Mesec: februar 2023

Za one čitaoce koje zanima kuda smo otišli i kamo smo stigli pošto smo poslednji put napustili praznu terasu kuće Ane Svilokos na Koločepu u septembru 2022, evo nastavka tog putovanja. Jednom belom betonskom stazom, kroz vreme.

Prošli smo Olja i ja bez zastajanja pored Torete, srednjevekovne kamene odbrambene kule kvadratne osnove, sa po dve mašikule na uglovima kruništa. U vreme elektrifikacije, pametnjakovići su pored Torete podigli kulu trafo-stanice skoro istog oblika, dimenzija i materijala. Turisti prolaze pored Torete misleći da je ona samo još jedna trafo-stanica.

Prošli smo i pored nove ambulante na raskrsnici kod škole. Pravo, put silazi u plitku uvalu Ploče, ali smo mi skrenuli desno. U prošlom tisućleću na toj raskrsnici je bio postavljen putokaz na kome je rukom bilo napisano „Drabek“. Dole nad samom uvalom Ploče nalazila se, tada skoro usamljena, Drabekova kuća. Svraćali smo ponekad kod Ferdinanda Ferda Drabeka, beogradskog Čeha (vidite koliko se Česi pojavljuju na mojim putovanjima po otocima), slikara koji se osamio na Koločepu. Bio je član porodice mojih prijatelja, pa sam mu s njima ponekad na letovanjima odlazio u posetu.

A prvi put sam ga sreo na ovom istom betoniranom pešačkom putu. Sa slamnim šeširom, valjda obaveznim za pleneriste u Mediteranu, sedeći na stoličici za poljskim štafelajem slikao je pejsaž Koločepa, sunčevom svetlošću izgorelu blještavu stazu sa starom kamenom kućom, suvim zidovima i vegetacijom. Pažljivo sam stao iza njega da kibicujem, na učtivoj udaljenosti kako ne bi slučajno moja senka pala na pogrešno mesto. Pravio se da me ne primećuje, često tako rade slikari. I ja sam se pravio da me nije primetio i nisam zucnuo. Znao sam ko je, ali mi se nije dalo da ga oslovim i kažem, znate, ja sam taj-i-taj, prijatelj sestre vaše snaje. Nego sam posle dva-tri minuta bez reči produžio putem.

Za neki od svojih rođendana, s jednocifrenim brojem svećica, dobio sam knjižicu „Crtanje u priči“ iz 1952, čiji je on autor, a namenjena je bila maloj deci koja treba da nauče da crtaju polazeći od geometrijskih likova. Zaključio sam nadmeno da mi je ta škola zakasnela i nisam je naročito koristio. Knjigu nisam ni sačuvao. Ali mi je zauvek ostao poklič IČIRPU ENJA TRC! Jedan moj drug iz detinjstva i iz Čubrine ulice, a koji je najradije čitao natraške, prvi mi ga je poverio, a ja sam ga zadržao do danas, kao univerzalni komentar na sva pitanja za koja nema pametnog odgovora.

Onaj putokaz nije bio namenjen koločepskom poštaru Stjepu Šuperku koji je na svom legendarnom biciklu obilazio celo ostrvo i bez putokaza svakog mogao da nađe jer je znao sve o svakom. Ne, Ferdo Drabek je svoj atelje otvorio za posetioce, primao je turiste i pokazivao i tumačio svoje slike. One su se mogle kupiti, a u ponudi su bile i reprodukcije Drabekovih slika štampane kao razglednice. Usamljeni slikar-realista (tako je napisao i na svojoj višejezičnoj vizitkarti i na razglednicama) bio je koločepska znamenitost. Naglašavao je da je slikar-realista, distancirajući se ogorčeno i bez uvijanja od drukčijih pristupa slikarstvu.[1]

To njegovo ogorčenje primetio je i Pavle Vasić pišući povodom izložbe u Paviljonu u Masarikovoj u Beogradu[2] a tumačio ga je periodom u kojem je Drabek morao (kurziv P. Vasića) da radi monumentalne slike na temu Narodno-oslobodilačkog rata. Umesto da slika ono „o čemu je sanjao u poletu svoje mladosti“. Smatrao ga je Pavle Vasić „nesumnjivo obdarenim i jednim od boljih učenika“ nekadašnje beogradske Umetničke škole.

Ferdo Drabek je prilikom naših poseta ponekad bio vrlo raspoložen i govorljiv, ali je bilo prilika kad je ispoljavao nezainteresovanost. Kad sam mu pomenuo da sam u detinjstvu imao „Crtanje u priči“, nije reagovao. Ne sećam se da li mi se on ili njegov sin Libor, saznavši da se bavim pticama, žalio na kosove koji mu jedu smokve.

Drabeka tamo više nema i mi produžismo dalje prema najvišoj tački puta između Donjeg i Gornjeg Čela. Na visini od 47 metara iznad mora, leži koločepsko groblje. Potražili smo grob Emilija Svilokosa, našeg nekadašnjeg gazde koji je preminuo pre više godina. Našli smo grobnice nekolikih porodica Svilokos, ali ni na jednoj nije bilo uklesano Emiliovo ime. Sećam ga se kao dobroćudnog, sitnog rasta muškarca na kome je najupadljivija bila kosa, svilenosrebrna, sijala je naspram ribarski preplanulog lica. Bio je ponosan na nju. Njega i njegovog brata Matea mogli ste izdaleka da prepoznate po takvoj kosi, a izbliza i da ih razlikujete.

Malo je, kratko i tiho Emilio govorio, ali toliko brzo i kroz zube, gotovo ne pomičući usne, da sam ga teško razumevao. Jednom sam ga bio nagovorio da me povede barkom kad je u zoru polazio po mrežu popunicu bačenu prethodne većeri. Otišli smo prilično daleko u Koločepska vrata, prema pučini. Usput mi nije uspelo da ga pitanjima podstaknem na ribarski razgovor, na ribarska prigovaranja. Kad smo izvukli mrežu nije u njoj bilo nijedne ribice. Ni najmanje. Ne znam da li je mislio da sam mu ja doneo maler. Bilo je nemoguće znati šta misli Emilio Svilokos. I zbog toga mi je bio drag taj tihi čovek stidljivog osmeha. Nisam se dobro osećao što stojim na groblju a ne znam mesto gde leži.

Za ovaj blog uobičajenim sticajem okolnosti u tom momentu su pored groblja prolazili neki Kalamoćani. Da, znamo – rekoše – on je sahranjen u grobnici svoga punca, pokazaćemo vam. Povedoše nas do jedne od grobnica Svilokosa na kojoj zaista još nije pisalo Emiliovo ime. Na Koločepu ima raznih porodica s tim prezimenom koje se na Koločepu pominje već u 14. veku. Nisu sve te porodice u bliskom srodstvu. Godine 1922. bilo je osam porodica Svilokosa u Donjem Čelu a svaka je imala svoj nadimak (Rode, Žiže, Dizdar, Rafo Muljanin, Lampalo, Franić, Makako i Kuje), a još dve porodice su živele u Gornjem Čelu, dakle ukupno ih je na otoku bilo deset s istim prezimenom. Još pet porodica Svilokosa sa Koločepa živelo je tad u Gradu i jedna u Gružu.[3] Olja je na ploču spustila nekoliko ciklama koje je s tom namerom ubrala pored puta.

