14-Apr-2010 16:58
Sedeći onomad kod „Florijana“ i gledajući u bronzane konje Lizipove na Svetom Marku, palo mi je na um da se poigram slovima, pa sam vam u izveštaju iz Venecije napisao da su to lizipaneri (aluzija na Lipizzaner, lipicanere). Sekirao sam se što to niko nije primetio u tekstu. U stvari razmišljao sam o čudnoj sudbini tih konja.
Navodno ih je Neron doneo iz Grčke u Rim, a po nekima su bili montirani na Trajanovu kapiju. Onda ih je Konstantin preneo u Carigrad i postavio na svoj hipodrom. Bili su tamo sve do dolaska Krstaša i odneti su u toku najveće pljačke i uništavanja „kulturnog nasleđa“ koje je ikad hrišćanski Zapad počinio nad hrišćanskim Istokom! Pobožni Mlečići su ta četir’ konja debela poperili kao atiku pred najvećom lunetom crkve Svetog Marka. Vekovali su tamo ti zelenci, do dolaska Napoleona, koji ih je maznuo i odneo u Pariz da ih upregne na vrh svoje trijumfalne kapije na Karuselu. Burboni su po povratku tamo postavili kvadrigu Pobedničkog Mira, sa sopstvenom zapregom, doduše po ugledu na lizipanersku, samo što im je hod ispravljen, normalan, a ne ravanaju kao originali, koji su vraćeni u Veneciju. Konj koji ravani na turskom se kaže čapkun. Danas nad trgom Svetog Marka ravanaju replike, a Lisipovi lepotani su sklonjeni u muzej. Do daljnjeg. Ko zna koje im je sledeće odredište? Čudo jedno koliko su moćni carevi, kraljevi, voždovi i duždevi bili opsednuti magičnom i magnetskom privlačnošću tih livenih atova, svejedno da li je tačno da ih je radila Lisipova ruka ili ne. Sličnu kompulzivnost pokazivali su carevi još samo u dovlačenju faraonskih obelisaka.
Carigrad 30. mart 2010: Aja Sofija sa Atmegdana
Nekadašnji carigradski Hipodrom se na turskom zove Atmegdan (Atmeydani) i to je i danas najveći otvoreni prostor u starom Carigradu, zahvaljujući kome se i sa kopna mogu pogledima obuhvatiti stepenasti, kipući obrisi Aja-Sofije i Sultan-Ahmetove džamije sa sve asesuarima. Ne samo onih zelenih mletačkih konja radi, tražio sam da rezervišem hotel koji gleda na taj ključni deo Carigrada, a ujedno je u pešačkom domašaju većine važnih tačaka u gradu. Kad pročitate ostale izveštaje, znaćete da moram iz hotela da imam pogled. Na internetu, te uslove je ispunio trozvezdasti Star Holliday Hotel. U stvari, taj hotel se nalazi u glavnoj ulici, Maršala Tita, koja se na turskom zove Divan Jolu, tj. put kojim se ide na divan Sultanu (i jedan deo Prištine se zove, ili se zvao Divanjol). A to je ista ona vizantijska ulica Mese, glavna gradska arterija još od Konstantinovog doba…
Rezervisao sam dakle sobu u samom srcu (ili bolje, na aorti) Carigrada. Sa aerodroma me je kombi dovezao na sam Atmegdan. Kako sam izašao, zaslepio me je pogled na hipodrom, na veličanstvene pogače Aja-Sofije i Plave Džamije, i nebo isprobadano njihovim gustim minaretima. Moj hotelčić je međutim bio u očajnom stanju, prekriven skelama zbog renoviranja fasade. Enterijer je bio skučeniji nego na internetu, a soba baš tesna. Smatrao sam da je u redu što protestvujem kod recepcionera zbog te obmane i zato što nema lifta i što su stepenice preuske. Soba je gledala na jednu mirnu paralelnu uličicu pretvorenu u bašte restorančića, što je bilo daleko bolje nego da je davala na bučnu Divansku kojom uz zvonjavu tutnje široki brzi tramvaji („laki metro“). Sve je nadoknađivala zastakljena teraso-mansardo-doručkovaonica sa basnoslovnim pogledom na Hipodrom sa severoistočne strane, na Sultan-Ahmetovu džamiju i Mramorno more u pozadini. To sam uvažio, kao i činjenicu da je hotelčić vrlo čist i uredan, što je jedino važno, i što sam uostalom prilikom registracije platio avans. Te ti se ja povinujem i potsetim se da u osnovi svakog pošteno sklopljenog posla na Levantu uvek čuči jedna mala, podnošljiva prevara.
