa etrurskim sobama ili vitrinama praistorijskih predmeta. U Volteri je ceo muzej (pristojne veličine) samo o Etrurcima.

A šta ja imam s Etrurcima? Pa, skoro ništa. A ipak, nađoh dva-tri motiva. Prvo, smetalo mi je što moje znanje o Etrurcima gotovo da je ravno nuli. I drugo, otkako sam naveden, i bratom od strica vođen kroz arheoornitologiju počeo da se zanimam za bronzanodobske i gvozdenodobske predstave vodenih ptica, goreo sam od želje da vidim etrurske bronzane patkice, koje su prilično slične onima koje su u impozantnim količinama nađene kod nas u Srednjem Podunavlju, a i šire. U volterskom muzeju Guanaći ništa naravno nije smelo da se slika, ali sam kupio dve replike pataka i jednu majicu zvanu „Pačija skola“.

A kao treći, dopunski razlog, išao sam da bacim pogled i na onaj najčuveniji bronzani žarač, koji je navodno Gavrilo Danuncio nazvao Večernjom senkom, Ombra di sera,  inspirisao je moderne skulptore, naročito Đakometija, što sam video lane u Atini, na izložbi „Oblikovanje početka”, o paralelama morfologije arhaičnih umetnosti i savremene. O smislu stilizacije etrurske Večernje senke iz IV ili II veka pre Hrista, izgleda da za sada ima samo nezgrapnih nagađanja. Možda istezanje tog dečaka-mladića i nema posebnu funkciju, nego se samo majstoru tako dopalo.

Bio je ponedeljak, a nisam znao da ću se, sticajem okolnosti, Etrurcima ponovo baviti već sledećeg dana, u Sijeni. Naime, u naročito preudešenom unutrašnjem prostoru bolnice Santa Maria della Scala, zatekao sam izložbu o Etrurcima, neverovatnu po jedinstvenosti predmeta iz kolekcije Bonći Kazukini (palermitanske zbirke predmeta iz Kjuza), i po naprednosti izlagačkog postupka. Ah taj fatalni Palermo! (o njemu vidi i u Selinunte, ili o poslednjim putovanjima. I o kreminu.)

Tako sam, u samo dva uzastopna dana, Etruraca imao više i jače nego za ceo dotadašnji život. Čini mi se da sve te urne od alabastra, tufa ili pečene zemlje (nekoliko stotina urni) prikazuju etrursku smrt u glavnom na dva načina. Jedna je smrt kao predah na dobro posećenom luksuznom simpozijumu, gde se pokojnici, ne ispuštajući čašu ili tacnu iz opuštene ruke, spremaju da nastave gozbu. A na drugim urnama pokojnike kao da je gotovo iznenadno uhvatio san, pa su se nepripremljeni, malo skupio ispod pokrivača suviše tankog da bi ih sasvim zaštito od hladnoće. Kanda se podrazumeva da će se pokojnici probuditi, možda malo nazimljeni…

Sijena: Pjaca Del Duomo: Bolnica Santa Marija Dela Skala, 19. Sept 2007

Sijena: Bolnica Santanarije Delaskale, 19. Sept 2007.

Sijena: Bolnica Santa Maria della Scala

Ulazeći na tesan i apsolutno srednjevekovni centralni trg Voltere, Pjacu dei Priori, stisnutu visokim strogim palacima sa kulama motriljama, odjednom sam osetio da nesto uopšte nije u redu. Pogledam: trga nema! Nema ni trga, ni partera bilo koje palate na pjaci. Sve je, do poslednjeg centimetra, bilo napunjeno tezgama, zapravo razvijenim pokretnim, samohodnim pazarskim prodavnicama. Stotinama njih! Od tezgi i nadstrešnica se trg niti vidi niti oseća, a mogu da se fotografišu palate tek od drugog sprata naviše, ako uopšte nađete slobodno mesto sa koga biste slikali.

Voltera: Prasence, 17. Sept. 2007

Voltera: Piazza dei Priori: pazar, Palazzo dei Priori 1208-1254 i Torre del porcellino, 17. Sept. 2007

Voltera: pazar, 17. Sept. 2007

Voltera: pazar, Baptisterijum Ðirolda di Jakopa (1283), 17. Sept. 2007

Voltera: Pijaca na Piaca dei Priori, gornji rakurs.

Ponedeljak je volterski pazarni dan, kada se valjda iz celog sveta sjate ti kamioneti koji na krovu imaju hidraulični i daljinski upravljan uređaj za rasklapanje i sklapanje širokih tendi, ispod kojih rasprostiru svoju industrijsku, manufakturnu i prehrambenu robu. Kako je sam trg zbog visokih zgrada i promenljivog vremena i inače mračan, imaju ispod nadstrešnica i sopstvenu rasvetu. Vašar se malo i prelio sa trga u okolne ulice. Masa kupaca iz Voltere i okoline (otuda onoliki saobraćaj od sabajle) tiskala se uskim prolazima. Prvo sam bio besan što ne mogu ne samo da fotografišem – kuda god da sam usmerio aparat, uvek bih u kadru imao i lepo parče tende – nego ni da razgledam fasade palata! Nisam imao sreće da dobro slikam Volteru ni spolja, a evo sad ne uspevam ni iznutra. A onda sam shvatio da je taj i taklav trg usred Voltere, pre hiljadu godina i napravljen samo zato da bi se na njemu ponedeljkom skupljali prodavci i gurali kupci oko doduše nešto drukčijih, ali po nameni istih tezgi…

Voltera: Duomo (XII/XIII), 17. Sept. 2007

Voltera, 17. Sept. 2007

Voltera, 17. Sept. 2007

Voltera: Piazza dei Priori: Palazzo Pretorio (XIII): Torre dei Podestá, 17. Sept. 2007

Voltera: Pijaca na Piaca dei Priori, donji rakurs.

Bio mi je to prvi talijanski moderno-tradicionalni setimanalni pazar. Sticajem okolnosti i kalendarskog hira, u svakom sledećem gradu dočekivaće nas isti takav vašar. Nešto slično sam video i u Grčkoj. Trgovina se promenila i, otkako su klasične robne kuće u izumiranju, sve je veći broj tzv. artikala široke potrošnje koje gotovo da i nemate više gde da kupite do u udaljenim mega-marketima bez prodavaca, ili na sedmičnim pazarima, koji vam sa sve prodavcima i njihovim putujućim kućama, kučićima i mačorima dolaze na noge.

