Putovanja, sasvim lično

Jednom, mislim da je to bilo 1981, leteo sam za Split službeno na sastanak jugoslovenskog Međuakademijskog odbora za floru i faunu, koji se imao održati u Institutu za oceanografiju i ribarstvo na rtu Svetog Jurja na Marjanu. SANU je zastupao tek postavljeni predsednik Odbora za proučavanje faune Srbije akademik Zlatibor Petrović, parazitolog. Pošto sam se ja u tom trenutku zadesio na mestu sekretara Odbora, poveo me je da mu se nađem pri ruci.

Institut za oceanografiju i ribarstvo tek što je napunio 50 godina i sastanak Međuakademijskog odbora je i zakazan u Splitu zbog te obljetnice. Splitski institut, koji je počeo s radom 1930. kao Biološko-oceanografski institut, bio je ondašnji veličanstveni jugoslovenski državni i međuakademijski projekt. Osnivači i članovi Naučnog saveta bili su sve do Drugog svetskog rata akademici Živojin Đorđević i Siniša Stanković iz Srpske Kraljevske akademije (Beograd), Vale Vouk iz Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (Zagreb) i Jovan Hadži iz Slovenske akademije znanosti in umetnosti (biće osnovana 1938. u Ljubljani). Domaćini su nam ponosno pokazali na zidu Instituta mermernu ploču na kojoj je sve to bilo uklesano. Ko se i ne bi ponosio.

Divio sam se uvek toj zgradi-palati Instituta, remek-delu splitskog arhitekte Fabijana Kaliterne, inače poznatijeg kao “otac sportova” u Splitu. Ličila mi je na novu ali umanjenu Dioklecijanovu palaču, dok je bila nova a u njoj živeo njen gazda. Hoću da kažem, građena je da bude Institut i u njoj jeste bio Institut. A i Kaliterna je čini mi se imao na umu neke slične zamisli kao i Dioklecijanov arhitekta. I na prvom spratu dvospratnog Instituta, na južnoj, osunčanoj fasadi okrenutoj moru, kao i na Dioklecijanovoj palači, od ugla do ugla ide visok kriptoportik, s jedne strane otvoren hodnik sa stubovima povezanim arkadama, nešto kao viseći trem ili dugačka lođa. Obično se tumači da je svrha tog arhitektonskog elementa bila uživanje penzionera Dioklecijana u neuznemiravanoj šetnji visoke bezbednosti i udobnosti (hladovina) s nesputanim pogledom na prelepi seascape.

Ne treba međutim prenebregnuti ni klimatizacioni efekt koji kriptoportik ima na usporavanje zagrevanja spoljnog južnog zida palače, tako što uspravnu površinu fasade tokom većeg dela dana senkom svoda zaklanja od direktne sunčeve radijacije. Noću pak, promajni kriptoportik ubrzava hlađenje zagrejanog kamena. Ne sumnjam da je Kaliterna i to imao u vidu kad je na najtoplijoj, južnoj fasadi Instituta, osim kriptoportika na volte na prvom katu, dodao u prizemlju isti takav trem, i još na trećem nivou ponovio kriptoportik, ali niži, sa stubovima povezanim ravnim arhitravom umesto arkada. Još su ispred fasade bila dva reda palmi, koje su doduše povećavale hlad, ali su zaklanjale pogled na more, na Čiovo, Šoltu i Brač. Uz sve to, kameni zidovi metarske debljine rad u Institutu činili su prijatnim i po najvećoj žezi. Bio sam ponosan što moji kumovi Duca i Reca rade u takvoj zgradi.

Najlepše se Institut vidi s mora, iz pravca Čiova, po kasnoposlepodnevnom suncu za leđima, kad more dobije svoju pravu boju, a Marjan ostane šumski taman, samo s trakom sivih Jerolimskih stena. Tad zgrada Instituta kao da iskorači iz svog senovitog skrovišta, pokaže se i zarumeni. To znam od leta 1974, kad smo, u povratku sa Brača, moja supruga Zorana Vasić i naš tek prohodali sin Filip, svratili u posetu Regnerovima u Splitu. Baš u najbolje doba dana Reca nas je izvezao na more svojom pasarom sve do Šolte.

Poslednji put sam službeno, i poslednji put uopšte, bio u Splitu decembra 1990. Uhvatio me je tamo i 22. prosinca, proglašenje novog Ustava nove samostalne republike Hrvatske. Na Prokurativama je razvijen redizajniran barjak, i mislim i na Rivi, a i po izlozima su se mogle videti novoustanovljene nacionalne zastave malih formata. Nisam video nikakvih manifestacija, u hotelu „Marjan“ bilo je kao i svakog drugog dana, ali kao da je ceo Grad bio nešto tiši nego inače, ili sam ja to uobražavao. Ustav, čudna mi čuda! Tresla se gora – rodio se miš!

E, a ja sam zbog tog miša u gori i potegao iz Beograda! Zbog dinaromiša, koji doduše nije pravi miš nego voluharica (za one koji prave razliku) i to voluharica od milion dinara – dinarska voluharica (Dinaromys bogdanovi), endemska vrsta Dinarskih i bliskih im planina. „Živi fosil“, ta zverčica bila je poznata samo po fosilnim nalazima i celo njeno pleme je smatrano izumrlim pre million godina. Sve do senzacionalnog otkrića 1922. kad je ruski bračni par Martino počeo da nalazi prve, sive, rundave, tople i žive dinarske voluharice, prvo u Crnoj Gori a zatim i drugde po krševitim dinarskim planinama. Što je među biljkama Pančićeva omorika – to je među sisarima dinarska voluharica Martinovih! Zovu je Martino’s snow vole, Campagnol de Martino, Martino-Schneemaus, itd.

U vreme pripremanja hrvatskog Ustava, ja sam u beogradskom Prirodnjačkom muzeju pripremao izdavanje knjige Martinovog učenika i nastavljača Borisa Petrova o sisarima Jugoslavije. Petrov je bio moj prvi i poslednji šef u radnom životu, iz vremena kad sam bio zaposlen u Institutu za biološka istraživanja u Beogradu. Želeo sam da knjiga počne fotografijom jedinstvene dinarske voluharice. Bilo je vrlo malo do tad snimljenih fotografija a Petrov je svakoj nalazio manu. Ostalo je da pokušam da, po njegovim uputstvima i na mestima gde je ranije lovljena, uhvatim i za knjigu snimim dinarsku voluharicu. Pokušavao sam na Bjelasici, na Trebeviću, i oko Cetinja, uzalud. Klopke su mi bile pune sisarske bižuterije, ali mi je žuđeni dragulj uvek izmicao. Moj poslednji pokušaj bio je na Mosoru i Kozjaku iznad Splita u decembru 1990. Uveče sam postavljao klopke i rano zorom išao da ih pokupim.

Sa istim razočaravajućim rezultatom. Petrovljeva knjiga izašla je bez fotografije.[1]

Kao utehu, kupio sam ispred Srebrenih vrata tradicionalne gumaše. Teški sandalo-opanci na kaiš, pravljeni navodno u Zagori, potplateni automobilskom gumom i s licem od debele meke žute kože od restlova štavljenih u vojnim kožarama ondašnje JNA. Kupovao sam ih svakih desetak godina a skidao ih kad idem u krevet. Nosio sam ih iz ekstravagancije, zbog jednog događaja iz gimnazije. Trpeo sam njihovu jedva podnošljivu neudobnost. Da, imale su miris, na gumu i štavljenu kožu. Sećam se da ih se moja sestra Miša diskretno užasavala – „Zar ćeš u tome da ideš?“ (London, Kejptaun). Zauzvrat, bili su neuništivi. Poslednji par završio je između Gavdosa i Krita. U moru.

Split mi u mladosti, kako bi rekao Matavulj, “postade pravo obajanije.”[2] Kao i svima koji su ikad otvorena uma i duha ulazili u Split, ili Spljet. Ili Spalato. Voleo sam u početku da zapažam, pronalazim, istražujem, da čitam o njemu. Da otkrivam. Da se čudim i divim. Pa i da se zgražam nad vekovnim hrišćanskim vandalizovanjem Dioklecijanove palate i da se divim njenom paganskom opstajanju usprkos očiglednosti.

Pri svakom sledećem dolasku u Split bivao sam nešto manje analitičan i postepeno prestajao da se čudim a nastavljao da se divim. Ali i gnušam primitivne komercijalizacije tipa mortadela “Dioklecijan” (Mesna industrija “Sljeme”, Zagreb[3]). Vremenom, prestao sam da obilazim i slavna mesta, nego sam se najradije samo nasumično šetao, tačnije lutao, njegovim obalama i uličicama, prepuštajući samom Splitu da mi ponudi neki prizor, događaj ili susret.

Jednom tako, nekog tmurnog jesenjeg dana 1972, tumarao sam uskim pustim sokacima Geta, koji nisu bili baš krivudavi ali su se svaki čas lomili provlačeći se između zidova što antičkih što srednjevekovnih zgrada. Nisam ništa ni tražio ni očekivao. Niti sam razmišljao kuda ni kamo me noge vode. Odjednom sam stao. Nisam mogao dalje jer mi je pravac bio preprečen nizovima lancuna obešenih od zida do zida na konopcima u visini moje glave. Uličica se slepo završavala jednim proširenjem koje je služilo kao zajedničko dvorište stanarima okolnih zgrada. Sve je bilo tamno, kamenosivo, ahromatsko, ali su ti lancuni svetleli, kao saterano u ćošak jato velikih snežnobelih ptica smrznutih u pokretu. Nije bilo vetra niti najmanjeg pomeranja ili zvuka.

Mašio sam se za svoj zanemareni (analogni) fotoaparat, polako i tiho, kao u strahu da će se od mog naglijeg pokreta bele ptice poplašiti i prhnuti u nebo. Onda se iznenada pojavila boja. Između dva bela platna pomolilo se jedno rumeno devojče, kao gustim gvašem malano. Gledalo me je u oči, ni začuđeno ni zainteresovano. Prišao sam i valjda pokretom glave i očima, bez reči pitao smem li da je slikam? Nije ništa odgovorila, nije ni pobegla niti joj se promenio izraz lica. Malo sam se sagnuo i škljocnuo shvativši šta sam tog dana tražio od Splita. A uz to, dobio sam i naslovnu fotografiju za ovaj tekst koji će se pojaviti pola veka kasnije. U Splitu lepo nikad sasvim ne zamire, nego se vremenom samo preobražava i vaskrsava. I tako je kroz vekove i milenijume. Od Diokleciana Dalmatinca.

Koji jeste na početku Splita ali nije njegov osnivač. Svoju palatu nije zamislio kao grad, naprotiv! Trebalo je da bude, i bila je, suprotnost gradu, usamljeno privatno zdanje, dvorac na pustoj obali mora šest-sedam kilometara udaljen od najbližeg grada Salone. Na mestu na kojem nije bilo ničega. Kad bi arheolozi kopali ispod temelja Palače, ne bi našli ništa. Tamo nije bilo prošlosti.

Da je Dioklecijanu neko proročanstvo nagovestilo da će od njegove palate nastati čitav grad i šta će se zbiti s njom i njegovim grobom, svakako bi odustao od projekta. Ali onda grada zvanog Split ne bi ni bilo.

Nije srećom Dioklecijan znao šta će se dešavati jer se svašta može zamišljati na osnovi iskustva, ali niko ne može da budućnost iskusi. Ili, kako učenicima reče mudri Ceo La, “u trenutku kad počinje iskustvo, budućnost prestaje i nastaje sadašnjost.” Ne znam šta je Dioklecijan za života imao u glavi i kako je video Palatu posle svoje smrti. O tome nema nikakvih dokumenata. Sagradivši sebi Mauzolej verovatno se nadao njegovom vekovnom trajanju i čuvanju. Obično se govori i piše da je moćni car Dioklecijan s titulom Sina Božjeg (Iovius, Jupiterov) ali koji je sam sebe penzionisao, svoje privatno umirovljeničko boravište (a ne nikako javnu carsku palatu) naručio kao utvrđeni kastrum sa šesnaest kula, projektovan po tadašnjim state of the art fortifikacijskim, vojno-taktičkim i logističkim standardima – da bi se osećao bezbednim tokom svojih poslednjih godina. U to nema sumnje, ali mi pada na um i da mu je zamisao mogla biti i da ostavi trajno nepobedivi garnizon čuvara Mauzoleja u kome on večno počiva.

Donekle je to i počelo da se ostvaruje tokom prva dva veka posle Dioklecijanove smrti. Rimska država preuzela je ceo kompleks i u severnom, vojničkom delu otvorila vojnu štofaru, gynaeceum (u prevodu “ženaru”, jer je vunu prela i tkala ženska radna snaga). Prostorije same raskošne Palate korišćene su kao sigurna kuća ili zavod za interniranje svrgnutih rimskih careva (a toga je u ono vreme bilo na pretek) i njihovih porodica. Svejedno, utvrđenje sa posadom je održavano i popravljano, isto kao i Palata sa Mauzolejem. Ali to i dalje još nije bio grad nego, današnjim jezikom rečeno, državna ustanova posebne namene. Zatvorenog tipa.

Kad je nastao haos raspada Rimskog carstva i pad njegovog zapadnog dela, Dioklecijanova palata, Mauzolej i tvrđava su napušteni. Ne znam kad ni pod kakvim okolnostima. Neodržavani zidovi, su počeli da pucaju, svodovi i krovovi da padaju, stubovi da se klimaju. Kišni kanali su se zapušili a mulj i prašina koju je donosio vetar počeli su da zatrpavaju ulice, stepenice. I Peristil. Prodrli su i u unutrašnje prostorije i podrume. Zakorovila se i zazelenela Palača poput perivoja (dopala bi se Borisu Regneru Starijem), procvao je svuda divlji komorač (kao na Firulama), a iz pukotina u zidovima izdžikljali su kapar mirisnih pupoljaka i lekovita crikvina.

Ali Dioklecijanovo graditeljsko delo niko dotad nije razarao, nijedna divljačka horda nije ništa porušila. Nije bilo vredno truda. Nije se nalazilo na strateškom mestu, iz njega se nije nadzirao nijedan put osim puta do njega samog. Nije imalo čak ni vrednu luku. Za varvarske rušioce – beznačajna građevina.

I tako je valjda trajalo stotinak godina, do 8. ili 9. veka. A onda su se pojavili prvi Splićani. Bili su Salonitanci, izbeglice iz u 7. ili 8. veku od Avara i Slovena razorenog grada Salone. Prvo su se potucali po obližnjim otocima, pa rešili da se vrate što bliže zavičaju. Hrišćani, romanske kulture i jezika a grčko-ilirske krvi. Nerazorene odbrambene zidine oko napuštene Dioklecijanove palate izgledale su im kao bezbedan okvir za početak novog života. I bili su u pravu. Uselili su se u prostor pogodan za odbranu od spoljnih pretnji, ali unutra sasvim nepodoban za njihov način gradskog života. Dioklecijan ga je ostvario kao prostor sa vojnički strogo organizavanim životom, nipošto grad slobodnih individualaca. Salonitanci su zato počeli da ga, danas bismo rekli – adaptiraju. Da ga kvare. Da ga ispunjavaju svojom vizijom gradske zajednice.

A to su radili zaziđivanjem i pregrađivanjem, rušenjem i bušenjem, zakrčavanjem širokih ulica i probijanjem sokačića tipa Pusti me proć. Nisu se brinuli za građevinski materijal. Ceo kompleks doživljavali su kao majdan besplatnog obrađenog kamena. Bili su Hristovo stado sa očuvanim predanjima o satanskom caru Dioklecianu, progonitelju hrišćana. Zaista, po produkciji svetaca velikomučenika naš car je bio u vrhu liste. Sveti Đorđe je stradao kao oficir u njegovoj gardi. Razumljivo je zato da su se rani Splićani, predvođeni svojim pastirima, posvećeno latili purifikacije, čisteći svoj grad od paganske pogani. Porazbijali su sve statue – bezbožničke idole iz Mauzoleja i same palate, pobacali ih u more ili na neko đubrište. Sarkofag sa Dioklecijanom još uvek nije pronađen. Čak ni njegov najmanji ulomak. Moglo bi se reći da je na delu bio organizovani hrišćanski vandalizam.

Ubrzo su se pojavili i drugi problemi. Iako su slovenske (hrvatske) pridošlice od 12. veka počele da naselje nazivaju Grad, taj prostor namenjen isključivo za Dioklecijanove potrebe unutar zidina nije bio urbanistički projektovan kao gradsko naselje. Nije imao, a nema ih tamo ni danas, slobodne javne površine, nikakve pijace (pazare) niti pjace za javna okupljanja i manifestacije. Najveći slobodan prostor bio je Peristil, jedva desetak metara širok prolaz i svečani prilaz ulazu u Palatu, a ni u kom slučaju trg. Na njemu se možda vršila smotra lične Dioklecijanove garde, ali ne i bilo kakvi događaji s većim prisustvom. A pobožnim useljenicima bila je potrebna zborna, stolna crkva, biskupska katedrala. Odmah po dolasku, sagradili su, ugurali ispod arkada između tesnih stubova neke male crkve, više kapele, ali to nije bilo dovoljno.

Sve i da se imalo velikih para za monumentalnu građevinu novog hrama, nije bilo prostora za takav poduhvat. A onaj mrski Mauzolej zvrjao je prazan, očuvan i gotovo neoštećen. Zadivljujuće je da je velika i veličanstvena kupola od salonskih cigala opstala i čak nije ni prokišnjavala. Jeste bila očišćena od paganskog mobilijara, ali je arhitektonski stajala postojano. Pa su prelati, po principu „šteta da se baci“, odlučili da Mauzolej ubice hrišćana odmah preinače u splitsku sabornu crkvu. Bila je to očajna ideja.

Prvo, unutrašnjost Mauzoleja mala je za katedralu, čak i po ondašnjim merilima. To je bure okruglog dna, široko u prečniku samo 13 i nešto metara, a visoko 21 i po. Površina celog poda je dakle bila oko 140 m², kao recimo, nekog većeg stana u Beogradu. Ali nije samo veličina prostora bila nedovoljna, nego je njegova organizacija bila potpuno nepodesna za Službu Božiju. Radijalna simetrija Mauzoleja, kružna osnova unutra, a oktogonalna spolja, okrenuta je praktično ka svim stranama sveta. Slučajno su ulazna vrata bila na zapadu (tačnije severozapadu), prema Peristilu, glavnom prilazu Dioklecijanovim odajama. Ovi nedostaci su prvih vekova bili relativno podnošljivi, dok je Splićana bilo malo, a i liturgijska pravila su se tek ujednačavala, uz kolebanja između dominacije Carigrada i Rima, dok ovaj drugi nije zvanično prevladao porazom Grgura Ninskog upravo u Splitu.

Ranosrednjevekovni Splićani srećom nisu znali šta je bunker niti su čuli za tu reč. Da jesu, njihova glavna svetinja ne bi im ni spolja ličila na katedralu, nego na to drugo. U svakom slučaju, bez ikakve svečane, monumentalne fasade, bez prozora, cela od velikih kamenih blokova, i bez markantnog zvonika, spolja nije mogla biti ni najmanje privlačna kao crkva.

Svetlost je u unutrašnjost Mauzoleja ulazila kroz jedan jedini polukružni prozor iznad jedinih ulaznih vrata sa zapadne strane. Mauzolej je zatvorena grobnica, pripada tajanstvenoj polutami predvorja Hada, usmerena je podzemlju a ne nebu. Sve je i bilo udešeno da onaj ko uđe, to odmah i oseti. Jedan preduzimljivi splitski nadbiskup zato početkom 17. veka probi na istočnoj strani prozor uništivši deo dotad očuvanog reljefnog friza Mauzoleja. Pusti svetlost i nadu u spasenje u crkvu, ali nastavi da hara nezaustavivši se na proboju svetlosti. Probuši i u donjoj zoni istočni zid, razvali peripter i sagradi deset metara dugačku nakaznu kutijastu kamenu izraslinu, prezviterijum (hor) ne pokušavajući da je arhitektonski ili stilski uskladi sa osnovnom zgradom negdašnjeg Mauzoleja, sad već saborne crkve Vaznesenja Presvete Bogorodice.

Uz poklič Sve je dozvoljeno, ode zatim deo periptera i sa jugoistočne strane, gde se u istom veku prilepi jedna neugledna sakristija. Ostala je još nenapadnuta severna strana, ali samo do 18. veka. Srušiše tad i taj deo periptera, probiše unutrašnju nišu pa na toj strani niče kao guka nova kapela Svetog Domna (Dujma) s njegovim moštima. Kasnije su probijena još i jedna vrata na južnoj strani.

A da bi se dobio prostor za zvonik, već u 13. veku srušena je prostaza Mauzoleja, bogato ukrašeni prilazni trem sa stepeništem. Počelo je zidanje kule zvonare na samim vratima crkve, nekadašnjeg Mauzoleja. Da time ne bi bio zatvoren ulaz u crkvu, prizemlje zvonika građeno je kao vestibil – pa se i danas u splitsku katedralu ulazi kroz zvonik. Na nesreću, zvonikom je bio zaklonjen onaj jedini originalni mali prozor iznad vrata. Bila je to vekovima sasvim mračna crkva.

Zvonik je građen kroz četiri veka, s dugim prekidima. Česti udari groma rušili su gornje delove, pa je jednom čak strovaljeno kamenje prebilo kičmu onoj crnoj sfingi. Munjovod je postavljen u 19. veku ali nije bio sasvim efikasan. Uz sve to, mahom reciklirana raznovrsna kamena građa nije davala sigurnost klimavim gornjim spratovima tornja. Pominje se i dejstvo posolice koju je jugo nanosio s mora. Stalno su vršene popravke, a teška zvona su iz bezbednosnih razloga spuštena niže. Na kraju je krajem 19. i početkom 20. veka zvonik morao biti kompletno razgrađen i ponovo sagrađen. Visok je bezmalo 60 metara.