Ovo groblje nije jako staro, tu se Kalamoćani sahranjuju od 19. veka, ali na mestu gde su nekad davno postojali prastari grobovi čijih tragova još uvek ima oko crkvice Svetog Nikole, stare bar hiljadu godina. U stvari, takvu crkvu pre ove na Koločepu nisam nigde video. Neću da kažem da sam baš zadrhtao pre četrdeset godina kad sam stao pred nju u jednoj od svojih prvih šetnji do Gornjeg Čela, ali nije bilo daleko od toga. Nabasao sam na tu crkvicu nepripremljen, na običnom letovanju s malom decom a ne u obilasku rano-srednjovekovnih kulturno-istorijskih spomenika.

Pitao sam našu gazdaricu Anu Svilokos za crkvu na groblju i za kameno raspeće malo dalje niz put za Gornje Čelo. Za raspelo mi je ispričala legendu o ubistvu kneza, a za crkvicu (tad još nisam znao da je posvećena Sv. Nikoli) rekla mi je da ima jednu staru knjigu i da će je potražiti, pa neka ja tamo pogledam. Bila je to knjiga Don Vicka Lisičara „Koločep nekoć i sad“ iz 1932.[4] Nisam je nosio na plažu ali sam je pomno pročitao, skačući s jednog poglavlja na drugo. Vidite da i dalje uvek ima bar jedna knjiga u igri.

Dok je Vicko Lisičar (1879–1938) tokom 1931. službovao kao dušobrižnik na obližnjem otoku Lopudu, pozabavio se istraživanjem Koločepa. Kopao je po Arhivu župnog ureda i Dubrovačkom državnom arhivu, a po ostrvu mu je vodič i kazivač bio tadašnji koločepski učitelj Alfred, naravno Svilokos. I ti podaci su u knjizi najzanimljiviji. Dobri don Vicko nije koristio mnogo drugih istorijskih i istorijsko-umetničkih izvora pa nije mogao da se poređenjem s njima dovoljno kritički odnosi prema sopstvenim interpretacijama i zaključivanjima. Najradije se povodio za svojim idejama i željama. Odbacivao je sve što se u njih ne uklapa. Svakako je znao za Cvijićev kapitalni projekt „Naselja i poreklo stanovništva“ jer je u mnogom sledio njegov program, pa čak jedno poglavlje u svojoj knjizi i nazvao tako, „Naselje i porijeklo stanovništva otoka Koločepa“. Ali nije citirao ništa iz 24. knjige Naselja u kojoj je upravo Koločep obrađen, iako je publikovana koju godinu ranije.[5]

Nije mi to ništa smetalo, bio sam na letovanju a ne na recenzentskom zadatku. Ali me je radoznalog zanimalo zašto don Vicko s toliko mara argumentuje starohrvatsko poreklo Koločepa i svih njegovih najstarijih spomenika kulture. Šta je tu sporno? Čak je razradio i ključ za prepoznavanje starohrvatskog trotračnog prepleta na kamenoj ornamentici kojom se starohrvatska razlikuje od bilo koje druge na svetu. Nije očigledno poznavao srednjevizantijsku klesanu plastiku koja se odlikuje baš takvim ukrasom. I onda nađoh na str. 117. knjige, da je savesni povesničar Vicko Lisičar na terenu zabeležio da stanovnici Koločepa prastaru starohrvatsku crkvicu Sv. Nikole tradicionalno nazivaju grčkom.[6] To Lisičar tumači neukošću naroda.

Danas ta „grčka“ crkvičica Sv. Nikole izgleda drukčije nego kad sam je prvi put video pre četrdeset godina. Verno je i stručno obnovljena 1998, porušene su priprata i mrtvačnica nevešto nakalemljene prilikom obnove u 19. veku i rekonstruisano je malo kockasto kube kojeg nije bilo dok sam ranije dolazio na Koločep. Vraćen joj je izvorni izgled. To znači da su zidovi i dalje neravni jer se malterom ne može ispeglati grubo tesani kamen. Kad sam je pogledao prvi put, pomislio sam da zidari nisu imali ni visak.

Jedva da i ima prozora, umesto njih su tek neki prorezi 12–15 cm široki, visine tridesetak centimetara. Obično se za takve otvore kaže da su mali kao puškarnice, ali ovi su još manji, strelac kroz njih ne bi mogao ništa da uradi. Spoljni zidovi su podeljeni lezenama sa slepim arkadama od kojih je na pročelju jedna velika kao portalna niša. Strane joj nisu vertikalne pa crkva izgleda kao da se raširila u gornjem delu pod težinom svoda. Apsida je spolja pravougaona. Cela crkva je malecka, nepunih pet metara duga, a široka dva i po. Kažem vam, sasvim jedinstvena preromanička crkvica.

Ali se i dalje ne zna ko je, zašto i kad nju podigao. Nemoguće je tačno utvrditi ni čiji je bio Koločep u mračnom ranom srednjem veku jer ne postoje direktni, proverivi i nedvosmisleni dokumenti o tome. U takvim okolnostima svaki istoričar i povjesničar ima slobodu okušavanja u svojoj kreativnosti. Razumljiva je zato ogorčenost Lisičareva kad se u svojoj knjizi o Koločepu okomljuje na austrijskog istoričara Johana Kristijana fon Engla (1770–1814) i njegovu Istoriju Dubrovačke republike,[7] u kojoj se (knjizi) tvrdi da je Koločep Republici darovao kralj Mihajlo Vojslavljević od Duklje, vladar Južne Dalmacije u 11. veku. Don Vicku Lisičaru je neprihvatljivo da je ostrvo Koločep Dubrovniku poklonio jedan Srbin. Tako kaže.

Pa i meni je. Ali na nešto drukčiji način. Nigde unaokolo, sve do 19. veka nije postojala nijedna prava nacionalna država. Vladari su bili vlasnici zemalja koje su nasleđivali, silom osvajali, iznuđivali ucenom, kupovali, dobijali na poklon ili kao miraz. Jezik, vera i nacija nisu tu igrali nikakvu ulogu. Tako su bar mene učili. Rođena braća su ratovala jedan protiv drugog. Menjali su kraljevi, knezovi, veliki i mali župani veru, ženili se strankinjama i udavali ćerke za inoplemenike. I majka samog Mihajila bila je Bugarka Neda (Nedeljka, Dominica), nećaka cara Samuila, a njegov sin i naslednik Bodin oženio se Normankom Jakvintom iz Barija. Toliko o nacijama u 11. veku.

Još je nešto moglo da smeta don Vicku Lisičaru kad je reč o Fon Englu. Prevod te knjige objavljen je u Dubrovniku, a prevodilac i komentator bio je Lisičarev viši po rangu kolega, ugledni dubrovački kanonik Ivan Stojanović[8]. Koji se izjašnjavao kao Srbin. Zvanično.

Možda se može učiniti čudnim što se na toliko prostora na blogu bavim ovakvim pitanjima i Lisičarevom knjigom, ja koji se izdajem za ravnodušnog prema nacionalizmu bilo koje provenijencije. Mogao sam svakako da elegantno prećutim neke delove te knjige, pa i celu knjigu. Prećutkivanje je međutim uvek deo obmane. A obmanjivanje čitalaca bi mi ubilo zadovoljstvo pisanja. Zato nisam.

Kad je 1998, radi rekonstrukcije crkvice Sv. Nikole, rušen onaj nakalemljeni kamenom dozidani nakazni trem, iz zida su ispali delovi drevne mramorne oltarske pregrade sa uklesanim ktitorskim natpisom. Konzervatori su odmah prepoznali da je to isto polomljeno mramorje čiji je jedan komad upotrebljen prilikom proširivanja i produžavanja župne crkve Uznesenja Gospe u Donjem Čelu u 15. veku. Što bi značilo da već tad nije bio u upotrebi u crkvi za koju je izvorno isklesan, odnosno da je već u to vreme ta crkva bila napuštena i prepuštena slobodnoj reciklaciji građevinskog materijala. Takoreći rinfuzna crkva.

