Odmalena putujem Dvojkom. U oba pravca. Čak u oba smera do istog odredišta. Kad sam bio dete, redovno smo, cela porodica, odlazili u posete mom stricu Pavlu u Vladetinu ulicu. Silazili smo iz Fruškogorske Malim stepenicama u Karađorđevu i ispod Mosta hvatali Dvojku, koja prva naiđe. Bilo onu koja dolazi od Pristaništa, ili iz suprotnog smera, od Stanice. Današnja deca ne znaju da je Beton-hala nekadašnja mamutska noseća betonska konstrukcija šina čeličnih dizalica beogradskog teretnog pristaništa. Izumrlog kao i mamuti.
Kao klinca, otac me je vodio da gledamo kako se te dizalice, poput džinovskih đermova, klanjaju sajlama uz kej privezanim šlepovima, bacaju u njihovu utrobu svoje gvozdene čeljusti, izvlače ih pune zagrabljenog uglja i odmah, posle jedne polu-piruete, istovare svoj plen u otvorene vagone postrojene na koloseku između svojih nogu. Tata me je upozoravao da zatvorim usta.
Nikad nismo dugo čekali jednu ili drugi Dvojku. Sećam se da mi je kao sasvim malom, bilo čudno kako možemo da sednemo na Dvojku bez obzira kuda ide, a da ipak stignemo kamo smo namerili. Već sam dotad savladao osnovno tramvajsko pravilo: tamo ideš jednim smerom, a vraćaš se odande suprotnim. Tako funkcionišu svi tramvaji, uključujući i Dvojku. Da, ali s izuzetkom odlazaka u Vladetinu. Kad sam mu zatražio objašnjenje tog odstupanja, Otac je samo rekao da je to dokaz da je Zemlja okrugla. I da je Kolumbo krenuo na zapad da bi stigao na istok. Naravno da sam prihvatio, jer mi Otac ne bi i nikad nije rekao ništa netačno. Ali je prošlo izvesno vreme dok nisam utvrdio da se Vladetina od Fruškogorske nalazi tačno u antipodnoj tački kruga Dvojke.
Tridesetak godina docnije, za Pristaništem je otišla i Železnička stanica.
Vladetina je, kao i Fruškogorska, bila mala mirna ulica s turskom kaldrmom, gotovo bez saobraćaja i zato uvek puna dece koja se igraju. I ona je imala prednji deo blago nagnut a zadnji strm, s tim što se nije rušila stepeniđtem u Karađorđevu, već strmo u Cvijićevu. U tom delu su se zimi deca sankala. Tek mnogo kasnije sam počeo da srećem ljude koji se u detinjstvu nisu igrali na ulici, bez striktnog roditeljskog nadzora. Čini mi se da se to na njima moglo i da vidi ako se malo obrati pažnja. Kao odrasli, nisu umeli da se onako igraju.
Već godinama se vrlo malo vozim tramvajima, uključujući i Dvojku, ali se sve češće u sebi pitam, ko sam ja? Ili šta sam ja, u smislu identiteta, rasnog, socijalno-političkog, kulturno-klasnog, ili nekog drugog, ako živim u ozloglašenom Krugu Dvojke? Što je najgore, još sam i rođen u tom ćoškastom, uzbrdno-nizbrdnom, tamo-vamnom nepravilno-poligonalnom krugu na kome šina savije svakiput u drugom pravcu. Ili, kako reče Šel Silverstejn, čega sam ja komadić? [1]
Zašto se očekuje da se osetim nelagodno kad god neko stavi pod navodnike „rođene Beograđane“? Iz kojih razloga bilo ko može da pomisli da ima pravo da me osramoti ili omalovaži na osnovu topografskog određenja mog rođenog prebivališta? Ko su uopšte oni iz Kruga-Izvan-Dvojke i u čemu se međusobno razlikujemo?
Kad ima mnogo pitanja, ja krenem malo u istraživanja. Razna. Pa tako i sad. I evo nekih od rezultata.