U Sanđiminjano sam se međutim odvezao nekoliko dana kasnije. On pruža još spektakularnije i potpuno vrtoglave prizore: na vrh brda je, a iz njega se dižu menhetenske kule od 40–50 metara, ne jedna, ne dve, nego 14! Što su u normalnim gradovima odžaci na kućama, to su u Sanđiminjanu srednjevekovni tornjevi. Navodno ih je sredinom XIX veka bilo očuvano preko 80, ali mi je u to teško da poverujem, jer je Sanđiminjano vrlo mali. U svakom slučaju, slobodno se za njega može reći da je ekstremni srednjevekovni gradić. A počelo je naivno. U vreme prosperiteta krajem XIII veka, reše Sanđiminjanci da na istom trgu podignu još jednu, novu, veću i lepšu gradsku kuću umesto stare, koju je krasila pedesetmetarska, vitka kamena kula-lepotica sa zvonom. I sagrade je i dodaju joj i novu javnu, gradsku kulu, jos višu od prethodne, a prethodnu odmah prozovu olinjalom, ofucanom i otrcanom (điminjanska posla). Ali je ne sruše, nego ostanu obe. Novu krste Golema kula, s punim pravom.

Sandiminjano: Pjaca od cisterne, 20. Sept 2007

Sandiminjano: kule Salvucijevih, zvane Bliznakinje (XIII) 48m, 20. Sept 2007

Sandiminjano: Piazza del Duomo: kule Salvucijevih, zvane Bliznakinje (XIII) 48m, 20. Sept 2007

Sandiminjano: Golema kula (1300) 54m, 20. Sept 2007

Sandiminjano: Golema kula (1300) 54m, 20. Sept 2007

Sandiminjano: Piazza del Duomo: najstarija, kula Monalda zvana Otrcana, 51m, 20. Sept 2007

Kule sanđiminjanske

Na to, najjača điminjanska porodica – famiglia – da bi pokazala moć, digne svoju, privatnu kulu, što odmah učini i njoj rivalska familija. Je l’ tako? Tako! E ne’š ti! I oni prvi odmah podignu još jednu kulu, bliznakinju. Popnu se na vrh i pogledaju – a po gradu na sve strane majstori samo kuckaju i zidaju kule nebu pod oblake i čardake ni na nebu ni na zemlji… Da biste razumeli tu strast, tu opsesiju kulama, treba da se popnete na Golemu. Nije samo pogled to što je veličanstveno. Više od pogleda – a odozgo se vidi sve, uključujući i gornje strane belih tendi na pazaru – to je jedan meteorski osećaj dostupnosti, dohvatljivosti svega, bilo na nebu, bilo na zemlji. Nije mi bilo dugo potrebno da se zauvek navučem na kule i tornjeve (šteta što nemaju liftove).

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Jugoistok: pazar na Pjaci od cisterne, 20. Sept 2007

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Sever, 20. Sept 2007

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Jugozapad, 20. Sept 2007

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Jug, 20. Sept 2007

Sandiminjano: na Golemoj kuli (54m), 20. Sept 2007

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Severoistok: dvorište Ostela Perladoventu: 120-150ogodišnji Bagolaro (košcela – Celtis australis), drugi po velicini u Italiji: obim stabla 4,7m, visina 24-25-26m, precnik krošnje 22m, 20. Sept 2007

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Istok, 20. Sept 2007

Sanđiminjano s vrha Goleme kule

Naravno, bio je četvrtak, pazarni dan u Sanđiminjanu, i opet iste pokretne tezgoradnje s tendama. Uspeo sam da se strpim do „večeri“ u 14 sati, kada se, po lokalnom propisu pazar zatvara, odnosno evakuiše, a dotad zaposednuti trgovi ostaju prazni, čak i bez otpadaka. Ni po čemu ne bište mogli da pogodite da je tu jutroš bila onakva gužva. Milina za slikanje.

Kule i pazari na stranu, opet sam imao i dva specijalna razloga da dođem u Sanđiminjano. Prvi je Ornitološki Muzej! U malom Sanđiminjanu postoji ornitološki muzej. Dobro, tako se zove jedna izuzetna zbirka lokalnih ptica poklonjena gradu. Ono što je malo neobično, jeste smeštaj zbirke – u razsveštanoj kapeli ili crkvici Sv. Franje, zaštitnika ptica. Zbirku je 1866–1911. skupljala u blizini, najviše na svom posedu Brdo, fjorentinska markiza Marijana Pancatiki Himenes d’Aragona Paolući, rođenjem ruskinja, strasna lovica, ali i učena poznavalica ptica i skupljačica školjaka. Ona je bila tetka grofu Hektoru Arigoniju Deljiodiju, najvećem talijanskom ornitologu XX veka, pa je možda baš ona presudno uticala na njegovo opredelenje. Lako moguće, jer je on često boravio na Brdu, pa su deo zbirke zajedno skupljali loveći nesrećne ptice puškama, mrežama i klopkama. Kolekcija je zadivljujuće kompletna, uključujući i neke sasvim retke vrste, a taksidermija prvoklasna (Rikardo Manjeli iz firentinskog prirodnjačkog muzeja i čuveni veronski majstor Dal Nero) i u dobrom je stanju. Sačuvana dokumentacija. Pravo otkrovenje.

Sandiminjano: Ornitološki muzej u kapeli Sv. Franje (XVI), 20. Sept 2007

Sandiminjano: Ornitološki muzej u kapeli Sv. Franje (XVI), 20. Sept 2007

Sandiminjano: Ornitološki muzej u kapeli Sv. Franje (XVI): Zbirka ptica (1866-1911) markize Marijane Pancatiki Himenes d’Aragona Pavlovic, 20. Sept 2007

Sanđiminjano: Ornitološki muzej.

Drugi razlog je vernaćija. Vernaćija sanđiminjanska je jedno od najvećih i najfinijih italijanskih vina, a pravi se od endemske loze koja raste po vinogradima oko samog grada (i nigde više) na peskovitoj pliocenskoj ilovači, što se sve vidi sa kule. To je i prvo vino koje je dobilo oznaku DOC (kontrolisano geografsko poreklo) 1966, a 1993. su mu dodali i garanciju DOCG. Mislite li da sam mogao da prođem blizu Sanđiminjana, a da ne svratim?

Imao sam i malo sreće: u gradskom muzeju je bila nestala struja, tako da nisam morao da vidim još jednu, treću uzastopce, izložbu o Etrurcima.

Posetom Sanđiminjanu završio sam sa Toskanom i uputio se u Veneto. Ali je u međuvremenu bila jedna Sijena.