Iako, kako je rečeno, Peristil nije bio pravi trg, čim je Mauzolej osvećen i posvećen Uspenju Bogorodice, žitelji Splita Peristil prozvaše Piazza del tempio, ili Plokata Svetog Duje. I zaista, tu su se okupljali o praznicima.

Uprkos svim tim užasima upropašćavanja Palate kao umetničkog spomenika, kao istorijskog nasleđa, kao buduće Uneskove svetske baštine, grotesknim preinačavanjima, pregrađivanjima, nagrđenjima i nakaznim dograđivanjima, uz povremene svete prevare (piae fraudes) i poneki istoriografski falsifikat, zapravo baš zahvaljujući svim tim grozotama, Dioklecijanova palata, posteljica i srce Splita, opstala je kao najočuvaniji kasnorimski i ranosrednjevekovni spomenik. I to, paradoksalno, zaslugom izvršiteljke te štete, blagoslovene svete crkve, koja je imala snage, prilagodljivosti i veštine da oko sebe okupi i zadrži pobožni narod Grada Splita.

Da je tomu tako možda najbolje svedoči Gamzigrad kod Zaječara, Felix Romuliana, već pominjana na ovom blogu, mauzolejska palata iz iste epohe, rimski dvorac Dioklecijanovog zeta cara-tetrarha Galerija, podignuta sa istom namenom i po sličnom projektu kao splitska. Ona je međutim bila zauvek napuštena, bez ikakvog produženog ili novog odnosa sa stanovništvom tog kraja. Propala je Felix Romuliana i svedena uglavnom na otkopane temelje i rekonstruisane najniže zone zidova. Gamzigrad jeste bio hristijanizovan, ali nije očuvao pastvu. U tome je suštinska razlika.

Retko sam bivao u gradovima u kojima se, kao u Splitu, golim okom vidi i oseća gotovo nadrealistički spoj i skladna isprepletanost nespojivog, vremenski udaljenog i duhovno ili idejno suprostavljenog. U stvari, nisam bio ni u jednom gradu koji je po tome Splitu ravan. Na početku jeste bio opus, materijalizacija Dioklecijanove silne zamisli, delo bez prošlosti a sa čudesnom budućnošću. Neočekivanom. Iznenađujućom. Neplaniranom. U beskonačnim i multiplikovanim nizovima promena, posledica prvobitnog dela. U kontinuitetu, do danas.

Kroz ceo 20. vek bile su popularne splitske razglednice na kojima je prikazivana rekonstrukcija Dioklecijanove palate s početka 4. veka. Na njima se vidi kako bi Split izgledao da ga nikad nije bilo. Pomalo kao Šredingerova mačka.

Moja iskustva s putovanja u Split zato su kao film u više verzija. Mogu da sedim udobno u fotelji bioskopa, ili da stojim iza kamere, ili ispred nje. Ili da, kao sad, rukujem projektorom. A desi mi se i sve to zajedno i istovremeno.

[1]. Mammals of Yugoslavia (Insectivores and Rodents). Beograd 1992: Bull. of Nat. Hist. Mus., Suppl. 37.

[2] Car Duklijan, Pripovetke, https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/smatavulj-pripovetke/index.html.

[3] Sapunar, A. 1987: Dioklecijan u književnosti. Kulturna baština 17: 19-31.

“Šta je to čabarjak?” – šapatom me je pitao drug iz klupe, u valjda drugom razredu Osnovne škole “Braća Ribar” koja se danas zove “Kralj Petar Prvi”, u ulici Sedmog jula koja je kasnije preimenovana takođe u ulicu Kralja Petra Prvog. Na času pevanja učili smo “Ma-rjane, Marja-ne, čabar-jakne-viješ? …”. Shvatio je da se pesma ne odnosi ni na čabar ni na jakne jer se odmah u sledećem stihu pojavljuje “ime Druga Tita”. A to je značilo da je stvar ozbiljna. Ali je takođe slutilo da niko, ili skoro niko od učenika nije razumevao reči pesme. Osim jednog stiha. U toj, ondašnjoj verziji današnje zvanične borbene himne Grada Splita, u opisu mile trobojnice, posle Na kojoj se čita ime Druga Tita i A na drugoj strani, naprid partizani, bio je ubačen stih A iz ćoška viri, naprid pioniri! Što nas je obradovalo jer smo se prepoznali u toj lepoj ali čudnih reči pesmi. Tad je već bio izbačen stih I još jedno slovo, ime Staljinovo, ali mi to tad nismo znali. A pogotovo nismo mogli sanjati da će pola veka docnije na toj zastavi na slovo, na slovo, umesto Staljinovog zasjati Ime Isusovo. E, šjor, a barjak ti se uvik i vije nizvitar, a ne kontra vitru. Budućnost nam je nevidljiva, ali to ne znači da je nema.

Ja sam se upetljao pokušavajući da svom drugu kažem da u Splitu ponekad govore čakavski i ikavski i da je Marjan brdo a ne čovek. Tada sam već bio dva puta u Splitu i znao neke osnovne stvari, ali sam siguran da su moja objašnjenja bila sasvim smušena. Opravdano nezadovoljan mojim tumačenjem, nesmušeni drugar je rešio da pita učiteljicu šta je zagonetni čabarjak?

“Tako na moru zovu zastavu” – bio je njen lakonski odgovor, jasan i glasan.

Ovo nisam ispričao da nasmejem i razonodim čitaoca niti da se narugam neznanju beogradske posleratne dece. A pogotovo ne da stigmatizujem revolucionarne učiteljice od kojih su se mnoge, tek skinuvši partizanske uniforme, po naređenju našle u nezahvalnoj ulozi širenja najstrože ideološke jednosmernosti i kulta ličnosti u novom komunističkom režimu. I to među nevinom decom iz porodica šarenih političkih ubeđenja. Ne, nešto važnije imam na umu. Bar za mene važnije i zanimljivije.

Na ovom blogu već sam za nekoliko gradova izjavljivao da osećam naročite simpatije, posvojavao ih i opisivao svoja iskustva s ponavljanih hodočašća njihovim ulicama i trgovima. Split je jedan od takvih. I nije da mi je to blogerski stilski manir, pa da se ushićujem svakim mestom o kojem pišem. Obrnuto je, pišem najradije o varošima koje su me očarale. Split sam zavoleo iz prve, a upečatljivi deo njegovog šarma (uz Dioklecianovu palatu na čijim se prozorima suši veš, s pogledom na nebrojene brodove svih veličina i oblika u lukama, i uz pevanje grupe muškaraca šoto voće samo za sebe u tesnom zatvorenom prostoru), bio je – splitski govor.

On je neodoljiv nama kontinentalcima, umekšan, cvrkutavo melodičan, s iznenadnim ali redovnim iskakanjima u falsetto, rafalno brz i često s prividno svađalačkim uzrečicama (poput onog a ča ću van ja?). Splićanin skoro svaku rečenicu počinje formulom “E, a …”, kao čudeći se kako ono što namerava da kaže, sagovornik već ne zna i sam. Egzotičan je Beograđanima (a i Zagrepčanima) zbog svoje čakavosti i ikavosti. A poseban mu je začin amalgamisan rečnik izraza slovenskih (hrvatskih, srpskohrvatskih) i romanskih (dalmatskih, venetskih, mletačkih, talijanskih) korena, s obilnim dodatkom turcizama (hajduk, pazar, barjak!). Umalo da zaboravim, i ponekim grčkim. Svetogorski Marjan je brdo načičkano starim crkvicama, kapelicama, drevnim monaškim isposnicama (eremitažama) i križevima ka kojima su pobožni Splićani išli u litijama (procesijama), pa ga od davnina ponekad nazivaju i Kirijelejson (Κύριε, ελέησον, Gospodi, pomiluj).

To razmenjivanje reči u davna splitska doba između usmenih Hrvata (Slovena) i pismenih Romana (Romeja) išlo je kao u onoj osnovnoj školi s početka ove priče. Čabar i jakne. Pamtilo se onako kako se čulo a ne pročitalo. Ponekad po principu “Mesečina, bato”[1]. Danas specijalisti etimolozi dešifruju korene svakodnevnih reči splitskog govora i toponima (urbonima), a koji često uopšte ne liče na svoje izvorne romanske oblike. Sreća da Split ima bogatu pisanu istoriju, pa to nije suviše teško. Malo ko izvan Splita zna da se iza zaštitnika grada Svetog Duje krije Sveti Domnije Salonski (iz Salone, a ne iz salona). Nema ni mnogo Splićana koji znaju da su Firule od Ferulae što na latinskom znači komorači i da je Poljud od osnove palud-, bara, baruština. A nije ih ni briga.

To me sve podseti na jednu priču Vladimira Konečnog u kojoj slepi i sakati ribar Lovro nad uspešnim ulovom raspoređenim u kašete izgovara mistične ritualne reči Ti Dum Ladam što će se ispostaviti da vredi kao Te Deum laudamus (Hvalim Te Bože).[2]

A tog Vladu Konečnog, svog vršnjaka, upoznao sam upravo u vozu za Split, baš u vreme pevanja onih čabarjaka u osnovnoj školi. Njegova majka i moj otac radili su u istoj banci. Sa porodicama smo putovali na letovanje na Brač, na koji se stiže brodom iz Splita. Delili smo isti kupe skoro dvadeset sati, koliko je trajalo putovanje zaobilaznom prugom dugom 840 kilometara. Voz nije išao toliko sporo, ali se na putu zaustavljao da se prekomponuje.

Na svom putu na zapad-severozapad, posle Slavonskog Broda, usred noći, voz bi stao na maloj stanici nesimpatičnog imena Sunja, pre Siska. Tu su se otkačinjali vagoni sa putnicima koji su produžavali za Zagreb, a nama se prikopčavali vagoni sa Zagrepčanima koji su krenuli za Split. Bilo je to neprijatno cimanje vagona i manevrisanje s jednog koloseka na drugi, sporom vožnjom napred-nazad uz pištanje lokomotiva, zvižduke vozovođa i treskanje svih vagona prilikom sudaranja odbojnicima (puferima). Sve u kupeu što nije bilo dobro pričvršćeno, padalo je, prosipalo se ili se kotrljalo po podu bežeći ispod sedišta. Ponekad bi ceo kufer pao nekom na glavu sa polica za prtljag ispod plafona kupea. Očevi su istrčavali da u čuturice natoče svežu vodu sa stanične česme, a mi ostali strepeli da voz ne ode bez njih. Bez očeva. I bez vode.

Od Sunje je voz skretao pod oštrim uglom na jug, legendarnom Unskom prugom ka Kninu i Splitu. Prolazili smo noću i malo se šta videlo, ali su se kroz ritmičnu tutnjavu spojeva šina nakratko glasno probijale pesme slavuja iz šiblja pored pruge i odmah zamirale iza kloparanja poslednjih vagona.

Pošto sam ovo poslednje otkucao, shvatio sam da je malo potencijalnih čitalaca ovog bloga koji još imaju u uhu kloparanje nekadašnjih vozova. Zvuci i šumovi današnje železnice sasvim su drukčiji. Zato valjda i pišem.

A kad je izgrejalo sunce, već smo bili u Mediteranu i osećali smo njegove tople i medene mirise pomešane s dimom i ljutom čađi iz ložišta parnih lokomotiva. Jedva smo čekali da stignemo u Split. Međutim, voz se zaustavljao u stanici Perković. Tu su opet otkačinjani vagoni koji će odatle biti odvučeni za Šibenik. Na peronu su se pojavljivale seljanke s korpama punim ogromnih smokava zelene boje, “petrovača”. U sredini su bile jarkocrvene, sočne i slatke kao med. Bile su i skupe i nikad nisam dobio više od jedne.

Konačno smo posle jednog tunela ugledali more, ceo Kaštelanski zaliv, blještavu površinu mora koja se gubila na horizontu iza tamnih silueta ostrva. Moj otac je pričao anegdotu o nekom srpskom vojniku koji je, stigavši na obalu posle povlačenja 1915, razočarano izjavio: “To, more? Pa to bre neka velika voda!” Glasom je imitirao moravski govor. Voz je u splitsku stanicu u luci stizao kroz grad nekim lučnim ozidanim rovom, a iz vagona se ništa od Splita nije videlo. Kad smo se najzad iskrcali, svi brodovi za otoke i obalska mesta već su bili isplovili rano ujutru. S radošću smo odlučili (ili saznali za odluku) da ćemo provesti ostatak dana u Splitu i u njemu prenoćiti. Višak prtljaga smo ostavili u staničnoj garderobi i krenuli u osvajanje Splita. Bar kad sam ja u pitanju, Split je nastavio da osvaja mene. Te 1953, imao sam 8 godina a već sam u tri navrata bio u Splitu.

Ali i pre nego što sam i stao nogom na splitsku Rivu, ja sam slušao o tom mitskom gradu, takoreći od rođenja. Nisam u svojoj klinačkoj glavi ništa uspevao da shvatim na način na koji će mi to docnije i postupno biti moguće, ali sam odmah osétio. Pomalo kao Petrija[3]. Iz promenjenog govora i naročitog tona kojim su moji roditelji pominjali Split. Ali isto tako i iz pesama, dalmatinskih i arija iz Tijardovićevih “Spli’skog akvarela” i ”Male Flora Mi”, koje su se obavezno pevale na svim porodičnim slavljima u mom najranijem detinjstvu. Mogu i sad da čujem očev čudesan glas od koga su zvečala stakla na prozorima u Fruškogorskoj 2, a prolaznici zastajali na ulici da sušaju. Tako su počela moja lična iskustva Splita.

Za svoju majku Jelisavetu i tetku Ljubicu znam da su bile u Splitu najverovatnije oko 1930, još kao devojke, ćerke gen. Vojislava Vukovića. Postoji čak i njihova fotografija na kojoj, u povećem civilnom društvu na jednom ratnom brodu (moj kum Reca ga je identifikovao kao razarač Jugoslovenske kraljevske ratne mornarice Orjen) poziraju ispred splitske luke, ali nisam saznao šta je bilo povod toj plovidbi. Što se tiče mog oca Filipa, već kao dete sam shvatio da on zna sve o svemu, pa logično, i o Splitu, ali nikad, ni tad ni posle, nije mi padalo na pamet da ga išta pitam o poreklu i prirodi tog znanja. A on nije odgovarao na nepostavljena pitanja, ponekad ni na postavljena. Ja sam u tom pogledu bio tipični Vasić – ni kao dete nisam bio zapitkivalo. Sad sam se malo osmelio, pa za sve što ne znam, pitam sina Filipa koji kao da je nasledio dedino sveznalaštvo. I za ovaj tekst on je dao imprimatur.

Za to vreme između dva rata, kad je moja mama dolazila u Split, još i danas se ponekad potkrade ocena Zlatno doba Splita (“…koje svi splitski kroničari opisuju kao prekretnicu. Split je prvih desetljeća 20. stoljeća stao hvatati korak s Europom, tehnička čudesa, novi sportovi i plesovi stižu u mali grad.”[4]). U stvari, Split je Ujedinjenjem 1918. dobio ogromno zaleđe kakvo nikad kroz istoriju nije imao. Postao je glavna morska luka cele nove Kraljevine, ostavivši u zapećku dotad favorizovane austrijski Trst i mađarsku Rijeku. Procvetao je i gordo poneo krunu Najjugoslavenskijeg grada, koja ponekad postaje tako neprijatna i, sledstveno tome, osporavana.[5]

Takvog sam ga zatekao i ja, posleratno dete. Sem što je bio najjugoslavenskiji, bio je i najproleterskiji, najjugopartizanskiji, najjugobratstvojedinstvenskiji. Već 1920, na izborima za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine, u Splitu je sa 35,7 % pobedila Komunistička partija Jugoslavije (KPJ)[6]. Čak je i plastika u Splitu bila Jugoplastika! Na grbu nogometnog kluba Hajduk, od simbola je bila samo krupna crvena zvizda. Danas čitam da je sve to bilo pod prinudom. Kao, pritislo ih, možda su morali. Virovali su, jer su bili mali. Ne, ne zameram ja ništa svome Splitu ni Splićanima, ne smeta mi ni prepituravanje barjaka na Marjanu, svuda je toga bilo i biće, ali nisam ni ja taj koji ovde sme da laže.

Cilega života ja sam se družio sa Splićanima, a tokom polovine tog vremena redovno sam i odlazio u Split. A prestajao sam da putujem tamo postepeno. Prvo sam svoja letovanja na otocima premestio jugoistočnije od Brača i Lastova, a u Split nastavio da odlazim neredovnije, službeno i u posetu prijateljima. A onda je i to prestalo kad su se prijataji odselili odande. Ipak, nastavio sam da i dalje mislima odlećem u taj grad, pa tako evo i sad, na ovom blogu. A ona bucmasta crna granitna sfinga po imenu Gorgona[7], udobno mačkasto prućena na Peristilu, zagonetno se i dalje smeška na naslovnoj slici ovog bloga.

Hoću sad da joj ja postavim jedno teško pitanje, umesto da ona mene daštomitidaštuje. Kako to, mudra Sfingo, da su od jedine trojice mojih prijatelja koji su mene Beograđanina pozvali da im kumujem na venčanjima, kako da su baš sva trojica Splićani? Ne znaš Beznosa, a? Nemoj sad, Jeđupkice garava, da mi se vrpoljiš i šibaš repom! Nije kum dugme!

U toj seriji od tri kumstva, najrecentnije je Karamansko. Gordana Karamana je čitalac ovog bloga mogao da upozna i ranije, na Vranjini. Karamani su velika grana splitskih porodica koja je tokom pokolenja davala znamenite ljude širom nekadašnje Jugoslavije, a i izvan nje. Gordanov otac Stanko Karaman rodonačelnik je čitave jedne loze Karamana uspešnih zoologa i botaničara, dosad u tri generacije. Nije mi poznat sličan slučaj. Stanko se rodio u Sarajevu ali je studirao u Zagrebu i tamo najpre radio u Narodnom zoološkom muzeju. I tu počinje njegova fantastična naučna karijera. Iz Zagreba je prešao u Skoplje i Beograd gde se bavio malarijom i prenosiocima drugih tropskih bolesti. Zatim je osnovao Prirodnjački muzej i Zoološki vrt u Skoplju (i upravljao tim ustanovama). Po bugarskoj okupaciji prelazi u okupirani Kragujevac pod Nemcima, a zatim u Smederevo gde je osnovao i vodio Biološki institut (što mu patrioti nikad nisu sasvim oprostili). Posle oslobođenja vratio se u Split ali mu tamo nije bilo dopušteno da dođe na čelo splitskog Prirodoslovnog muzeja. Međutim, nekoliko godina kasnije uspeo je da osnuje Biološki institut u Dubrovniku i da njime rukovodi! Po penzionisanju se ponovo vratio u Skoplje gde je i umro. Bavio se ribama, gmizavcima, vodozemcima, pticama, komarcima, paukovima, a naročito endemskim rakušcima i jednakonošcima kraških podzemnih voda i pećinskom faunom uopšte. Sve to zajedno ne govori samo o neverovatnom istraživačkom duhu Stanka Karamana i o njegovoj istrajnosti, nego i o značaju biogeografskog, naučnog i kulturnog prostora nekadašnjiih dveju Jugoslavija, o institucionalnim kapacitetima tih država, i o kritičnoj masi autonomnih naučnika-istraživača, o kakvoj liliputanske države-naslednice još uvek mogu samo da sanjaju. Naravno da nisam jugo-nostalgičar. Ponavljam, ja sam samo svedok i opisivač.

Oba sina Stanka Karamana, i Mladen i Gordan, i sestra im Biljana, nastavili su očevim stopama, Mladen na Univerzitetu u Kragujevcu, Gordan na Univerzitetu u Podgorici, a Biljana na Univerzitetu u Skoplju. Gordan je produžio očeva istraživanja račića podzemnih voda. U tome je postigao vrhunske domete u internacionalnim razmerama. Član je bar dve akademije nauka. Venčao sam ga s Božanom Jovanović, malakologom Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Gordanov sin je studirao biologiju na Univerzitetu u Novom Sadu i bio moj student baš kad sam tamo predavao. Od najboljih. A vežbe mu je držao brat od strica Ivan Karaman.

Moj drugi, srednji kum je Aca, Aleksandar Đorđević, sada pukovnik u penziji. Jedini (od trojice) nije poreklom Splićanin. Od oca Srbina i majke Hrvatice, proveo je detinjstvo u Vražogrncu kod Zaječara. Najvažnija je tamošnja železnička stanica, na kojoj se, poput one kod Perkovića, od pruge između Požarevca i Knjaževca, odvaja krak za Negotin i Prahovo. A šef te stanice bio je Acin otac Božidar. Stanicu sam obišao 2014, prilikom jednog popisivanja rodinih gnezda i odstajao četvrt sata na peronu, zamišljajući tamo malog Acu. Nijedan voz nije ni došao ni otišao. A ni putnike nisam video.