Meni je ovo bio četvrti boravak u Carigradu, u rasponu od bezmalo četrdeset godina. Skoro da bi se moglo reći da mogu da pratim promene u decenijskim koracima. Ako promena uopšte ima… Doduše, imao sam jednu veću pauzu, od 1989. do danas. Nekako sam u Istambul i došao u ne baš precizno definisanu potragu za repovima prohujalih vremena, ne samo smenjivih kultura i istorijskih naroda, nego pomalo i za otiscima sopstvenih stopala… A najviše, ne bih li, bez suviše planiranja i bez žurbe, uživao u prizorima i sopstvenim odgovorima na njih. Bacao sam poglede prema Hipodromu i osluškivao da li se iz daljine čuje topot bronzanih kopita.
Od samog Hipodroma do danas su se in situ očuvala tri nejednaka stuba u liniji spine (oko koje trke i procesije obilaze). Prvi je krnji bronzani trozmijski fitilj. U stvari, to je obezglavljeni osmometarski bronzani deo zlatnog delfijskog tronošca, u vidu tri spletena pitona. Žrtveni tronožac je bio zavetni dar Apolonu, posle pobede nad Persijacima kod Plateje. Konstantin Veliki ga je doneo da ukrasi svoje trkalište, koje je zamislio kao novi, istočni pandan rimskom Koloseumu.
Drugi je Teodosijev stub, obelisk iz Karnaka, jedan od sedam koji slave Tutmesa III. Dva takva je poneo car Konstancije II, jedan ostavio u Aleksandriji, a drugi postavio na spinu Cirkusa Maksimusa u Rimu. Onog iz Aleksandrije je pokupio Teodosije i doneo ga na Hipodrom. Vukli su carevi te granitne monolite po Svetu, kao da su piljci. Teodosije je kako izgleda imao inženjerski maler, pa mu se kamičak malo prebio, tako da je ostao bez donje trećine.
Teodosijev stub
Svejedno, i polovan i polovljen obelisk je dobar obelisk (meni se dopada jer ima puno ornitomorfnih hijeroglifa), pa su mu dodali dva postolja da nadoknade izgubljenu visinu. Na jednom su i reljefom prikazane muke podizača i njegovih carskih inženjeraca, a na drugom, donjem su natpisi na grčkom i latinskom [ili su to podpisi (nisam rekao potpisi), jer su dole, ispod današnjeg nivoa tla trkališta, kao u bunaru]. I jedan i drugi naglašavaju muke oko podizanja obeliska, ali začudo, na različite načine. Grčki govori o stubu u 3. licu i kaže da su za to bila potrebna 32 dana, dok Latinac, u prvom licu, tvrdi da je posao trajao 3 puta po deset dana (?). Da ne zna levica šta radi desnica.
Latinski i grčki podpisi Teodosijevog stuba
Opet su prošli vekovi, a na presto je došao naš Konstantin (VII) Porfirogenet. Navodno je i on zapeo da podigne obelisk, ali su mu rekli, Čestiti Care, nema više monolitnih obelisaka, svi su potrošeni ili zauzeti. Pa je morao da naredi da mu se sazida obelisk od tesanih kamenova i dao je da se presvuče bronzom i pozlati. Čini mi se međutim verovatnijom verzija po kojoj je K7P samo naručio da se popravke na stubu izvrše, a da je sama građevina starija. Svejedno, kad su došli veseli Krstaši, oljuštili su zlaćanu bronzu, pa je danas Carev direk go, bez novog odela.
Kako bilo da bilo, imao sam opet sreću da se na drugoj strani Zlatnog roga, u sjajnom malom Muzeju Pere, održava izložba o Carigradskom hipodromu. Impresionirao me je na toj izložbi, između ostalog, jedan nebeski, dronski snimak Carigrada u vizantijsko doba. Jasno se vidi moja magistralna ulica Mese i naravno Hipodrom, postavljen koso na početak bulevara. Fotografija mi nažalost nije oštra, jer su blic i stativ zabranjeni, a i meni je valjda zadrhtala ruka.