02.02.2009 03:26

Evo raporta o nekim zanimljivostima iz klasične starine, sa nastavka mog ptičarskog puta u Makedoniju.

Jos iz prošlog veka znam za jedan ćuvik na malom poluostrvu istočne obale Ohridskog jezera, s koga se odlično posmatraju jezerske ptice. To mesto se zove Gradište, a gazi se po šutu i lomljenim crepovima za koje sam nekako mislio da su srednjevekovni. Letos sam primetio vrlo živu arheološku aktivnost na čitavom prostoru poluostrva, i nije se moglo prilaziti.

Pre nedelju dana sam tamo bio i ne malo se zadivio. Uređeno je pristojno arheološko nalazište sa rekonstrukcijama i muzejčetom. Vrlo je posećeno iako nije turistička sezona, a otvoreno je tek pre mesec i po dana.

Gradište: lokalitet i Kastrum

Ispostavilo se da je gradište na onom ćuviku u stvari rimski kastrum. Rekonstruisano je nešto zidina, kula i kapija sa prilaznim stazama i stepenicama. Unaokolo su i dalje antički crepovi i šut ali poravnat. Posađene su svuda razređene mladice tuja. Ali kastrum nije glavna atrakcija.

Kada ograđenom „objektu“ pešačkom stazom prilazite (silazite) sa džade, nailazite na monumentalni ulaz sa palisadnom firmom na kojoj su zbunjujuće reči: MUZEJ NA VODA / ZALIV NA KOSKITE / PLOČA MIЌOV GRAD (!?). Ima i paralelni engleski tekst, ali ni on ne pomaže mnogo (Museum on Water, Bay of the Bones, Plocha Michov Grad). Od poslednje tri reci tog dela natpisa čini mi se da samo zadnja može nešto da znači u engleskom jeziku kao skraćenica od graduate, graduation, gradient…

Unakrsnim ispitivanjem čuvara, biletara i dveju ljubaznih prodavačica suvenira i keramičkih replika, posle dve uzastopne posete uspeli smo da dokonamo približno značenje zagonetke koju kao da je sama Sfinga smislila da bi zaprečila prolaz putnicima.

Od onog ulaza, vrlo brzo se stiže u muzejčić spolja obložen grubo tesanim raznobojnim kamenom. On nije na vodi ni na vodu, ali se u njemu nalaze arheološki predmeti izvađeni iz vode zaliva. Gnjurci-arheolozi su u tom zalivu našli vrlo mnogo životinjskih kostiju (većinom jelenskih) pa su po tim koskama krstili zaliv. Izvadili su i prilično bronzanodobske grnčarije. Sve to se nalazi u tom kamenom Muzeju na vodi, u vitrinama i u akvarijumima i bazenima, da se dočara uzbudljivi trenutak otkrića. Našli su i oko 1200 u dno ukopanih osnova drvenih stubova, soja, kolja, koje svedoči o postojanju sojenica, naselja na kolju. Sa trpeze njegovih stanovnika i potiču oglodane kosti i grnčarija.

Muzej vode

Ronilački instruktor Milutin Mića Sekulović je tamo toliko popularan, da je po njemu prozvana rekonstrukcija jednog sela na platformi (ploči) na kolju, pa otuda onaj natpis PLOČA MIЌOV GRAD. Tamo su ronioci prisutni stalno, a tokom leta turisti mogu da iznajme gnjuračku opremu i da sa Mićom tragaju za preteklim kostima i keramikom.

Selo na kolju

To rekonstruisano nakoljsko selo i jeste prava atrakcija. Glavni arheolog Pasko Kuzman je po onom čuvenom Herodotovom (V:16) opisu peonskog naselja na kolju usred jezera Prasijas (ono gde su vezivali decu za nogu da ne upadnu u vodu) podigao platformu sa sojenicama od pruća, blata i trske, kakve su bile u ta doba. Unutra, u muzejčetu su postavljene dve velike sjajne mesingane ploče sa opširnim citatom Herodota na makedonskom i engleskom. Pošto nema nikakvog komentara uz taj citat, turisti obično pogrešno zaključuju da se Herodotov tekst odnosi na to selo, platformski Mićingrad, na mesto gde su oni sada. U stvari, Peonci i nisu živeli na Ohridskom jezeru, a jezero Prasijas koje spominje Herodot, izjednačava se obično sa Dojranskim jezerom ili nekim danas presušenim jezerom u koje se ulivala reka Struma (sve je to u istočnoj Makedoniji, a ne u zapadnoj gde je Ohrid).

Svejedno, rekonstrukcija je vrlo zanimljiva, a meni naročito, jer su naselja na vodi najranija mesta intenzivnog i bliskog dodira ljudi sa pticama, tu je pripitomljena prva evropska živina (patke) i tu je počela prva razmena virusa između ptica i ljudi.

Ne samo da je na makedonskim jezerima bilo više takvih naselja na kolju, nego su se ona zadržala hiljadama godina. O tome svedoči ime današnjeg sela Nakolec na sunčanoj strani Prespanskog jezera, a i slično postavljeno (uvek na prisojnoj obali) selo na Dojranskom jezeru koje se danas zove Nikolič. Etimologija tog imena mi je vrlo sumnjiva, pogotovo što se na Dojranskom, Herodotovom jezeru, i danas ribari služe tradicionalnim kolibama na kolju dok love ribu pomoću ptica. A u senci Mićine platforme surogatskih sojenica, sada se okupljaju sitne ribe, sto neodoljivo privlači vodene ptice.

Liske okupljene oko sela na kolju u Zalivu Kostiju

Na odlasku, u suvenirnici smo kupili vrlo skupu repliku predmeta koji se zvanično ali nemaštovito zove „mali sud“. Prva pomisao mi je da to ne može da bude ništa drugo do čaša, krigla za primitivno, bezhmeljsko, neproceđeno pivo koje se pilo kroz slamku. Uostalom, čemu bi drugom služio koso postavljen otvor-pipak pri gornjem rubu čaše? Otkako sam od jednog Deda-Mraza dobio „Istoriju sveta u 6 pića“ Toma Stendidža, počeo sam da se smatram ekspertom za te stvari.

Jedan prijatelj je međutim uneo nove i zanimljive poglede na moju zagonetnu zemljanu kriglu sa Michine skele u Gradistu ohridskom. Po njemu, fluidi kroz cudesni pipak putuju suprotnim smerom, dakle ne srču se kako sam ja nagadjao, nego uduvavaju, proizvodeći pritom glasan treperav zvuk, po modelu vodenih svirajki (u kosturskom ili vašarskom dizajnu).

