Drvo te gleda (3)

Bio je istaknuti hirurg, preopterećen poslom i izgradnjom karijere, stalno pod stresom i nadao se da će mu boravak u prirodi doneti opuštanje. Kad je čuo da sam na toj šumovitoj planini prirodnjačkim terenskim poslom, pozvao se da pođe sa mnom, svejedno što krećem u zoru, on ionako ne može da spava. Nisam imao dovoljno odlučnosti da ga odvratim ili odbijem.

U radu mi obično smeta prisustvo bilo koga osim obučenih saradnika, a i baš u to vreme najviše sam voleo da na terenu budem sam. Ne zbog svog namćorluka i nedruštvenosti, nego zato što mi pri osluškivanju ptica smeta ne samo pričanje saputnika nego i njegovo trapavo i bučno kretanje (saplitanje, šumno koračanje kroz suvo lišće, krckanje grana na koje staje, škripanje cipela, šuštanje odela, zveckanje ključeva u džepu…). Ako ide iza, naleti na mene kad god zastanem da nešto osmotrim. Ako ide ispred, rastera sve živo ili mi zakloni pogled u kritičnom trenutku…

Dobri doktor uz to nije zatvarao usta. Nije mi toliko smetao zvuk njegovog govora, koliko sadržaj. A isključiva tema mu je bila drvo. Usred divnih očuvanih stoletnih mešovitih lišćarsko-četinarskih šuma prepunih ptica i zverinja, šuma kojima se uopšte nije tako loše gazdovalo, Doktor je te 1969. sipao ono što se danas zove „negativnom energijom“. Sav svoj gnev i jed doneo je u šumu i usmerio (srećom verbalno) na šumare „koji uništavaju šume“. U celoj šumi video je samo panjeve i oborena stabla, a svaku livadu propratio bi uzvikom „Evo, i ovde su uništili šumu!“ (što je u suštini bilo istina). Dobijao je napade kad bismo naišli na sveže isečena i „metrirana“ drva.

U stvari, o šumi i drveću nije znao ništa, ali je našao građanski korektan gromobran, uzemljenje za ogorčenost sopstvenim položajem i životnim uskraćenostima. Uzalud sam pokušavao da mu objasnim da su i netaknute prašume pune proplanaka i progala, a i da je za šumu dobro da u njoj ostanu i istrule stabla. Čak sam mu u jednom trenutku rekao da je i drvo samo krivo jer je sekiri dalo držalju, bez koje bi (sekira) bila bezopasna. To mu uopšte nije bilo zabavno.

Od tad sam sretao mnoge ekološki / environmentalno uznemirene i za drveće zabrinute ljude, a briga za „Čovekovu sredinu“ postala je državni institucionalni program isto koliko je to prihvatio i tzv. civilni sektor. Zeleno drvo ili samo list drveta postali su standardni vizuelni simboli aktivizma za očuvanje ekosistema i prirodnih vrednosti, ekološki održivog odnosa čoveka i prirode i odgovornog života uopšte.

„Ekologija uma“, blog Aleksandra Perovića iz Ekološkog pokreta ,,OZON” iz Nikšića ima kao sliku za traženje sajta ljudsku glavu u kojoj je mozak u obliku zelene krošnje procvetalog drveta. Ma koliko „imati drvo u glavi“ zvučalo nategnuto, ta slika je brza i široko razumljiva poruka i deklaracija o opredeljenosti čijoj se ispravnosti ne očekuje osporavanje. Iako se spasavanje, zaštita i očuvanje drveća povremeno radikalizuje do paroksizama (na primer, pokušaj odbrane sađenih platana u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu samovezivanjem ljudi za drveće 2010), zeleno drvo nije kompromitovano kao simbol aktivnog nemirenja sa nestajanjem prirodnih vrednosti. Postalo je znak pod kojim se javljaju lokalni pokreti koji su mogli imati izvesne političke implikacije (npr. „Peti parkić“, „Zaštitimo Zvezdarsku šumu“, “Sačuvajmo beogradske platane” itd.). Izgleda da su vlasti to shvatile, pa su, u želji da smire građanstvo, na mesto posečenih, brže-bolje posadili nove platane.

U leto 2009, baš pored kuće u kojoj sam se rodio, na jednom velikom zabatu okrenutom ka Brankovoj ulici i početku mosta preko Save, čuveni talijanski ulični slikar Blu napravio je Šumoždera, odvratnu dvadesetpetmetarsku ljudsku glavu koja se razjapljenih čeljusti sprema da proždere zeleno drvce, iščupano iz korena. Zubi čudovišta su u vidu redova gradskih višespratnica.