Ta, sada već znamenita predromanička mermerna oltarska pregrada potiče iz crkvice Svetog Arhanđela Mihajila na starom koločepskom groblju, manje od 300 metara putem severno od grčke crkve Svetog Nikole. Ta je crkva bila u nepopravivim ruševinama u 19. veku, pa su je Kalamotezi do-porušili do temelja, a kamen upotrebili za onu mrtvačnicu i trem na crkvi Sv. Nikole. Po temeljima se vidi da je Sv. Mihajilo građen u približno isto vreme i prema sličnom planu kao i Sv. Nikola[9]. I da su obe crkve ili kapele bile vekovima zapuštene, čak i u vreme dok su se obavljali pogrebi na starom groblju.

Kad je taj dragoceni komad mermernog crkvenog enterijera sastavljen i natpis u celini pročitan, videlo se da ipak nisu sve misterije rešene. Kao ktitorka je označena zagonetna Regina (Kraljica). U vreme podizanja crkve nepoznate godine najverovatnije u 11. stoleću, svi su na ostrvu znali ko im je kraljica, pa naručilac nije smatrao potrebnim da još i napiše njeno ime. Bila je to možda i prva kraljica ikad u istoriji Koločepa. Ali koja i čija? Geografski najbliže su žene dukljanskih vladara koji su imali i kraljevske titule u izvesnim papskim dokumentima. A među njima je kandidat ona Normanka Jakvinta, žena Bodina Vojislavljevića.[10] Deo istoričara međutim opciju vidi u hrvatskoj kraljici Jeleni, ženi kralja Dmitra Zvonimira, sestri ugarskoga kralja Ladislava.[11]

Već kad se prvi put ulazi brodom u Luku Sv. Križa primećuje se da u Donjem Čelu nešto vizuelno nedostaje. Nema vidljivog zvonika koji obično dominira primorskim mestima. Župna crkva Uznesenja Gospe na Koločepu skrivena je pri dnu prisojne padine kraške doline čiji je u pleistocenu potopljeni zapadni deo morska uvala. Posle proširenja i produženja u 15. veku i dalje je ta crkva relativno mala (15 x 5 m) i sasvim skromnog spoljašnjeg izgleda, bez kupole. Ima trozvoni zvonik na preslicu (alla romana) koji se vidi tek kad stanete ispred crkve. Razmišljao sam o Koločepu u 15. i 16. veku kad je imao svoj procvat zahvaljujući trgovačkom pomorstvu (Koločepljani su bili vlasnici nekoliko desetina velikih brodova, čak 65 u 16. veku), ribarstvu, vađenju korala i poljoprivredi. I imao je oko dve hiljade stanovnika.[12] Pa ipak na ostrvu nije ni tad ni posle podignuta nijedna crkva impozantnijih dimenzija niti arhitekture. Umerenost je oduvek bdela nad Kalamotom.

Blizu kraja puta, onog betoniranog za Gornje Čelo, iznenada počinje strmina. Silazak u malu uvalu i luku ranije je savlađivan samo stepenicama, a sad je dopunjen vrtoglavim zavijucima betonske staze. Svrha te strukture je u omogućavanju spuštanja tovara kolicima, ručnim ili motornim, ako se doveze brodom u Donje Čelo. Ne izgleda mi mogućim isto izvesti obrnutim smerom, uzbrdo. Iz predostorožnosti, većina kuća, i starih i novijih, ostala je gore na bezbednoj visini. Dole, u maloj mirnoj luci ima samo jedan hotel i dve sklepane konobe na rivi, namenjene izletnicima (fišpikničarima) iz Dubrovnika i Cavtata.

Oni se dovezu na nekom prenakrcanom drvenom motornom peligu kojem je nadograđena gornja paluba i šank za kojim se toči piće. Dok se brod približava gornjočelskoj tihoj luci i molu uz koje će pristati, preko mora se razležu preglasna muzika, pijana pesma putnika i megafonski pojačana obaveštenja vodiča na engleskom i nemačkom. To se zove Elaphite Islands Cruise. Kad pristanu, napravi se gužva jer bi svi odmah da siđu s broda, a to mogu samo preko jednog uskog mostića. Vodič uzalud pokušava da ih kroz megafon disciplinuje. Kako se iskrcaju, tako jurnu prema onim dvema konobama, na po još jedno, i u toalet. Ostali se razmile po obali. Tumaraju, slikaju se i nikad ne krenu uzbrdo onim stepenicama kojim smo mi sišli. Budu tu pola sata-sat i onda uz pesmu i svirku otplove dalje. Gornjim Čelom opet zavlada mir, na radost onih koji su na terasu hotela Kalamota došli na ručak peške čak iz Donjeg Čela.

Bili smo jedini na terasi. Hotel je bio pred zatvaranjem sezone krajem septembra i nisu se videli nikakvi hotelski gosti. Izgledom je hotel bio prijatno iznenađenje. Umesto neprivlačnog iako žuto okrečenog ali sasvim skromnog hotelčića kojeg sam pamtio, na samoj obali stajala je njegova nova verzija optočena sivobelim kamenom. Novi hotel je mnogo veći, ali ne u visinu ni u širinu u odnosu na stari, nego dodacima koji su diskretno povučeni bočno i iza glavnog dela zgrade. Kao dokaz da je arhitekta pre projektovanja pomno sve proučio i očuvao osnovni oblik i gabarite prethodnog hotela, na zidovima glavnog hodnika izložene su istorijske fotografije stare zgrade i faza njenih dogradnji dvadesetih godina prošlog veka. Tako sam saznao da su u Gornje Čelo svojevremeno sletali i avioni!

Posluživao nas je mladi kelner početnik s kojim smo se sporazumevali na engleskom. Donevši deser i kafu, upitao nas je odakle smo. Kad smo mu odgovorili, kao da su mu neke misli proletele kroz glavu. Pomislio sam da je u svom umerenom geografskom znanju tražio gde da smesti Belgrejd. Ali nisam bio u pravu. Na naše uzvratno pitanje odgovorio je India. I udaljio se. Bilo nam je prijatno i nismo se žurili natrag u Donje Čelo.

A onda je pred nas stao Milan i na čuburskom rekao Dobar dan, kako ste? Konobar u sledećoj smeni. Rekao mu Indijac da za stolom sede dvoje njegovih kompatriota, a on se obradovao kao da smo došli kod njega u New Stanley Hotel u Najrobiju! Ne, hvala, propisi mu ne dozvoljavaju da sedne za naš sto. Čučnuće pored nas za slikanje. Srdačan mladić prijatnog lika i ophođenja. Ispostavilo se da je radio u blizini naše beogradske kuće, u jednoj finoj piceriji u koju relativno redovno svraćamo. Obećali smo mu da ćemo preneti pozdrave njegovim starim kolegama, a on nas je častio čizkejkom.

I gospođu Zorku Oreb, našu sadašnju gazdaricu, pamtim iz vremena kad je, kao vrlo mlada žena, radila u restoranu Vile Ruže kao konobarica. To sećanje mi se nije odmah vratilo, trebalo je da prođe dva dana od našeg ponovnog susreta. Ali to nije zato što se ona jako promenila, nego zbog moje prenatrpanosti sećanjima. Vidim je sad kako uvek nasmejana, plava, s katkom pravom kosom koja se zatrese pri svakom koraku, dugovrata i graciozna, scenskim hodom gazi s drugog kraja bašte prema našem stolu i donosi nam naručenu večeru. Nije mogla da ostane nezapamćena. U stvari, okidač za moje prisećanje bio je njen govor, jedinstveno skladna mešavina sremsko-slavonskog i koločepskog. I danas je gospođa Zorka ista takva, čak ima i istu frizuru kao pre 40 godina. Iste su i njene energičnost, predusretljivost i ljubaznost. I pored raznih neizvesnosti, rezervisali smo i ove godine isti apartman kod nje.

