U Karnioliji

October 26, 2001, 7:49:10 PM

Trebalo je da prošle godine u ovo doba idem na jednu proslavu u Sloveniju.

To bi mi bio prvi put posle 12 godina – od odvajanja od Jugoslavije.

Imao sam već i slovenačku vizu izvađenu u našoj budimpeštanskoj ambasadi, ali sam morao da naglo zamenim destinaciju – za Kejptaun, dok je moja stolica na proslavi ostala prazna. Padalo mi je na pamet da možda više nikad neću okusiti one fantastične krem-pite na Bledu. E, pa sada vas izveštavam da sam do pre nedelju dana bio tamo i proveravao kvalitet krem-šnita, ili kako ih tamo još prevedeno zovu – kremne rezine. Ja u principu čak nešto naročito i ne volim krempite, ali dvobojne, žuto-bele blejske su nešto drugo. Ko ih nije probao, ne bi smeo uopšte ni da razgovara o krempitama. One se jedu s pogledom na jezero, na terasi poslastičarnice hotela „Park“.

Dole, na vodi, plivaju beli labudovi. Voda je potpuno mirna i u njoj se levo ogleda ostrvce sa crkvom u zelenilu, a desno litica na vrhu koje je grad sa šiljatim tornjevima. Između plove nekakve kao razgažene gondole sa baldahinima, kojima barkajoli voze turiste na romantično ostrvce. Sve slatko, kao krempita, ali ipak ne toliko preterano slatko da ne bi moglo da se podnese. Za kompletiranje razglednice postaralo se i neverovatno Miholjsko leto, koje je dopunski ofarbalo anziskartu dodajući u svom photo-shopu svakog dana još magente na drveće i puzavice. Noću, čuje se preko vode muzika za igru iz nekog dansinga, a na jednoj klupi tinejdžeri pevaju uz gitaru. E to je već previše, ali priznajem bez kajanja greh uživanja u autentičnom kiču koji ponekad udruženo prirede priroda i ljudi.

Da, bio je to moj stari Bled, doduše s jednim novim slojem, ali živ i zdrav i ispod najnovije glazure koja savršeno odgovara donjim korama. Zašto to ne mogu da kažem i za Beograd? Iako sam na Bled došao isključivo krempita radi, iskoristio sam svoj boravak da učestvujem na još jednoj evropskoj konferenciji potpisnica Ramsarske konvencije, a to je, ako se sećate, nešto u vezi s očuvanjem vodenih ekosistema. Ma nije važno, bilo je pomalo zanimljivo i pomnogo dosadno, uz puno rada od jutra do mraka. Kobajagi, donosili su se važni dokumenti, zaključci i planovi, i pripremali smo se za veliku svetsku konferenciju dogodine u Valensiji, Španija.

U Nedelju, pred početak konferencije, vodili su nas u Škocjansku jamu, koju nisam posetio poslednjih, da prostite, bar 40 godina! U međuvremenu sam bio u stotinak belosvetskih pećina, jama, rupčaga, a silazio sam bogami i u bunare. Ali je Škocjanska jama toliko impozantna i barokno preterana, da to ne možete da zamislite (ako niste tamo bili). Napravite u mašti neki ogroman kitnjasti stalagmit – e pa tamo ima bar jedan koji je pet puta veći od onog što ste zamislili. Zamislite ogromnu, ali zaista džinovsku podzemnu salu – škocjanske su još mnogo, mnogo veće! Probajte da smislite jedan užasno dubok mračni podzemni ponor, na čijem dnu huči penušava podzemna reka, recimo Styx. E, ali u Škocjanskoj jami je još mnogo dublja provalija sa mnogo penušavijom rekom.

I ne samo to, vi ćete preći taj infernalni ponor preko vrtoglavog mostića, i posle se serpentinama usečenim u stenu spustiti do reke ponornice, koja se ne zove Styx, već originalno – Reka. Ne znam da li je Žil Vern bio u Škocjanskoj jami? Bilo nas je pedesetak u grupi, a ja sam zaostao poslednji, da posmatram kako ka utrobi Zemlje vijuga ta povorka sićušnih ljudi – patuljaka ili Morloka [u zavisnosti od raspoloženja].

