Na Ogigiji

---

June 2, 2002, 10:19:09 PM

Tokom aprila i maja preplovio sam dobar komad Odisejeve maršrute, i kada sam s palube, posle dvadeset dana putovanja, prvi put ugledao obale Itake (sa svim psiho/somatskim manifestacijama potpunog klasičarstvenog uzbuđenja), setio sam se one pizanske kafane “Itaka” i zarekao se da ću opet s vama da podelim pregršt utisaka. Jer, bila je to kao jedna redukovana, compact-Odiseja. Ne bre, nisam pobio prosce, samo sam bio na po jednom od ostrva Egejskog, Libijskog i Jonskog mora. A prošle godine, dok sam vam opisivao tu grčku kafanu u Pizi, tajni plan za ovo putovanje već je bio skovan.

Prvi cilj je bio Gavdos (Γαύδος), s tim da na njemu provedem bar dve nedelje. To je ostrvce u Libijskom moru, dvadesetak milja južno od Krita, i ono je najjužnija tačka Evrope. Nalazi se znatno ispod severozapadnih obala Afrike, a i mnogo je manje udaljeno od libijskih žala, nego od Atine i obala Evrope. Bliže je i Aziji (doduše Maloj), ali o tome Grci ne vole da pričaju. Gavdos je poznat i po nekolikim pomorskim bitkama, a naročito onoj u kojoj je Kraljevska mornarica potopila Talijansku flotu u početku Drugog svetskog rata, iako je prethodno bila u škripcu.

U klasičnom pogledu, Gavdos je jedna od mogućih Ogigija, dakle ostrvo sa koga nije sigurno kako ćete i kada da se vratite. Za sad arheolozi nisu našli nijednu vlas lepokose Kalipso, ali su otkopali gomile dokaza da je ostrvo neprestano naseljeno već nekoliko hiljada godina (bogata nalazišta Minojske kulture, zaboravio sam da li rane ili srednje). A prirodnjaci obožavaju da svaku gavdošku životinjku, za koju utvrde da se razlikuje od onih sa ostalih ostrva i kontinenata, proglase endemskom i krste je Kalipsinim imenom.

I danas je Gavdos zeleno ostrvo, ali sa samo četrdesetak stanovnika, koje nema šanse da ne upoznate tokom prvih nekoliko dana. Ako ne drugde, onda u Karavisu, na jedinoj rivi, prilikom dolaska broda iz Paljohorija na Kritu, a to je dvaput nedeljno. Ti stanovnici su raspoređeni u šest zaselaka, koja većinom nisu na moru, već u brdu, jer je more i inače nepristupačno (nema dobre luke), okeanski temperamentno i negostoljubivo. Gavđani se na primer i ne bave ribolovom, izuzev malo sportskog pecanja. Nema na Gavdosu struje, osim ako je sami ne proizvedete generatorom na benzin ili sunčanim agregatima. Više ima onog čega tamo nema, nego čega ima. Nešto vode ima u bunarima blizu obale. Diskretno je bočata, ali može da se pije, čak smo pravili i kafu od nje. Ima i nekoliko cisternica, ali na ostrvu skoro nikad ne pada neka naročita kiša (ispod 400 mm godišnje). Zato se voda za pranje u glavnom donosi (kupuje) u velikim ružnim crnim plastičnim rezervoarima, koji se postavljaju na ravne (nema kiše) krovove prizemnih kuća.

Gavdos 2002.

Ali zašto bre Gavdos? Zato što je on prva benzinska stanica na proletnjem selidbenom putu ptica iz Južne Afrike. Te ptice imaju da nasuvo prelete Saharu, a potom na šte srca i bez pauze da savladaju još i Sredozemno more. Tako svake noći/dana u aprilu i u maju na zeleni Gavdos žudno padaju desetine hiljada malih i velikih ptica selica. Iscrpljene su, izgladnele i prilično lako se hvataju u ornitološke mreže radi markiranja (prstenovanja), pa odmah puštaju, što je jedna od klasičnih metoda proučavanja seobe. To je i jedinstvena prilika da se veliki uzorci ptica pregledaju i izmere, bez povređivanja.

Puštanje uhvaćenih ptica, Gavdos 2002.

E pa naš Prirodnjački muzej i Prirodnjački muzej kritskog Univerziteta u Iraklionu napravili su jedan udruženi, internacionalni (evropski) ornitološki poduhvat, u kome je glavno bilo ptičarenje na Gavdosu, uz jedan terenski program obučavanja mladih ornitologa.