Moram da priznam da mi je i takva ideja padala na pamet. Ne samo da postoji orkestarski instrument vodena pištaljka (zvuk se modulira regulisanjem protoka mehurica vazduha), nego se prave razne loncarske svirajke slicne mom tajanstvenom predmetu.

Vodene pištaljke, razni oblici

U svom daljem i sasvim slobodnom nagađanju, razmišljao sam međutim i o svetiljci sa pipkom taman toliko tesnim da kroz njega prođe fitilj natopljen zejtinom ili lojem iz posude (recipijenta). Za slučaj da je lampa čarobna, besomučno sam je trljao, ali ništa duhovno nije iz nje izašlo. Uostalom, nikakav duh spreman na čarolije ne bi mogao da se unutra sakrije, a da ga ja prethodno ne vidim, jer je otvor širok. Tako su mi i dalje mnoge želje ostale neispunjene…

Sad se neki arheolog ili istoričar grnčarstva naglas smeje mojoj neukosti. Međutim, da vidimo šta kažu arheolozi i šta su napisali na sertifikatu koji sam kupio uz lonče. „Mal sad (dakle nije golem sud, prim. VV) / Keramika / XII–VII vek pred n.e. / Ima edna držalka, izlivnik i četiri arkadi plastično izvedeni / Zaliv na Koskite… „ itd. Drugim rečima, sud je nepoznate namene, odnosno, arheolozi nisu hteli da se zaleću poput ornitologa koga baš briga da li greši malo ili mnogo. One arkade koje se spominju, ja sam doživeo kao jezerske talase (branovi), i ti ukrasi su bili važan faktor mog odlučivanja za baš ovo lonče. Dakle, pipak je identifikovan kao izlivnik, za precizno izlivanje (bez rastura) neke skupocene tećnosti. Svakako ne vode, jer je naselje nasred vodurine. Koja bi to tečnost mogla biti? Mislite o tome.

Moja ideja o pivskoj srkaljkokrigli je zaista malo verovatna. Jedino što može da bude još manje verovatno je da je to žižak ili da je svirajka. Čini mi se da su svetiljke već u ta doba mogle imati oblike slične standardnim preistorijskim svetiljkama, a osim toga, suviše je veliko za lampu. U ovu moju čašu staje 350 ml, tri frtalja pinte! To je previše svetljenja, pa sve i da gori celu noć. Osim toga, na svim lampama je drška na suprotnom kraju od plamenika. Ovde je sa strane. Dakle, teško da je svetiljka.

A šta fali da bude svirajka? Pa opet je prevelika. Tolika količina vode, tri i po deci, suvišna je, a pipak je pri gornjem rubu, tako da se mehurići prave samo ako je posuda do vrha puna. Kako je gornji otvor vrlo širok, kao što jeste na mom lončetu, voda bi prskala na sve strane dok vazduh izlazi, gubila se, a nivo bi spao ispod kanala kojim se uduvava vazduh. Sve glinene pištaljke su mnogo manje i većinom zatvorene, sem oduške. One su u stvari vodene okarine. Osim toga, pištaljke nemaju dršku kao na šolji. Ali glavna mana je pisak koji stvara vazdušni vrtlog i trenje koje daje zvuk. On se dobro i lako pravi od gline. Takve su sve keramicke svirajke koje sam video. Ne treba dodatni drveni pisak. A i grlić izlivnika je tako uzan (i na originalu) da se u njega ne moze da utisne ništa deblje od slamke za srkanje. Uostalom, sklon sam da verujem da je omiljeni instrument Kostanih Zalivaca bila siringa od trske, koje je uokolo bilo u izobilju.

E pa onda šta nam ostaje? Ne insistiram na pivskoj čaši, ali sam našao modernu keramičku pivsku čašu-šolju iste zapremine, sa dodatnim pipkom za srkanje kroz slamku (za one koji ne vole da im pena ostane na brkovima). Pogledajte je na sličici desno.

Pomagajte da rešimo ovu sudbonosnu nedoumicu!

Nije čudo što ponešto iznikne na neobičnom mestu pa nas iznenadi.

Tako nas je još na kapiji presreo čuvar g. S. S. s markantnom frizurom. Brzo smo se sprijateljili i drugog dana smo ušli gratis i dobili besplatne kafe od tipično makedonski ljubaznih domaćica koje su zapravo bile prodavačice suvenira (od njih sam i kupio onu misterioznu pipak-čašu). G. S. nije obučavan da daje infor-macije, ali je sa oduševljenjem pričao o nalazištu, onoliko koliko je pohvatao u letu… On je naravno služio vojsku u gardi u Beogradu, kao i skoro svi ostali ponositi Makedonci koje na svojim putovanjima srećem. Kad sam se vratio u Beograd, ispostavilo se da on u Ohridu preko zime čuva i staru porodičnu kuću jedne moje školske drugarice, poreklom od ohridskih Grka.

Imam sklonost, ili možda potrebu, da na mesta koja ostave utisak na mene – dolazim ponovo. Kroz nekoliko godina. Ili decenija. Volim da istim putem prolazim još jednom. To je onda putovanje i kroz vreme i materijalizacija uspomena. Potvrda njihove autentičnosti. Na neki način opovrgavam Heraklitovo tvrđenje da je nemoguće zagaziti dvaput u istu reku.

I volim da povedem nekog biskog. Tako sam se, nekoliko godina kasnije, našao ponovo u Zalivu kostiju, s jednom prijateljskom tročlanom mladom porodicom. Veličanstveni natpis na propilejima dobio je doduše svoju patinu, ali je enterijer koliba na sojama obogaćen s nešto rekonstrukcija mobilijara. Tu sam video i ne najsrećniji izbor životinjskih koža. Poznato osoblje nisam zatekao, a i kroz prozore kućica izvirivali su neki novi klinci.

Ja za Vok i more u Boki

za svaki njegov val i za Jaz za
Žalosni ulcinjski
Žal i za Crni
Žar

za ludo svako jezero
Manito i nemahnito
za Ludoš tako ramsarski

za Taru svetsku baštinu
za Skadarsko nacionalnu maštinu
(i onaj Krš od Starčeve na njemu).

Za Savu za
Zasavicu
Moravu Moravicu Moravište
Drim Drinu Drinjaču
tri Rzava
dve Konjske
i jednu reku Ljudsku (ko riječ).

Za Međurječ
Lijevu Desnu i Srednju
rijeku reku i rukavac
(i za Dunavac
pokojnog Jojkića).

