Monday, October 30, 2017 02:55
Vratih se s još jednog puta u Gruziju. Sad je to bila terenska poseta raznim mestima značajnim za moje učešće u, sećate se, studiji uticaja razvoja gruzijskog energetskog sistema na prirodnu i društvenu sredinu. A to mi daje priliku i da s vama podelim malo novih utisaka.
Prva stanica našoj maloj ekspediciji, smeštenoj u dva udobna japanska krosovera, bila je Mestija, varoš na 1500 metara nadmorske visine, centar Gornje Svanetije (Strabonova Σουανία), najzabačenijeg i najvišeg kavkaskog naseljenog područja. Putovali smo od Tbilisija deset sati i posle ludačke vožnje stigli kasno po noći u hotel na jednom ćuviku iznad grada. Prilaz hotelu smo jedva u mraku pogodili, jer je bio u vidu neobeleženog neasfaltiranog vijugavog puteljka. Pošto večerasmo – usput smo stali samo na jednoj neverovatnoj pumpi na autoputu i još jednom da na brzinu pojedemo neizbežne hačapurije, popeh se u sobu, otvorih vrata i izađoh na terasu.
Možda se neko seća mog izveštaja od pre sto godina – iz Sanđiminjana, toskanskog gradića sa mnogo čudnih kula. E pa, sa terase hotela ugledao sam noćno-kavkasku verziju Sanđiminjana, samo što su, umesto sa brežuljka, iz svetlucave varoši u tamnoj, dubokoj ledničkoj dolini, izranjale desetine osvetljenih kula! Jedva stigoh da škljocnem iPadom po tom magičnom prizoru, kad opštinski fenjerdžija tačno u ponoć pogasi svetla rasvete, a kule u trenu nestaše kao fatamorgana! Nisam mogao da dočekam zoru, da mestijske kule ponovo vidim.
Kule su gotovo ravnomerno, ali u grupicama posejane po celoj varoši. Sve su slične građe, iako su zidane od jedanaestog (možda i devetog) do trinaestog veka. Kvadratne su osnove, kamene su i blago se sužavaju prema vrhu. Imaju tri do pet spratova. Na najvišem je krunište sa mašikulama – otvorima za sipanje vrele vode ili ulja, bacanje kamenja i streljanje opsađivača u podnožju kule. Krov na dve vode izvorno je bio pokriven kamenim pločama, a koliko sam video, sad se koriste savremeniji materijali.
Mestija: kule 24. okt. 2017.
To su odbrambene porodične kule u koje se sklanjala čeljad, vrednosti i zalihe, a kuća i štale su ostavljane nebranjenim. Dakle, nije se grad ili selo branilo kao celina, nego pojedinačne familije. Osvajači i pljačkaši su obično dolazili iz stepa, ali i kao razbojnici iz susednih kavkaskih plemena. I inače, gorštački violentni Svanci bili su skloni međusobnim krvnim zavadama tako da je potreba za kulama mogla biti redovna. Navodno, vendeta nije ni danas sasvim iskorenjena. Svanci su mala etnička zajednica koja, pored gruzijskog, govori i svoj, svanski jezik. Ponosno ga čuvaju ali samo u usmenom obliku (ne postoji pisani svanski).
Mestija 24. okt. 2017.
Iz mesta Mestije kao baze, obiđosmo gorje i podgorje Svanetije i tesne a duboke doline gornjeg i donjeg sliva reke Enguri, jedne od dveju najvećih u Gruziji. A kraj Miholjskog leta redom je palilo sve moguće boje koje kavkaske šume mogu da ponude, dok je iznad stalno svetleo sneg i led. Dok smo se vijugavo peli i spuštali planinskim putevima, povremeno nam se ukazivala basnoslovna Ušba (4690 m), prekasno me izazivajući da se na nju ispnem.
Gornja Svanetija 24–26. okt. 2017.
Zadatak našeg tima bilo je osmatranje i rekognosciranje situacije i promena koje nastaju ili će nastati u prirodi i među stanovništvom usled rada postojećih i izgradnje novih hidrocentrala i dalekovoda, a o čemu su nam dotad na raspolaganju bili samo pisani izveštaji. Pored terenskog izviđanja, obavljali smo razgovore s lokalnim predstavnicima investitora/graditelja i opština.