Pogledao sam po tekstovima, člancima, postovima na blogovima i u novinama kako One iz Kruga Dvojke vide pisci i čitaoci-komentatori. I priznajem da sam se malo iznenadio. Nisam očekivao baš toliku količinu zapenjene mržnje na ustima, ni povremeno tako opšte kidisanje, tu meru jednodušnosti i spremnosti da se Krugodvojkaši i njihove podvrste – Starobeograđani i Rođenibeograđani – zatru, izgaze, iznabadaju, da se uništože, pa da ih nema i da nam svima onda bude bolje.
Čitajući i slušajući pomislio bih da se tamo skupilo i opasalo dvostrukim šinama sve što je najgore u srpskom rodu. Istovremeno su i izdajnici nacije, srbomrsci, auto-moto-šovinisti i velikosrpska buržoazija. Bilo šta da mrzite, naći ćete ga u Krugu Dvojke. Ko ne veruje, neka sam proba. Tražio sam uzroke toj tako strasnoj tračničkoj podeli. Sasvim je očigledno da je ova diskriminacija upotrebljena u političkim obračunima. Ali neću o vlasti i politici. Hoću o Krugu dvojke.
Pun krug dvojkom 1974, zagrebački fotograf Željko Stojanović je dokumentovao čuvenu beogradsku trasu.
Kako ja vidim taj famozni krug i njegove žitelje i delatnike? Počeću anegdotom o sećanju na predratni Beograd, koje mi je davno ispričao stariji kolega Vojislav Mišić, ne znajući u tom trenutku ko sam. On je bio momak iz Vranja, šegrt u bakalnici svog strica ili ujaka, zaboravio sam, a na Varoš kapiji. Ta je bakalnica (za one koji ne znaju šta je to: nekadašnji ekvivalent za male lokalne prodavnice tipa Shop-and-go) imala uglavnom stalne mušterije i bio je običaj da se jednom nedeljno kupuje roba, koju je često do kuća odnosio isti taj momak/šegrt. Poznavao je svaku mušteriju i njen porodično-društveni status. Ne iz radoznalosti, već u okviru uzajamnog poverenja koje je bilo deo sistema tadašnje trgovine. Za vreme okupacije bakalnica nije radila, ali je ponovo počela da radi valjda drugog dana posle oslobođenja Beograda u jesen 1944.
Čim je bakalnica otvorena, istog dana, priča taj bivši šegrt, pojavila se “mlađa Generaličina ćerka iz Fruškogorske”, u drugom stanju, i donela 1 (i slovima: jedan) dinar, koji je njena porodica ostala dužna od pre rata (nisu tad imali sitno za kusur). Time je taj rođeni Vranjanac, a u vreme pričanja naučni savetnik, doktor nauka sa šarmantno zadržanim zavičajnim naglascima, meni mnogo mlađem kolegi želeo da dočara kakve su nekad bile bakalnice a i kakve su bile mušterije.
Danas se ja sećam te anegdote kao dobre slike ondašnje percepcije stanovnika Kruga Dvojke od strane jednog došljaka s Juga. A pričicu sam zapamtio i zato što je mlađa Generaličina ćerka bila moja majka Jelisaveta, pa sam u događaju učestvovao i ja u uzrastu od oko minus četiri meseca. Ubrzo je bakalnica oduzeta vlasniku i pretvorena u jednu od prodavnica u revolucionarnom državnom lancu Granap (Gradsko nabavno preduzeće). Mušterije su ostale iste, a nekadašnji gazda je još jedno vreme tamo bio zaposlen kao poslovođa.
A mušterije u bakalnici, bile su komšije s Varoš Kapije. Znale su se i poštovale. Bili su roditelji dečaka i devojčica s kojima sam se igrao. U stančiću iznad nas, na mansardi, stanovao je moj drug Borut Selšek, Slovenac. U parteru Zdravko Sila, Hrvat. U dvorištu Zuzana Pavelka, Slovakinja. Dalje niz ulicu u „Makinoj kući“ živeo je Radovan zvani Ratke, Makedonac, sa svojom braćom i sestrama. Dolazio je kod mene da se igramo olovnim vojnicima Jože Prova, Čeh. Zajedno su se igrala deca partizana i četnika, družili su se sinovi milicajaca i kriminalaca. Tako je bilo u krugu Dvojke, tako i izvan njega. Bio je to Beograd došljaka amalgamisanih u tolerantnu zajednicu širokog duha kojoj se svako trudio da se prilagodi što brže, a ne da nju promeni prema svojim uskim vidicima.