Hipodrom je, ne samo u evropskoj Vizantiji, nego i u doba azijskog Otomanskog carstva bio najvažniji javni prostor društvenih i političkih događaja, uključujući i događanja naroda, kao onomad kada su trkališni navijači bezmalo oborili Justinijana s vlasti, sve s pokličem „Nika!“ Ali i danas, Atmegdan je pupak Carigrada, beleg oko koga se uvek kruži i sa koga se polazi i počinje. To se uostalom vidi i sa mog hotela, čak i po turistima. Naročito ujutro, kao na zvuk trube, oko Hipodroma počinju da se postrojavaju autobusi i da izručuju svoje žive tovare. Obilazak Istambula najčešće počinje odatle i Hipodrom je prva tačka u većini bedekera.
Trkališni galebovi u vreme ručka
Trkalište je centar Sveta i za pogolemu populaciju istambulskih sinjih galebova, koji se, umesto po pučinskim školjima, gnezde po ravnim krovovima kuća i razuđenim olovnim prekrivkama okolnih džamija, tekija, turbeta, medresa, hamama i bazara. Izgleda da postoji i komunalna služba koja te galebove hrani živinarsko-klaničnim otpadom svakog jutra oko 10 sati, tačno ispred mog hotela. Mislim da je mnoštvo krupnih nasrtljivih i krvoločnih galebova u dobroj meri zaslužno što golubovi-lutalice nisu onakva napast u Carigradu, kao što jesu u nekim drugim gradovima pretovarenim istorijskim monumentima. Sećam se da su, kada sam prvi put bio u Carigradu, ulice vrvele od čopora prljavih šugavih i sakatih pasa-lutalica. Kasnije su bili nestali, valjda radikalno uklonjeni u toku okretanja ka Evropi. Sada, na pragu Evrope, vraćene su psine na carigradske ulice, ali su pod kontrolom, očigledno kastrirane, markirane minđušama i dobro hranjene. Toliko su site da se jedva interesuju za galebske gozbe i uopšte ne saleću moljakanjem prolaznike.
Bazilikina cisterna
Kao i svi dovoljno veliki i stari gradovi, Konstantinopolj ima svoje drevno podzemlje (u bukvalnom smislu). U blizini Atmegdana je ulaz u najveću (od nekoliko stotina) carigradsku cisternu, tzv Bazilikinu cisternu, koju Turci s pravom zovu potopljenom palatom (Jerebatan-saraj). Napravio ju je Konstantin Veliki, a proširio Justinijan (posle obračuna sa navijačima) za potrebe Carske palate koja se pružala uz Hipodrom sa jugoistočne strane (i od koje palate nije ostao ni kamen na kamenu). Cisterna je međutim sačuvala svoju carski velelepnost i sjaj, naročito od kako je dobila rasvetu. Voda je stizala akveduktom iz Beogradske šume (koju su čuvali Beograđani kolonizovani pod Sulejmanom Veličanstvenim). Sada je cisterna spektakularna turistička atrakcija u kojoj se gaje šarani od po nekoliko kila i sitne zlatne ribe (znate ono: pusti me za tri želje).
U mraku podzemlja imati dobar vid i nije neka prednost. Pa ipak, malo sam se iznenadio kada sam video jedan par turista sa belim štapovima kako „razgleda“ cisternu. Bio sam istinski potresen kada sam video kako se lepša polovina para, pridržavana od jače, akrobatski naginje nad vodu da bi opipala jednu od dve kamene Meduzine glave, koje su, dovučene ko zna odakle, postavljene kao postolja stubovima u vodi. Toliko sam bio zbunjen, da sam zadocnio da snimim sam dodir ruke i kamena prekrivenog modrozelenim algama! Ono što se vidi na mojoj slici je trenutak kada se Pipačica Gorgone, obavljene inspekcije, vratila u vertikalan položaj. Glavurde su postavljene jedna naopako, druga položeno, da bi se neutralisalo fatalno dejstvo Meduzinog pogleda.
Teško je bilo udaljiti se od Hipodroma. A on je i usred ukrštanja magnetskih sila Aja Sofije i Sultan-Ahmetove džamije. Srećom nudili su se izvrsni restorančići i poslastičarnice u blizini, kao i razne druge zanimljivosti, tako da i nisam morao da često preduzimam ekspedicije u udaljene destinacije. A i tada bih uživao vraćajući se kući.
Putovanja, sasvim lično 