Već na prvom koraku dočekalo nas je iznenađenje: postavljeno kamenje na putu. Nije bila baš prava barikada, ali dovoljna da naši automobili ne mogu da prođu bez oštećenja. Okolo je stajala grupa od oko 25 neraspoloženih ljudi. Kasnije smo videli da su srušili i jedan drveni most. Bili su iz obližnjeg sela i protestvovali su, ne po svojoj ekološkoj svesti, nego zbog neispunjenog obećanja – trebalo je nešto da dobiju, a nisu. Neki insajder im je dojavio naš dolazak. Nije bilo ni policije ni novinara, pa mi je izgledalo kao idealna prilika za nasilje bez svedoka.
Protestna zaseda 24. okt. 2017.
Izašli smo iz kola i dok smo neuspešno objašnjavali da ne zastupamo investitora već lokalne ekološko-socijalne interese, nonšalantno smo peške prešli preko onog kamenja. Onda su s druge strane prepreke, iz logora gradilišta koje smo krenuli da posetimo, poslali dva vozila da nas pokupe s druge strane prepreke. Naši vozači su svoja dva auta odvezli na bezbednu udaljenost, odmakavši se izvan vidokruga gnevnih seljaka, i ostali da čekaju naš povratak. Na isti način smo se i vratili, bez gubitaka. U međuvremenu se okupilo duplo više protestujućih. Bilo je poučno.
Naš tim na Nenskri 24. okt. 2017.
Na samim gradilištima i na mestima na kojima će se ona otvarati, dočekivani smo od početka prijateljski, ponekad srdačno, uz uobičajenu oduševljenost izvođača projektom i njegovim značajem, koje su smenjivale žalbe na nerazumevanje, zastoje u finansiranju ili na neregulisanost postupaka za obeštećenje stanovništva. Jednom smo bili zadržani na ručku u kantini gradilišnog logora od kanti, tj. metalnih kontejnera. Među inžinjerima i radnicima bilo je i Beograđana.
Po opštinama u koje smo odlazili da ispitamo trenutno stanje i moguće posledice po lokalnu prirodu i stanovništvo, bili smo dočekivani po nešto drukčijem obrascu. U pompeznim provincijskim palatama primani smo u velikim salama, a domaćini su počinjali sastanak smrtno ozbiljni, namrgođeni i skoro neljubazni. Ni kafa nam čak nije nuđena.
Sasatanak u opštini Mestija 25. okt. 2017.
Ali, kako je razgovor odmicao, tako su se opštinari opuštali i raskravivali, shvativši da smo bezopasni i da ne tražimo od njih ništa osim informacija. Počinjali su iskreno da govore o problemima, a na kraju se sve završavalo veselim grupnim fotografisanjem i grljenjem. Ponegde su hteli čak i da nas vode na ručak, ali smo morali da odbijemo jer smo žurili na sledeće odredište.
U opštini Zugdidi 26. okt. 2017.
Tako je bivalo i u Sanetiji Gornjoj i Donjoj, ali i u Rači, Lečhumiji i Imeretiji, u svim okruzima koje smo posetili. Upečatljiva je bila poseta najvećoj brani u Gruziji (visine 271,5 m) i drugoj po veličini u svetu, završenoj pre tridesetak godina na reci Enguri. Primio nas je direktor koji je na tom položaju 27 godina.
Brana Enguri 24. okt. 2017.
Kuriozitet je da su brana i akumulaciono jezero u lojalnom delu Gruzije, dok je sama centrala nizvodno, u samoproklamovano-nezavisnoj i samo od Rusije priznatoj otcepljenoj gruzijskoj pokrajini Abhaziji, oko koje su vođeni skorašnji ratovi. Abhazijci moraju ipak da šalju struju Gruziji, zadržavši dogovoreni ušur, jer bi u protivnom Đurđijanci ispustili vodu iz jezera.
Tamo sam ponovo čuo da se narodima ratovi ne isplate.
Putovanja, sasvim lično 
5 mišljenja na “Među Suancima i ostalim Đurđijancima”