Aca je međutim pristupio Vojno-pomorskoj akademiji, i sledećih tridesetak godina držao se Splita. Oženio se Zadrankom Marinom i dobio dvoje dece. U međuvremenu je završio Kemijski fakultet u Zagrebu, predavao u Vojno-pomorskom centru u Divuljama kod Splita, i doktorirao u oblasti elektro-hemije na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu. Upoznao sam ga u Beogradu, kao udovca. Prešao je za stalno u Beograd i postao direktor Instituta za Elekrohemiju, a zatim i generalni direktor Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, 400 metara od moje kancelarije u Prirodnjačkom muzeju u istoj Njegoševoj ulici. Na pisaćem stolu u svom kabinetu imao je modernu lampu sa zanimljivim abažurom. Odmah sam našao u magacinu Muzeja jednu staru lampu, dao da se promeni pergament abažura i postavio je na svoj pisaći sto. Venčao sam ga sa svojom najboljom drugaricom Darinkom, čvršćom od zidina Dioklecijanove palače.

Moj prvi kum je Reca. Barba-Reca kako su ga zvala moja deca. Umro je i zato dugo nisam mogao da se rešim da pišem o Splitu, a i kad sam se osmelio da počnem, pisao sam s otegnutim pauzama. Upoznali smo se u gimnaziji. Bio je upadljiv dečak plavoriđe kose i belog, gusto ispeganog tena. Maštovit i odvažan u pustolovinama, bio mi je idealan drug za đačke i studentske ludorije. I za prirodnjačke terenske inicijacije. I za posle. Imali smo mnoga zajednička interesovanja od kojih su na važnim mestima bili more, moreplovstvo i morske ribe.

Iz partizanske porodice, od dečaštva pa do kraja života opstojao je kao tvrdi i nepokolebljivi komunista i Jugosloven. Mora da ga je bolelo dok se oko njega u prah i pepeo rušilo i jugoslovenstvo i komunizam. Uz mnogo krvi. Ali se nije žalio i imao je dovoljno dostojanstva da crven barjak ne promeni za crni.

Sudbina polipatrida kao da mu je bila određena rođenjem u partizanskom izbegličkom logoru Dalmatinaca u El Šatu usred Sinajske pustinje, u azijskom delu Egipta. Odrastao je i školovao se u Beogradu, radio je najduže u Institutu za oceanografiju i ribarstvo u Splitu, ali je 1991. odatle morao da se skloni. Tada je dopao u Prirodnjački muzej u Beogradu, a zatim se vratio na more, ovog puta u Institut za biologiju mora u Kotoru. Kad mu se i najmanja, dvočlana jugoslovenska zajednica razdvojila, vratio se u Beograd i penzionisan je u Institutu za multidisciplinarna istraživanja. Gde god je radio ostavljao je dubok naučni trag.

Ironijom sudbine, ili ako hoćete – filogenije, taj komunista i pobornik revolucionarne diktature proleterijata bio je feudalne aristokratske krvi. Reca je nadimak od njegovog apartnog prezimena Regner. Svi su ga zvali samo Reca, a niko krštenim imenom Slobodan. Nije bio ni Sloba ni Boban. Poticao je od austrijskog viteškog plemstva čiji su davni koreni u Nizozemskoj. Recin deda Šimun Regner fon Blajlebn (von Bleyleben), rođen u Zadru, još je nosio staru naslednu titulu viteza (Ritter). Regneri su u Dalmaciju došli kad je, posle Napoleonovog pada, pripala Austriji. Na uzdržan način, Reca je bio ponosan na svoj Blaues Blut.

Porodica Regner je u posleratnom vremenu živela u vrlo velikom stanu u Udbinoj zgradi preko puta Sajma. To je ogromna crvena zgrada sive boje u Bulevaru Vojvode Mišića u podnožju Đurđevog brda koje svi zovu Senjak. Projektovana je u ždanovističkom duhu, a gradili su je nemački zarobljenici. Dugačka je 200 metara, koliko i moje današnja Miročka i nekadašnja Fruškogorska ulica zajedno sa svim kućama u njima. Sedam spratova, četiri ulaza. Niko u našem razredu u Klasičnoj gimnaziji nije imao toliki stan, pa je Reca kod sebe priređivao žurke kad god bi mu roditelji otputovali za Split.

Jeste, Recin otac Boris radio je u Udbi. Moj budući kum mi je svojevremeno krišom pokazivao tatin sjajni, nebrunirani Walther 7.65. Kad sam upoznao Borisa Regnera, postideo sam se svojih predrasuda. Umesto s mračnim operativcem u kožnom mantilu suočio sam se s blagom, smirenom i odmerenom produhovljenom osobom s naočarima bez okvira. Mnogo lakše sam mogao da ga zamislim u crnom talaru s belim kolarom kako se pojavljuje na vratima sakristije neke od splitskih crkava, nego kao pripadnika zlokobne Službe. Da bi mlađi čitaoci razumeli zašto sam upotrebio takav atribut, moram da kažem da je Uprava državne bezbednosti FNRJ sprovodila revolucionarnu pravdu eliminacijom untrašnjih neprijatelja. Bila je svuda, imala je ogromnu moć i od nje su strepeli i komunisti.

Meni, gimnazijalcu, stari Boris Regner je bio višestruko zanimljiv i pažljivo sam ga slušao kad bi se ukazala prilika. Prvo, voleo je prirodu i razumevao se u raznim prirodoslovnim oblastima, tako da je jedno vreme redovno pisao članke u Prirodi, popularnom magazinu koji i danas izdaje Hrvatsko prirodoslovno društvo, a čitalo se širom Jugoslavije. Pisao je odlično, a članak “Stari splitski perivoji” iz 1956,[8] zaslužuje citat ovolikog odlomka: “…Sve je tu okolo tugaljivo i mračno, steže srce, i čovjeku se žuri da što prije iz tih uličica izađe na svijetlo, na sunce. Tek za vedrih, sunčanih jutara odnosno za tihih večeri pozne jeseni, bljesnu i ti vrtovi, te grane, u kakvoj sunčanoj zraci, koja se prokrade između građevina i obasja zelene kutke u mračnom srednjovjekovnom građevinarstvu. Taj trenutak svjetlosti može otkriti svu ljepotu tih malih skromnih vrtova i dati im puni smisao, da nam pokaže što su oni zapravo značili nekadašnjim, srednjovjekovnim stanovnicima grada, stisnutim u kule i bedeme i zatvorenim okovanim vratima. To je ona čežnja za zelenilom, za prirodom, za dubravom, koju osjeća i današnji čovjek, a koja je morala biti osobito jaka kod čovjeka u doba Renesanse, koji se bio tek probudio iz srednjovjekovnog mraka i počeo da shvata i poima prirodu…” Natura i kultura.

Prilikom naših susreta, druga meni omiljena tema ovog starog Splićanina bilo je planinarstvo. Našao sam da je 1933. pročelnik Omladinske sekcije, a kasnije i Markacijske sekcije Hrvatskog planinarskog društva „Mosor“ iz Splita, bio baš dvadesetpetogodišnji Boris Regner[9]. Bilo je to u vreme legendarnog pionira dalmatinskog alpinizma, i osnivača i pokretača automobilizma, motociklizma, modernog fotografisanja i svega i svačega u Splitu, gimnazijskog profesora Umberta Điromete (Girometta, ah ta splitska imena). Da, i koji je bio osnivač i prvi upravnik Gradskog prirodoslovnog muzeja na Marjanu, sve do svoje smrti od sopstvene ruke (1924–1939). Kakva su to bila vremena!

Najzanimljivije mi je ipak bilo kad je Recin otac meni gimnazijalcu pričao na treću temu – o splitskim starinama, a naročito kad bi s ushićenjem govorio o istraživanjima dona Frana Bulića u Saloni i Dioklecijanovoj palati. Ja sam godinama pogrešno verovao da su se Bulić i Regneri ne samo prisno poznavali nego i da su bili u nekom srodstvu. Jednostavno, don Frane Bulić je bio stalno prisutan u onom stanu u Udbinoj zgradi u Beogradu. Tamo sam prvi put video i Knjigu. Zove se „Palača cara Dioklecijana u Splitu“. Nisam se usudio da molim da mi Barba-Boris posudi svoju relikviju, nego sam je čitao u obnovljenoj Narodnoj biblioteci, tada u staroj zgradi nekadašnjeg hotela “Srpska kruna” na početku Knez-Mihajlove u Beogradu. U tamošnjoj čitaonici sam 1960–1963. redovno provodio vreme kopajući po ornitološkoj literaturi i ispisujući hiljade fiša i kartončića svoje prve analogne baze. A “Palaču” sam čitao kao uzbudljiv roman s puno obrta. To je bila bogato ilustrovana rasprava s brojnim polemičnim delovima. Pisali su je zajedno i odvojeno Frane Bulić i Ljubo Karaman (od onih Karamana, naravno).[10] U približno isto vreme, proslavljena profesorka istorije umetnosti u Klasičnoj gimnaziji Vida Galović, predavala nam je o Dioklecijanovoj palati i ja sam tad prvi put i čuo za Buvinina vrata. Koja sam pre toga video, dodirivao i gologlav prolazio kroz njih a da nisam znao šta ona predstavljaju. Onaj moj mudrac Ceo La mi odmah nametljivo šapće: Nije važno čija su i kakva su vrata, nego kamo vode. Važno je. Ta ogromna (preko pet metara), fantazmagorično rezbarena vrata od orahovine izrađena pre 810 godina za splitsku stolnu crkvu u koju je prenamenjen Dioklecijanov mauzolej, jedino su sačuvano delo Andrije Buvine koji se pominje samo kao pinctor de Spaleto (slikar iz Splita).

A i slike i drvorezbarije u onom beogradskom stanu Regnerovih iz sredine 20. veka zaslužuju da se pomenu. Recin otac bio je i vrlo dobar slikar. U atelje, u jednoj od mnogih soba, nikad nisam bio uveden. Nekoliko njegovih uramljenih slika na platnima različitih formata bilo je okačeno po zidovima prostrane dnevne sobe. Najupečatljiviji mi je bio portre autorove ćerke Olge kao tinejdžerke u klasičnom đubretarcu tog vremena, od kamelhara prirodne boje. Devojčica zamišljenog ustranu oborenog pogleda.

Zvezda tih mojih ranih poseta domu Regnerovih bila je ipak jedna velika (možda polovina prirodne veličine) slika glava i istegnutih vratova para teglećih volova, iz profila. Nije je radio Boris Regner, starija je. Drveni nebojeni ram slike bio je u obliku pravog jarma. Ne samo da je ram bio nerazdvojni deo sadržaja slike nego joj je određivao i značenje odnosno usmeravao posmatrača na njegovu simboliku. Za svaki slučaj, na jarmu je pisalo Sub iugo. Kao klasičaru, palo mi je u oči da nije napisano uobičajeno sub iugum, dakle predlog s imenicom u akuzativu, u značenju proterivanja ispod jarma, radnje, obreda kojim su Rimljani ponižavali pobeđene vojske i narode tim znakom priznavanja potčinjenosti. Ne, ovde je predlog s ablativom iugo, u pomerenom značenju stanja ujarmljenosti, porobljenosti. Štice, uspravni drveni delovi koji spajaju gornju i donju vodoravnu gredu rama-jarma tako su urađene kao da su već slomljene, s velikim izgledom da će se u sledećem trenutku upregnute snažne životinje trzajima glave zauvek osloboditi jarma, ma šta on simbolizovao. Kad se ima na umu istorija Splita, to celom ansamblu slike sa ramom možda daje dodatni, subverzivni smisao.

Slika je bila stara, valjda s početka 20. veka. Ujedno to je bio jedini vidljivi star predmet u onovremenski konvencionalno nameštenom stanu Regnerovih u Udbinoj zgradi, pa sam pomislio da je donet iz Splita, iz stare kuće Regnerovih na Plokitama. Reca ništa nije umeo da mi o tome kaže. Pa sam se jednom osmelio da pitam Starog Borisa. “E, a to ti je jaram, na latinskom iugum…” odgovorio mi je na ono što ga nisam pitao. Probao sam bezuspešno još malo, pa učtivo odustao. Kad je pre desetak godina, posle smrti Recinih roditelja, stan prodat, pružao sam tehničku podršku pri iseljavanju stvari. Nisam video ujarmljenu sliku. Atmosfera je bila razdražljiva (kakva je uvek pri selidbama, pa još malo više) i smatrao sam neumesnim da pitam za enigmatičnu sliku.

Da se ne pomisli da od Splićana poznajem samo svoje kumove, ili da sam se okumio sa svakim Splićaninom kojeg bih upoznao, evo nekih dokaza. Kad sam pre pola veka objavio istraživanja ptica Ulcinjskih solana, dobijem pismo od izvesne Anđelke Majić iz Instituta za oceanografiju i ribarstvo ispod Marjana (tamo gde su tada radili Reca i njegova supruga Dubravka zvana Duca). Predstavila se kao istraživač planktona za potencijalnu marikulturu na Stonskim solanama i pitala me je da li sam na ulcinjskim primetio salamurskog račića? Kako da ne, narandžastilo se od njih u pojedinim bazenima s visokim salinitetom. Njihove populacije buknu kad se isparavanjem na suncu salinitet toliko poveća da pocrkaju svi ostali konkurentski račići. Boja im je šargarepe jer su pigmentisani karotenoidima. A i krv im je crvena, od hemoglobina (ostali rakovi imaju plavu krv, od hemocijanina).

Godinama docnije, sedim tako u Prirodnjačkom muzeju, kad mi najave posetu neke Anđelke Petrović. Uđe nepoznata vitka mlađa žena i kaže da je ona ona Anđelka Majić iz Splita, u međuvremenu se udala za mornaričkog oficira Petrovića, bio je pod opsadom u splitskoj ratnoj luci Lori, ali izvukao se on, a ona je morala da izbegne iz Splita za svaki slučaj, sa decom. Kod punca i punice su, dobro im je, hvala, i ništa im ne treba. Ponela je svoj dovršen ali nepredat doktorat o silikatnim algama, pa traži savet kome da se obrati u Beogradu. Dobila je prijateljski savet i prijateljstvo bez savetovanja. Ovog puta i bez kumstva.

Uskoro se pojavio i Tomislav, njen muž. Ispostaviće se da je on komandant tajanstvene 82. pomorsko-diverzantske jedinice Jugoslovenske ratne mornarice. Kasnije je penzionisan u činu kapetana bojnog broda (za kontinentalce: odgovara pukovniku kopnene vojske). Tomo je čovek na kojem se profesija vidi: brzo procenjuje ljude i situacije, donosi odluke koje ne menja i za koje očekuje da se odmah sprovedu. Iako rodom iz Lipničkog Sora na Drini blizu Loznice, u Splitu je proveo preko 20 godina i znao je sve o Splitu i o svakom Splićaninu. Ali o tome nije pričao.

Povezivala nas je zajednička ljubav prema podvodnom ribolovu i ronjenju na dah. Toma je čovek koji o tome zna više i temeljnije nego iko kog sam dosad sreo (neka svi ostali izvine). Godine 1996. Prirodnjački muzej je objavio prvo izdanje njegove knjige “Ronjenje na dah i podvodni ribolov”, s glavom murine na koricama. Recenzent mu je bio dr Slobodan Regner Reca. Predgovor toj knjizi počinje ovako: “Ima jedno iskustvo, dostupno izabranoj grupi ronilaca na dah, koje se uvek pamti kao doživljaj iz sveta između. To je onaj trenutak, kad se negde daleko gore, pogled zaustavi na zlatnom svodu živog, ljeskavog izvrnutog ogledala, a svuda unaokolo i dole, nesputano se otvaraju beskrajni ultramarini…”[11] Tomin sin Brankiša, svetski je i Ginisov rekorder u zadržavanju daha pod vodom: preko 10 minuta! Neverovatno!

Za kraj ove male galerije portreta svojih Splićana ostavio sam jednog kosmopolitskog. Zvao se Gvido Nonveje (Guido Nonveiller, naglasak na kraju, po francuski). Upoznao sam ga kao šezdesetogodišnjaka. Bio je nevelikog rasta ali energičnog, kočopernog držanja. Bele puti, rumenih obraza, s nakostrešenim sedim brkovima. Uz odgovarajući kostim mogao je da prođe kao penzionisani kolonel francuske kolonijalne vojske. A u stvari, imao je čin kapetana u Francuskim Slobodnim Strelcima i Partizanima (Francs Tireurs et Partisans Français) pod ratnim imenom Anri Balan. Pre nego što je pristupio Otporu, bio je poručnik (teniente) u Španskim Internacionalnim Brigadama. Govorio je kotrljajući glas r, à la française.

Rođen je u austro-ugarskoj Rijeci, ali je iz stare splitske porodice Nonveiller čije se prezime tamo izgovaralo Noveler a ne Nonveje, kako je Gvidov otac uveo, verujući da im je poreklo francusko, iz vremena Napoleonove vlasti u Dalmaciji. U stvari, potiču iz Rurske oblasti, pa bi se na nemačkom prezime izgovaralo Nonfajler. Majka mu je bila Ilonka, mađarska Jevrejka sa Rijeke. Odrastao je u Splitu u kojem je živeo 13 godina. U Splitu se zaludeo entomologijom i pronašao svoju prvu za nauku novu vrstu insekta na Biokovu kao gimnazijalac. Studirao je u Zagrebu i Beogradu i dobio mesto na novom Poljoprivredno-šumarskom faklultetu Beogradskog univerziteta u Zemunu. Kao Skojevac strasno se uključio u studentski pokret i 1937. otišao u Španiju da se bori na strani Republikanaca, a zatim prišao francuskoj Rezistansi. Posle rata se vratio na Beogradski univerzitet, i odmah osnovao Savezni Institut za zaštitu bilja. Bio mu je na čelu dok se nije otisnuo u Afriku. Kao ekspert FAO proveo je tamo preko dve decenije organizujući službe za suzbijanje insekata u Tunisu i Kamerunu, i istražujući insekte po Gani, Nigeriji, Obali Slonovače, Zairu, Burundiju, Zambiji, Ugandi, Keniji, Etiopiji, Eritreji, Somaliji, Tanzaniji, Sudanu i Centralno-Afričkoj Republici. Nije prestajao da se bavi naučnom entomologijom i važio je za svetski vrhunskog specijalistu nekolikih insekatskih grupa.

Uglavnom smo imali samo profesionalne odnose na izradi edicije o fauni Durmitora, na prenošenju njegovih velikih zbirki u Prirodnjački muzej, a 1986. sam učestvovao u postavljanju izložbe njegovih insekata Ekvatorijalne Afrike, u prostorijama Muzeja afričke umetnosti u Beogradu. Redovno smo se sretali na sastancima Odbora Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje faune. Živo je učestvovao u radu Odbora i stalno predlagao nove inicijative. Nije mu odgovarao spor rad tog tela i uvek je očekivao bržu akciju. Za vreme održavanja jednog kongresa u Sarajevu okupilo se uveče veće društvo za istim stolom. Gvido je bio odlično raspoložen i zabavan – držao je banku i nije je ispuštao. Naručivao je za sebe i svoju suprugu Nadu Cuba Libre, a i većina nas ostalih se solidarisala u tom izboru. Više puta.

Nastavio je da redovno odlazi u Split, po sopstvenim izjavama osećao se Splićeninom i u Split “… je bio posebno zaljubljen,” po rečima Ljubiše Vasiljevića.[12] Na nesreću, na jednom letu Split–Zagreb izgubljen je ili mu je ukraden prtljag s delom rukopisa “Sećanja”. Zauvek.

Na svojim putovanjima u Split, avionima, automobilima i vozovima, ja sam imao više sreće nego Nonveje – nikad nisam napisao svoja Sećanja, ako ne računamo ovaj blog, a on se ne može izgubiti s avionskim prtljagom.

Nedavno, moj stari prijatelj i desetak godina mlađi kolega Boris Krištufek (Kryštufek) iz Ljubljane, na moje pitanje kako-si-šta-radiš, odgovori mi da živi u prošlosti. Nije time hteo da kaže da je izgubio vezu sa sadašnjom realnošću nego je aludirao na svoje intenzivno i duboko proučavanje istorije prirodoslovlja i muzeologije. “I ja isto”, brzo sam mu uzvratio i ispričao čime se sve bavim, povremeno i ovakvim svojim iskustvima s putovanja, i novih i starih. Vrlo starih. On mi je naveo reči izvesnog Julija Kugija (Julius Kugy), pionira alpinizma u Julijskim Alpima i botaničara, koji u stvari citira Getea, da treba da ostanemo verni svom mentalnom sklopu nastalom u vremenu čiji smo poslednji svedoci.[13]

Pustimo sad sve to, na kraju ovog prvog dela o putovanjima u Split i o Splićanima, dužan sam čitaocima informacije o splitskim jelima. Preskačem uobičajeno ukusne Ducine juneće pašticade, brodete od grdobine, pa čak i jednog divljeg zeca donetog sa Brača. I Recine sardele sa gradela. Navešću samo dva izvanredna jela koja sam prvi put probao. Prva je Majina lešada od telećeg paufleka, u izvedbi Anđelke Petrović. Jelo običnih sastojaka ali neverovatno ukusno spremljeno. Drugo je Oljina pašticada od tune po receptu mame Splićanke Gorane Cvitković, taksistkinje. A jednom sam na splitskom Pazaru od nepoznate mlekarice kupio njen fenomenalni žerve (gervais, kremasti sir umešen s pavlakom). To nije baš splitski specijalitet, ali eto, našlo se tamo. Svaki put sam posle pokušavao da ga nađem, raspitivao se ali uzalud. Želja mi ostade pusta.

O vinima nemam bog-zna-šta da kažem. U vreme kad sam u Split odlazio nije bilo baš vrhunskih tamošnjih vina koja su mi nuđena. Razni plavci, korčulanski pošip i, kao malo zanimljivija, jedna mirišljava lastovska malvazija zvana Maraština. U ono doba, splitsko „Dalmacija vino“ proizvodilo je prošek Dioklecijan, koji se reklamirao da je za okrepu, za snagu, za oporavak, za vedrinu. Siguran sam da sam bivao ponuđen Dioklecijanom i da sam ga probavao, ali ništa od njegovih svojstava nisam zapamtio. Za razliku od jednog prošeka kod Gospe od Karmena na Pelješcu. Nije dakle do prošeka, do mene je.