Za Ostrva
Ratna za Ribarska
za Adu Hadu Vadu Huju za
Čapljanac i For-Kontumac
za Čibukliju Ciganliju za
Kefaloniju i za Stratoriju

za Igalo
Ingalo Lido Štrand
za Pržno Pesak Prud
(i za svaku najmanju sprutku
ticu).

Za Dobru
Dobravu i za Zlipotok
za zamućene
Bistrice i
bistre Mutnice
za Sitnice
Krupe i Krupce
za Mrtvicu
za Živaču
(za vivka i ticu vlastelicu).

Čak i za Guzajnu

Za Rusandu
za Barandu
za Gospođin
vir i Vražje
firove za prezrelu
Obedsku i Nedozrelu
i baru svaku
Cigansku
il Carsku.

Za Kapetanski
i rit svaki vojvodinski
(pun ovaca, goveda i konja)

Za blata
Bela i crna Velja
Mala Gornja i Donja
(i za blatnjaču u njima ribu).

Za močvare Mlake
za Budžake
i Sazlije
i Poloje
Lokve
Klokote lonce Boane i Korita
Ključeve Kutove Jarčine
Jamure forlande ispred rita
i Reve i Kubike (pune žaba
drezge i žabokrečine).

Za Mirušu
Tišak i Buk
Besni fok riblji
Sebeš i Mokri i
Suvi potok
za svaki tok Sisak pištalinu
svu i Sopot.

Za Oko i Grlo i Čelo
Glave Zete i Vrelo
Mlave za
Istok
isto kao
i za Karaklijića Ponore
i za Karajukića bunare

Za ponornice Sutorine
za vode Savine i Marine
Dobre i Ljute
Tople Studene
i Bezdan

za Kraljevu
za Knez-vodu
i Smrdan

naročito za vodu Bulibanovac
(koju spodiže Stanimir ocu Ljubomiru).
I za Lugomir

za Alugu
za Luku
Rogoznicu Šamak Vrbiš
rogoz situ ševar vrbu šaš i šiš
za svaku
krivu
(a nije skrivila ništa)
ivu
i jovu

i ovu
košćelu na Petrovoj ponti
(što belo izbroja granje
i ode),

Za slavne i vode bezimene
za sve stanove vodene
(i vodeništa)

tražim pomilovanje.

Lido di Venezia, 1996.

(u jednoj junskoj noći bez sanka
Bože me prosti ja
tražim milosti za svaki tok i svaku kap vode

Ja, Voki V. Nevešt

oprosti Desanka)

Pod naslovom Pomilovan- objavljeno prvi put 2007. u Balkanskom književnom glasniku (Online) Broj 11 [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. ISSN 1452-9254 COBISS.SR-ID 141175564

April 4, 2001, 10:46:11 AM

Pre neki dan sam se vratio iz Pize, pa pomislih da bi još ponekog mogao da zanima malecki izveštaj sa mog puta.

Naravno, kula još nije pala, „a ka’će ne znamo!“ Stavili su joj razne proteze i tregere: kula vuče na jednu, a oni svi na drugu stranu. Za majstore restauratore strašno zanimljiv poduhvat, čiji su detalji u vidu izložbe okačeni o tarabu kojom je gradilište ograđeno.

Ja međutim nisam u Pizu išao zbog jedne od dveju najčuvenijih kula na Svetu, već po malom patriotskom zadatku. Naime, 29–30. marta 2001. u Scuola Normale Superiore di Pisa održavala se konferencija na temu „Monumenti di Kosovo“, gde je posebna tema bila „la salvaguardia delle importanti testimonianze architettoniche in Kosovo e, in particolare, dei monasteri ortodossi“ [očuvanje značajnih arhitektonskih spomenika na Kosovu, a naročito pravoslavnih manastira]. Opravdanje za učešće moje malenkosti leži u sledećem:

• natucam talijanski, a (kao i svi klasičari) često mogu da razumem (a ponekad uspevam i da uzvratim) stručne fraze i učene figure iskazane na romanskim jezicima (zahvaljujući grčkom i latinskom korenju stručnih termina odn. reči);
• član sam Mnemosyne – diskretne nevladine i nepolitičke organizacije za očuvanje prirodne i umetničke baštine, osnovane kada je počelo da grmi i seva 1999. (zapravo mesec dana pre prve bombe, a čim se prognoza jasno ocrtala);
• italijanska vlada je rešila da, preko jedne svoje nevladine organizacije i naše Mnemosyne, pomogne zaštitu i konzervaciju najvažnijih srpskih spomenika u svojoj okupacionoj zoni (Metohija).

Pogađate već da je glavni cilj Mnemosyne da, u situacijama u kojima se pojave rezerve prema državnim institucijama, ili kad državne srpske institucije nemaju pristup spomenicima na Kosovu, bude efikasan, tj. najmanje neprihvatljiv i neugodan posrednik između Srba koji umeju stručno da brinu o baštini na Kosovu (naravno i Metohiji) i onih faktora odlučivanja koji mogu, ako hoće, da im to omoguće, kao i onih koji imaju ključ od kase u kojoj leže pare. Među zvanicama se našao i tadašnji Vladika Raško-prizrenski Artemije u pratnji Igumana Dečanskog Teodosija.

Piza 2001: budući vladika Teodosije i bivši vladika Artemije

Piza 2001: vladika Teodosije i vlasika Artemije

Konferencija u Pizi je sazvana s idejom da se programu italijanske pomoći da jedno naučno-akademsko obrazloženje. Zato je organizacija poverena Višoj Normalnoj Skoli u Pizi. To vam je jedna velika klasična gimnazija, samo u rangu univerziteta i sa težištem na nauci. Smatra se da je po klasičnoj filologiji, ali i matematici i fizici, u samom vrhu akademske Italije. Za mene kao ornitologa bilo je uzbudljivo da slušam razgovore istoričara umetnosti, vizantologa i medievalista. Mnogi od njih tečno govore srpskohrvatski i novogrčki. Svi odlično poznaju našu kulturu, našu prošlost pa i sadašnjost. Bilo je ogromno zadovoljstvo slušati racionalne referate Italijana sa vrhunskim ocenama dometa umetnosti u Dečanima, Pećkoj Patrijaršiji, Gračanici i drugim spomenicima.

Inače, sjajno uvodno predavanje održao je prof. Gojko Subotić.

Strašno je osvežavajuće prisustvovati i učestvovati u raspravama o srpstvu na Kosovu bez ikakve mitomanije i nacionalizma (ma šta to kome značilo).