Prstenovanje ptica na Gavdosu 2002.

To znači da smo, moja supruga i ja, proveli petnaestak dana među sjajnim i veselim mladim ljudima iz Jugoslavije, Grčke, Španije, Francuske i Norveške, radeći naporno od jutra do mraka, u jednom neverovatnom pejsažu, na ostrvcetu okruženom preterano plavim morem, preko koga se na Severu vidi ogroman zid snežnih kritskih planina, rodno mesto znamenitih božanskih ličnosti.

Iako je posao na mahove bio baš naporan, imali smo stalno mnogo sreće, pola puljakia (πολλά πουλάκια), ptice su se hvatale kao lude, bilo je retkih i zanimljivih vrsta, uključujući i nekoliko pravih trofeja. Zato, a i zbog toga što se niko nije razboleo od virusa koksaki, i što nikog nije ujela škorpija niti išta bolno, moral ekipe (6–14) je bio uvek na vrhuncu, iako su neki imali smene od čak 30 dana.

Prirodnjačka stanica Gavdos, spoljni izgled (crno na krovu je rezervoar za vodu) i pripremanje večere u trpezariji.

Glavni deo ekipe je boravio u opštežiću u univerzitetskoj terenskoj arheološko-prirodnjačkoj stanici u zaseoku Kastri. To je prizemna kamena kuća tradicionalne primitivne arhitekture (nekoliko hiljada godina tradicije), sa kujnom, dnevnom sobom dugom 12m i isto tolikom spavaonicom + kupatilom sa tušem iz onog crnog rezervoara iznad. Iza kuće je furuna za pečenje pečenja i roštilj. Tu može da se peče i hleb, ali to nismo radili, jer smo koristili božanstvene kritske peksimite (παξιμάδια), trajne dehidrirane dvopeke od raznih vrsta brašana i sa maštovitim dodacima. To je uobičajena hrana ostrvljana i moreplovaca.

Ispred kuće je aloni (‘αλώνι), dakle okruglo gumno (vidi naslovnu fotografiju) sa kamenom klupom na kojoj se posle večere dugo sedi i aposperidzuje (αποσπερίζω), što u ovom slučaju znači tiho razgovara uveče, pred spavanje. Kada se smrkne i lica sagovornika počnu da nestaju, razgovoru krenu da se polako pridružuju nevidljive noćne ptice. Kasno uveče, supruga i ja smo odlazili polako (po mesečini i/ili zvezdačini) u 3 km udaljeni Karavis (ona mala luka), gde smo bili odseli u nekoj vrsti pansiončića, kod Jorgosa. Da ta noćna šetnja kroz mirisne frigane i sa noćnim ptičje-insekatskim pojem ne bude suvise sladunjavo romantična, postarao se motor pansionskog generatora, čiji se neprijatan zvuk čuje na kilometar udaljenosti.

Na Gavdosu smo proslavili i Uskrs, sa farbanim jajima i, da izvine vegetarijanci, sa primitivnim, paganskim jagnjećim i jarećim pečenjem (iz one furune). Po vino sam išao u Sarakiniko, gde je jedina prodavnica, i u povratku pao s motocikla, ali se ni kap nije prosula. Na gozbi nam je gostovala Androniki (Pobediteljica Muškaraca), bakica od preko 70 godina, i nešto preko 140 cm – naša prva komšika (živi potpuno sama s kučencetom), koja je sve do Uskrsa bila vrlo rezervisana. Ispostavilo se da obožava da aposperidzuje, tačnije da priča uz insistiranje da je neko sluša. Od zanimljivih klasičnih likova iz grčkog dela ekipe moram da pomenem mladu gospođu A, koja kao da je pozirala za onu tragičnu Grkinju sa poluotvorenim ustima i podignutim pogledom (notorni detalj u knjigama reprodukcija) na Delakroaovoj slici “Pokolj na Hiosu” (ili tako nekako). Takođe je živopisan bio i g. P. koji gaji arhajsku kurošku frizuru (sitno-kovrđav nisko vezan široki rep), i drži stalno onaj tanki osmejak.

Ima na Gavdosu i neočekivanih stanovnika. U naselju Sarakiniko (Gusarska uvala), u kome se pokušava da razvija turizam, jedan dučančić drži Vladimir, iz okoline Ćustendila, Bugarska. I naš gazda pansiona Jorgos ima u službi jednog Bugarina. Međutim, na Gavdosu već pet godina živi i kolonija Rusa, tri para navodno fizičara i hemičara sa moskovskog univerziteta Lomonosova, koji eksperimentišu s novim sistemom otvorenog društva (“kao košnica, jedne pčele dolaze, druge odlaze”), koje doduše još nije ostvareno (“ima nekih prepreka”).