Konobarica, ali u hotelu, bila je i naša ondašnja gazdarica Ana Svilokos. Ne zovem je gospođa Ana, suviše mi je blizu. Ajme šta je vruće, rekla bi uveče, kad bi se, posle završene smene, mrtva umorna popela silnim stepenicama do svoje terase i strovalila se na najbližu stolicu. Vokal A izgovarala je uvek nazalno, između A i O tako da je ono ajme zvučalo više kao ojme. Kad nije umorna, govorila je oštro, rafalno, temperamentno, s povremenim naglim povišavanjem tona. Tako govori i danas.

Čuli smo da je Ana bolesna, pa joj nismo unapred javili da dolazimo na Koločep, ponovo posle toliko godina. Kad smo stigli, saznali smo da je u kući svoje sestre Ivanke Svilokos, jer se teško kreće. Malo smo oklevali, da li da je uopšte uznemiravamo. Onda ju je Olja ipak našla telefonom i dogovorile su se da je sutra posetimo u sestrinoj kući na Maćusu, nekih 160 metara od nas. Istog popodneva, zove neko odole s one ne-ulice. Pogledamo, kad ono Ana! Nije htela čekati do sutra. Knedle da udave. Da se popne uz stepenice nije mogla, pa se mi sjurismo dole. Stegao sam je čvrsto, možda i prejako, iako se nikad pre nismo zagrlili. U stvari, Ana je jedna od malobrojnih bliskih osoba s kojim sam se ponovo sretao posle tolikih decenija. Nemam još dovoljno iskustava.

Prolazio sam u stvari kroz ono što u sebi zovem Bergmanovim povratkom, po svom prijatelju Islanđaninu Štefanu Bergmanu s kojim sam studirao i stanovao. Posle 40 godina došao je ponovo u Beograd 2007, „da nešto proveri.“

Gospođa Ivanka Svilokos Kaul i njen muž žive u Berlinu, a otkako su u penziji, sve više vremena provode u svojoj kući na najlepšem položaju na Maćusu. Oko kuće je divna negovana bašta. Brinuli su se o Ani dok je bila bolesna. Ana je ostala ista, veselo-ozbiljna, srdačna ali ne mnogo sentimentalna, kakva je bila oduvek. Uz kafu, bili smo posluženi fantastičnim Gospođa-Ivankinim beškotima kantućinima od sopstvenih badema koji rastu oko kuće. Još smo, prilikom poslednje posete, dobili kesu tih badema i pregršt pelcera cveća iz njenog vrta.

Kad smo na kraju ovog putovanja krenuli sa Koločepa, pratila nas je opet gospođa Zorka i još dodala našem prtljagu svojih pelcera mediteranskog cveća. Izdaleka, od Lopuda već se video brod kao mala bela rastuća mrlja na tamnoplavom moru. Nekad je to bio naš omiljeni m/b „Perast“, građen 1962. Stradao je u ratu, kad ga je JNA pogodila 5. oktobra 1991. u Slanom, ali nije potonuo. Bio je godinama vezan u Korčuli, a 2004. je dotegljen u Ploče i izrezan. Nema ga više. Sada ga zamenjuje bliznakinja „Postira“, ali nije to to.

Kad smo stigli na Koločep, trebalo mi je nekoliko dana da se pomirim s njenim užasnim zvukom. „Perastovi“ motori su skladno i mirno brujali odajući snagu i sigurnost. „Postira“ svoj dolazak četiri puta dnevno najavljuje nekom agresivnom lupnjavom, zveketom, kao da motor vrti teške lance čiji slobodni krajevi udaraju o unutrašnje strane gvozdenog korita broda. „Perast“ sam voleo, a „Postiru“ trpim. Ti se brodovi nalaze na dva različita kraja ovog mog lutalačkog krstarenja po valovima vremena, ali nisu bili ni njegov početak ni kraj.

Nisam na ovom putovanju tragao za istinom, što ne znači da sam bio ravnodušan prema njoj. I nisam pokušavao da raskrinkam svoje mitove, ni da razfoliram iluzije. Samo ne prestajem da uživam putujući kroz svoje kontinuitete. Kroz neprolaznu prolaznost. I da prstima opipavam ogrebotine koje ostavlja vreme, isto kao što volim da ispod dlana osetim kad više nema brazgotina jer ih je vreme uklonilo dugim glačanjem. Tražio sam i dobru priliku da iste slike pogledam drugi put i da staro iskustvo upotpunim novim. Da dobijem nekonačne odgovore na svoja pitanja. Ništa time ne postaje jasnije, ali je sad sve bolje. Ili, kako se, možda prvi put na savršen način, oglasio učitelj Ceo La, „XXX XXXX, XXXXXX XXXXX XXXXX XXXX“[13].

Kad smo se vratili sa Koločepa u Beograd, na aerodromu nas je sačekao sin Filip. Gladni, otišli smo pravo na picu, da prenesemo Milanove pozdrave.

---

[1] Ferdinand Drabek: Ferdo Drabek – koločepski slikar-realista. Dubrovnik 1975.

[2] Pavle Vasić: Delo Ferdinanda Drabeka. Umetnički život 2, str. 701. Beograd 1976: Umetnička akademija.

[3] Sindik, Ilija: Dubrovnik i okolina. Naselja i poreklo stanovništva 24. Beograd 1926: Srpski etnografski zbornik 39: 9–513.

[4] Piščeva naklada, Dubrovnik.

[5] Sindik, Ilija: Dubrovnik i okolina. Naselja i poreklo stanovništva 24. Beograd 1926: Srpski etnografski zbornik 39: 9–513.

[6] Svakako ne u etničkom značenju, nego konfesijskom, obreda grčkog (za razliku od obreda rimskog).

[7] Johann Christian von Engel: Geschichte des Freystaates Ragusa. Wien: Anton Doll 1807.

[8] Ivän Hristijan v. Engel: Povjest Dubrovačke Republike. Preveo, opaskama popratio i nadopunio Ivan kan. Stojanović. Dubrovnik 1903: Srpska Dubrovačka Biblioteka 1.

[9] Željko Peković: Četiri elafitske crkve / Quattro chiese delle isole Elafite. Dubrovnik–Split 2008.

[10] Valentina Babić: Oltarska pregrada sa ostrva Koločepa. Beograd 2017: Zograf 41: 51–75.

[11] Vedrana Delonga: Pisana uspomena na jednu „sestru i kraljicu” s Koločepa, u: Oltarna ograda s Koločepa. (katalog izložbe str. 23-28). Split 2000: Muzej hrvatskih arheoloških starina.

[12] Vicko Lisičar: Koločep nekoć i sad. Dubrovnik 1932: Piščeva naklada.

[13] Precrtao Ceo La tušem (kineskim mastilom). Kaže da ne da ovlašćenje za citiranje.

Bio sam na gornjoj terasi velike kuće Zorke Oreb, cele uređene za afitavat’. Septembar 2022, otok Koločep: Donje Čelo. Jeste, ipak sam ponovo otišao na Kalamotu. Posle 45 godina od prvog letovanja tamo i 32 godine od poslednjeg prethodnog boravka.

Sedeo sam mirno ali širom otvorenih očiju. I čekao. Nisam čekao gospođu Zorku nego zoru. Još nije bilo vidljivih nagoveštaja svitanja, ali sam zapažao sve ostale znake.