Drvo je gotovo obavezan motiv radova mladih dizajnera na redovno održavanim nagradnim takmičenjima za ekološki plakat. Učestalom i u svakoj generaciji ponavljanom upotrebom drvo je u sadržajnom a donekle i u likovnom, formskom pogledu, dovedeno do opšteg mesta. Autorima je sve teže da se izraze na nov, originalan način, a da zadrže drvo u svom rešenju. Srećom, stvaralaštvo prevazilazi sva ograničenja. Jedan od takvih događaja zbio se 2008, kada su učenici Pete beogradske gimnazije, Škole za dizajn i Beogradske politehnike pod okriljem Sekretarijata za zaštitu životne sredine grada Beograda u Starom dvoru postavili izložbu, odnosno prikazali projekat “Beogradski ekološki dizajn”. Kako je objasnio Branislav Božović, gradski sekretar za zaštitu životne sredine, cilj je bio „stvaranje prepoznatljivog, modernog i primenljivog vizuelnog identiteta Beograda kao ekološkog grada“.

Ne znam da li je baš taj cilj tada domašen, ali neki drugi svakako jesu. Izvanrednim mi se činio jedan platan u protiv-svetlu, rad učenice Minje Trojanović, koncentrisan na snagu stabla i grana, ali i dekorativnu kamuflažnu dvojnu fragmentisanost boje kore. Tu sliku sa zadovoljstvom čuvam kod sebe.

Ali zapazio sam naročito jedan rad Suzane Maksimović, nazvan „Priroda sve vidi“. Nekako se desilo da mi taj plakat pomogne da se približim odgovorima na pitanja koja su me kopkala oduvek, a naročito od one kapele u Firenci prethodne godine: Zašto drvo, šta je to u njemu, u njegovoj strukturi, fiziologiji, bilo čemu, što ga nama čini izuzetnim, toliko da nad njime proveravamo odnos Boga i Čoveka? Tumači Biblije kažu da je, ne poslušavši Boga i njegova upozorenja i naredbe, Čovek pokušao da mu bude jednak. Tada je pao.

A u prvom planu plakata „Priroda sve vidi“ naravno da je zelenkasto drvo, dok su na pozadini otštampane imperativne poruke u vidu naredbi i upozorenja koja se beskonačno ponavljaju (jer Čoveku nije dovoljno reći jednom): Gledaj, Pazi, Štiti, Osvrni se, Otvori oči, Čuvaj, Neguj! Pa opet, i to „na ti“, dakle bez uvažavanja, jer ga onaj ko ne zna da se ponaša i ne zaslužuje. Neočekivani obrt na plakatu čini vešta dizajnerska intervencija na fotografiji mrtve kore drveta: ljudsko oko koje liči na ožiljak otpale grane (ili obrnuto, ožiljak koji gleda u posmatrača). Ta antropomorfna odlika drveta, za koju niste sasvim sigurni da li je stvarno oko ili igra prirodnih malformacija na kori, daje drvetu ulogu budnog stražara i treba da strahom pobudi savest, jer priroda sve vidi. Pred drvetom se gresi ne mogu sakriti.

Zanimljivo je da puno okaca ima i na slici „Drvo života“ Gustava Klimta iz 1909. na zidu trpezarije u Palati „Stoklet“ u Brislu. Nije me međutim ni to oko, koje me gleda, toliko prosvetlilo, koliko nešto drugo na tom plakatu, odnosno ono čega na njemu nije bilo. Uostalom, od detinjstva smo navikli da gledamo ilustracije bajki i animirane filmove na kojima drveće ima ne samo oči, nego i usta, cela lica i grimase na njima, granama se služi kao rukama ili kandžama, a poneko drveće, poput Tolkinovih Enta, ne samo da može da maršuje nego raspolaže i moćnim znanjem i veštinama.

Najupečatljivije dakle na plakatu bilo je ono što nedostaje. Drvetu Prirode-koja-sve-vidi ne vidi se ni krošnja ni koren – ispred nas je samo cilindrično stablo, i to je zaista retkost u ekološki angažovanom dizajnu. Ono što se ne vidi na plakatu, mora da se zamisli i/ili da se prizove iz sećanja na iskustva. Kad se stane pred pravo, živo drvo „licem u lice“ gleda se upravo u stablo, koje je po meri čoveku. Iako u jedinstvenoj opštoj strukturi drveta, koja je svakako zaslužna za tako posebno mesto u našem poimanju sveta, dominiraju dva simetrična, veća i važnija, razvijenija, razgranata, skoro čipkasta dela – korenje i krošnja, mi obično dolazimo u dodir sa trećim, prostim, nerazuđenim delom koji kao da ima jedini zadatak da poveže prethodna dva.