Kada sam opet izašao na površinu, čekalo me je prvo iznenađenje. „Neko vas traži“ i – dobio sam tročlanu posetu: prijatelja B. iz Ljubljane, sa ženom A. i labradorkom Ajšom. I tako svakog dana, drugari [Slovenci] s kojima se nisam video 12 godina, dolazili su na Bled da se vide sa mnom. Kada se do podne ne pojavi niko, ja se zabrinem. Osećao sam se kao „gušter“ u vojsci, koji očekuje posetu. Naravno da sam posle konferencije morao da krenem po Sloveniji u uzvratne posete, pa nisam ostao četiri, nego deset dana!

Drugog dana konferencije me je čekalo još jedno iznenađenje. Na svečanoj večeri najavljen je „Biološki oktet“, vokalna grupa sastavljena od biologa, na čelu s mojim prijateljem J, ornitologom iz Prirodoslovnog muzeja! Repertoar je bio neverovatan, tj. biološki i po sadržaju i po imenima autora. Počeli su naravno z Prešernovo Zdravljico, ali ne u verziji himne, nego od Ubalda VRABCA. Sledeća pesma je bila „Quam gallina suum parit ovum“ od Jakobusa GALLUSa (naravno sa puno višeglasnog kvocanja i kokodakanja), a posle nje jedna pesma od Petra JEREBA [jereb je mužjak od jarebice]. Zatim dve polke i na kraju su pevali svoj hit, pesmu ŽABE, koju su razdragani delegati na konferenciji istapšavali na biseve.

Od klasičnih stvari obišao sam još i klasični kras na Primorskoj. Išao sam da vidim ima li Bure, jer bez nje nema kraškog pršuta, koji se ne dimi nego samo na vetru suši. A posle zri u podrumu godinu-dve, pa je zato onako mek i ukusan. Međutim, on se ne može jesti bez Terana, teškog seoskog crnog vina sa krečnjaka odnosno sa crvenice (terra rossa). Ni Teran se ne pije bez pršuta. Jedino što, za razliku od pršuta, Teran ne treba da stoji, jer gubi posle godinu dana, i ako nije pomešan sa nekim plemenitijim vinom, dobar je za salatu. Od primorskih vina popularan je još i Refošk (Refosco), sličan Teranu, ali sa drukčije geološke podloge (fliš) i sa više kiseline. Oni koji cene kiselkasta vina više od mene, kažu da ona otvaraju apetit. Uverio sam se da se takva vina pogotovo vole na Dolenjskoj (Velike Lešče).

Prijatno osveženje su mi jedni od ljubljanskih domaćina priredili otvorivši Radgonsku [gde me nađe?] zlatnu peninu, sjajni tenkovski demi-sec šampanjac (vrenje u tankovima metodom Charmat). Pomešan sa pola čaše kamparija dobija inspirativnu boju a daje balansirano toplo raspoloženje za druženje sa starim prijateljima. Vraćajući se od njih peške (stanovao sam blizu, na Spodnjoj Šiški, iza pivare Union, gde se pravi tamno pivo „Crni Baron“) kroz Tivoli iznenadio sam se što oko pola dvanaest noću u parku nema žive duše (a bila je divna, mekana jesenja noć), čak nije bilo ni šetača kučića.

Pored parka, na ogromnoj (80 x 20 m) novoj blank-fasadi Pivovarne projektovao se automatski light-show. Samo za mene. Tivoli je od centra Ljubljane odvojen prugom tako da sam svakodnevno prolazio kroz podzemne prolaze ispod koloseka. Jednog dana su studenti javno išarali zidove prolaza divnim umetničkim grafitima-muralima, ne samo bojama u spreju, nego i četkicama, a mešali su boje klasičnim slikarskim priborom, u čančićima i koficama raširenim po prolazu. Sutradan, murali su bili gotovi, blistali su, a nigde nije bilo nijedne kapi prosute boje. Stidljivo, u samom vrhu jednog murala, pročitao sam pitanje „Can no one stop Bush?“, a dole, sasvim sitno, tvrdnju: „The war is not the answer“.