Bez krupnih razmišljanja, samo sam gledao u mrak izbušen svetiljkama poređanim u nekoliko planova. U prvom planu su bile malo prejake svetiljke koje bi se zvale uličnim da na Koločepu ima ulica. Ispod terase je prolazio uzan betonirani pešački put koji povezuje kuće na južnoj obali Luke Svetog Križa ili uvali Donje Čelo, nanizane duž severnog ruba rta Maćus. S jedne strane su kuće, s druge je more. Nije ulica. Ali je ta ne-ulica osvetljena da neko noću ne upadne u more. Kad smo prve večeri stigli iz Grada [1] na Koločep, gospođa Zorka nas je sačekala sa suprotne strane uvale, na molu uz kojeg je „Postira“ pristala. Povela nas je ka svojoj kući. U prvom susretu (koji u stvari nije bio prvi) ostavio sam na nju tako loš utisak da se stalno brinula oćul past umore. Celo vreme se osvrtala da vidi idem li? Objasnio sam da i ako padnem s rive u more, neće biti ništa strašno, umem da plivam. Nije izgledalo da sam je ubedio.

Nisam upao, javnoj rasveti hvala.

Da podsetim one koji su već čitali o Koločepu na mom blogu, a i ostale, da na otoku nema automobila, iako sad dva puta dnevno dolazi s kopna feribot „Hanibal Lucić“ koji može da odjednom preveze do 35 automobila. Ali na Koločepu ne iskrcava nijedan. Nema puteva.

U drugom planu svetiljki, udaljenom preko 350 metara, sjaji ista javna rasveta duž rive na suprotnoj strani uvale, zatim svetiljke iznad ulaznih vrata nekoliko kuća i samo jedan osvetljen prozor. Neko negde ne spava kao ni ja ili je, verovatnije, izašao iz sobe a zaboravio da ugasi svetlo. Osvetljen je i prozor pošte 20221 koja se sastoji od jedne prostorije u prizemlju. Onomad davno, tu je službovao poštar Stjepo Šuperak kojeg je znao svako a i on je znao sve o svakom.

Za razliku od svih tih svetala, feral (lučko svjetlo) na kraju mola sevao je oštro i kratko u ritmu od dve sekunde razmaka.

Na tri i po i više kilometara daleko, preko severozapadnog koločepskog rta Ratac i iznad njega, na više od 100 metara nad morem, u trećem planu blješti na kopnu Orašac kao neko veliko i gusto naselje. Vidi se i ravnomerno posejana jaka rasveta jadranske magistralne ceste. Tamo se povremeno pojavljuju i farovi retkih automobila u pokretu.

Meni je međutim pažnju privlačio jedan među-plan između prvog i drugog. Po sredini uvale usidreno je ili vezano za bove desetak jedrilica i drugih brodica (brodića) za uživanje. Sve imaju katarke i na vrhu jedno malo navigaciono signalno svetlo na akumulator (ili baterije), koje ostaje stalno upaljeno tokom noći kad je brod na sidru ili vezu. Tako sam imao, iz uvale u mraku, a u visini svojih očiju (sa gornje terase Zorkine kuće), jedno dodatno jato malih svetiljki.

Kako su se u mraku nevidljive brodice i jedrilice stalno ljuljuškale, te svetiljke su izgledale kao leteći svici u haotičnom rojenju. Sve je unaokolo bilo statično, samo su ti svici bili nesmireni. Nije bilo vetra i površina mora je bila glatka kao ulje. Pa ipak, nešto se kretalo i nečujno klatilo jarbole. Zurio sam u ta lelujava svetlanca i u sećanje mi je došla jedna slična noć bez vetra na mestu dvadesetak metara od moje sadašnje pozicije, ali od 17. avgusta 1978, dakle 44 godine ranije. U stvari bila je to drukčija noć, ali sam je zapamtio, čak i zapisao. Vraća mi se ponekad u sećanje, kad sam na morima i okeanima. I tako je krenulo…

U Kejptaunu, januara 2001, napisao sam tobože dalmatinskim čakavskim govorom [2], ove redove:

A punto vidih Južnega Atlantika, još dok se sbarkava s iniman fureštiman, omar smo se pripoznali, More i ja.
Jel More ti je ka duša. Veliko, kraja nima. Svak ga more vidit, a niko nezna ča je u nj.
I kad je kalmo, diše.
Ma koji je ki jema vlast nad plimon i osekon?

Disanje mirnog mora posmatrao sam i te davne noći isto sa Maćusa (južni krak klešta koja obuhvataju uvalu Donje Čelo). Bila je maina, deca su spavala a ja sam sišao do mora. Potpuna tišina, muzika je odavno prestala da svira u obližnjoj bašti Vila-Ruže i šum koraka poslednjih gostiju i odlazećeg osoblja prestao je da se čuje. Bez daška vetra, površina mora je bila potpuno tiha, ali se, oku neprimetno, diskretno dizala i spuštala. To su otkrivali talasići koji su u ritmu mog disanja, jedva čujno oblivali žala i peli se i spuštali uz obalsko kamenje.

Fenomen je u prozaičnim stručnim krugovima poznat kao težinski valovi. Nastaje kao posledica promena temperature vazduha nad morem, usled čega atmosfera nema na svim tačkama istu gusrinu – težinu kojom naleže na gipku površinu mora pa se ona ugiba odnosno izdiže. Ti dodiri, ti susreti Mora i Neba i Mora i Zemlje (kopna) prosto su pretovareni simbolikom koju osete i oni koji inače nisu skloni pitanjima duhovnosti i mističnim razmišljanjima o suštinama. A Mirču Elijada su naveli da morske obale identifikuje kao mesta najveće svetosti, gde se sve nerazumljivo oseća kao istina. Tamo se otkrivaju sve tajne.

Nije ta noć ni bila sasvim obična. U trenutku u kojem sam se bavio posmatranjem disanja mora, negde u blizini, ali za mene nečujan i nevidljiv u tami, Žan-Luj je zagazio s obale u vodu. Sledeće večeri zapisao sam da je „… prešao iz ljudi u more. More je vratilo ljudima njegovo telo, a dušu zadržalo.“

Nisam upoznao Žan-Luja, znali smo se samo iz viđenja i pozdravljali se prilikom mimoilaženja, kao što je i dan-danas običaj na otoku sa samo stotinak stanovnika u dva sela, a od kojih (stanovnika) većina muških nije tu jer plove. Plus još toliko gostiju na letovanju. Nismo se kupali na istoj plaži. Ja sam koristio dečije peščano ingalo, a Žan-Luj stenovitu nudističku obalu s druge strane Maćusa. Ime sam mu saznao nehotično, iz glasnih lokalnih ogovaranja u butegi kod Mare, gde je bio poznat kao Onij Francuz (ja sam bio Onij s djecom). Bio je sam-samcijat i drukčiji, a i stalo mu je bilo da to pokazuje. Koločep mu je valjda bilo mesto poslednjeg pokušaja da nađe ono što mu nedostaje. I što nije našao. Ili jeste.

More zove. Zvuči prilično zlokobno u ovom kontekstu. A zov mora je opasan i u drugim kontekstima. More zove zapravo je naslov jednog omladinskog romana [3] kojeg sam u odgovarajućem uzrastu čitao u čuvenoj ediciji Kadok. Knjiga počinje brodolomom na obalama Bretanje, u kome svi ginu, ali je nadalje roman više socijalno-sentimentalan nego avanturistički.