Glavni, najveći deo korenja mi u stvari ne vidimo, jer je duboko pod površinom zemlje. Od krošnje isto tako najčešće vidimo samo donji deo i gledamo je odozdo. Osim najnižih grana, krošnja nam nije dostupna. Morali bismo da se penjemo da bismo dohvatili više grane. A čovek nije stvoren za pentranje po drveću, ne više. Isto tako trebalo bi da duboko kopamo i da silazimo u crnu zemlju da bismo doprli do krajeva korenova koje od mraka ne bismo videli. Našem svetu, svetu smrtnih ljudi koji hodaju Zemljom, određeno je nadzemno deblo. Krošnja je za ptice nebeske, a među korenjem žive krtice i ostala tamna podzemna bića.

U mnogim teologijama, mitologijama i filozofijama postoji Drvo Života, kao ideja, simbol i metafora, ili kao učesnik u ključnim događajima kakvi su postanje i održavanje poretka stvari. I druga od mitskih drveta koja znamo po imenu, poput Drveta saznanja dobra i zla, Drveta Svetova i Igdrasila, zatim razna bezimena mistična stabla, pa i fantastična Tolkinova drveta, mogu se svesti na Drvo Života. Mitologije raznih i udaljenih kultura neretko imaju zajedničko ili naporedno poreklo.

Retkost je međutim, a to je baš slučaj Drveta života, da se značenje i smisao nekog elementa u starim mitovima toliko podudaraju sa shvatanjima njegove uloge do kojih je došla moderna egzaktna nauka. Naravno, različita je leksika, ali su apstrakcije bliske. Ono što se danas zna o fiziološkim sistemima drveta kao živog organizma i njegovom mestu i ulozi u ekosistemu i celoj biosferi, sasvim se lako pronalazi u Drvetu Života koje odgovara za dinamično održavanje reda u Svetu (za univerzalnu homeostazu). U svakom slučaju, povezanost i prožetost svih stvari i procesa mnogo je lakše pronaći u ideji o Drvetu nego u onoj o kornjači na kojoj četiri slona drže na svojim leđima Zemljinu ploču…

Čime se lepše, bolje, potpunije, efikasnije, funkcionalnije od Drveta Života mogu povezati Majka Zemlja i Otac Nebo? Gde postoji inteligentnija i slikovitija predstava kruženja materije i protoka i transformacije energije? Fotosinteza je otkrivena tek u 19. veku, ali se od Drveta Života zna da se život pokreće svetlošću neba, a da je zemlja ta koja rađa uz pomoć životodavne vode. Drvo života je život sam.

Kao dete igrao sam se na podu koji je većim delom bio pokriven ćilimima i tepisima. Guranje automobilčića bolje mi je išlo po nezastrvenim delovima glatkog parketa. Ali olovne vojnike raspoređivao sam duž lavirinata šara na ćilimu, zamišljajući ih kao fortifikacije prema kojima sam taktički razvijao napade i odbrane. Nisam to tad znao, ali se ispod našeg trpezarijskog stola pružalo veliko Drvo Života. U stvari, prepoznao sam da stepenasto geometrizovane šare ćilima predstavljaju drvo i video sam da na krajevima pravih simetričnih grana stoje kao nekakve ptice i još neki neidentifikovani predmeti. Nerviralo me je i što drvo raste iz plave obrnutokupaste činije sa vodom koja je suviše mala spram veličine drveta i opreme koju nosi na granama.

Tek sam mnogo kasnije, na izložbama Milice Petković i Radmile Vlatković (Pirotski ćilim. Beograd 1996: Galerija SANU) i Marine Cvetković (Igra šarenih niti. Beograd 2008: Etnografski muzej) razumeo simboliku tih univerzalnih a pritom i tradicionalno-orijentalnih šara. U Istambulu sam u proleće 2010. nosio u džepu kusur od novih pet groša turskih koji na pismu ima tkačku šaru Drveta Života, dok je glava naravno Ataturkova.

Drvo Života objašnjava povezanost sva tri Sveta (ovog, ovozemaljskog sa Nebeskim i sa Podzemnim svetom) i sve kosmičke elemente – Zemlju, Vodu, Vazduh, Svetlost i Vatru. Koreni su mu tamo gde su i naši koreni, gde nam je prošlost, gde počivaju naši preci, a i njihove duše ponekad traju u drvetu i, ako požele, pokažu se kao ptice na granama. Grane mu streme uvis, ka zaslepljujućoj svetlosti, u istom pravcu u kom upućujemo svoje nade u budućnost i obnovljivost. Između je naša sadašnjost. Krošnja budućnosti je uvek razgranata, minuciozna i filigranska, bogata cvetovima i plodovima, naseljena pticama i leptirima, ali ponekad deluje kao da je krta i ranjiva. Kod Klimta, na jednoj grani Života sedi i upozorenje – ćutljiva i strpljiva crna ptica Smrti. I čeka.

---

Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao deo memoarskog eseja „Drvo i život“ (naslovna fotografija) u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU. Pogledajte ostale delove: MARTENICA I PERJANICA, KALATRAVA,  GOSPA OD KARMENA.