Međutim, za mene je bilo dodatno uživanje što sam ponovo bio među klasičarima i shvatio da je to internacionalna kategorija. Bio sam u društvu u kome su se između ostalog slobodno citirali klasični izvori i krilatice (uključujući i dicta et sententiae), bez straha da iko bude optužen za „filozofiranje“, nadriučenost, poziranje, foliranje ili u najboljem slučaju da bude dočekan nerazumevanjem (znate one začuđene ali neprijateljske poglede kada upotrebite neki „jači“ izraz, sa porukom „šta ti tu meni, bre?“). Zatim, nije se skoro uopšte pričalo o politici, ili bar te teme nisu izazivale nikakvu strast sagovornika.

Ne mogu da preskočim ni pizanske restorane i njihovu atmosferu. Samo rasprave o tome koje ćemo vino kada i zašto piti, vrede mnogo više od sveg popijenog vina. A pravi vrhunci scenske umetnosti bili su dogovori između našeg domaćina i gazde ili recimo šefa kujne o tome šta i kako da nam spreme za ručak/večeru. To su bili pravi simpozijumi, jer smo se i mi ostali povremeno uključivali svojim intervencijama. Glavne uloge su sledeće:

Gazda ristorantea, očaran prilikom da nas ugosti, euforično opisuje mogućnosti kuće, a zatim počinje da sugestivno ubeđuje sagovornika u količinu uživanja koju je u stanju da prouzrokuje kod gostiju. Pri tom, detaljno sladi svako od sredstava za postizanje tog cilja.

Gost u ristoranteu, a naš domaćin (jer smo na njegovu preporuku ušli u taj ristorante), naprotiv izražava sve vrste nedoumica i zebnji da li će baš to što je predloženo zaista biti najbolje, čime postiže da Gazda osim mlataranja rukama i pene na ustima, počne da poziva u pomoć

• kuvara,
• svoju mamu,
• kelnere,
• komšije, slučajne prolaznike ili kogabilo.

Delimično dolazi do polarizacije. Ispostavlja se da postoje dve škole za neki šugo (taj šugo se različito sprema na levoj i na desnoj obali Arna, a kuvar i gazdina majka potiču iz suprotstavljenih tabora). Pitanje ostaje nerešeno jer se iznenada na drugom kraju rasplamsava polemika oko proporcija različitih školjaka u nekakvoj pizanskoj mešanoj buzari (jedan od problema je bio da li je kraj marta još zima, kada su vongole mršave). To već ne može da ostane lokalizovano, pa se uključuju i gosti sa susednih stolova. I tako skoro sat vremena, za koje smo složno pojeli na suvo sav hleb i grisine koji su se našli po stolovima.

A prvo veče su nas vodili u Circolo „Itaca“ (Circolo culturale Greco) za koji se odmah ispostavilo da je grčki restoran. Na delu zida kuhinje koji se na mahove video sa mog mesta, na belim pločicama, bio je ispisan početak Ilijade („Ἄνδρα μοι ἔννεπε, Μοῦσα, …“). Deviza tog kulturnog centra je „Odori, sapori, immagini e suoni della Grecia“, a tamo se odvijaju kursevi jezika, grčkih igara, tradicionalne grčke kuhinje, i naravno mogu se dobiti turističke usluge. Ako neko od vas stigne u Pizu, ne bi smeo da propusti Itaku (ne, nemam proviziju! samo mi je bilo lepo. Da, kič, ali savršen).

Povratak iz Pize osetio sam kao nepravdu.

Nebo, sa svojim svetlostima i oblacima, iako (metaforički rečeno) sredstvo slikanja, na skyscape fotografijama Borisa Ivančevića drži se ipak i dalje kao daleka, nedosegnuta, uzvišena meta. Poštovano nebo. Uvaženi oblaci. Ni traga od indiskrecije tzv. oka kamere, koja je postala obavezna u slikanju prirode. Da autor druguje s oblacima? Ni govora! Oni ostaju na Vi. Zavirio u tajne meteoroloških fenomena? Taman posla. To ne bi bilo pristojno.

Boris Ivančević, sa odmerenošću pravog muzejskog kustosa, ophodi se prema oblacima u svojoj kolekciji kao prema svakoj delikatnoj skupocenosti. Nežno i pažljivo. On izbegava tvrdu, hrapavu zemlju i pazi da dodir između neba i zemlje, ako se već ne može izbeći, bude što mekši i ublaženiji. Izuzetak je tamna vertikala tornja Saborne crkve u Beogradu, ali i ona ne deluje kao nož, jer na vrhu nosi krst, a krst sa nebom ima sve unapred ugovoreno.

Izložbom fotografija, nazvanom PREDELI SLIKANI NEBOM, Prirodnjački muzej sebe čašćava o stogodišnjem jubileju, a javnost prvi put obaveštava o svojoj zbirci oblaka i meteoroloških prizora uopšte. Fotografije neba, jednog autora i u njegovom ličnom izboru, padaju svom svojom širinom preko one tanke linije koja razdvaja umetničku od dokumentacione fotografije. Negde, gde se gubi razlika između da i ne, tamo valjda nebo i počinje.

PREDELI SLIKANI NEBOM su meteorološka izložba. A nisu. Identifikacijom svakog meteorološkog prizora atestirana je autentičnost trenutka koji je kamerom zabeležen. Ali, pred nama je iluzija, a prizor je prošao. Ostala je samo potreba autora da ga analizira, i da čudo njegove lepote deli drugima. Gotovo da se čuje poziv na zajedničko gledanje nebeske pozornice. Izdaleka dopire početak uvertire, a utom se i zavesa diže. Daju se drame Haosa, rađanje Sunca u tri slike, balet refleksa, odigrava se čin cepanja oblaka, odvija se misterija tajanstvenog nestanka magle, i najzad stiže i scena umiranja svetlosti… Iz nekog razloga, stalno se čuje muzička pratnja koje nema.

A nema ni ekološkijih fotografija nego što su PREDELI SLIKANI NEBOM. Sve što se dešava na zemlji, odraz je, posledica je, trag je zbivanja i promena takozvanih klimatskih činilaca. Drugi ih mere, sondiraju i špijuniraju satelitima. Te činioce. Boris Ivančević voli kako oni izgledaju.

Autor inače pripada mikolozima, istraživačima koji proučavaju pečurke. Traže ih dole na zemlji, ali je sudbina pečuraka (naročito njih) pisana gore, na nebu. To sigurno nešto objašnjava. A nije nemoguće da je Boris Ivančević isto toliko i sumatraista. To su oni koji, po Crnjanskom, ne razlikuju dobro i zlo, već sve mere rumenilom neba. I veruju da od onoga što osećaju, i od njihovog osmeha, ma gde se nalazili, zavisi rast jedne biljke na Sumatri. Ne znam ima li veće ekologije. I još nešto je važno: sumatraista ima više nego što biste i pomislili, i svi su braća.