(nastavak u idućem broju)

[1] Message in the bottle (naslov i refren pesme britanske grupe The Police, 1979).

[2] Letopis Matice srpske. Oktobar-novembar 2012.

[3] „Ništa nisam videla, al’ sam osétila.“ (iz filma „Petrijin venac“, 1980).

[4] Jasmina Parić: Moj pradjed Umberto Girometta… osnivač Prirodoslovnog muzeja, Foto kluba Split i HPD-a Mosor, profesor, publicist, graditelj planinarskih domova, humanitarac, speleolog… Slobodna Dalmacija 6. svibnja 2019.

[5] Marijan Buljan: Politička povijest Splita od 1918. do 1941. Zagreb 2022: Leykam international.

[6] Ibidem.

[7] Stariji Splićani tu peristilsku Sfingu Tutmozisa Trećeg zovu Gorgona, iz meni nepoznatih razloga. Možda joj je to prezime?

[8] Priroda. Zagreb 1956. Br. 5 str. 144–147.

[9] Povijest društva (hpd-mosor.hr)

[10] F. Bulić, Lj. Karaman 1927: Palača cara Dioklecijana u Splitu. Zagreb: Matica hrvatska.

[11] T. Petrović 1996: Ronjenje na dah i podvodni ribolov. Beograd: Prirodnjački muzej.

[12] Lj. Vasiljević 2004: Predgovor. U: Prof. dr Guido Nonveiller: Sećanja jednog građanina dvadesetog stoleća. Beograd.

[13] J. Kugy 1979: Pet stoletij Triglava. Maribor: Založba Obzorja.

Za one čitaoce koje zanima kuda smo otišli i kamo smo stigli pošto smo poslednji put napustili praznu terasu kuće Ane Svilokos na Koločepu u septembru 2022, evo nastavka tog putovanja. Jednom belom betonskom stazom, kroz vreme.

Prošli smo Olja i ja bez zastajanja pored Torete, srednjevekovne kamene odbrambene kule kvadratne osnove, sa po dve mašikule na uglovima kruništa. U vreme elektrifikacije, pametnjakovići su pored Torete podigli kulu trafo-stanice skoro istog oblika, dimenzija i materijala. Turisti prolaze pored Torete misleći da je ona samo još jedna trafo-stanica.

Prošli smo i pored nove ambulante na raskrsnici kod škole. Pravo, put silazi u plitku uvalu Ploče, ali smo mi skrenuli desno. U prošlom tisućleću na toj raskrsnici je bio postavljen putokaz na kome je rukom bilo napisano „Drabek“. Dole nad samom uvalom Ploče nalazila se, tada skoro usamljena, Drabekova kuća. Svraćali smo ponekad kod Ferdinanda Ferda Drabeka, beogradskog Čeha (vidite koliko se Česi pojavljuju na mojim putovanjima po otocima), slikara koji se osamio na Koločepu. Bio je član porodice mojih prijatelja, pa sam mu s njima ponekad na letovanjima odlazio u posetu.

A prvi put sam ga sreo na ovom istom betoniranom pešačkom putu. Sa slamnim šeširom, valjda obaveznim za pleneriste u Mediteranu, sedeći na stoličici za poljskim štafelajem slikao je pejsaž Koločepa, sunčevom svetlošću izgorelu blještavu stazu sa starom kamenom kućom, suvim zidovima i vegetacijom. Pažljivo sam stao iza njega da kibicujem, na učtivoj udaljenosti kako ne bi slučajno moja senka pala na pogrešno mesto. Pravio se da me ne primećuje, često tako rade slikari. I ja sam se pravio da me nije primetio i nisam zucnuo. Znao sam ko je, ali mi se nije dalo da ga oslovim i kažem, znate, ja sam taj-i-taj, prijatelj sestre vaše snaje. Nego sam posle dva-tri minuta bez reči produžio putem.

Za neki od svojih rođendana, s jednocifrenim brojem svećica, dobio sam knjižicu „Crtanje u priči“ iz 1952, čiji je on autor, a namenjena je bila maloj deci koja treba da nauče da crtaju polazeći od geometrijskih likova. Zaključio sam nadmeno da mi je ta škola zakasnela i nisam je naročito koristio. Knjigu nisam ni sačuvao. Ali mi je zauvek ostao poklič IČIRPU ENJA TRC! Jedan moj drug iz detinjstva i iz Čubrine ulice, a koji je najradije čitao natraške, prvi mi ga je poverio, a ja sam ga zadržao do danas, kao univerzalni komentar na sva pitanja za koja nema pametnog odgovora.

Onaj putokaz nije bio namenjen koločepskom poštaru Stjepu Šuperku koji je na svom legendarnom biciklu obilazio celo ostrvo i bez putokaza svakog mogao da nađe jer je znao sve o svakom. Ne, Ferdo Drabek je svoj atelje otvorio za posetioce, primao je turiste i pokazivao i tumačio svoje slike. One su se mogle kupiti, a u ponudi su bile i reprodukcije Drabekovih slika štampane kao razglednice. Usamljeni slikar-realista (tako je napisao i na svojoj višejezičnoj vizitkarti i na razglednicama) bio je koločepska znamenitost. Naglašavao je da je slikar-realista, distancirajući se ogorčeno i bez uvijanja od drukčijih pristupa slikarstvu.[1]

To njegovo ogorčenje primetio je i Pavle Vasić pišući povodom izložbe u Paviljonu u Masarikovoj u Beogradu[2] a tumačio ga je periodom u kojem je Drabek morao (kurziv P. Vasića) da radi monumentalne slike na temu Narodno-oslobodilačkog rata. Umesto da slika ono „o čemu je sanjao u poletu svoje mladosti“. Smatrao ga je Pavle Vasić „nesumnjivo obdarenim i jednim od boljih učenika“ nekadašnje beogradske Umetničke škole.

Ferdo Drabek je prilikom naših poseta ponekad bio vrlo raspoložen i govorljiv, ali je bilo prilika kad je ispoljavao nezainteresovanost. Kad sam mu pomenuo da sam u detinjstvu imao „Crtanje u priči“, nije reagovao. Ne sećam se da li mi se on ili njegov sin Libor, saznavši da se bavim pticama, žalio na kosove koji mu jedu smokve.

Drabeka tamo više nema i mi produžismo dalje prema najvišoj tački puta između Donjeg i Gornjeg Čela. Na visini od 47 metara iznad mora, leži koločepsko groblje. Potražili smo grob Emilija Svilokosa, našeg nekadašnjeg gazde koji je preminuo pre više godina. Našli smo grobnice nekolikih porodica Svilokos, ali ni na jednoj nije bilo uklesano Emiliovo ime. Sećam ga se kao dobroćudnog, sitnog rasta muškarca na kome je najupadljivija bila kosa, svilenosrebrna, sijala je naspram ribarski preplanulog lica. Bio je ponosan na nju. Njega i njegovog brata Matea mogli ste izdaleka da prepoznate po takvoj kosi, a izbliza i da ih razlikujete.

Malo je, kratko i tiho Emilio govorio, ali toliko brzo i kroz zube, gotovo ne pomičući usne, da sam ga teško razumevao. Jednom sam ga bio nagovorio da me povede barkom kad je u zoru polazio po mrežu popunicu bačenu prethodne većeri. Otišli smo prilično daleko u Koločepska vrata, prema pučini. Usput mi nije uspelo da ga pitanjima podstaknem na ribarski razgovor, na ribarska prigovaranja. Kad smo izvukli mrežu nije u njoj bilo nijedne ribice. Ni najmanje. Ne znam da li je mislio da sam mu ja doneo maler. Bilo je nemoguće znati šta misli Emilio Svilokos. I zbog toga mi je bio drag taj tihi čovek stidljivog osmeha. Nisam se dobro osećao što stojim na groblju a ne znam mesto gde leži.

Za ovaj blog uobičajenim sticajem okolnosti u tom momentu su pored groblja prolazili neki Kalamoćani. Da, znamo – rekoše – on je sahranjen u grobnici svoga punca, pokazaćemo vam. Povedoše nas do jedne od grobnica Svilokosa na kojoj zaista još nije pisalo Emiliovo ime. Na Koločepu ima raznih porodica s tim prezimenom koje se na Koločepu pominje već u 14. veku. Nisu sve te porodice u bliskom srodstvu. Godine 1922. bilo je osam porodica Svilokosa u Donjem Čelu a svaka je imala svoj nadimak (Rode, Žiže, Dizdar, Rafo Muljanin, Lampalo, Franić, Makako i Kuje), a još dve porodice su živele u Gornjem Čelu, dakle ukupno ih je na otoku bilo deset s istim prezimenom. Još pet porodica Svilokosa sa Koločepa živelo je tad u Gradu i jedna u Gružu.[3] Olja je na ploču spustila nekoliko ciklama koje je s tom namerom ubrala pored puta.

Ovo groblje nije jako staro, tu se Kalamoćani sahranjuju od 19. veka, ali na mestu gde su nekad davno postojali prastari grobovi čijih tragova još uvek ima oko crkvice Svetog Nikole, stare bar hiljadu godina. U stvari, takvu crkvu pre ove na Koločepu nisam nigde video. Neću da kažem da sam baš zadrhtao pre četrdeset godina kad sam stao pred nju u jednoj od svojih prvih šetnji do Gornjeg Čela, ali nije bilo daleko od toga. Nabasao sam na tu crkvicu nepripremljen, na običnom letovanju s malom decom a ne u obilasku rano-srednjovekovnih kulturno-istorijskih spomenika.

Pitao sam našu gazdaricu Anu Svilokos za crkvu na groblju i za kameno raspeće malo dalje niz put za Gornje Čelo. Za raspelo mi je ispričala legendu o ubistvu kneza, a za crkvicu (tad još nisam znao da je posvećena Sv. Nikoli) rekla mi je da ima jednu staru knjigu i da će je potražiti, pa neka ja tamo pogledam. Bila je to knjiga Don Vicka Lisičara „Koločep nekoć i sad“ iz 1932.[4] Nisam je nosio na plažu ali sam je pomno pročitao, skačući s jednog poglavlja na drugo. Vidite da i dalje uvek ima bar jedna knjiga u igri.

Dok je Vicko Lisičar (1879–1938) tokom 1931. službovao kao dušobrižnik na obližnjem otoku Lopudu, pozabavio se istraživanjem Koločepa. Kopao je po Arhivu župnog ureda i Dubrovačkom državnom arhivu, a po ostrvu mu je vodič i kazivač bio tadašnji koločepski učitelj Alfred, naravno Svilokos. I ti podaci su u knjizi najzanimljiviji. Dobri don Vicko nije koristio mnogo drugih istorijskih i istorijsko-umetničkih izvora pa nije mogao da se poređenjem s njima dovoljno kritički odnosi prema sopstvenim interpretacijama i zaključivanjima. Najradije se povodio za svojim idejama i željama. Odbacivao je sve što se u njih ne uklapa. Svakako je znao za Cvijićev kapitalni projekt „Naselja i poreklo stanovništva“ jer je u mnogom sledio njegov program, pa čak jedno poglavlje u svojoj knjizi i nazvao tako, „Naselje i porijeklo stanovništva otoka Koločepa“. Ali nije citirao ništa iz 24. knjige Naselja u kojoj je upravo Koločep obrađen, iako je publikovana koju godinu ranije.[5]

Nije mi to ništa smetalo, bio sam na letovanju a ne na recenzentskom zadatku. Ali me je radoznalog zanimalo zašto don Vicko s toliko mara argumentuje starohrvatsko poreklo Koločepa i svih njegovih najstarijih spomenika kulture. Šta je tu sporno? Čak je razradio i ključ za prepoznavanje starohrvatskog trotračnog prepleta na kamenoj ornamentici kojom se starohrvatska razlikuje od bilo koje druge na svetu. Nije očigledno poznavao srednjevizantijsku klesanu plastiku koja se odlikuje baš takvim ukrasom. I onda nađoh na str. 117. knjige, da je savesni povesničar Vicko Lisičar na terenu zabeležio da stanovnici Koločepa prastaru starohrvatsku crkvicu Sv. Nikole tradicionalno nazivaju grčkom.[6] To Lisičar tumači neukošću naroda.

Danas ta „grčka“ crkvičica Sv. Nikole izgleda drukčije nego kad sam je prvi put video pre četrdeset godina. Verno je i stručno obnovljena 1998, porušene su priprata i mrtvačnica nevešto nakalemljene prilikom obnove u 19. veku i rekonstruisano je malo kockasto kube kojeg nije bilo dok sam ranije dolazio na Koločep. Vraćen joj je izvorni izgled. To znači da su zidovi i dalje neravni jer se malterom ne može ispeglati grubo tesani kamen. Kad sam je pogledao prvi put, pomislio sam da zidari nisu imali ni visak.

Jedva da i ima prozora, umesto njih su tek neki prorezi 12–15 cm široki, visine tridesetak centimetara. Obično se za takve otvore kaže da su mali kao puškarnice, ali ovi su još manji, strelac kroz njih ne bi mogao ništa da uradi. Spoljni zidovi su podeljeni lezenama sa slepim arkadama od kojih je na pročelju jedna velika kao portalna niša. Strane joj nisu vertikalne pa crkva izgleda kao da se raširila u gornjem delu pod težinom svoda. Apsida je spolja pravougaona. Cela crkva je malecka, nepunih pet metara duga, a široka dva i po. Kažem vam, sasvim jedinstvena preromanička crkvica.

Ali se i dalje ne zna ko je, zašto i kad nju podigao. Nemoguće je tačno utvrditi ni čiji je bio Koločep u mračnom ranom srednjem veku jer ne postoje direktni, proverivi i nedvosmisleni dokumenti o tome. U takvim okolnostima svaki istoričar i povjesničar ima slobodu okušavanja u svojoj kreativnosti. Razumljiva je zato ogorčenost Lisičareva kad se u svojoj knjizi o Koločepu okomljuje na austrijskog istoričara Johana Kristijana fon Engla (1770–1814) i njegovu Istoriju Dubrovačke republike,[7] u kojoj se (knjizi) tvrdi da je Koločep Republici darovao kralj Mihajlo Vojslavljević od Duklje, vladar Južne Dalmacije u 11. veku. Don Vicku Lisičaru je neprihvatljivo da je ostrvo Koločep Dubrovniku poklonio jedan Srbin. Tako kaže.

Pa i meni je. Ali na nešto drukčiji način. Nigde unaokolo, sve do 19. veka nije postojala nijedna prava nacionalna država. Vladari su bili vlasnici zemalja koje su nasleđivali, silom osvajali, iznuđivali ucenom, kupovali, dobijali na poklon ili kao miraz. Jezik, vera i nacija nisu tu igrali nikakvu ulogu. Tako su bar mene učili. Rođena braća su ratovala jedan protiv drugog. Menjali su kraljevi, knezovi, veliki i mali župani veru, ženili se strankinjama i udavali ćerke za inoplemenike. I majka samog Mihajila bila je Bugarka Neda (Nedeljka, Dominica), nećaka cara Samuila, a njegov sin i naslednik Bodin oženio se Normankom Jakvintom iz Barija. Toliko o nacijama u 11. veku.

Još je nešto moglo da smeta don Vicku Lisičaru kad je reč o Fon Englu. Prevod te knjige objavljen je u Dubrovniku, a prevodilac i komentator bio je Lisičarev viši po rangu kolega, ugledni dubrovački kanonik Ivan Stojanović[8]. Koji se izjašnjavao kao Srbin. Zvanično.

Možda se može učiniti čudnim što se na toliko prostora na blogu bavim ovakvim pitanjima i Lisičarevom knjigom, ja koji se izdajem za ravnodušnog prema nacionalizmu bilo koje provenijencije. Mogao sam svakako da elegantno prećutim neke delove te knjige, pa i celu knjigu. Prećutkivanje je međutim uvek deo obmane. A obmanjivanje čitalaca bi mi ubilo zadovoljstvo pisanja. Zato nisam.

Kad je 1998, radi rekonstrukcije crkvice Sv. Nikole, rušen onaj nakalemljeni kamenom dozidani nakazni trem, iz zida su ispali delovi drevne mramorne oltarske pregrade sa uklesanim ktitorskim natpisom. Konzervatori su odmah prepoznali da je to isto polomljeno mramorje čiji je jedan komad upotrebljen prilikom proširivanja i produžavanja župne crkve Uznesenja Gospe u Donjem Čelu u 15. veku. Što bi značilo da već tad nije bio u upotrebi u crkvi za koju je izvorno isklesan, odnosno da je već u to vreme ta crkva bila napuštena i prepuštena slobodnoj reciklaciji građevinskog materijala. Takoreći rinfuzna crkva.

Ta, sada već znamenita predromanička mermerna oltarska pregrada potiče iz crkvice Svetog Arhanđela Mihajila na starom koločepskom groblju, manje od 300 metara putem severno od grčke crkve Svetog Nikole. Ta je crkva bila u nepopravivim ruševinama u 19. veku, pa su je Kalamotezi do-porušili do temelja, a kamen upotrebili za onu mrtvačnicu i trem na crkvi Sv. Nikole. Po temeljima se vidi da je Sv. Mihajilo građen u približno isto vreme i prema sličnom planu kao i Sv. Nikola[9]. I da su obe crkve ili kapele bile vekovima zapuštene, čak i u vreme dok su se obavljali pogrebi na starom groblju.

Kad je taj dragoceni komad mermernog crkvenog enterijera sastavljen i natpis u celini pročitan, videlo se da ipak nisu sve misterije rešene. Kao ktitorka je označena zagonetna Regina (Kraljica). U vreme podizanja crkve nepoznate godine najverovatnije u 11. stoleću, svi su na ostrvu znali ko im je kraljica, pa naručilac nije smatrao potrebnim da još i napiše njeno ime. Bila je to možda i prva kraljica ikad u istoriji Koločepa. Ali koja i čija? Geografski najbliže su žene dukljanskih vladara koji su imali i kraljevske titule u izvesnim papskim dokumentima. A među njima je kandidat ona Normanka Jakvinta, žena Bodina Vojislavljevića.[10] Deo istoričara međutim opciju vidi u hrvatskoj kraljici Jeleni, ženi kralja Dmitra Zvonimira, sestri ugarskoga kralja Ladislava.[11]

Već kad se prvi put ulazi brodom u Luku Sv. Križa primećuje se da u Donjem Čelu nešto vizuelno nedostaje. Nema vidljivog zvonika koji obično dominira primorskim mestima. Župna crkva Uznesenja Gospe na Koločepu skrivena je pri dnu prisojne padine kraške doline čiji je u pleistocenu potopljeni zapadni deo morska uvala. Posle proširenja i produženja u 15. veku i dalje je ta crkva relativno mala (15 x 5 m) i sasvim skromnog spoljašnjeg izgleda, bez kupole. Ima trozvoni zvonik na preslicu (alla romana) koji se vidi tek kad stanete ispred crkve. Razmišljao sam o Koločepu u 15. i 16. veku kad je imao svoj procvat zahvaljujući trgovačkom pomorstvu (Koločepljani su bili vlasnici nekoliko desetina velikih brodova, čak 65 u 16. veku), ribarstvu, vađenju korala i poljoprivredi. I imao je oko dve hiljade stanovnika.[12] Pa ipak na ostrvu nije ni tad ni posle podignuta nijedna crkva impozantnijih dimenzija niti arhitekture. Umerenost je oduvek bdela nad Kalamotom.

Blizu kraja puta, onog betoniranog za Gornje Čelo, iznenada počinje strmina. Silazak u malu uvalu i luku ranije je savlađivan samo stepenicama, a sad je dopunjen vrtoglavim zavijucima betonske staze. Svrha te strukture je u omogućavanju spuštanja tovara kolicima, ručnim ili motornim, ako se doveze brodom u Donje Čelo. Ne izgleda mi mogućim isto izvesti obrnutim smerom, uzbrdo. Iz predostorožnosti, većina kuća, i starih i novijih, ostala je gore na bezbednoj visini. Dole, u maloj mirnoj luci ima samo jedan hotel i dve sklepane konobe na rivi, namenjene izletnicima (fišpikničarima) iz Dubrovnika i Cavtata.

Oni se dovezu na nekom prenakrcanom drvenom motornom peligu kojem je nadograđena gornja paluba i šank za kojim se toči piće. Dok se brod približava gornjočelskoj tihoj luci i molu uz koje će pristati, preko mora se razležu preglasna muzika, pijana pesma putnika i megafonski pojačana obaveštenja vodiča na engleskom i nemačkom. To se zove Elaphite Islands Cruise. Kad pristanu, napravi se gužva jer bi svi odmah da siđu s broda, a to mogu samo preko jednog uskog mostića. Vodič uzalud pokušava da ih kroz megafon disciplinuje. Kako se iskrcaju, tako jurnu prema onim dvema konobama, na po još jedno, i u toalet. Ostali se razmile po obali. Tumaraju, slikaju se i nikad ne krenu uzbrdo onim stepenicama kojim smo mi sišli. Budu tu pola sata-sat i onda uz pesmu i svirku otplove dalje. Gornjim Čelom opet zavlada mir, na radost onih koji su na terasu hotela Kalamota došli na ručak peške čak iz Donjeg Čela.