A gutao sam romantično-pustolovne istraživačko-moreplovačko-brodolomničko-gusarsko-ljudožderske romane Džeka Londona, Žila Verna, Edgara Alana Poa, Stivensona, Defoa i drugih klasika predratnih izdanja Kadoka, Plave ptice i Zlatne knjige, koji bi danas teško prošli kroz rešeto antirasizma. Da, i Čarlsa Dikensa, odnosno njegovu skoro nepoznatu novelu Kapetan Smjeli. Naročito nju. Možda su mi najzanimljiviji ipak bili non-fiction dnevnici s putovanja morima poput Kon-Tikija [4] ali pre toga onog Kapetana Kuka [5]. U gimnaziji sam čitao Ksenofontovu Anabazu [6], ne baš celu ali se sećam da sam učio lekcije unapred i odlazio u biblioteku iz radoznalosti da vidim šta je bilo dalje s Οἱ Μύριοι [7]. U takvu moju lektiru spadalo je i Darvinovo Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta [8]. Jeste, rastao sam u prirodoslovca od najmanjih nogu.

Nisam se razlikovao od svojih vršnjaka kojima je raspaljivao maštu stereotipni obrazac dečaka koji se mimo volje roditelja otiskuje na more ili nekim iznenadnim obrtom događaja dospeva na brod koji će ga odvesti nepoznatim putevima odrastanja. Svi smo u srcu nosili taj zov putovanja morem na kojem se sudbonosne odluke sprovode smelom promenom kursa broda uz pomoć Sunca i zvezda, busole i sekstanta. Tamo smo učili da gledamo ka horizontu, saznavali da se do najudaljenijih ciljeva stiže dugim i neizvesnim putovanjima. Ako si hrabar i jak.

I naravno, maštao sam da jednog dana imam svoj brod.

Ne bi to bio veliki brod. Naprotiv, skroman brodić kojim bih lutao po obalama i ostrvima jedinog mora koje sam zaista poznavao – Jadranskog. Mora na kojem sam svake godine provodio po 3–4 nedelje. Kada bismo se vozom približavali, moja sestra Miša i ja smo se, priljubljenih lica uz prljavo prozorsko staklo, takmičili ko će prvi, suprotno osmatraču na jarbolu, umesto „kopno na vidiku“, da uzvikne „More, more!“ Poput onih Ksenofontovih vojnika koji su kliktali Θάλαττα, θάλαττα!

Moram ipak da objasnim i kakav sam to, po pitanjima mora i brodova, dečak bio kao osnovac (četvorogodišnja osnovna škola). Na ovom blogu sam se već izjasnio kao onaj koji je porodično nasledio neizlečivu potrebu za izražavanjem pomoću crtanja (žvrljanja). Bilo čim, na bilo čemu i u bilo kojem trenutku. Između ostalog, strasno sam crtao brodove, naročito jedrenjake. Ne makarkakve brodove, nego tačno određene sa svim pojedinostima. Nacrtao sam stotine jedrenjaka, najčešće fregata, brikova i škuna koje vođene sigurnom rukom i bogatim iskustvom svojih kapetana brode po moru delimično razvijenih jedara. Raspolagao sam dovoljnom količinom uzora iz kućne biblioteke, a najviše sa ilustracija knjige koju takoreći nisam ispuštao – La Rusa. Ostala je bez korica, prvih i poslednjih strana, ali se nije raspala zahvaljujući knjigovezačkom majstorstvu. Bio je to Petit Larousse Illustré, jedno od prvih izdanja, najdeblja knjiga u kući (oko 1600 strana) iako džepnog formata! Ali s divnim ilustracijama u dubokoj štampi (gravirama). Crtanjem mnoštva jedrenjaka u detinjstvu nisam postao stručnjak za brodove ali sam stekao priličnu količinu informacija o njima. Držao sam to dečje znanje u sebi, pre svega zato što nisam imao nikog koga bi ono zanimalo.

Na početku jedne školske godine, na času crtanja dobili smo temu „Gde sam proveo raspust“ ili tako nekako. Moja porodica je te godine letovala u Veloj Luci na Korčuli, a poveli smo i Dašu, drugaricu moje starije sestre. Imao sam osam godina, bio sam bez društva i nije me zanimalo da se samo kupam i sunčam na plaži niti sam u tom uzrastu išta očekivao od večernjih provoda. Najviše vremena provodio sam u pecanju, skupljanju rakova, morskih ježeva, školjki i lovu hobotnica i ostalih mekušaca. Muvao sam se oko barki, gledao kako se brodovi i čamci pituraju i popravljaju na škveru i grade u malom brodogradilištu. U dane bez meseca ispraćao sam ribare koji su predveče izlazili iz dubokog zaliva u nekoliko povorki povezanih ribarskih čamaca koje je vukla jedna ribarica, drveni motorni ribarski brod uzdignutog pramca i s dizalicom i vitlom za izvlačenje mreže plivarice. U noćima pomrčine gledao sam ih kao niz svetiljki na pučini jer su svićama (petro-gasnim feralima) mamili ribu da se okupi pre nego što zatvore mrežu. Inače sam se vrzmao oko fabrike konzervi neopisivog zadaha. I zurio sam stalno u brodove koji su dolazili, odlazili ili samo prolazili. Nisam tada još ni bio čuo za Shipspotting.

U to vreme redovne obalske linije držali su beli putnički parobrodi od kojih se po imenu sećam samo „Šipana“ koga sam izdaleka umeo da prepoznam po silueti na kojoj iznad donje krmene palube nije bilo gornje. Tada su tek počeli da se grade moderniji motorni brodovi, najpre Pesnici („Nazor“, „Njegoš“, „Cankar“, „Aleksa Šantić“, „Vuk Karadžić“ i „Kosta Racin“) a kasnije i Gradovi („Osijek“, „Maribor“, „Mostar“ i „Novi Sad“, vidi još u: M. Žuvić, Jadrolinija – prvih 70 godina – brodovi i sudbine od 1947, Rijeka 2017). Lokalni teretni prevoz obavljan je drvenim brodovima, prerađenim jedrenjacima s jednim ili dva jarbola i ugrađenim motorima, koje smo obično pogrešno sve zvali trabakulama. Kasnije su ti brodovi nadgrađivani i unakaživani za grupna turistička krstarenja sa usiljenim zabavama (Fish-picnic) u dotad mirnim dragama i po obližnjim otočićima.

Na onom času crtanja naslikao sam Velu Luku, mali deo nje, ali iz ptičje, recimo galebije, perspektive. Tako sam dobio više prostora da nacrtam karakteristične pojedinosti. Glavni, centralni motiv slike je međutim jedan beli drveni brod s dva jarbola i on zauzima najveći deo lista iz bloka za crtanje br. 3. Nekoliko godina kasnije, od svog najboljeg druga, beogradskog Splićanina Rece koji je bio hodajuća Pomorska enciklopedija u 8 tomova, saznao sam da se taj tip broda zove pelig. Ovaj svoj velalučki pelig, bar prema slici, zatekao sam u prilično autentičnom stanju. Verujem da mu je već bio ugrađen dizel-motor, ali s prove nije skinut kosnik, pramčana statva je elegantno kosa (pelig je brz brod) i na palubi nije nadgrađena kormilarska kućica. Sošno jedro na prednjem jarbolu je spušteno i smotano, a na zadnjem jarbolu je ostalo podignuto. Tradicionalno je narandžasto, visi ravno vezano ali ga neki podnevni povetarac u zavetrini zaklonjene luke ipak malo nadima. Posada se ne vidi. Izbor centralnog motiva školskog crteža, na brzinu i prilično aljkavo obojenog akvarelom, govori da sam verovatno sebe zamišljao kao deo posade tog peliga.