Tekst skoro identičnog sadržaja pod naslovom PRIZORI NEBA U GALERIJI PRIRODNJAČKOG MUZEJA, objavljen je 11. oktobra 1995. kao predgovor kataloga izložbe  PREDELI SLIKANI NEBOM Borisa Ivančevića, prve u novootvorenoj Galeriji na Malom Kalemegdanu, u okviru obeležavanja stogodišnjice Prirodnjačkog muzeja, Beograd.

Provedoh 2006. u Grčkoj tri nedelje, od 25. juna do 15. jula. Prvo u Patrama, na jednom zoološkom kongresu (desetom ICZEGARu, bez obzira šta to značilo), a posle u Atini, u predgrađju zvanom Marusi (Amarusija). Najvise vremena otišlo mi je na nezasluženu dokolicu, i to jednu od onih koje ne traže ustupke od udobnosti. Imam sreću da grčki prijatelji umeju da ugoste tako da ne dozvole da im dosađujem. Prvi put sam imao vremena da posetim ona mesta koja se obično ne uključuju u najuže programe turističkih obilazaka. Potvrdilo se da je to najzanimljivije i najuzbudljivije.

Patre [ili Patras] su živ grad u grozničavom privrednom i kulturnom uzmahu. Grad je odvojio ogroman prostor za velelepan [ali bez provincijske raskoši i preterivanja] univerzitetski grad – kampus, toliko veliki da ima nekoliko autobuskih stanica unutar njega. Tamo se kongres održavao.

Trećeg dana je bila kolektivna kongresna ekskurzija autobusom na mesta u Ahaji na kojima sam ranije vec bivao. Reših da propustim zvanični kongresni turizam i upustim se u privatni balnearni program kombinovan sa hodočašćem na sveto mesto najromanticnijeg dela mojih porodicnih korena, dakle – pravac Mesolongi! I to preko mosta nad Korintskim zalivom.

Naime, prema apokrifnom porodičnom predanju, moja pra-majka po liniji očeve majke bila je izvesna Hadži Mana Sagladis, za koju se smatra da je bila sestra legendarnog grčkog heroja Marka Bocarisa. Marko je prvo bio harambaša suliotskih hajduka [klefti] i odmetnik od Ali-Paše Janjinskog [koji mu je 1809. pogubio oca u Arti], zatim njegov saveznik [kada se i Ali-Paša odmetnuo od Sultana], član Eterije i jedan od najslavnijih i za života najslavljenijih grčkih junaka iz borbi za nezavisnost od Turaka, a i omiljen lik filheleničnih romantičara. Vlasi [Cincari] kažu da je Marko bio Vlahos, a rođen je 1788. u Epiru, u porodici koja se hvalila svojim poreklom od Skenderbega. Talijani ga takođe prisvajaju [Marco Bozzari].

Čerka mu je Katarina bila slavna lepotom (Slika 2), pa ju je uzela u službu prva grčka kraljica Amalija [žena Kralja Otona Bavarskog] i njome izazivala divljenje po evropskim dvorovima.

Marko Bocaris se proslavio junačkom odbranom Mesolongije za vreme prve opsade 1821. Poveo je odvažan i uspešan napad na Turke u bici na Kefalovrisiji za odbranu Mesolongije, ali je smrtno ranjen 1823. Sahranjen je uz velike pocasti, a na grobu mu je Lord Bajron, koga u Grčkoj zovu Viron [jer je beta danas vita] održao jedan govor sa golom sabljom u ruci. Bajron je i sam ubrzo umro u istoj Mesolongiji. Sve to se lepo vidi ilustrovano na originalnim slikama, kopijama i reprodukcijama u „pinakotiki” u starom dimarhionu [opštini] mesolongijskom.

E pa ta Hadži-Mana od Bocarisa, kojoj je valjda i muž tada poginuo, otseče kosu i poseče čemprese oko kuće, pa svu svoju decu pošalje u slobodnu od Turaka Srbiju, preko Mačvanske Mitrovice u obližnji Šabac. U to vreme je valjda stizao drugi veliki talas izbeglih Cincara u srpske varoši. Među tom decom bio je mladi Janis ili Sava, otac Konstantinov, pradeda Milice Janković, udate Vasić, zvane Mama-Poca, odnosno moje babe po ocu.

Ipak nisam odmah otišao na grob Marka Bocarisa. Trebalo je taj čin, koji traži malo emocionalne pripreme, odložiti za kraj dana, kada se sve pomalo skraćuje, senke se produžuju, a proteklo vreme relativizuje. Pa sam otišao sa Oljom da se kupam.

Mesolongija je grad na lagunama i prostranim slanim močvarama. Bajron nije imao nikakvu chance da preživi u ono malariozno vreme… Danas su te lagune kultivisane i uređene – pretvorene su u solane, ribnjake orada [komarča] i levreka [lubina, brancina], gojilišta školjaka, pecališta i kupališta. Specijalitet su porodične daščare na kolju, nekadašnje velike ribarske kolibe, koje danas mnogoljudne grčke porodice iznajmljuju za vikende i letovanja. Sa tremova pecaju, skaču u more i kupaju se, tu spavaju, kuvaju i vesele se na grčki negalamdžijski način.

Najlepše je na Turlidi, nekadašnjem ribarskom sezonskom naselju na spoljnoj pescanoj barijeri lagune, sada pretvorenoj u kupališta i niz taverni za domaću klijentelu, jer Mesolongija nije turističko mesto koje zanima strance. Naravno, odmah sam odabrao jedan restoran sa stolovima na daščanim mostićima na direcima, preko puta Patara [koje se naziru u daljini]. Tu prvo popismo kafu, pa se sa stolice bućnusmo u vodu [more telesne temperature], pa naručismo ručak [tek preminulu oradu uz ‘ladno belo di casa], i opet kupanje. Neprekidno je duvao Meltemi oko 4Bf, suv, svež severac, koji piri ujednačeno, za razliku od Bure koja je hladna i puše na refule. Meltemi je vetar koji omogućuje da ljudi ipak i leti žive u Grčkoj, a duva od juna do septembra. Da nije njega, nikad Grci ne bi mogli da budu takvi moreplovci i ne bi se razvila neverovatna helenska civilizacija, ravnomerno posejana na hiljadu ostrva.

Meltemi na Turlidi.