Bili smo jedini na terasi. Hotel je bio pred zatvaranjem sezone krajem septembra i nisu se videli nikakvi hotelski gosti. Izgledom je hotel bio prijatno iznenađenje. Umesto neprivlačnog iako žuto okrečenog ali sasvim skromnog hotelčića kojeg sam pamtio, na samoj obali stajala je njegova nova verzija optočena sivobelim kamenom. Novi hotel je mnogo veći, ali ne u visinu ni u širinu u odnosu na stari, nego dodacima koji su diskretno povučeni bočno i iza glavnog dela zgrade. Kao dokaz da je arhitekta pre projektovanja pomno sve proučio i očuvao osnovni oblik i gabarite prethodnog hotela, na zidovima glavnog hodnika izložene su istorijske fotografije stare zgrade i faza njenih dogradnji dvadesetih godina prošlog veka. Tako sam saznao da su u Gornje Čelo svojevremeno sletali i avioni!

Posluživao nas je mladi kelner početnik s kojim smo se sporazumevali na engleskom. Donevši deser i kafu, upitao nas je odakle smo. Kad smo mu odgovorili, kao da su mu neke misli proletele kroz glavu. Pomislio sam da je u svom umerenom geografskom znanju tražio gde da smesti Belgrejd. Ali nisam bio u pravu. Na naše uzvratno pitanje odgovorio je India. I udaljio se. Bilo nam je prijatno i nismo se žurili natrag u Donje Čelo.

A onda je pred nas stao Milan i na čuburskom rekao Dobar dan, kako ste? Konobar u sledećoj smeni. Rekao mu Indijac da za stolom sede dvoje njegovih kompatriota, a on se obradovao kao da smo došli kod njega u New Stanley Hotel u Najrobiju! Ne, hvala, propisi mu ne dozvoljavaju da sedne za naš sto. Čučnuće pored nas za slikanje. Srdačan mladić prijatnog lika i ophođenja. Ispostavilo se da je radio u blizini naše beogradske kuće, u jednoj finoj piceriji u koju relativno redovno svraćamo. Obećali smo mu da ćemo preneti pozdrave njegovim starim kolegama, a on nas je častio čizkejkom.

I gospođu Zorku Oreb, našu sadašnju gazdaricu, pamtim iz vremena kad je, kao vrlo mlada žena, radila u restoranu Vile Ruže kao konobarica. To sećanje mi se nije odmah vratilo, trebalo je da prođe dva dana od našeg ponovnog susreta. Ali to nije zato što se ona jako promenila, nego zbog moje prenatrpanosti sećanjima. Vidim je sad kako uvek nasmejana, plava, s katkom pravom kosom koja se zatrese pri svakom koraku, dugovrata i graciozna, scenskim hodom gazi s drugog kraja bašte prema našem stolu i donosi nam naručenu večeru. Nije mogla da ostane nezapamćena. U stvari, okidač za moje prisećanje bio je njen govor, jedinstveno skladna mešavina sremsko-slavonskog i koločepskog. I danas je gospođa Zorka ista takva, čak ima i istu frizuru kao pre 40 godina. Iste su i njene energičnost, predusretljivost i ljubaznost. I pored raznih neizvesnosti, rezervisali smo i ove godine isti apartman kod nje.

Konobarica, ali u hotelu, bila je i naša ondašnja gazdarica Ana Svilokos. Ne zovem je gospođa Ana, suviše mi je blizu. Ajme šta je vruće, rekla bi uveče, kad bi se, posle završene smene, mrtva umorna popela silnim stepenicama do svoje terase i strovalila se na najbližu stolicu. Vokal A izgovarala je uvek nazalno, između A i O tako da je ono ajme zvučalo više kao ojme. Kad nije umorna, govorila je oštro, rafalno, temperamentno, s povremenim naglim povišavanjem tona. Tako govori i danas.

Čuli smo da je Ana bolesna, pa joj nismo unapred javili da dolazimo na Koločep, ponovo posle toliko godina. Kad smo stigli, saznali smo da je u kući svoje sestre Ivanke Svilokos, jer se teško kreće. Malo smo oklevali, da li da je uopšte uznemiravamo. Onda ju je Olja ipak našla telefonom i dogovorile su se da je sutra posetimo u sestrinoj kući na Maćusu, nekih 160 metara od nas. Istog popodneva, zove neko odole s one ne-ulice. Pogledamo, kad ono Ana! Nije htela čekati do sutra. Knedle da udave. Da se popne uz stepenice nije mogla, pa se mi sjurismo dole. Stegao sam je čvrsto, možda i prejako, iako se nikad pre nismo zagrlili. U stvari, Ana je jedna od malobrojnih bliskih osoba s kojim sam se ponovo sretao posle tolikih decenija. Nemam još dovoljno iskustava.

Prolazio sam u stvari kroz ono što u sebi zovem Bergmanovim povratkom, po svom prijatelju Islanđaninu Štefanu Bergmanu s kojim sam studirao i stanovao. Posle 40 godina došao je ponovo u Beograd 2007, „da nešto proveri.“

Gospođa Ivanka Svilokos Kaul i njen muž žive u Berlinu, a otkako su u penziji, sve više vremena provode u svojoj kući na najlepšem položaju na Maćusu. Oko kuće je divna negovana bašta. Brinuli su se o Ani dok je bila bolesna. Ana je ostala ista, veselo-ozbiljna, srdačna ali ne mnogo sentimentalna, kakva je bila oduvek. Uz kafu, bili smo posluženi fantastičnim Gospođa-Ivankinim beškotima kantućinima od sopstvenih badema koji rastu oko kuće. Još smo, prilikom poslednje posete, dobili kesu tih badema i pregršt pelcera cveća iz njenog vrta.

Kad smo na kraju ovog putovanja krenuli sa Koločepa, pratila nas je opet gospođa Zorka i još dodala našem prtljagu svojih pelcera mediteranskog cveća. Izdaleka, od Lopuda već se video brod kao mala bela rastuća mrlja na tamnoplavom moru. Nekad je to bio naš omiljeni m/b „Perast“, građen 1962. Stradao je u ratu, kad ga je JNA pogodila 5. oktobra 1991. u Slanom, ali nije potonuo. Bio je godinama vezan u Korčuli, a 2004. je dotegljen u Ploče i izrezan. Nema ga više. Sada ga zamenjuje bliznakinja „Postira“, ali nije to to.

Kad smo stigli na Koločep, trebalo mi je nekoliko dana da se pomirim s njenim užasnim zvukom. „Perastovi“ motori su skladno i mirno brujali odajući snagu i sigurnost. „Postira“ svoj dolazak četiri puta dnevno najavljuje nekom agresivnom lupnjavom, zveketom, kao da motor vrti teške lance čiji slobodni krajevi udaraju o unutrašnje strane gvozdenog korita broda. „Perast“ sam voleo, a „Postiru“ trpim. Ti se brodovi nalaze na dva različita kraja ovog mog lutalačkog krstarenja po valovima vremena, ali nisu bili ni njegov početak ni kraj.

Nisam na ovom putovanju tragao za istinom, što ne znači da sam bio ravnodušan prema njoj. I nisam pokušavao da raskrinkam svoje mitove, ni da razfoliram iluzije. Samo ne prestajem da uživam putujući kroz svoje kontinuitete. Kroz neprolaznu prolaznost. I da prstima opipavam ogrebotine koje ostavlja vreme, isto kao što volim da ispod dlana osetim kad više nema brazgotina jer ih je vreme uklonilo dugim glačanjem. Tražio sam i dobru priliku da iste slike pogledam drugi put i da staro iskustvo upotpunim novim. Da dobijem nekonačne odgovore na svoja pitanja. Ništa time ne postaje jasnije, ali je sad sve bolje. Ili, kako se, možda prvi put na savršen način, oglasio učitelj Ceo La, „XXX XXXX, XXXXXX XXXXX XXXXX XXXX“[13].

Kad smo se vratili sa Koločepa u Beograd, na aerodromu nas je sačekao sin Filip. Gladni, otišli smo pravo na picu, da prenesemo Milanove pozdrave.

[1] Ferdinand Drabek: Ferdo Drabek – koločepski slikar-realista. Dubrovnik 1975.

[2] Pavle Vasić: Delo Ferdinanda Drabeka. Umetnički život 2, str. 701. Beograd 1976: Umetnička akademija.

[3] Sindik, Ilija: Dubrovnik i okolina. Naselja i poreklo stanovništva 24. Beograd 1926: Srpski etnografski zbornik 39: 9–513.

[4] Piščeva naklada, Dubrovnik.

[5] Sindik, Ilija: Dubrovnik i okolina. Naselja i poreklo stanovništva 24. Beograd 1926: Srpski etnografski zbornik 39: 9–513.

[6] Svakako ne u etničkom značenju, nego konfesijskom, obreda grčkog (za razliku od obreda rimskog).

[7] Johann Christian von Engel: Geschichte des Freystaates Ragusa. Wien: Anton Doll 1807.

[8] Ivän Hristijan v. Engel: Povjest Dubrovačke Republike. Preveo, opaskama popratio i nadopunio Ivan kan. Stojanović. Dubrovnik 1903: Srpska Dubrovačka Biblioteka 1.

[9] Željko Peković: Četiri elafitske crkve / Quattro chiese delle isole Elafite. Dubrovnik–Split 2008.

[10] Valentina Babić: Oltarska pregrada sa ostrva Koločepa. Beograd 2017: Zograf 41: 51–75.

[11] Vedrana Delonga: Pisana uspomena na jednu „sestru i kraljicu” s Koločepa, u: Oltarna ograda s Koločepa. (katalog izložbe str. 23-28). Split 2000: Muzej hrvatskih arheoloških starina.

[12] Vicko Lisičar: Koločep nekoć i sad. Dubrovnik 1932: Piščeva naklada.

[13] Precrtao Ceo La tušem (kineskim mastilom). Kaže da ne da ovlašćenje za citiranje.

Bio sam na gornjoj terasi velike kuće Zorke Oreb, cele uređene za afitavat’. Septembar 2022, otok Koločep: Donje Čelo. Jeste, ipak sam ponovo otišao na Kalamotu. Posle 45 godina od prvog letovanja tamo i 32 godine od poslednjeg prethodnog boravka.

Sedeo sam mirno ali širom otvorenih očiju. I čekao. Nisam čekao gospođu Zorku nego zoru. Još nije bilo vidljivih nagoveštaja svitanja, ali sam zapažao sve ostale znake.

Bez krupnih razmišljanja, samo sam gledao u mrak izbušen svetiljkama poređanim u nekoliko planova. U prvom planu su bile malo prejake svetiljke koje bi se zvale uličnim da na Koločepu ima ulica. Ispod terase je prolazio uzan betonirani pešački put koji povezuje kuće na južnoj obali Luke Svetog Križa ili uvali Donje Čelo, nanizane duž severnog ruba rta Maćus. S jedne strane su kuće, s druge je more. Nije ulica. Ali je ta ne-ulica osvetljena da neko noću ne upadne u more. Kad smo prve večeri stigli iz Grada [1] na Koločep, gospođa Zorka nas je sačekala sa suprotne strane uvale, na molu uz kojeg je „Postira“ pristala. Povela nas je ka svojoj kući. U prvom susretu (koji u stvari nije bio prvi) ostavio sam na nju tako loš utisak da se stalno brinula oćul past umore. Celo vreme se osvrtala da vidi idem li? Objasnio sam da i ako padnem s rive u more, neće biti ništa strašno, umem da plivam. Nije izgledalo da sam je ubedio.

Nisam upao, javnoj rasveti hvala.

Da podsetim one koji su već čitali o Koločepu na mom blogu, a i ostale, da na otoku nema automobila, iako sad dva puta dnevno dolazi s kopna feribot „Hanibal Lucić“ koji može da odjednom preveze do 35 automobila. Ali na Koločepu ne iskrcava nijedan. Nema puteva.

U drugom planu svetiljki, udaljenom preko 350 metara, sjaji ista javna rasveta duž rive na suprotnoj strani uvale, zatim svetiljke iznad ulaznih vrata nekoliko kuća i samo jedan osvetljen prozor. Neko negde ne spava kao ni ja ili je, verovatnije, izašao iz sobe a zaboravio da ugasi svetlo. Osvetljen je i prozor pošte 20221 koja se sastoji od jedne prostorije u prizemlju. Onomad davno, tu je službovao poštar Stjepo Šuperak kojeg je znao svako a i on je znao sve o svakom.

Za razliku od svih tih svetala, feral (lučko svjetlo) na kraju mola sevao je oštro i kratko u ritmu od dve sekunde razmaka.

Na tri i po i više kilometara daleko, preko severozapadnog koločepskog rta Ratac i iznad njega, na više od 100 metara nad morem, u trećem planu blješti na kopnu Orašac kao neko veliko i gusto naselje. Vidi se i ravnomerno posejana jaka rasveta jadranske magistralne ceste. Tamo se povremeno pojavljuju i farovi retkih automobila u pokretu.

Meni je međutim pažnju privlačio jedan među-plan između prvog i drugog. Po sredini uvale usidreno je ili vezano za bove desetak jedrilica i drugih brodica (brodića) za uživanje. Sve imaju katarke i na vrhu jedno malo navigaciono signalno svetlo na akumulator (ili baterije), koje ostaje stalno upaljeno tokom noći kad je brod na sidru ili vezu. Tako sam imao, iz uvale u mraku, a u visini svojih očiju (sa gornje terase Zorkine kuće), jedno dodatno jato malih svetiljki.

Kako su se u mraku nevidljive brodice i jedrilice stalno ljuljuškale, te svetiljke su izgledale kao leteći svici u haotičnom rojenju. Sve je unaokolo bilo statično, samo su ti svici bili nesmireni. Nije bilo vetra i površina mora je bila glatka kao ulje. Pa ipak, nešto se kretalo i nečujno klatilo jarbole. Zurio sam u ta lelujava svetlanca i u sećanje mi je došla jedna slična noć bez vetra na mestu dvadesetak metara od moje sadašnje pozicije, ali od 17. avgusta 1978, dakle 44 godine ranije. U stvari bila je to drukčija noć, ali sam je zapamtio, čak i zapisao. Vraća mi se ponekad u sećanje, kad sam na morima i okeanima. I tako je krenulo…

U Kejptaunu, januara 2001, napisao sam tobože dalmatinskim čakavskim govorom [2], ove redove:

A punto vidih Južnega Atlantika, još dok se sbarkava s iniman fureštiman, omar smo se pripoznali, More i ja.
Jel More ti je ka duša. Veliko, kraja nima. Svak ga more vidit, a niko nezna ča je u nj.
I kad je kalmo, diše.
Ma koji je ki jema vlast nad plimon i osekon?

Disanje mirnog mora posmatrao sam i te davne noći isto sa Maćusa (južni krak klešta koja obuhvataju uvalu Donje Čelo). Bila je maina, deca su spavala a ja sam sišao do mora. Potpuna tišina, muzika je odavno prestala da svira u obližnjoj bašti Vila-Ruže i šum koraka poslednjih gostiju i odlazećeg osoblja prestao je da se čuje. Bez daška vetra, površina mora je bila potpuno tiha, ali se, oku neprimetno, diskretno dizala i spuštala. To su otkrivali talasići koji su u ritmu mog disanja, jedva čujno oblivali žala i peli se i spuštali uz obalsko kamenje.

Fenomen je u prozaičnim stručnim krugovima poznat kao težinski valovi. Nastaje kao posledica promena temperature vazduha nad morem, usled čega atmosfera nema na svim tačkama istu gusrinu – težinu kojom naleže na gipku površinu mora pa se ona ugiba odnosno izdiže. Ti dodiri, ti susreti Mora i Neba i Mora i Zemlje (kopna) prosto su pretovareni simbolikom koju osete i oni koji inače nisu skloni pitanjima duhovnosti i mističnim razmišljanjima o suštinama. A Mirču Elijada su naveli da morske obale identifikuje kao mesta najveće svetosti, gde se sve nerazumljivo oseća kao istina. Tamo se otkrivaju sve tajne.

Nije ta noć ni bila sasvim obična. U trenutku u kojem sam se bavio posmatranjem disanja mora, negde u blizini, ali za mene nečujan i nevidljiv u tami, Žan-Luj je zagazio s obale u vodu. Sledeće večeri zapisao sam da je „… prešao iz ljudi u more. More je vratilo ljudima njegovo telo, a dušu zadržalo.“

Nisam upoznao Žan-Luja, znali smo se samo iz viđenja i pozdravljali se prilikom mimoilaženja, kao što je i dan-danas običaj na otoku sa samo stotinak stanovnika u dva sela, a od kojih (stanovnika) većina muških nije tu jer plove. Plus još toliko gostiju na letovanju. Nismo se kupali na istoj plaži. Ja sam koristio dečije peščano ingalo, a Žan-Luj stenovitu nudističku obalu s druge strane Maćusa. Ime sam mu saznao nehotično, iz glasnih lokalnih ogovaranja u butegi kod Mare, gde je bio poznat kao Onij Francuz (ja sam bio Onij s djecom). Bio je sam-samcijat i drukčiji, a i stalo mu je bilo da to pokazuje. Koločep mu je valjda bilo mesto poslednjeg pokušaja da nađe ono što mu nedostaje. I što nije našao. Ili jeste.

More zove. Zvuči prilično zlokobno u ovom kontekstu. A zov mora je opasan i u drugim kontekstima. More zove zapravo je naslov jednog omladinskog romana [3] kojeg sam u odgovarajućem uzrastu čitao u čuvenoj ediciji Kadok. Knjiga počinje brodolomom na obalama Bretanje, u kome svi ginu, ali je nadalje roman više socijalno-sentimentalan nego avanturistički.

A gutao sam romantično-pustolovne istraživačko-moreplovačko-brodolomničko-gusarsko-ljudožderske romane Džeka Londona, Žila Verna, Edgara Alana Poa, Stivensona, Defoa i drugih klasika predratnih izdanja Kadoka, Plave ptice i Zlatne knjige, koji bi danas teško prošli kroz rešeto antirasizma. Da, i Čarlsa Dikensa, odnosno njegovu skoro nepoznatu novelu Kapetan Smjeli. Naročito nju. Možda su mi najzanimljiviji ipak bili non-fiction dnevnici s putovanja morima poput Kon-Tikija [4] ali pre toga onog Kapetana Kuka [5]. U gimnaziji sam čitao Ksenofontovu Anabazu [6], ne baš celu ali se sećam da sam učio lekcije unapred i odlazio u biblioteku iz radoznalosti da vidim šta je bilo dalje s Οἱ Μύριοι [7]. U takvu moju lektiru spadalo je i Darvinovo Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta [8]. Jeste, rastao sam u prirodoslovca od najmanjih nogu.

Nisam se razlikovao od svojih vršnjaka kojima je raspaljivao maštu stereotipni obrazac dečaka koji se mimo volje roditelja otiskuje na more ili nekim iznenadnim obrtom događaja dospeva na brod koji će ga odvesti nepoznatim putevima odrastanja. Svi smo u srcu nosili taj zov putovanja morem na kojem se sudbonosne odluke sprovode smelom promenom kursa broda uz pomoć Sunca i zvezda, busole i sekstanta. Tamo smo učili da gledamo ka horizontu, saznavali da se do najudaljenijih ciljeva stiže dugim i neizvesnim putovanjima. Ako si hrabar i jak.

I naravno, maštao sam da jednog dana imam svoj brod.

Ne bi to bio veliki brod. Naprotiv, skroman brodić kojim bih lutao po obalama i ostrvima jedinog mora koje sam zaista poznavao – Jadranskog. Mora na kojem sam svake godine provodio po 3–4 nedelje. Kada bismo se vozom približavali, moja sestra Miša i ja smo se, priljubljenih lica uz prljavo prozorsko staklo, takmičili ko će prvi, suprotno osmatraču na jarbolu, umesto „kopno na vidiku“, da uzvikne „More, more!“ Poput onih Ksenofontovih vojnika koji su kliktali Θάλαττα, θάλαττα!

Moram ipak da objasnim i kakav sam to, po pitanjima mora i brodova, dečak bio kao osnovac (četvorogodišnja osnovna škola). Na ovom blogu sam se već izjasnio kao onaj koji je porodično nasledio neizlečivu potrebu za izražavanjem pomoću crtanja (žvrljanja). Bilo čim, na bilo čemu i u bilo kojem trenutku. Između ostalog, strasno sam crtao brodove, naročito jedrenjake. Ne makarkakve brodove, nego tačno određene sa svim pojedinostima. Nacrtao sam stotine jedrenjaka, najčešće fregata, brikova i škuna koje vođene sigurnom rukom i bogatim iskustvom svojih kapetana brode po moru delimično razvijenih jedara. Raspolagao sam dovoljnom količinom uzora iz kućne biblioteke, a najviše sa ilustracija knjige koju takoreći nisam ispuštao – La Rusa. Ostala je bez korica, prvih i poslednjih strana, ali se nije raspala zahvaljujući knjigovezačkom majstorstvu. Bio je to Petit Larousse Illustré, jedno od prvih izdanja, najdeblja knjiga u kući (oko 1600 strana) iako džepnog formata! Ali s divnim ilustracijama u dubokoj štampi (gravirama). Crtanjem mnoštva jedrenjaka u detinjstvu nisam postao stručnjak za brodove ali sam stekao priličnu količinu informacija o njima. Držao sam to dečje znanje u sebi, pre svega zato što nisam imao nikog koga bi ono zanimalo.