Nastavio sam da na letovanjima pomno zagledam drvene lađe i merkam kandidate za svoj izabrani tip broda za pustolovine jednog morem zaluđenog žabara [9] na pragu adolescencije. Kad sam posle četvrtog osnovne krenuo u Klasičnu gimnaziju, dobio sam već pominjanu knjižicu Kapetan Smjeli Čarlsa Dikensa u hrvatskom prevodu Stjepana Krešića i izdanju zagrebačke Mladosti iz 1951. Ja sam tu priču čitao kao vrhunski duhovitu parodiju na petparačku i nepetparačku literaturu o gusarskim podvizima, ali je izdavač u uslovima ideološki uokvirenog mladog marksističkog društva imao potrebu da na klapnama omota naglasi da Dikens u stvari kritikuje eksploataciju dečjeg rada u rudnicima i fabrikama (što se u noveli uopšte ne pominje) a naročito okrutnosti tadašnjeg obrazovnog sistema (što se pominje, ali nije ni u kakvoj vezi s prethodnim jer se siromašna deca u rudnicima i nisu školovala). Svejedno knjiga mi je bila omiljena (a i sad je). Značenja hrvatskih reči ponekad sam morao pogađati po smislu (samokres, blagovati, osupnuti itd) ali mi jezičke razlike nisu kvarile zadovoljstvo čitanja.

Kao taze klasičaru, bila mi je privlačna uloga profesora latinskog kao glavnog negativca. Naime, zbog uvrede koju mu je naneo zli profa, ponosni devetogodišnji Robin Retfort napušta školu i odlazi da se bavi gusarskim zanatom pod proslavljenim imenom Kapetan Smjeli [10]. Knjižicu je modernistički genijalno ilustrovao Robert Stjuart Šerifs, ondašnji poznati karikaturista i crtač stripova. Koji je naravno majstorski crtao i brodove.

Otada sam crtao na stotine brodova i kolebao se između trabakula, bracera i peliga, a svojim lađama nadevao sam i zvučna imena. Na Rabu 1962. video sam jednu belu braceru nedostojno prerađenu u salbunar, brod za vađenje peska s dna mora i njegov transport. Imala je dizalice i kašike za zahvatanje peska, bila je u jadnom stanju ali bi se dala doterati kad bi bila moja. Dopala mi se njena prava, vertikalna pramčana statva i đardinijera – drvena balustrada na krmenom delu. Imala je već pokrivenu kormilarnicu koju bih proširio u zapovedničku kabinu sa kujnicom i kupatilom. Nazvao sam je Sterna što je naučni naziv za rod morskih lasta ili čigri. To je bio moj konačni izbor. Zamišljao sam i crtao Sternu još dve godine. Ali je nikad nisam imao. Šapuće mi Ceo La nešto otrcano o uživanju bez posedovanja. Ko još njega sluša.

Svoju poslednju Sternu nacrtao sam 1964, kao student. Pokušavala je da se s jednim sošnim i dva letna jedra izvuče iz jakog juga.

Vetar je počeo da duva i na terasi Zorkine kuće. Svici su se uznemirili, a sve brodice su se prestrojile pramcem prema severozapadu. Zahladnelo je pa sam ustao i ušao sa terase u apartman da uzmem nešto da obučem. Soba je mirisala na sveže lovorove grančice ubrane prethodnog dana pored staze između Gornjeg i Donjeg Čela. Ponovo sam seo na istu pletenu stolicu na terasi. Još uvek se nije zabelelo na istoku. Ali je onaj lovor prekinuo flešbekove iz davne mladosti i misli mi usmerio na jedno moje jučeranje putovanje kroz vreme. Otvaralo mi se prvo sećanje na nova, sveža iskustva.

Od Zorkine kuće na Maćusu do velikog mola u onom drugom selu Gornjem Čelu ima peške preko 2,5 km. Prethodnog (noći koju opisujem) dana, stazom ka tom istočnom koločepskom naselju krenuo sam sa Oljom u topografski kratko ali vremenski zamašno putovanje kroz svoje decenije, pa i vekove, čak i milenijume. Doduše, ne mogu baš sve te vekove da svojatam, ali imam pravo da govorim o svojim iskustvima i sa stolećima o kojima znam samo po opipljivim tragovima kontinuiteta.

Prvo smo, penjući se stazom strmom i sa mnogo stepenica, otišli do kuće Ane i pokojnog Emilija Svilokosa, Donje Čelo 53, one u kojoj smo najčešće odsedali u vreme kad smo leta redovno provodili s decom na Kalamoti [11]. Ponekad poverujemo da smo se pripremili za neki događaj, susret ili rastanak, a kad on dođe, vidimo da baš i nismo. Zakoračismo na veliku terasu ispred kuće, sa baštenskim stolovima i stolicama. Osećali smo se kao da smo se vratili kući posle velikog puta i dugog odsustvovanja. Čak smo i posedali na svoja omiljena mesta, ona od pre 30 godina. Bili smo to isti mi, na istoj terasi, iste kuće. Iznad cele terase je i dalje bila ista odrina (pergola) sa starom vinovom lozom, ponekad i sa vrežama čudesnih visećih tikava čiji su plodovi gotovo na naše oči rasli u dužinu, dnevno i po 30 centimetara! A po odrini su uveče trčkali miši [12] i grickali prva sazrela zrna grožđa.

U kući međutim sad nije bilo nikog, ni gostiju ni domaćina. Listovi ionako proređene loze počeli su da venu usled nezalivanja. Sunce je prolazilo kroz odrinu kao kroz pocepanu, rashodovanu ratnu maskirnu (kamuflažnu) mrežu i rastakalo na parčiće sve oblike i siluete predmeta i osoba na terasi. Na delove koji se mogu ponovo sastaviti na isti ali i na drukčiji način. Čudesni trenutak u kome je bila moguća rekombinacija u prostoru i vremenu. A samo vreme cimalo se napred-nazad dok smo ćuteći nepomično sedeli na toj opet našoj terasi.

Čarobne tikve. Koločep jula 1982.

I cveće po saksijama je sve bilo davno precvetalo, uvelo i osušeno. Osim otpornih hortenzija koje su se još držale. Palo mi je u oči i da nema više granate mendule s istočne strane kuće, na koju su sletale onolike ptice. Na ulaznim stepenicama postavljeni su gelenderi obojeni belo. Nova je međutim bila i česma u bašti. U ono vreme, Koločep nije imao vodovod ni dovoljno svoje vode. Na najnižoj tački, kod Ingala, bila su dva-tri puća (bunara) čija je voda često bila slankasta od mora. Jedina nama dostupna voda bila je ona u kućnoj gustjerni koja se punila kišnicom s krova. Vodu smo koristili štedljivo, a upotrebljenom smo zalivali cveće, lozu i malu baštu. Sušnih godina, u luku je uplovljavao peniša vodonosac, pomoćni brod Jugoslovenske ratne mornarice [13]. Mornari su do svake kuće dovlačili debela, stotinama metara dugačka platnena creva koja su prskala na sve strane ali punila cisterne. U međuvremenu, dovedena je voda sa kopna na Kalamotu. To je bila ogromna promena koju sam odmah registrovao.

Nismo imali ključ od kuće, a ja sam uzalud pokušavao da buljeći kroz okno ulaznih vrata proverim da li se još uvek na zidu antrea nalazi velika i prastara uramljena oleografija na papirnoj podlozi koja prikazuje izlazak ogromnog crvenog Sunca iza morske obale i par raskinutih ropskih okova. Na slici su levo dvožične gusle a preko celog neba je ispisan deo prve strofe „Zora puca bit će dana!“ – refren (i naslov) Preradovićeve pesme u oči mladog lieta godine 1844. za pervi list Zore Dalmatinske. Citirao sam već na ovom blogu (Vranjina) tog meni omiljenog austrijskog generala i najvećeg hrvatskog romantičarskog pjesnika koji je istovremeno bio i Srbin i Hrvat. Javno je izazivao na duel onog koji bi mu to spočitnuo [14]. Pitao sam Anu Svilokos o poreklu te slike, znala je samo da mi kaže da je tu oduvjek, te da ju je nasledila sa kućom svog poočima Svilokosa. Od dnevne svetlosti slika je bledela, crveni pigment slova i sunca je nestao pa se stihovi danas jedva još mogu pročitati.