Onda odosmo u onu dimarhijsku pinakoteku na glavnom trgu, popivši prethodno kafu, naravno „Kod Bajrona”. Svuda se vidi mnogo Bajronovih slika i gravira. Obožavao je da se kostimira i slika. Na većini slika u grčkoj nošnji i sa turbanom, onako vitak, bezbrk i mekih crta, više liči na ogrnutu orijentalnu plesačicu u pauzi između dve tacke. Ne pomaže ni pripasano svijetlo oružje ni jatagan u ruci – sve deluje kao puka štafaža. To je naročito upadljivo u pinakoteci, u okruženju gomile hajdučkih portreta kleftskih harambaša, amartolosa i stratigosa, koji su svi brkati, nosati i grozničavih, gotovo krvožednih pogleda, a ruke im se i oružje same uzajamno traze.

Stara opština je zapravo muzej slavne istorije mučeničke Mesolongije. Posle smrti Marka Bocarisa odbijen je napad Turaka, ali je obnovljen tri godine kasnije i 1826, posle jedne strašne eksplozije barutane sa hiljadama mrtvih, Turci su osvojili tvrđavu i pobili sve sto su zatekli živo. Ta tvrđava je u oslobođenoj Grckoj pretvorena u Sveti grad, gde su sahranjene mesolongijske žrtve, gde je grob Marka Bocarisa i gde su spomenici grčkih junaka i raznih filhelenskih udruženja. Tamo sam se uputio predveče, kada su senke čempresa postale duže od njih samih.

Ispred ulaza je bronzani spomenik, naravno Vironov. Malo su ga raskrečili i omuževili, dodali mu brkove [koje je, istini za volju, jednom i pokušao da pusti], namrštili ga, a jatagan naperili kao da ce svakog trenutka da ga isuče. Odatle odosmo preko ulice u taj spomen-park, ulaza okićenog nacionalnim i unijskim zastavama. Čuvar prilično neugledan i monolingvalan tražio nam po evro za ulaznice. S visine mu pokazasmo ICOMove kartice s kojima nas svuda u svetu puštaju besplatno i prekoreda [ako reda ima]. Iskreno je priznao da prvi put vidi takvu stvar i ponovio iznos i valutu. Glumio sam zapadnjaka koji insistira na svojim pravima, i – čovek jednim širokim grčkim zamahom ruke pokaza da prođemo. U očima sam mu video prezir koji sam odmah želeo da odagnam, jer sam se pripremao za susret sa nečim trajnijim. A koštalo me je truda da se oslobodim misli kako sam se izblamirao za dva pišljiva evra.

Odmah sam našao Bocarisov monumentalni grob koji ima gotovo centralno mesto. Počesmo da razgledamo i da slikamo. U tom trenutku mi je, naravno, nestalo baterija u aparatu, a rezervne sam zaboravio u Patrama! Rekao sam sebi: pa šta, i otrčao do prvog kioska [oko 100m], kupio baterije i usput dao 2 evra bakšiša onom sirotanu. Olakšane duše, posvetio sam se senima junaka…

Na grobu nema spomenika odnosno portreta Marka Bocarisa. Naprotiv, tamo je jedno remek-delo Davida d’Anžera: „Kori Tis Ellados” u belom mermeru, sitna, mršava, ali strašno ljupka devojčica u prirodnoj veličini. U neobičnoj je pozi, kao da se pridigla iz ležećeg položaja posle plakanja na grobu, a prstom pokazuje na ime Markovo uklesano u gornji deo kamenog sarkofaga, na mestu gde je glava. U stvari, odozdo se taj natpis i ne vidi, nego izgleda kao da Kori nešto rasejano šara prstom po pesku koji je upravo iscureo iz velike klepsidre, ili, usresredjena, odlučuje da povuče pravi potez u nekoj nepoznatoj igri figurama…

To nije original, koji je ostećen i nalazi se u Nacionalnom istorijskom muzeju u Atini, već replika Georgiosa Bonanosa, postavljena verovatno 1926. umesto prototipa, prilikom obeležavanja stogodišnjice mesolongijske pogibije i egzodusa. Tada je štampana i jedna poštanska marka sa tom figurom. Skulptura se zove Κορη τησ Ελλαδοσ [čita se Kori tis Elados, što znači grčko devojče] – verovatno da je Pjer-Žan David hteo tek do pola oslobođenu Grčku da predstavi kao nejaku subadolescentnu devojčicu pred kojom je rast i sazrevanje. Potrebna joj je uteha dok oplakuje Marka Bocarisa kao simbola herojske žrtve, a mala je i slaba, pa joj treba i zaštita [za razliku od krepke i stasite francuske Marijane].

Nekoliko dana posle toga, video sam u Nacionalnom istorijskom muzeju u Atini originalnu Kori sa Bocarisovog groba. Tamo deluje sasvim drukčije, još nejakije i nežnije, a nisko postolje omogućuje i gornje rakurse, mada sam se ja i u Mesolongiji jednim panterskim skokom (dobro, skokom jednog šezdesetjednogodišnjeg pantera) i proveriv prethodno da čuvar nije u vidokrugu, popeo na tafo da bih slikao odozgo ono sto Kori prstom pokazuje, a otkrio dve trešnjice u Korinoj kosi.

 Sunce je bilo sasvim nisko kada sam, vraćajući se iz Mesolongije, prelazio more mostom od Andiriona do Riona, tako da je beli most postao nerandžast . Most je tehnicko čudo, ali je i inače neverovatno uzbudljiv sa čudnim ritmom i neočekivanim vizuelnim efektima. Dugačak je nepuna 3 km, stubovi su mu visoki 120 m iznad kolovoza koji je na 45 m nad površinom vode, a oslanjaju se na morsko dno duboko i do 65 m. Zvanično se zove Most Harilaja Trikupisa, po predsedniku Grčke vlade iz 19. veka koji je još tada predlagao da se tu izgradi most. Ima 6 saobraćajnih traka + jednu pešačko-biciklističku. Ali je to i valjda jedna od najskupljih ćuprija na Svetu: mostarina za auto je 2006. bila 10.5€!

Most Andirio-Rio. Beli most nerandžaste boje.

A nekoliko dana po povratku u Beograd, pričao sam o Mesolongiji i pomenuo ona nesretna dva evra, kad se Olja umeša. Čekaj, kaže, pa i ja sam na izlazu, dok si ti išao po auto, dala sirotom čuvaru 2€!

Ovaj tekst je, uz neznatne razlike, objavljen online 2007. u Balkanskom književnom glasniku 12 / ISSN 1452-9254 COBISS.SR-ID 141175564