Na početku jedne školske godine, na času crtanja dobili smo temu „Gde sam proveo raspust“ ili tako nekako. Moja porodica je te godine letovala u Veloj Luci na Korčuli, a poveli smo i Dašu, drugaricu moje starije sestre. Imao sam osam godina, bio sam bez društva i nije me zanimalo da se samo kupam i sunčam na plaži niti sam u tom uzrastu išta očekivao od večernjih provoda. Najviše vremena provodio sam u pecanju, skupljanju rakova, morskih ježeva, školjki i lovu hobotnica i ostalih mekušaca. Muvao sam se oko barki, gledao kako se brodovi i čamci pituraju i popravljaju na škveru i grade u malom brodogradilištu. U dane bez meseca ispraćao sam ribare koji su predveče izlazili iz dubokog zaliva u nekoliko povorki povezanih ribarskih čamaca koje je vukla jedna ribarica, drveni motorni ribarski brod uzdignutog pramca i s dizalicom i vitlom za izvlačenje mreže plivarice. U noćima pomrčine gledao sam ih kao niz svetiljki na pučini jer su svićama (petro-gasnim feralima) mamili ribu da se okupi pre nego što zatvore mrežu. Inače sam se vrzmao oko fabrike konzervi neopisivog zadaha. I zurio sam stalno u brodove koji su dolazili, odlazili ili samo prolazili. Nisam tada još ni bio čuo za Shipspotting.

U to vreme redovne obalske linije držali su beli putnički parobrodi od kojih se po imenu sećam samo „Šipana“ koga sam izdaleka umeo da prepoznam po silueti na kojoj iznad donje krmene palube nije bilo gornje. Tada su tek počeli da se grade moderniji motorni brodovi, najpre Pesnici („Nazor“, „Njegoš“, „Cankar“, „Aleksa Šantić“, „Vuk Karadžić“ i „Kosta Racin“) a kasnije i Gradovi („Osijek“, „Maribor“, „Mostar“ i „Novi Sad“, vidi još u: M. Žuvić, Jadrolinija – prvih 70 godina – brodovi i sudbine od 1947, Rijeka 2017). Lokalni teretni prevoz obavljan je drvenim brodovima, prerađenim jedrenjacima s jednim ili dva jarbola i ugrađenim motorima, koje smo obično pogrešno sve zvali trabakulama. Kasnije su ti brodovi nadgrađivani i unakaživani za grupna turistička krstarenja sa usiljenim zabavama (Fish-picnic) u dotad mirnim dragama i po obližnjim otočićima.

Na onom času crtanja naslikao sam Velu Luku, mali deo nje, ali iz ptičje, recimo galebije, perspektive. Tako sam dobio više prostora da nacrtam karakteristične pojedinosti. Glavni, centralni motiv slike je međutim jedan beli drveni brod s dva jarbola i on zauzima najveći deo lista iz bloka za crtanje br. 3. Nekoliko godina kasnije, od svog najboljeg druga, beogradskog Splićanina Rece koji je bio hodajuća Pomorska enciklopedija u 8 tomova, saznao sam da se taj tip broda zove pelig. Ovaj svoj velalučki pelig, bar prema slici, zatekao sam u prilično autentičnom stanju. Verujem da mu je već bio ugrađen dizel-motor, ali s prove nije skinut kosnik, pramčana statva je elegantno kosa (pelig je brz brod) i na palubi nije nadgrađena kormilarska kućica. Sošno jedro na prednjem jarbolu je spušteno i smotano, a na zadnjem jarbolu je ostalo podignuto. Tradicionalno je narandžasto, visi ravno vezano ali ga neki podnevni povetarac u zavetrini zaklonjene luke ipak malo nadima. Posada se ne vidi. Izbor centralnog motiva školskog crteža, na brzinu i prilično aljkavo obojenog akvarelom, govori da sam verovatno sebe zamišljao kao deo posade tog peliga.

Nastavio sam da na letovanjima pomno zagledam drvene lađe i merkam kandidate za svoj izabrani tip broda za pustolovine jednog morem zaluđenog žabara [9] na pragu adolescencije. Kad sam posle četvrtog osnovne krenuo u Klasičnu gimnaziju, dobio sam već pominjanu knjižicu Kapetan Smjeli Čarlsa Dikensa u hrvatskom prevodu Stjepana Krešića i izdanju zagrebačke Mladosti iz 1951. Ja sam tu priču čitao kao vrhunski duhovitu parodiju na petparačku i nepetparačku literaturu o gusarskim podvizima, ali je izdavač u uslovima ideološki uokvirenog mladog marksističkog društva imao potrebu da na klapnama omota naglasi da Dikens u stvari kritikuje eksploataciju dečjeg rada u rudnicima i fabrikama (što se u noveli uopšte ne pominje) a naročito okrutnosti tadašnjeg obrazovnog sistema (što se pominje, ali nije ni u kakvoj vezi s prethodnim jer se siromašna deca u rudnicima i nisu školovala). Svejedno knjiga mi je bila omiljena (a i sad je). Značenja hrvatskih reči ponekad sam morao pogađati po smislu (samokres, blagovati, osupnuti itd) ali mi jezičke razlike nisu kvarile zadovoljstvo čitanja.

Kao taze klasičaru, bila mi je privlačna uloga profesora latinskog kao glavnog negativca. Naime, zbog uvrede koju mu je naneo zli profa, ponosni devetogodišnji Robin Retfort napušta školu i odlazi da se bavi gusarskim zanatom pod proslavljenim imenom Kapetan Smjeli [10]. Knjižicu je modernistički genijalno ilustrovao Robert Stjuart Šerifs, ondašnji poznati karikaturista i crtač stripova. Koji je naravno majstorski crtao i brodove.

Otada sam crtao na stotine brodova i kolebao se između trabakula, bracera i peliga, a svojim lađama nadevao sam i zvučna imena. Na Rabu 1962. video sam jednu belu braceru nedostojno prerađenu u salbunar, brod za vađenje peska s dna mora i njegov transport. Imala je dizalice i kašike za zahvatanje peska, bila je u jadnom stanju ali bi se dala doterati kad bi bila moja. Dopala mi se njena prava, vertikalna pramčana statva i đardinijera – drvena balustrada na krmenom delu. Imala je već pokrivenu kormilarnicu koju bih proširio u zapovedničku kabinu sa kujnicom i kupatilom. Nazvao sam je Sterna što je naučni naziv za rod morskih lasta ili čigri. To je bio moj konačni izbor. Zamišljao sam i crtao Sternu još dve godine. Ali je nikad nisam imao. Šapuće mi Ceo La nešto otrcano o uživanju bez posedovanja. Ko još njega sluša.

Svoju poslednju Sternu nacrtao sam 1964, kao student. Pokušavala je da se s jednim sošnim i dva letna jedra izvuče iz jakog juga.

Vetar je počeo da duva i na terasi Zorkine kuće. Svici su se uznemirili, a sve brodice su se prestrojile pramcem prema severozapadu. Zahladnelo je pa sam ustao i ušao sa terase u apartman da uzmem nešto da obučem. Soba je mirisala na sveže lovorove grančice ubrane prethodnog dana pored staze između Gornjeg i Donjeg Čela. Ponovo sam seo na istu pletenu stolicu na terasi. Još uvek se nije zabelelo na istoku. Ali je onaj lovor prekinuo flešbekove iz davne mladosti i misli mi usmerio na jedno moje jučeranje putovanje kroz vreme. Otvaralo mi se prvo sećanje na nova, sveža iskustva.

Od Zorkine kuće na Maćusu do velikog mola u onom drugom selu Gornjem Čelu ima peške preko 2,5 km. Prethodnog (noći koju opisujem) dana, stazom ka tom istočnom koločepskom naselju krenuo sam sa Oljom u topografski kratko ali vremenski zamašno putovanje kroz svoje decenije, pa i vekove, čak i milenijume. Doduše, ne mogu baš sve te vekove da svojatam, ali imam pravo da govorim o svojim iskustvima i sa stolećima o kojima znam samo po opipljivim tragovima kontinuiteta.

Prvo smo, penjući se stazom strmom i sa mnogo stepenica, otišli do kuće Ane i pokojnog Emilija Svilokosa, Donje Čelo 53, one u kojoj smo najčešće odsedali u vreme kad smo leta redovno provodili s decom na Kalamoti [11]. Ponekad poverujemo da smo se pripremili za neki događaj, susret ili rastanak, a kad on dođe, vidimo da baš i nismo. Zakoračismo na veliku terasu ispred kuće, sa baštenskim stolovima i stolicama. Osećali smo se kao da smo se vratili kući posle velikog puta i dugog odsustvovanja. Čak smo i posedali na svoja omiljena mesta, ona od pre 30 godina. Bili smo to isti mi, na istoj terasi, iste kuće. Iznad cele terase je i dalje bila ista odrina (pergola) sa starom vinovom lozom, ponekad i sa vrežama čudesnih visećih tikava čiji su plodovi gotovo na naše oči rasli u dužinu, dnevno i po 30 centimetara! A po odrini su uveče trčkali miši [12] i grickali prva sazrela zrna grožđa.

U kući međutim sad nije bilo nikog, ni gostiju ni domaćina. Listovi ionako proređene loze počeli su da venu usled nezalivanja. Sunce je prolazilo kroz odrinu kao kroz pocepanu, rashodovanu ratnu maskirnu (kamuflažnu) mrežu i rastakalo na parčiće sve oblike i siluete predmeta i osoba na terasi. Na delove koji se mogu ponovo sastaviti na isti ali i na drukčiji način. Čudesni trenutak u kome je bila moguća rekombinacija u prostoru i vremenu. A samo vreme cimalo se napred-nazad dok smo ćuteći nepomično sedeli na toj opet našoj terasi.

Čarobne tikve. Koločep jula 1982.

I cveće po saksijama je sve bilo davno precvetalo, uvelo i osušeno. Osim otpornih hortenzija koje su se još držale. Palo mi je u oči i da nema više granate mendule s istočne strane kuće, na koju su sletale onolike ptice. Na ulaznim stepenicama postavljeni su gelenderi obojeni belo. Nova je međutim bila i česma u bašti. U ono vreme, Koločep nije imao vodovod ni dovoljno svoje vode. Na najnižoj tački, kod Ingala, bila su dva-tri puća (bunara) čija je voda često bila slankasta od mora. Jedina nama dostupna voda bila je ona u kućnoj gustjerni koja se punila kišnicom s krova. Vodu smo koristili štedljivo, a upotrebljenom smo zalivali cveće, lozu i malu baštu. Sušnih godina, u luku je uplovljavao peniša vodonosac, pomoćni brod Jugoslovenske ratne mornarice [13]. Mornari su do svake kuće dovlačili debela, stotinama metara dugačka platnena creva koja su prskala na sve strane ali punila cisterne. U međuvremenu, dovedena je voda sa kopna na Kalamotu. To je bila ogromna promena koju sam odmah registrovao.

Nismo imali ključ od kuće, a ja sam uzalud pokušavao da buljeći kroz okno ulaznih vrata proverim da li se još uvek na zidu antrea nalazi velika i prastara uramljena oleografija na papirnoj podlozi koja prikazuje izlazak ogromnog crvenog Sunca iza morske obale i par raskinutih ropskih okova. Na slici su levo dvožične gusle a preko celog neba je ispisan deo prve strofe „Zora puca bit će dana!“ – refren (i naslov) Preradovićeve pesme u oči mladog lieta godine 1844. za pervi list Zore Dalmatinske. Citirao sam već na ovom blogu (Vranjina) tog meni omiljenog austrijskog generala i najvećeg hrvatskog romantičarskog pjesnika koji je istovremeno bio i Srbin i Hrvat. Javno je izazivao na duel onog koji bi mu to spočitnuo [14]. Pitao sam Anu Svilokos o poreklu te slike, znala je samo da mi kaže da je tu oduvjek, te da ju je nasledila sa kućom svog poočima Svilokosa. Od dnevne svetlosti slika je bledela, crveni pigment slova i sunca je nestao pa se stihovi danas jedva još mogu pročitati.

Žice same zaigraše
Na guslama dieda mòga,
Zaigraše iz tihana:
      Zora puca, bit će dana!

Kad god se pomene Petar Preradović setim se jednog šaljivog i tužnog letovanja u Podgori 1958. Te godine je umrla moja mama Jelisaveta. Da mi pomogne, pozvala me je porodica Popović da nedelju dana provedem s njima na moru, i ja sam prihvatio. Imao sam tad 13 godina. U stvari bili su me pozvali roditelji Cece, moje drugarice iz razreda u Klasičnoj gimnaziji i moje prve zvanične ljubavi. Kad kažem zvanične, to znači da smo se zabavljali sa znanjem i s odobrenjem njenih roditelja. Bio sam im predstavljen u njihovoj kući u Dobračinoj, gde su me primili i razgovarali sa mnom kao s odraslim, a imao sam tad 12 godina. S druge strane, ja nisam ni dobio priliku da obavestim svoje roditelje – imali su da se bave težim temama. Ceca je bila talentovana za muziku i matematiku, a posle velike mature u Klasičnoj gimnaziji upisala se 1963. na Građevinski fakultet, zajedno s još troje iz našeg razreda.

Cecin otac, inženjer elektrotehnike i predavač na univerzitetu, Konstantin Popović zvani Koča, bio je u Podgori ozbiljan i pritom iznenađujuće duhovit i zabavan čovek. Njegove šale su izazivale nezadrživ smeh a bile su neagresivne i nepodrugljive. Između ostalog naučio me je starodukljanskom jeziku koji pamtim i danas i sve češće u sebi ponavljam molitvu Starih Dukljana Uže bonje uli minje, uvajme čunje udala bunje [15].

Gospodin Koča me je naročito impresionirao pričajući mi Potresni prikaz potonuća prekookeanskog putničkog parobroda „Petar Preradović Prvi“. Sedeli smo uveče na rivi i gledali brodove i barke a on je najmanje deset minuta opisivao taj dramatični događaj koristeći isključivo reči koje počinju slovom p. Uvučen u neočekivanu razonodu, pokušavao sam da se umešam ubacivanjem sopstvenih dodataka. Prekaljeni pomorac potpalubni pomoćni pobočnik, pripadnik prve prepodnevne posadne postave Pasko Pržulica plaho pristupi pa promuklo povika: Potporučniče Popoviću, pod pritiskom pregrejane pare puk’o parni pipak! [16]

Sa naše stare koločepske terase, iako se nalazi visoko iznad luke, ne pruža se neki naročiti pogled. Krovovi kuća i krošnje drveća zaklanjaju vidik. Okolni zvuci naselja ne dopiru do nje ni u punoj sezoni. Tiho je, ako ne računamo cvrčke koji se nikad i ne računaju u buku već u tišinu gluvog letnjeg mediteranskog podneva. Ponekad sa betonirane staze za Gornje Čelo dopru odmereni udari kopita nekog magarca sa samarom. Ili kratak letnji cvrkut grmuše sa badema. Noću se međutim oglašavaju buljine svojim dvosložnim u-hu. Čopić bi napisao „A sova huknu svoj ratni zov: Drž’te se, miši, počinje lov!“ Oni debeli miši koji skakuću po pergoli.

Sve glasove morali smo donositi i svu buku praviti mi sami, gosti kuće Ane i Emilija Svilokosa. Obično nas je bilo sedmoro od čega četvoro dece. Tu smo primali i svoje goste. A kad je rođendan nekom našem detetu, bivalo nas je i po dvadesetak. Na toj istoj terasi pod pergolom, na kojoj je sad sedelo samo dvoje ljudi bogatih sećanjima. Ajdemo dalje – reče Olja pošto je malo raščistila opalo lozovo lišće i zalila lozu i osušeno cveće u saksijama. I mi ćutke krenusmo dalje. Kad smo sišli niz stepenice na put, oboje se osvrnusmo, ali se terasa više nije videla.

Đurin osmi rođendan. Torta u obliku oktopoda, Koločep jula 1984.

Na terasi Zorkine kuće, zadubljen u sećanja na prethodni dan, prethodne desetine godina i prethodni vek, umalo da propustim zoru koju sam bio rešio da čekam. Svitalo je. Istočno nebo bilo je potpuno zatvoreno niskim, teškim i tamnim oblacima. Bit’ će dana ali se sunce nije videlo. Ako bura okrene na jugo, pašće kiša.

Uskoro sledi nastavak „Koločep nekoć i sad„.

[1] Niko na Koločepu, kao ni u Dubrovniku i okolini ne kaže Dubrovnik, nego Grad. Svi ostali gradovi imaju svoje ime.

[2] Za lektorske ispravke zahvaljujem beogradskoj Splićanki gospođi Smilji Pomorišac.

[3] Ž[osefin]. Kolomb: More zove. Kadok – Klasična dela omladinske književnosti, Izdavačka knjižarnica Radomira D. Ćukovića, Beograd [bez godine izdanja, verovatno 1939]. Originalni naslov je Hervé Plémeur, Herve Plemer u prevodu Zore Karalić, što je ime glavnog junaka. Takav naslov ne bi privukao čitaoce u Kraljevini Jugoslaviji, pa je valjda iz tih razloga u srpskom izdanju promenjen.

[4] Thor Heyerdahl: Na splavi preko Tihog oceana. Zanimljiva biblioteka, Novo pokoljenje, Zagreb 1951. Preveo na hrvatski Petar Mardešić.

[5] James Cook: Putovanja oko svijeta. Novo pokoljenje, Zagreb 1950.

[6] Matica hrvatska, Zagreb 1899. Preveli i bilješkama popratili Stjepan Senc i Martin Kuzmić.

[7] Njih deset hiljada.

[8] Novo pokoljenje, Zagreb 1949. Prevod na hrvatski: Karla Kunc i Stanko Miholić.

[[9] U Dalmaciji: onaj koji je s kopna i/ili rijeke i ne poznaje more.

[10] u originalu Boldheart.

[11] Iako je današnji zvanični naziv ostrva Koločep, sami meštani ga zovu Kalamota, a sebe Kalamotezima. U svim starim dokumentima i na mapama Koločep je uvek Calamot(t)a, od grčke reči καλαμωτή, „Trsteno“. Trska je ranije gusto rasla u dnu uvale Donjeg Čela, a sada se mogu videti samo ostaci. O etimologiji oficijelnog naziva otoka nisam našao ništa pouzdano. Okoločep je narodni naziv za otrovnu mandragoru i još neke vrste biljaka (Centaurea calcitrapa).

[12] Tako ih je zvala Ana Svilokos, a u stvari su bili crni pacovi (Rattus rattus), pantagane u nekim delovima Dalmacije.

[13] Ispred broja nosio je oznaku PV. Naziv peniša se koristio u muškom rodu (kao Siniša) iako je to izvorno francuska reč ženskog roda (la péniche).

[14] „Hrvat ili Srbin“. Djela Petra Preradovića. I. knjiga. Prvo i potpuno izdanje. Zagreb 1918: Naklada Dr. Branka Vodnika.

[15] Bože mili, čuvaj me budala.

[16] pipak = zaporni ventil.

Prag je umeo da stane na onu tačku na kojoj postoji samo jedna strana sveta. Video sam ga 2012. u zamahu 21. veka i sa istovremenom restauracijom ne samo nacionalnog romantizma 19. nego i slavom i ponosom nekoliko prethodnih vekova. Doduše, ja sam uspevao da vidim samo ono što je pokazano spolja. Pa sam to i zagledao. Naročito pojedinosti. Na primer ptice.

Od gotike do jugendštila, pa i kasnije, Prag je ukrašavao fasade svojih zdanja alegoričnim i nealegoričnim skulpturama, reljefima, medaljonima, svakojakim trodimenzionalnim ukrasima i znacima, slikama, slikanim dekoracijama, slikama reljefa (trompe l’oeil), vitražima, natpisima, firmama, ukrasima od kovanog gvožđa i zlata, kupolama, tornjevima i šiljastim tornjićima, atikama i svakojakim drugim dodacima. Do prenatrpanosti. Kao u strahu od praznog prostora. Neki od tih dodataka su trijumfalni, poučno-pobožni, patriotsko-pobuđujući, nacionalno-romantistički, spomenički, čas ozbiljne čas trivijalne simbolike ili naracije.

Česte su i šaljive dosetke, ne baš uvek visokih kriterijuma humora, u maniru duha nemačko-srednjeevropskih slobodnih univerzitetskih gradova. Upućena je sva ta silna dekoracija ulici, privlači pogled, doziva, zaustavlja prolaznika, trudi se da ga zadivii ili obavesti. Ili bar da razonodi. Danas bi se reklo da traži komunikaciju.

Pre 17. veka kuće u praškim ulicma nisu bile numerisane pa su ih vlasnici obeležavali znacima i slikama, reljefima ili figurama, odnosno pamtljivim piktografskim adresama. Na ovom blogu sam već pominjao Kuću triju ruža. Često je znak u vezi sa gazdinim prezimenom ili zanimanjem, pa je ujedno bio i poslovna firma, logotip. Pogotovo kad je reč o gostioničarima. Nije to naravno praški ekskluzivitet. Imaju to i drugi gradovi, pa i Beograd. Doskora, kad hoćete da nekoga uputite na neku adresu kažete na primer – to ti je između Zelenog venca i Zlatnog burenceta.

Ne znam je li ko već popisao sve prikaze ptica po praškim zgradama. Ja sam ih primećivao na svakom koraku. Bilo je i iznenađenja. Ko bi na primer očekivao da na prozoru svog stana u Starom Gradu zatekne dva gladna lešinara – beloglava supa koji s neskrivenom nadom zaviruju unutra?

Najzagonetniji mi je ipak bio par vodomara u medaljonima okruženim peškirima vezanim dole u čvor na veličanstvenoj gotskoj Starogradskoj kuli Karlovog mosta iz 14. veka! Vodomar je malecka šarena ptica dugog kljuna, koja se baca u vodu i hvata sitnu ribu pljuckavicu. Vezani peškir je bio znak berberskog esnafa, što me je dodatno zbunilo. Na kraju sam našao da je sve zajedno sa vodomarom bilo simbol Vaclava Četvrtog, sina-prestolonaslednika cara Karla Četvrtog koji je naručio most od tadašnjeg slavnog nemačkog arhitekte i skulptora Petera od Geminda alijas Petra Parlera. Vodomar navodno štiti od nepogoda i utiče na umnožavanje skrivenog blaga.