Žice same zaigraše
Na guslama dieda mòga,
Zaigraše iz tihana:
      Zora puca, bit će dana!

Kad god se pomene Petar Preradović setim se jednog šaljivog i tužnog letovanja u Podgori 1958. Te godine je umrla moja mama Jelisaveta. Da mi pomogne, pozvala me je porodica Popović da nedelju dana provedem s njima na moru, i ja sam prihvatio. Imao sam tad 13 godina. U stvari bili su me pozvali roditelji Cece, moje drugarice iz razreda u Klasičnoj gimnaziji i moje prve zvanične ljubavi. Kad kažem zvanične, to znači da smo se zabavljali sa znanjem i s odobrenjem njenih roditelja. Bio sam im predstavljen u njihovoj kući u Dobračinoj, gde su me primili i razgovarali sa mnom kao s odraslim, a imao sam tad 12 godina. S druge strane, ja nisam ni dobio priliku da obavestim svoje roditelje – imali su da se bave težim temama. Ceca je bila talentovana za muziku i matematiku, a posle velike mature u Klasičnoj gimnaziji upisala se 1963. na Građevinski fakultet, zajedno s još troje iz našeg razreda.

Cecin otac, inženjer elektrotehnike i predavač na univerzitetu, Konstantin Popović zvani Koča, bio je u Podgori ozbiljan i pritom iznenađujuće duhovit i zabavan čovek. Njegove šale su izazivale nezadrživ smeh a bile su neagresivne i nepodrugljive. Između ostalog naučio me je starodukljanskom jeziku koji pamtim i danas i sve češće u sebi ponavljam molitvu Starih Dukljana Uže bonje uli minje, uvajme čunje udala bunje [15].

Gospodin Koča me je naročito impresionirao pričajući mi Potresni prikaz potonuća prekookeanskog putničkog parobroda „Petar Preradović Prvi“. Sedeli smo uveče na rivi i gledali brodove i barke a on je najmanje deset minuta opisivao taj dramatični događaj koristeći isključivo reči koje počinju slovom p. Uvučen u neočekivanu razonodu, pokušavao sam da se umešam ubacivanjem sopstvenih dodataka. Prekaljeni pomorac potpalubni pomoćni pobočnik, pripadnik prve prepodnevne posadne postave Pasko Pržulica plaho pristupi pa promuklo povika: Potporučniče Popoviću, pod pritiskom pregrejane pare puk’o parni pipak! [16]

Sa naše stare koločepske terase, iako se nalazi visoko iznad luke, ne pruža se neki naročiti pogled. Krovovi kuća i krošnje drveća zaklanjaju vidik. Okolni zvuci naselja ne dopiru do nje ni u punoj sezoni. Tiho je, ako ne računamo cvrčke koji se nikad i ne računaju u buku već u tišinu gluvog letnjeg mediteranskog podneva. Ponekad sa betonirane staze za Gornje Čelo dopru odmereni udari kopita nekog magarca sa samarom. Ili kratak letnji cvrkut grmuše sa badema. Noću se međutim oglašavaju buljine svojim dvosložnim u-hu. Čopić bi napisao „A sova huknu svoj ratni zov: Drž’te se, miši, počinje lov!“ Oni debeli miši koji skakuću po pergoli.

Sve glasove morali smo donositi i svu buku praviti mi sami, gosti kuće Ane i Emilija Svilokosa. Obično nas je bilo sedmoro od čega četvoro dece. Tu smo primali i svoje goste. A kad je rođendan nekom našem detetu, bivalo nas je i po dvadesetak. Na toj istoj terasi pod pergolom, na kojoj je sad sedelo samo dvoje ljudi bogatih sećanjima. Ajdemo dalje – reče Olja pošto je malo raščistila opalo lozovo lišće i zalila lozu i osušeno cveće u saksijama. I mi ćutke krenusmo dalje. Kad smo sišli niz stepenice na put, oboje se osvrnusmo, ali se terasa više nije videla.

Đurin osmi rođendan. Torta u obliku oktopoda, Koločep jula 1984.

Na terasi Zorkine kuće, zadubljen u sećanja na prethodni dan, prethodne desetine godina i prethodni vek, umalo da propustim zoru koju sam bio rešio da čekam. Svitalo je. Istočno nebo bilo je potpuno zatvoreno niskim, teškim i tamnim oblacima. Bit’ će dana ali se sunce nije videlo. Ako bura okrene na jugo, pašće kiša.

---

Uskoro sledi nastavak „Koločep nekoć i sad„.

---

[1] Niko na Koločepu, kao ni u Dubrovniku i okolini ne kaže Dubrovnik, nego Grad. Svi ostali gradovi imaju svoje ime.

[2] Za lektorske ispravke zahvaljujem beogradskoj Splićanki gospođi Smilji Pomorišac.

[3] Ž[osefin]. Kolomb: More zove. Kadok – Klasična dela omladinske književnosti, Izdavačka knjižarnica Radomira D. Ćukovića, Beograd [bez godine izdanja, verovatno 1939]. Originalni naslov je Hervé Plémeur, Herve Plemer u prevodu Zore Karalić, što je ime glavnog junaka. Takav naslov ne bi privukao čitaoce u Kraljevini Jugoslaviji, pa je valjda iz tih razloga u srpskom izdanju promenjen.

[4] Thor Heyerdahl: Na splavi preko Tihog oceana. Zanimljiva biblioteka, Novo pokoljenje, Zagreb 1951. Preveo na hrvatski Petar Mardešić.

[5] James Cook: Putovanja oko svijeta. Novo pokoljenje, Zagreb 1950.

[6] Matica hrvatska, Zagreb 1899. Preveli i bilješkama popratili Stjepan Senc i Martin Kuzmić.

[7] Njih deset hiljada.

[8] Novo pokoljenje, Zagreb 1949. Prevod na hrvatski: Karla Kunc i Stanko Miholić.

[[9] U Dalmaciji: onaj koji je s kopna i/ili rijeke i ne poznaje more.

[10] u originalu Boldheart.

[11] Iako je današnji zvanični naziv ostrva Koločep, sami meštani ga zovu Kalamota, a sebe Kalamotezima. U svim starim dokumentima i na mapama Koločep je uvek Calamot(t)a, od grčke reči καλαμωτή, „Trsteno“. Trska je ranije gusto rasla u dnu uvale Donjeg Čela, a sada se mogu videti samo ostaci. O etimologiji oficijelnog naziva otoka nisam našao ništa pouzdano. Okoločep je narodni naziv za otrovnu mandragoru i još neke vrste biljaka (Centaurea calcitrapa).

[12] Tako ih je zvala Ana Svilokos, a u stvari su bili crni pacovi (Rattus rattus), pantagane u nekim delovima Dalmacije.

[13] Ispred broja nosio je oznaku PV. Naziv peniša se koristio u muškom rodu (kao Siniša) iako je to izvorno francuska reč ženskog roda (la péniche).

[14] „Hrvat ili Srbin“. Djela Petra Preradovića. I. knjiga. Prvo i potpuno izdanje. Zagreb 1918: Naklada Dr. Branka Vodnika.

[15] Bože mili, čuvaj me budala.

[16] pipak = zaporni ventil.