Pomogla mi je međutim nepretenciozna knjižica nazvana „Beogradske razglednice”[2]. Autorka je gospođa Ranka Rajanović, Beograđanka koja se odavno trajno nastanila na jednom udaljenom kontinentu. Ali je nastavila da povremeno i ne suviše često dolazi u svoj rodni grad. Opisuje svoja pronicljiva zapažanja, dovoljno kritički i dovoljno nesentimentalno, ali svesna kako svoje izmenjene vizure, tako i promena u samom Beogradu. Pa to mi je upravo nedostajalo! Ta sinhronost promena s obeju strana.
Da bih malo objasnio svoju hendikepiranost za razumevanje ove situacije, moram da podsetim da sam vaspitavan u sasvim određenom sistemu vrednosti u kome su na najvišoj ceni bili poštenje, istinoljubivost i pravednost, znanja, veštine i brzine, marljivost, izdržljivost i tačnost, uzdržanost, nenametljivost i skromnost. Javno smo se rugali lenjim đacima i njihovom neznanju. Lažljivce i kradljivce smo pred svima razobličavali. Radovali smo se pohvalama, ali se nismo razmetali. Ismejavali smo podjednako prostake i snobove. Pobogu, pa odgajani smo na Steriji, Trifkoviću i Nušiću i izvodili smo ih na kućnim predstavama. Ja toga ne mogu i neću da se otresem.
Više nego ikad, bar se tako meni čini, danas na javnoj sceni ljudi prave budale od sebe, bez stida lažu, nevešto glumataju i ponašaju se kao vašarski šarlatani koji naivnim seljacima nude čarobne napitke. Javnost im zviždi, psuje ih i pljuje, gađa jajima i trulim povrćem. Oni ništa, pogledaju i zadovoljni su što vide da im se rugaju samo pristalice protivničkih političkih opcija. Njihovi im aplaudiraju, bez obzira na gluposti koje izvaljuju. Partijska pripadnost je zamenila bilo koju moralnu i intelektualnu ocenu. Ako pomenete moral, odmah vas proglase lažnim moralistom. Više se u govoru i ne upotrebljava pojam moralista. Samo lažni moralista. Ako se i izostavi reč lažni – isto je, podrazumeva se. Taj pojam je značenjski postao svoj antonim.
Duboko u sebi mnogi strepe da javnost nije do kraja moralno diskvalifikovana. Da se negde kriju mala jezgra tajnih moralista i svesnih ispravnih, tolerantnih građana. Ako ih igde ima, mora ih biti u starom jezgru grada, najstarijem delu Beograda u kome jedino i mogu da pretrajavaju građanski kontinuiteti. Sama pomisao na postojanje i opstajanje relikata i recidiva građanstva, mnoge ispunjava jezom. Kao kad, posle temeljne dezinsekcije, fumigacije otrovima čija je upotreba i u ratu zabranjena, negde između letvica poda otkrijete gnezdo živahnih bubašvaba.
Zato se na Dvojkaše plotunom i rafalno puca iz sveg oružja. A jedno od najmoćnijih i najtužnijih je manipulisanje masama podložnim iskušenjima zavisti. Kad se dim i prašina raziđu, pojavi se opet beogradska Dvojka. Tandrče u krug.
[1] Dobro drvo. Vulkan izdavaštvo 2014.
[2] Beograd: Alma, 2015.
Putovanja, sasvim lično 
U međuvremenu, šine su rastavljene, krug Dvojke je prekinut, a istorijsko jezgro ili srce Beograda je izolovano i napadnuto erazivnim sredstvima.
Sviđa mi seSviđa mi se