Čaplje su takođe popularne na praškim palatama, iako su orlovi prvaci omiljenosti. Po živopisnosti odskače međutim par roda živopisan na fasadnom zidu neorenesansne kuće na Starogradskom trgu, s velikim zidnim slikama u jugenštilu i svakojakim natpisima na fasadi. Po narudžbi knjžara i izdavača Štorha (Storch) 1897. tu kuću su projektovali B. Ohman i R. Krieghammer.

Slika roda je panoramska i prikazuje jednu u niskom letu iznad obale jezera obrasle rogozom, pred sletanje kraj druge koja mirno stoji. U pozadini je predeo kojim dominira kula s nazubljenim kruništem na bregu.

Visoko je taj moleraj u obliku trake ispod prozora mansarde. Može da promakne pažnji prolaznika koju usisava niže postavljena ali monumentalna i ljupka, preko tri metra visoka slika oklopljenog Svetog Vaclava kao Vojvode Čeških zemalja. Dolazi na debelom belom konju, sa kopljem i krstaš-barjakom. Ima na toj fasadi i poučnih domoljubivih poruka i deviza, poput jedne na zapetljanoj dugačkoj pantljici na erkeru, a koja, neobičnom antitezom, kaže da je ovde, kod kuće, lepši okrajak hleba nego u tuđini cela krava. Ali zašto su i rode na toj kući? Pa zato što se vlasnik preziva Rodić, jer se na nemačkom roda kaže der Storch!

Ali kad sam iznad ulaznih vrata u Kremencovoj 15 u Novom gradu (a ta je podela na Stari i Novi grad u Pragu iz 14. veka) video znak sa tri kosa po kojem je kuća i poznata kao kuća U tří kosů, znao sam da sam našao svog favorita. Svaki od trojice mužjaka kosova je u drukčijem položaju. Stoje na dvema recimo lipovim granama, ali simboliku tog živahnog znaka nisam nikad otkrio.

Posebno su mi bila zanimljiva „Tri noja“ na jednoj renesansnoj kući na Dražičaninovom trgu u Malom gradu. Na zidu samog levog ćoška prvo sam primetio ukrasno uramljeni prostor koji je bio oslikan, ali je izbledeo i uflekan tako da su se razaznavala samo sivkasta nojeva pera. Ispod je pisalo, neosveženim rimskim slovima sa serifama (ali ne goticom!) FEDERSCHMVCKE. To znači perjanice, ukrasi od perja. Na nemačkom.

I to je bila jedina kuća koju sam tad video u Pragu a na kojoj je sačuvan natpis na nemačkom! Ostali nemački natpisi gotovo da su nestali, a moralo ih je biti na sve strane jer je Češka pod Habzburzima bila germanizovana, toliko da su knjige na češkom bile povremeno masovno spaljivane. Ne samo da je u Pragu krajem 19. i početkom 20. veka većina dnevnih novina izlazila na nemačkom već su i nemačkigovoreći Jevreji imali više svojih listova. I Franc Kafka, jedan od najvećih čeških literata, u kući je govorio nemački, završio nemačke škole i pisao svoja dela na nemačkom. Nemci su 1946. prognani iz Praga (kao i iz cele Češke, blizu tri miliona njih) a oni koji su ostali asimilovani su i prestali da govore nemački. Nisam se dalje raspitivao o razlozima ili pobudama tog nojevskog izuzetka ili nemara u jezičkoj higijeni natpisa na praškim kućama. Zahvaljujući kojem je opstala firma Federschmucke.

Naknadno, 3. januara 2023. sin Filip mi je poslao fotografiju s vešću da je otkrio još jedan neizbrisan ili neprefarban nemački, tačnije bilingvalan nemačko-češki natpis sa jedne kuće u Malom gradu: tablu s nazivom Petocrkvanske (danas Skupštinske) ulice. Sad znamo da su u Pragu očuvana bar dva takva natpisa.

A u sredini one perjarske fasade je izbledela freska koja prikazuje tri noja ružičastih vratova i nogu, u živom pokretu, svaki u drukčijem. A na desnom kraju je natpis PERZYSSMVKYRZ, koji na češkom znači isto što i onaj nemački. Napisan je naravno nemačkom transkripcijom koju su Česi koristili sve do 19. veka. Zdanje je poznato kao „Kuća kod tri noja“ (U tří pštrosů) a sagradio ju je, i freske naručio Jan Fuhs (Fuchs), carski liferant nojevog perja s kraja 16. veka[1].

Varate se ako ste pomislili da ovoliko pišem o pticama zato što sam se celog života samo pticama bavio. Ne, opisujem ono što sam video da je Pražanima zanimljivo ili važno da drugima pokažu. Uostalom nisam samo tice gledao. Primećivao sam i ribe. Na primer Plavu štuku (U modré Štiky) u Karlovoj ulici u Starom gradu. Kafana pod tim imenom je među najstarijim u Pragu. Posle one kod Tri noja, za koju kažu da je prva u kojoj se služila kafa. A neke su kafane i gostionice u Pragu zanimljivih imena i firmi, a ponekad i hrane i atmosfere.

U mom detinjstvu Beograd je bio nezvanično podeljen na krajeve. Nismo pitali – iz koje si opštine ili iz koje si četvrti (kvarta)? Nego iz kog si kraja? Krajevi nisu imali svoje oficijelne nazive, osim Vračara i Palilule po kojima su imenovane današnje opštine mnogo većih površina. Mnogi od tih krajeva zvali su se po kafanama. Kod Slavije, kod Mostara, kod Londona, kod Banije. U vreme kad sam u nju išao, Klasična gimnazija se nalazila kod Kikevca. Tako se i kraj oko jedne zvezdaste šestokrake raskrsnice zvao Kod Sedam Švaba. Jedan takoreći mali Etoal na dunavskoj padini. Od ulica glavna se zvala Vidinska (danas Džordža Vašingtona) jer se njome kroz Vidin-kapiju iz grada izlazilo na put za Vidin. Vidin-kapija se nalazila preko 700 metara severozapadnije od raskrsnice Kod Sedam Švaba. Na tom mestu je 2004. Karić-fondacija postavila spomen-ploču na zgradu Prve beogradske gimnazije u Dušanovoj.

Do pred Drugi svetski rat, u prizemnoj kući iz 19. veka, koju je posedovao književnik Jovan Ilić (stanovao je u svojoj boljoj kući preko puta) na uglu današnjih ulica Hilendarske (došljaci kažu ispravno: Hilandarska) i Džordža Vašingtona, bila je kafana Kod Sedam Švaba. Ceo kraj se, tipično za Beograd, zvao po njoj. I u svojoj porodici sam slušao da je neko stanovao, ako se ide Dvojkom, odmah kad se prođe Sedam Švaba, iako te kafane tamo odavno više nije bilo. Posleratni novinari koji su pisali o starim beogradskim kafanama oslanjajući se na kafanske priče kažu da je imenu kumovao Đura Jakšić i da je nazvana po sedmorici švapskih majstora koji su radili na gradilištu obližnje Vojne bolnice i bili česti gosti te kafane. A još netačniju priču objavio je jedan predratni novinar, o nekakvoj sedmorici švapskih lađara koji su sa Dunava neuređenom blatnjavom Jalijom dolazili peške kilometar i po. Što se tiče Đure Jakšića, moguće je da je namalao sliku iznad ulaza u kafanu. „Na firmi je bilo naslikano sedam Švaba kako hrabro napadaju jednog zeca.“[2] Kad je prizemljuša srušena, posle rata je izgrađena socijalističko-modernistička višespratnica sa lokalom za državnu kafanu u prizemlju. Umesto starog imena, nazvana je Vidin-kapija jer je neko pogrešno mislio da je to mesto nekadašnjeg ulaza u beogradsku varoš u šancu. Sad je tamo nešto treće.

Slika kako sedam prestravljenih Švaba jednim dugačkim kopljem, kojeg drže sva sedmorica, napadaju strašno čudovište, a ispostavlja se da je obični zec, poznata je ilustracija bajke braće Grim. Koja je opet obrada nemačke srednjevekovne šaljive narodne priče. Nikako da me nasmeje takva vrsta štiva. U toj skaski su se prvi put pojavile grabulje skrivene u travi koje tresnu po nosu onog ko nagazi na njene zupce. Kulminacija grubog humora je na samom kraju kad se sva sedmorica glupih Švaba udavi u blatnjavoj reci. Rugalačka priča iz nemačkih gradova u kojoj se Švabe pojavljuju kao hvalisavi glupaci. Lažno se junače, govore nerazumljivim dijalektom, pogrešno čuju ono što im se kaže i ne poznaju uhodana pravila ponašanja. Podsetila me je na Držićevu Novelu od Stanca iz slične epohe. Švaba i u nemačkom može da ima pogrdno značenje, kao i kod nas.

Ipak, ili baš zato, priča o Sedam Švaba je postala popularna širom nemačkih i srednjeevropskih zemalja, a zahvaljujući braći Grim, i širom sveta. Osim među beogradskim novinarima koji za nju nisu čuli. Nema valjda većeg grada u Nemačkoj i Austriji u kojem se bar jedan Gasthaus ne zove Zu den sieben Schwaben. A još uvek postoji krčma U sedmi Švábů i u Pragu. Silazeći 2012. sa Hradčana niz Nerudovu u Malom gradu, spazio sam je na ćošku s Janskim Vrškom. U stvari, prvo mi je pažnju privukao kartonski bradati krčmar u oklopu, u prirodnoj veličini, koji u ruci drži tablu na kojoj piše da tu pivo košta 29 kruna. Postavljen je na stepenice koje vode ka donjem delu Janskog Vrška. Tek posle video sam da mu iznad glave visi kratak crveni barjak sa prepunom kriglom i češkom imenom krčme ispisanim goticom. Krčma je navodno na tom mestu od 15. veka.

Zadovoljan otkrićem, produžio sam dalje. Bila je to gostionica za turiste sa večernjim programom koji dočarava srednjevekovnu krčmu. Setio sam se i derviša koji se vrte u verskom transu u okviru tačke programa u carigradskim restoranima. Turisti žvaću, srču i gledaju. Nemam tu zamerke. Krčmari žive od pružanja raznovrsnih i zanimljivih usluga gostima.

O nekim od egzotičnih praških restorana već sam pisao. Od jela u klasičnim restoranima pomenuću zanimljive varijacije industrijskih sireva tipa kamamber čiji se ukus i miris obogaćuju začinima, dodacima, pečenjem ili prženjem i serviraju s prelivima. To je gotovo obavezno svuda na meniju. A prvi put sam probao onomad u Bratislavi.

Otkriće za mene je međutim bila torta medovník sa puno tankih kora od oraha s medom. Između kora su naizmenično dve vrste fila. Torta je suvkasta i donekle hrskava. Ima prepoznatljiv i ukus i miris i konzistenciju. Pražani medovnik ne prave kod kuće, to je tipična kupovna torta. Iako se reklamira kao staročeški kolač, postao je popularan pre 20-30 godina tako da se otad masovno proizvodi. Dodatni zaplet daje činjenica da je vrlo slična torta nastala u 19. veku na ruskom dvoru pod imenom медовик. I tamo je omiljena i slavna. Svejedno, medovnik koji sam jeo u jednoj bašti na Hradčanima, bio je izvrstan.

Hteo sam svom kumu Reci, pivopiji, da iz Praga donesem na poklon burence češkog piva. Pa sam sina Filipa, kao lokalnog konoasera pitao koje je najbolje? Kratko je odgovorio – sva su dobra. I zaista razlike među češkim pivima nisu u kvalitetu. Promene međutim postoje u načinu pijenja češkog piva. To mi je takođe objasnio Filip, moj glavni savetnik i recenzent ovog teksta. I sam sam, već odavno u Beogradu, sa užasom primetio da sve više ljudi koje poznajem traži pivo bez pene i da mi kelneri, ne pitajući me, sipaju pivo polako, uz zid čaše, da se slučajno ne napravi mehurić. Ima i onih mojih poznanika koji traže nehlađeno pivo (lager). Kao, imaju osetljivo grlo. U osetljivo grlo ide mlak čaj, a ne mlako pivo! Pilznerska piva moraju da budu jako hladna, 3–5°C. Inače izgube sve od ukusa i mirisa. Zato se ispijaju brzo, pre nego što počnu da se greju od spoljašnje temperature. Ne mogu da se satima pijuckaju. Krigle (staklene, keramičke ili kalajne) imaju debele zidove i dršku radi temperaturne izolacije. Ponegde se krigle rashlađuju pre serviranja. Kod Glarakijevih iz Glika Nera bio sam poslužen pivom iz krigle koja je imala duple zidove, a između je bila ona tečnost koja se ne mrzne i zadržava dugo hladnoću. O pivu iz gajbe, koje se pije iz flaše, mislim sve najgore. Kao i o onom iz limenke izvađene iz džepa.

I u Pragu su se promenili način i mesto pijenja piva. Tradicionalne pivnice nestaju, pretvaraju se u nešto drugo, modernije i udobnije individualizovanom gostu. A pogotovo milionima stranih turista. Turisti nerado (ili nikad) ulaze u prave pivnice u kojima moraju da sede na klupama za dugačkim stolovima zajedno sa bučno razveseljenim nepoznatim osobama, da jedu jaku, masnu hranu sirovih mirisa (čuvene svinjske kolenice s kiselim kupusom), sede u zagušljivoj prostoriji i da bez prestanka piju pivo iz velikih krigli. Kelneri neverovatnom brzinom donose nove krigle i odnose nedopijene, jer smatraju da se ono što niste popili već zagrejalo i izvetrelo i da više nije za ljudsku upotrebu. Ili pijte pivo brzo i mnogo ili nemojte ići u pivnicu.

Jedna od poslednjih klasičnih praških pivnica je ona čuvena, ili najčuvenija, Kod Crnog vola (U Černého vola). U leto 2012. samo smo je posetili, u okviru hodočašća. Bilo je rano i bila je još prazna. Nalazi se na Hradčanima, na Loretanskom trgu i otvorena je 1965. Tamo se sad toči pivo Kozel (na srpskom jarac). Osobenost ove pivnice je u tome što deo prihoda od svakog popijenog piva ide za obližnju Muzičku školu Jaroslava Ježka za slepu i slabovidu decu. U tom lokalu je međutim prva gostionica registrovana još 1726. i otad je bila otvarana i zatvarana u više navrata. U 19. veku zvala se Kod Zlatnog vola. Kroz istoriju, u tom lokalu je bilo mnogo javnih i tajnih sastanaka za češku istoriju značajnih ličnosti.

Loretanski trg nazvan je po Loretu, gradiću u Italiji. Tamo se čuva Bogorodičina kuća iz Nazareta, koja je čudom božjim doplovila u Jadransko more i preneta je u Loreto gde je postala čuveno u katoličkom svetu mesto hodočašća. Današnji Česi su procentualno najateističkija nacija u Evropi. Valjda su, posle toliko verskih i versko-građanskih ratova kroz istoriju, izgustirali svaku varijantu vere. Međutim, u prvoj polovini 17. veka katolička carska kruna je, nadajući se da će i time moći da učvrsti rimsku katoličku religiju i da je lakše propagira, naručila repliku loretanske Bogorodičine kuće visoko gore na brdu i tvrđavi Hradčani. Oko nje su nicali manastiri, barokne crkve, kapele i prihvatilišta za hodočasnike. Ceo kompleks svetilišta i ceo taj deo Hradčana zove se Loreta.

Centar Lorete je Bogorodičina kuća, neobična nevelika sandučasta kapela u dvorištu klostera. Spolja je optočena bogatim kitnjastim belim reljefima u štukaturi (original u Italiji je u mermeru). U potpunom kontrastu, unutra je od golih cigala, malter je samo tamo gde su preostali fragmenti fresaka. Koliko je u Carevini bila važna Loreta govore i predmeti u loretanskoj Riznici.

Već sam na ovom blogu izjavljivao da se, iako prirodnjak i ateista, dobro osećam i na antičkim svetilištima, i u crkvama, i u džamijama, pa čak i kraj nekog drveta-zapisa, na svim svetim mestima. Nekoliko reči sam upotrebio govoreći o tome povodom jednog svetog bora. Ovde ću pokušati da opišem svoje iskustvo sa svetilištima i čudotvornim mestima. Svakako da ne odobravam nijednu prevaru, mađioničarski trik, lažna proročanstva ni kreativne istorijske istine. I znam da se čudotvorni izvori, fontane želja, isceljiteljske ikone i bogorodice koje plaču zloupotrebljavaju koristoljubljem ili političkim namerama. Ali.

Kad izaberem tačku gledanja s koje se sve to ružno i podmuklo ne vidi, preda mnom se pokažu stotine hiljada ili milioni prošlih i budućih hodočasnika. Mogu da ih zamislim kako prolaze ovuda kuda ja sad koračam ili gde stojim. Ima ih i naivnih i lakovernih (ne mnogo više nego među nehodočasnicima), ima svakakvih. Ali sve ih je dovela potreba za novom nadom, za utehom, za podrškom za podnošenje tegoba života. Za spasom. Iako je sve samo u mojim mislima, učini mi se da to osećam u vazduhu, pod tabanima, kao na peronima železničkih stanica. Hodočasnici su ljudi koji iako bespomoćni, polaze na put do svetilišta, ne prihvataju da se ne može više ništa učiniti. Ne sede i ne očajavaju. Preduzimaju akciju.

„Čuda pomažu nevoljnicima koji u njih veruju.“ Poslednji put sam to čuo pre nekoliko godina iz usta svoje školske drugarice, lekarke. Verovanje u čuda ne otklanja uzroke nevolja, ali ohrabruje nadanje i olakšava podnošenje muke. Pogledajte i obične turiste na mestima kao što je praška Loreta. Osećaju i oni taj respekt, smireno se kreću, ne tumaraju tamo-amo kao inače, govore tiho i zamišljeni su. Loreta dakle deluje.

Pored Lorete, valjda sam se na Hradčanima najviše bavio crkvom Svetog Vida, čiju sam fotografiju unutrašnjih lukova gotskih svodova upotrebio kad sam svojevremeno pisao o Kalatravi. Pazio sam i na šarene i svetlucave vitraže. Ali nisam mogao da ne obratim pažnju i na Gradsku stražu.

U tvrđavi na Hradčanima je sedište Predsednika Češke Republike. Visoko na koplju vije se Predsednička štandarta, pretpostavljam onda kad je on tu. Deviza štandarte je „Pravda vítězí“ (Istina pobeđuje) na traci okačenoj o lipove grane ispod štita s grbovima Boemije, Moravske i Šleske. Predsednikova garda je Hradní stráž odnosno Gradska garda u smislu tvrđavske straže (grad kao naselje se na češkom kaže město).

Gradska straža je leti u uniformama golubijeplave boje. Podseća na boju poslednje uniforme Austro-ugarske. Ne mogu da kažem da mi se kroj uniforme dopada. I nisam jedini s takvim mišljenjem. Kao da nijednom gardisti ta uniforma nije taman pa da mu lepo stoji. Nezadovoljstvo sam podelio sa porodičnim znalcem uniformi i rešavačem mojih čestih dilema u toj oblasti, bratom Čedom Vasićem. Stvari stoje ovako. Ružnu uniformu je 1990. kreirao proslavljeni filmski kostimograf Teodor Pištek, dobitnik Oskara za kostimografiju u Formanovom Amadeusu. I raznih drugih nagrada. I koji je još i slikar, filmski scenograf i bivši vozač trkačkih automobila. Dakle, zna se odgovorno lice.

Uniforma Gradske straže se naročito nije dopala češkim veteranima iz Drugog svetskog rata i oni su svoju kritiku izneli javno, tako da se razmatra mogućnost promene i boje i kroja. Svejedno, gardisti u lihtplavom bili su 2012. vidljivi svuda po Hradčanima, smene straže su, na radost turista, stalno nekud marširale sa ceremonijalnim verzijama (hromirani čelik i tamni bajc) stare poluatomatske puške Vz. 52 na desnom ramenu i nožem na pušci.

Već sam na ovom blogu pisao o svom iznenađenju kad sam u hradčanskoj Galeriji slika (Obrazárna Pražského hradu) naleteo na meni nepoznatu a time i neočekivanu verziju Smrti Marka Bocarisa. Ali, kad je o slikama reč, trebalo mi je da siđem s Hradčana i da odem na sajmište, u Veletržní Palác, pa da vidim jednu veliku izložbu na koju nisam bio dovoljno pripremljen iako sam se prethodno obavestio o njoj.

Kad sam boravio u Pragu one 1997. naišao sam na radnju u kojoj su se prodavali luksuzni predmeti i nakit po Muhinom dizajnu. Nisu antikviteti ali se navodno drže originala. Svejedno, ne zbog Muhe nego zato što su mi se dopale, kupio sam Olji minđuše u vidu stilizovanih listova ginka (Ginkgo biloba). U stvari, tu i nije bilo šta da se stilizuje. Jedinstvenom drvetu priroda je dala jedinstveni oblik listova, i na tom mestu je evolucija odmah stala. Nije išla dalje tim pravcem. Kad se postigne savršenstvo, ono ne može da se dalje razrađuje a da se ne pokvari. Muha je samo to prepoznao i blago provukao kroz ar-nuvo.