U međuvremenu, Rusi dedališu po ostrvu, na koje stiže raznorodna tehnička roba, mašine i aparati, a nema nijednog majstora, niti kome sa Krita pada na pamet da dolazi. Rusi popravljaju sve: sve vrste prevoznih sredstava, traktora i prikolica, sve mobilne telefone, solarne uređaje, generatore, pumpe, sve instalacije, sve čamce i ostala plovila, vrata, prozore, naočare, satove, sve od metala, drveta ili plastike. Imam utisak da možda, kao Dedal u jednoj neverovatnoj pretstavi u Lisabonu 1998, Rusi od tehničkog otpada grade na Gavdosu Utopiju kao mehanički sistem.

Titanska stolica na rtu Tripiti, najjužnijoj tački Evrope

Rusi su na Tripitiju, najjužnijem rtu Gavdosa, napravili ogromnu, kiklopsku drvenu stolicu, na kojoj su napisali da je to južni kraj Evrope i predložili recept: relax + smile. Naravno da se na stolici slika svako ko uspe da se uspenje na nju.

Kako smo došli, tako je trebalo i da se vratimo s Gavdosa – pomoću plastičnog, užasno brzog glisera Tithis (Tetija), vlasništva Univerziteta u Iraklionu. Kada smo dolazili, Posidon je pokazao, ako ne ravnodušnost, ono bar nemar, i osim malo truckanja i skakanja, bili smo doplovili sa Krita relativno lako. Ja sam smatrao da sam udobnosti te plovidbe malo i sam doprineo, jer sam svojevremeno, u predgovoru za jednu knjigu, u manje-više pozitivnom kontekstu pomenuo modrokose Nerejeve kćeri.

Međutim! Ili stara Tetija nije bila dobre volje, ili je Posidon bio uobičajeno ljubomoran, tek, izgleda da su sva mokra božanstva htela da izraze svoje krajnje neslaganje s našim napuštanjem Gavdosa. Kad smo na sred pučine debelo zapali u nevolje, potražio sam pogledom koga bi se od putnika isplatilo hititi umore, ne bi li se ko tamo odobrovoljio. U čamcu je bio i Arktos (=Meda), ogromni snežnobeli pirinejski ovčar, premro od straha i potpuno naslonjen na mene (na moju nogu). Svaki čas mi je preko ramena upućivao preklinjuće dečije poglede s pitanjem “jesmo li skoro stigli?”. U jednom trenutku sam osetio prijatnu toplinu na nozi, ali me je odmah potom ogavan miris upozorio da mi se Arktos od straha upiškio ne samo na nogu, već i u moju obaveznu, royal žutu opanko-sandalu kupljenu isprid spliski srebrni vrata. U prvi mah sam počeo da procenjujem kako da elegantnim zahvatom prebacim psinu preko ograde, sretan sto mi je sam pomogao da se odlučim u pogledu žrtve (u stvari neki Bog ga je odabrao). Onda sam pogledao svoje najdraže sandaloopanke gumaše i shvatio da bar jedan od njih neću skoro rasparfimisati (a i bili su stari 10 godina), i da mi to možda sam Posidon trozupcem pokazuje da želi da ima nešto moje, kao zalog. Prelomim odluku i zafrljačim opanke u Okean.

Umesto bednog psa, i to tuđeg, žrtvovao sam nešto najsvetije i lično. To je međutim bilo pogrešno shvaćeno. Primljeno je kao prst u oko. Kao direktna uvreda. More je pobesnelo, a vetar je još dva puta menjao pravac. Na kraju smo se ipak posrćući i sasvim mokri isteturali na obalu Sfakje, na blaženom jugozapadnom kraju sunčanog Krita, posle dva sata borbe sa talasima, i prijatnim osećajem da bar do jeseni nećemo proveravati raspoloženje Libijskog mora i odgovarajućih divina.

Tako se, nešto posle Uskrsa zavrsio prvi deo putovanja, na koje je naša petočlana ekipa iz Beograda krenula kolima sredinom aprila. O Kritu, o tome kako mi se ispunio životni san da se popnem do gnezda orla bradana, o daljoj plovidbi do Itake i Kefalonije, tamošnjem pozorištu i priključenijima, drugi put.

Dotle vas sve pozdravljam, po svim vašim ostrvima.