23.06.2016 03:59
Davno, davno, moje prvo javljanje internetalno okupljenim Klasičarima bio je u stvari izveštaj s jednog puta u Pizu. Čak sam uz njega dao i srednjevekovni recept za naročitu pizanstvenu paštašutu. Otad sam redovno pisao izveštaje sa svojih dužih i kraćih skitanja. A odlazio sam ponovo, ili vraćao se, i u Pizu. Pre nekoliko godina bio sam za pojas zadenuo. Ne skitanja, nego ta pisanja za Klasičare. Računajući da su se dosad dovoljno odmorili, reših da se ponovo oglasim posle nedavnog povratka iz Monpeljea. Apetit su mi dodatno otvorile i dve nove knjige klasičara Milana Bunjevca, koje sam pročitao u avionima tamo i natrag (a bilo ih je pet, tih aviona), a naročito jedna (knjiga) koja se zove „Jubilej i ostalo“ (Beograd 2015: Svet knjige). Takve avionske knjige uvek utiču na ono što pišem o svojim putovanjima. Kao i knjige uopšte.
Neću međutim pisati o prizorima monpeljeranskim i uobičajenim putnim zgodama. Želim da podelim jedno posebno raspoloženje kakva mi se sve češće javljaju, uz neku vrstu radosti, bezmalo strasti koju osetim kad mi se neki trenuci ili utisci, čak i misli, uostalom i pojedini predmeti ili slike, mirisi i ukusi, ponove na sasvim drugom mestu od prethodnog. Naročito volim kad se to desi neočekivano. Kao da se zatvori neki obruč i postane mi siguran oslonac i potpora. Verujem da mnogi poznaju taj osećaj.
Kako da vam objasnim koji sve filmovi počnu da mi se odmotavaju, kakvi zvuci zabruje kad ponekad u sred Beograda, u Miročkoj, ispred ogledala stavim na glavu pakol iz Avganistana udaljenog nekoliko decenija i isto toliko hiljada kilometara, a kupljen je pre desetak godina u carigradskoj čaršiji, bezmalo hiljadu kilometara dalekoj.
Isto tako volim da na ista mesta odlazim u većim vremenskim razmacima, pa da se događaja ne samo sećam kao uspomene, nego da ponovo živim ono što je samo naizgled prošlost. Mislim da se to zove preživanje, bar u zoologiji. Ja sam dakle jedan strasni preživar, a možda ni vi ostali niste daleko. U stanju sam da isplaniram takav ponovljeni pokušaj putovanja u ista daleka mesta. Možda se sećate mog Poslednjeg Ticijanovog poljupca iz Beluna 2007, koji samo o tome pripoveda.
Ali, evo priče iz Monpeljea, koja naravno ne počinje u Monpeljeu. Početak je u Mesolongiji, na obali Korintskog zaliva, u tamošnjem Svetom gradu – spomen-groblju, na kome se nalazi grob mog pretka Marka Bocarisa, o čemu sam vam pisao 2006. A u tom se izveštaju kaže kako na grobu nema spomenika odnosno portreta Marka Bocarisa. Ne, tamo je jedno remek-delo Davida Anžerskog: Kori Tis Ellados u belom mermeru – „jedna sitna, mršava, ali strašno ljupka devojčica u prirodnoj veličini. U neobičnoj je pozi, kao da se pridigla iz ležećeg položaja posle plakanja na grobu, a prstom pokazuje na ime Markovo uklesano u gornji deo kamenog sarkofaga“.
Pišući svojevremeno o toj svojoj uzbudljivoj poseti grobu svog pretka, našao sam na internetu (i okačio) fotografiju monumentalne Liparinijeve slike „Smrt Marka Bocarisa“ iz Muzeja Sartorio u Trstu. Zamislio sam da još jednom odem u Trst iz više razloga, između ostalih, da vidim tu sliku i da večeram u ozloglašenom restoranu Pepenero-pepebianco.
Nisam od tada još otišao do Trsta (a tu mi je), nego sam se 2012. obreo u Pragu na dve nedelje. Gore na Gradu, hodajući iz sale u salu Galerije slika, odjednom se skamenih, stadoh kao ukopan. Sasvim neočekivano i neznajući da je tamo, našao sam se pred istom onom (skoro istom) slikom Ludovika Liparinija, koju sam znao samo sa fotografije: To je zapravo druga (i po mom mišljenju bolja nego tršćanska) od njegove tri verzije teme Bocarisove smrti (detalj je postavljen kao naslovna slika).
Prag je od onih mesta koja i inače podstiču kontemplacije, maštanja o istorijskim krugovima, prstenovima i lavirintima, s tim što me je usred njih ovaj slučaj, svojom savršenom slučajnošću, neposredno uveo. U tom trenutku, bilo je potpuno svejedno što sam došao iz Beograda, što se nalazim u Pragu i što slika pred kojom stojim prikazuje davni prizor događaja iz daleke Kalavrisije. Ne znam da li me razumete. Sva ta mesta i različita vremena bila su najednom stopljena. I svako od toga i to sve zajedno me se lično ticalo.
Četiri godine posle Praga (4–6 godina je po svoj prilici moj ritam za ovakve avanture spajanja obruča), pre tri nedelje, zabasao sam u Monpelje i otišao u Fabrov muzej. Nemajući pojma šta me tamo čeka. A tamo, tačno 1000 km od Praga, 1300 km od Beograda i 1500 km od Mesolongije, u jednoj od sala, u niskoj vitrini – blistalo je Grčko devojče, umanjena bronzana verzija („redukcija“) Davida Anžerskog za nadgrobni spomenik poginulom Marku Bocarisu (slikano kroz staklo vitrine, pa zato moj aparat nije mogao dobro da „uoštri“).
Šta li me čeka 2020. ili 2022, ako budem dovoljno daleko odavde.
Dobro je što nisam tada znao ni kakva me nova iskustva čekaju na posle pet godina ponovljenom putovanju u Palermo. Da sam znao, možda bih ih propustio.
Putovanja, sasvim lično 