Alfonsa Muhu i Saru Bernar pominjao sam već opisujući jedan događaj u Boki Kotorskoj. U Pragu imate osećaj da vam Muha stalno zuji unaokolo kudgod da krenete. Čak i u Katedrali Svetog Vida na Hradčanima zabljesnuće vas Muhin vitraž.

Ima ga svuda, i po unutrašnjim zidovima pompezne palate nove praške Opštine (Obecní dům) na Trgu Republike, koja je valjda kulminacija praškog ar-nuvoa. Ali sve to nije još ništa. Muha me je lukavo čekao u NGP-u.

Kad smo bili 2012. u Pragu, u Sajamskoj palati (Veletržní Palác) malo izvan samog centra Praga, otvorena je izložba Slovenske epopeje Alfonsa Muhe u galeriji u prizemlju Narodne galerije u Pragu (Národní galerie v Praze). Približili smo se ogromnoj funkcionalističkoj zgradi koja me je odmah podsetila na nešto malo mlađi Brašovanov BIGZ u rodnom gradu. Budući priviknut na kitnjastost praških zgrada, prvo sam dobio želju da proverim adresu. Muha, ovde? Nemoguće! Ali sam se brzo vratio na staru ideju da je funkcionalizam upravo idealan za potpuni razlaz forme i funkcije.

Ušli smo unutra i zastali. Da se priviknemo na drukčije osvetljenje i drukčiju stvarnost.

Nikad ranije, nikad u životu nisam se našao u prisustvu tolikog broja toliko velikih slika. Stajao sam i dalje. Nisam se osetio malim pred njima, nisu to takve slike. Nije Muha to hteo. Pa sam zakoračio unutra i seo na najbližu klupu. Osim nas u sali je bio samo još jedan nevidljivi posetilac. Ili ih je bilo dvoje? Možda i nekoliko, otkud znam. Sve drugo je bilo vidljivo.

Slovanská epopej ima dvadeset slika u dva formata (landscape/portrait) i u tri varijante veličina. Sedam od njih ima dimenzije 8,10 x 6,10 m, što znači da je svaka slika površine dvosobnog stana u Beogradu iz kog vam sad ovo pišem. Ne žalim se na mali stan, nego pokušavam da poređenjem pokažem kolika su Muhina platna. One male su 4,80 x 4,05 m i takvih je devet. Srednje su 6,20 x 4,05. Ustao sam s klupe i polako razgledao slike, kompozicije sa neuhvatljivim brojem ljudskih figura u akciji ili levitaciji (i to je neka akcija), pred akciju ili odmah posle nije. Figura koje su žive, mrtve, besmrtne ili izmišljene, sve prema slovanskim, slovenskim, slavenskim ili slavjanskim epovima, mitovima i istorijskim događajima.

Neke figure su obasjane svetlošću s lica, druge kao da su ušle u senku, dok je sve iza njih okupano suncem. Jedne su u kontra-svetlu a neke opet reflektorski osvetljene zrakom koji prolazi kroz uski prozor manastirske crkve. Ima i slika na kojima je pala noć sa svim svojim užasima i dalekim ravnodušnim zvezdama.

Sa svake slike vam se neko obraća, pogledom, gestom, pokretom ili glasom. Poziva vas da zaigrate s njim, zapevate, da proslavite svetkovinu, makar da zapljeskate. Ili moli, traži pomoć, zaštitu ili zajedničku molitvu. Ako ni to, onda bar razumevanje i poštovanje za Slovene. Sa svake slike pravo u vas gledaju neke oči. Morao sam opet da sednem.

Ne znam šta je Muha mislio kad je počeo da zamišlja ovaj epopejski ciklus monumentalnih slika. Bila je to svakako neka velika ideja koja se dobro smestila u njegovoj glavi. Glavi koja je dotad videla ceo svet, jer se iz Pariza ceo svet i vidi. Prvu sliku iz serije dovršio je 1912, a poslednju 1926. Radio je dakle Epopeju najmanje četrnaest godina.

To nije bilo četrnaest bilo kojih godina. Tokom njih je počeo i završio se Prvi svetski rat u kojem su se Sloveni međusobno ubijali, propala su evropska carstva i nastajale su nove slovenske nacionalne države, među kojima i Čehoslovačka. Muha na početku rada nije mogao predvideti događaje, ali je neke ubacivao u svoju epopeju kako su pristizali. Morala se menjati i njegova ideja o Epopeji i program delova ciklusa. Možda je i sveslovenstvo osećao različito na početku i na kraju. O tome sam razmišljao sedeći na klupi.

U govoru na prvom otvaranju izložbe kompletnog ciklusa u Pragu 1928, a u takvim prilikama krupne reči još više krupnjaju, Muha je rekao da je misija Epopeje da objavi stranim prijateljima i neprijateljima ko su Sloveni bili, ko su sad i čemu se nadaju. Da bi snaga slovenskog duha izazvala poštovanje, jer se iz poštovanja rađa ljubav.

Uvek se pitam šta se posle dešava s tako krupnim ideologijama i veličanstvenim idejama, poput panslavizma, idejama koje pokreću narode, za koje se vode ratovi i koje inspirišu stvaraoce na ovako velika dela. Šta bude kad ideja propadne, pokaže slabosti svojih temelja, bude napuštena ili, još gore, nastavi da u vidu grotesknih usamljenih vitezova lutalica jaše na sve nemoćnijim rosinantama. Kad i sama ideja postane mit, pomalo neprijatan, zbog pogašenih nadanja. Zadivljen i tužan ustao sam i sa Oljom izašao na ulicu. Veletržnu.

Nisu sve zgrade praških ulica sagradjene da mirno stoje. Pražani svojim gostima pokazuju jednu kuću na obali Vltave koju zovu Kuća koja pleše (Tančící dům) ili Fred i Džindžer, kao plesački par. To je ona vrsta novije arhitekture za koju, kad vam je pokažu, strepite da će odmah da vas pitaju kako vam se dopada. Meni se dopala, jer onaj nešto niži partner, zdepast, krut i koji nije suknjast u donjem delu (da li je to Džindžer?) ima na vrhu naopako postavljeno ptičje gnezdo iz koga strše kao neke grančice. Može čak i da se oseti i taj plesni okret. U svakom trenutku kuća bi mogla da otpleše iz ovog grada, iz ovog vremena ili iz ove stvarnosti. To je dobar kontrast prema stamenim, nepomičnim starim zdanjima u obližnjim delovima Praga.

Pardon, ispravka! Ima jedna stara kuća u Starom gradu, na ćošku Karlove i Seminarske, koja je u poluokretu nadesno. Kao da joj se više ne dopada ono što je ispred nje, pa se predomislila i sad bi da se okrene i šmugne natrag. Kuća koja ima svoju volju. Zove se Kod Zlatnog bunarčeta (Dům U Zlaté studně), navodno je iz 14. veka a današnji je izgled dobila u 17. veku. Kažu da je ime dobila po zlatu skrivenom u zidu bunara koji se nalazio u podrumu.

Nema dakle kontrasta. Različito je isto, kad se bolje pogleda. I obrnuto. Ceo La je nešto mudro rekao na tu temu, ali nisam zapamtio.

[1] Pavel Vlček et al. (eds): Umělecké památky Prahy 3: 207. Praha 1999: Academia.

[2] Branislav Nušić: Stari Beograd. Beograd 1984: Prosveta: Baština. Divna Djuric-Zamolo: Hoteli i kafane XIX veka u Beogradu. Beograd 1988: Muzej grada Beograda.

Prvi put sam u Pragu bio 1978. U stvari, gotovo da sam tad samo projurio kroz njega na putu za Berlin. Ništa od znamenitosti nisam ciljano otišao da razgledam i posetim, osim Starog jevrejskog groblja. Više se i ne sećam svog tadašnjeg motiva za takav izbor. Hradčane sam gledao izdaleka, sa suprotne strane Vltave. Preko Vaclavovog trga sam se provozao autom, u krug (doduše četvrtast), bez zaustavljanja. Zastao sam kod Karlovog mosta ali nisam prešao preko njega, pogledao sam koliko je sati na Orloju, ali nisam sačekao da vidim kako se pojavljuju i pokreću figure na njemu (ako je to tada uopšte funkcionisalo). Mislim da smo moj prijatelj i kolega Josip Šoti i ja ručali nešto s nogu (kuvane kobasice) kod železničke stanice jer u malobrojnim državnim restauracijama nismo mogli da dobijemo slobodan sto. Ali, hteo sam da vidim čuveno Staro jevrejsko groblje.

Moguće je da je u meni bila proradila kap jevrejske krvi, što mi se ponekad, mada retko, dešava. Jelena Vuković, moja baba po majci, bila je Srpkinja polu-jevrejka po ocu, nemačkom diplomati Hermanu Jozefoviču koji se prizetio u beogradsku cincarsku porodicu Vlahović, poreklom iz Soluna. U svakom slučaju, otišao sam 1978. da posetim to praško srednjevekovno jevrejsko groblje uklješteno na malom izlomljenom prostoru između zgrada najužeg centra Praga, u Starom Gradu. Sahranjivanje je prestalo još u 17. veku, ali je groblje sačuvano. Očuvala ga je praška jevrejska zajednica. Ni za vreme nacističke okupacije Praga nije uništeno, iako je na žive Jevreje bio primenjen die Endlösung der Judenfrage. Što za praške Jevreje i nije bilo prviput.

Kad sam tog poslepodneva ušao na groblje, bila je potpuna tišina. Bio sam sam. Ne mogu da kažem da nisu dopirali žamor i brujanje susednih ulica jer te 1978. na ulicama Praga nije bilo ni brujanja ni žamorenja. Vladala je desetogodišnja nepodnošljiva lakoća postojanja, osećalo se i dalje (ili sam bar tako uobražavao) razočarenje neuspehom Praškog proleća i mirenje sa sudbinom posle sovjetske invazije bez otpora. A možda je još trajalo i sećanje na izdaju čehoslovačkih saveznika Minhenskim sporazumom, komadanje zemlje i nemačku okupaciju. Na ulicama i trgovima Praga nije se videlo ni mnogo pešaka ni vozila, a o turistima i da ne govorim. Prag nije bio razaran ali mi je delovao sivo i prazno. Porušen iznutra. Uzastopnim ponižavanjem.

Već tada sam osećao izvesnu nelagodnost dok sam razmišljao o tom gradu i njegovoj slavnoj istoriji. Ili o istoriji tog slavnog grada. Nešto mi je smetalo. Činjenice, u čiju tačnost nisam sumnjao, bile su u neskladu s mojim osećajem za red. Možda u kognitivnoj psihologiji već postoji opisan taj sindrom, ne znam. Kad se činjenice ne slažu s mojim mišljenjem, tim gore po mene. Još kao malom otac me je naučio šta su četiri strane sveta. Sve je bilo dobro dok nije na kraju sve pokvario. Kao dodatak, ispričao mi je da to sa stranama sveta važi na bilo kojoj tački Zemljine kugle, osim na dvema: na polovima. Kazao je, ako stojiš na Južnom polu, kamo god da se okreneš, svuda je sever. Nema ni istoka, ni zapada, a pogotovo ne juga. Zabezeknuo sam se. Onda mi je objasnio. Ja sam bio relativno razumno dete i shvatio sam princip, ali mi je ostao neprijatan osećaj. Prihvatio sam da je sve to istina, ali taj paradoks mi nije sasvim bio kako treba. Pomisao da sve za šta znaš da je sasvim različito može da postane isto ako odabereš pravu tačku osvrtanja – malo me je uznemiravala.

Slično sam 1978. nekako mislio i o Pragu, tada glavnom gradu Čehoslovačke. Republike formirane šezdest godina ranije raspadanjem države koja se u trenutku poraza u Velikom ratu i sopstvenog sloma zvala Carevina i kraljevina Austro-Ugarska. Dakle nije bila Austro-Čehoslovačko-Ugarska. Pre uspostavljanja Čehoslovačke, Prag nije bio prestonica suverene države nego nesuverenog Češkog kraljevstva bez kralja u okviru komplikovane asimetrične uprave neuravnotežene Habzburške Monarhije.

Mnogo ranije, češki Prag je bio centar sveta, Caput Mundi, blistavozlatna prestonica Svetog Rimskog Carstva. Ali to ni tad nije bilo češko nego nemačko sveto carstvo, Sacrum Imperium Romanum Nationis Germanicae. S crnim dvoglavim orlom na zlatnom štitu. Pa je i Prag bio nemačko-češka stolica nemačkog cara i češkog kralja oličenog u caru Karlu Četvrtom Luksemburškom koji je istovremeno bio i kralj Karlo Prvi (Pšemislović, po materi). Ima i drugih evropskih gradova sa pragovima postavljenim tako da sapletu svakog ko pokuša površno da zaviri u njihovu istoriju, ali mislim da je Prag jedan od šampiona u toj disciplini.

U samom centru Praga preprečio se jedan prag u koritu Vltave. Kao basamak. Lađe mogu da ga savladaju samo pomoću prevodnice. Na češkom se prag kaže práh. U davna vremena, pre nego što su izgrađeni mostovi, a pri niskom vodostaju, tu je Vltava mogla da se pregazi. A gaz, plitko mesto za prelaženje reke, na češkom se zove isto – práh. Kao u srpskim toponimima Brod, u značenju mesta gde se reka može prebroditi, pregaziti ili preći skelom (splavom), čamcem ili mostom.

Bio sam prilično začuđen izgledom Starog jevrejskog groblja. Bezbrojne ploče sličnog oblika i veličine, od istog sivog kamena, bile su gusto načičkane jedna do druge. Između njih uopšte nije bilo prostora za grobnu humku. Izgledalo je kao neki veliki ali potpuno zapušten lapidarijum obrastao drvećem, šibljem i korovom. Pomislio sam da to i nije pravo groblje nego da su tu donete ploče sakupljene s nekog deset puta većeg groblja. Zbunjen, nisam se dugo zadržao. Tek posle sam saznao da su zbog nemogućnosti da dobiju drugi i veći prostor ni proširenje postojećeg, Jevreji tu vekovima sahranjivani u slojevima. Preko već postojećeg groba nasipao se sloj dovezene zemlje i u nju polagao pokojnik. Izvađena prethodna ploča postavljala se na vrhu, pored nove. I tako nekoliko puta. Kažu da na nekim mestima ima i do 12 slojeva! Zemlja se slegala, ali je njena površina ipak rasla u visinu.

Ponovo sam iz Beograda krenuo za Prag 1997. Sa mnom su putovali mladi ali ključni članovi beogradskog Centra za markiranje životinja Milica Ivović i Milan Paunović. Vozili smo se udobno novom Opel Astrom Prirodnjačkog muzeja, putevi su bili odlični a mi svi dobro raspoloženi i ponosni. S jakim razlogom. Iako je Savezna Republika Jugoslavija (Srbija + Crna Gora) i dalje bila pod međunarodnim sankcijama, na Generalnoj skupštini članica u Pragu trebalo je da nas prime u Evropsku uniju za prstenovanje ptica – EURING. To smo računali kao neku vrstu brze pravedne pobede i velikog priznanja.

Raspadom SFR Jugoslavije dotadašnji Zavod za ornitologiju u Zagrebu je 1992. postao od jugoslovenske samo hrvatska institucija za prstenovanje ptica. Time je u Srbiji ta važna naučna tehnika izgubila mogućnost da se primenjuje. Zaustavljena je, prekinuta. Relativno brzo, s obzirom na uslove (međunarodni embargo, ekonomska kriza i kriminalni monetarni haos), beogradski Prirodnjački muzej je već 1993. kao svoju organizacionu jedinicu osnovao Centar za markiranje životinja (CMŽ). U nemogućim uslovima, usprkos očiglednosti uspevali smo da nabavljamo prstenove iz Mađarske i Švedske. Sećam se da sam 1994. u zaključanoj hotelskoj sobi u Budimpešti preuzeo i isplatio na ruke jedan kontingent prstenova za markiranje ptica. Mladi ljudi iz Muzeja dali su sve od sebe da uspostave mrežu dobrovoljnih saradnika na terenu, da ih obuče i zakažu prve ispite osposobljenosti za dobijanje dozvole za prstenovanje ptica.

Rezultati su se vrlo brzo pokazali i bili su celom svetu vidljivi u izveštajima koje smo tokom četiri godine slali Evropskoj uniji za prstenovanje ptica. I eto nas, kako jurimo za Prag u kojem će nas naše kolege primiti za punopravnog člana EURING-a. Ko se ne bi veselio? I ponosio.

Stigli smo po mraku u neku vilu-pansion (gazda je bio iz Srbije) na jezeru okruženom šumom, dvadesetak kilometara istočno od Praga. Prihvatio sam taj predlog izbora smeštaja (umesto hotela u samom Pragu) zbog cene koja je odgovarala našem više nego ograničenom budžetu. Ispostaviće se da to ipak nije bila dobra ideja. Ujutru smo se uputili za Prag. Čim smo mu se približili, upali smo u saobraćajni krkljanac hiljada Škoda raznih modela koje su sve milele vozeći svoje putnike na posao. Sa užasom shvatismo da ćemo zadocniti na za nas istorijski nastup. Bio je to tek početak nevolja.

Generalna skupština EURING–a održavala se u kongresnoj sali Češkog saveza naučno-tehničkih društava (Český svaz vědeckotechnických společností) u zgradi kraj Vltave u srcu istorijskog dela Praga. Zadocnili smo ali smo ipak stigli na odredište. Za mene se priča da sam u neka davna vremena spasao jednog parkingškog patuljka. U znak večne zahvalnosti patuljak se otad stara da ja uvek nađem mesto za parkiranje i kad je to nemoguće. Ako je sve popunjeno, u trenutku kad ja nailazim upravo se neko isparkirava i ostavlja mi prazno mesto. Nema grada na svetu u čijem centru se nisam parkirao. Sve do tog dolaska u Prag. Patuljak je potpuno zatajio, možda je bio na pauzi, i patuljci imaju dušu. Uzaludno smo kružili oko odredišta dok je vreme surovo i sve glasnije otkucavalo, a nervoza rasla ka panici. Najzad reših da parkiram auto na praznom mestu na kome je pisalo nešto kao „samo s takvom-i-takvom karticom.“ Rekao sam da idemo brzo da se prijavimo na Generalnu skupštinu, a ja ću odmah posle strčati da nađem gde se nabavlja ta vražija kartica ili ću pokušati da preparkiram auto na neko drugo mesto. Neće valjda za to malo da mi pišu kaznu.

Hoće. I više od toga.

Ali nismo o tome suviše brinuli. Utrčali smo u zgradu gde se održavala Skupština, pa bojažljivo ušavši u salu predstavili se predsedništvu i izvinili zbog zakašnjenja. Predsedavajući je odmah ustao i objavio da je pristigla delegacija Beogradskog Centra za markiranje životinja na šta se salom razlegao aplauz, a nama je odmah laknulo. Moram da kažem da tih godina nije uvek bilo jednostavno biti iz Srbije na međunarodnim skupovima. Često mi se dešavalo da se prema meni neki delegati iz najcivilizovanijih zemalja ponašaju kao da sam kužan. U Milanu 1992. otvoreno su me pitali kako se ja osećam kao Srbin zbog srpskih zločina u Bosni, a bilo je to tri godine pre masakra u Srebrenici. Jedan kolega me je u Budimpešti 1994. molio da potvrdim da su izmišljene priče o našoj hiperinflaciji, jer je nemoguće da pad vrednosti neke valute bude na desetine biliona posto, a da država preživi. Razočarao sam ga i dodao da je u istoj Mađarskoj 1946. bila još mnogo veća inflacija. Kolega i prijatelj koji nije uspeo da izbegne moju pruženu ruku pri susretu u Veneciji 1996, pošto se pribrao, prišao mi je i izjavio da smo se tad rukovali i nikad više. Sutradan po našem prijemu u EURING ljubazni gospodin kome engleski nije maternji izjavio je da smo nas troje „nice persons“ iako smo Srbi. Ne znam je li gore ako je hteo da nam napravi kompliment ili ako je opravdavao samog sebe što nije neuljudan prema nama.

Ovo praško iskustvo me je podsetilo na lakoću upadanja u klišee i predrasude kad razmišljamo o drugima i drukčijima i kad procenjujemo čitave narode. Evo na primer – Čehe. Ko su i kakvi su Česi? Moj otac je pre Drugog svetskog rata bio na studijama u Pragu. Naučio je i češki i celog života povremeno ubacivao poneku češku reč, ali od njega nikad nisam čuo nikakvu generalizovanu ocenu Pražana ni Čeha. Doduše, on nije pričao viceve ni o Bosancima, Crnogorcima, Lalama, Piroćancima, kao ni o Erama, Ličaniima, Dalmošima, Ciganima, Škotima, Ircima i ostalim popularnim vicopričačkim stereotipovima. Ne pokušavam ovde da govorim o njegovoj, svojoj ili bilo čijoj političkoj ili građanskoj korektnosti. Objašnjavam samo svoja iskustva iz Praga.

Ali sam od svoje babe polujevrejke Jelene (a posle i od drugih) čuo da se za Čehe kaže da su Jevreji među Slovenima. A Jevreji „Polaze od zamisli da se blagodet mora ostvariti u ovom, a ne u zagrobnom životu,“ kako reče deda antisemite Simonea Simoninija, glavnog junaka Praškog groblja Umberta Eka. To bi značilo da su uporni u koriščenju načina da dođu do materijalne koristi odnosno da izbegnu štetu, dakle dovitljivi su i štedljivi. Inače, Pražani su, među kojima je svakako bilo i Čeha, izvršili pogrom svojih sugrađana Jevreja na Pashu 1389. pobivši nekoliko hiljada.

I još mi je baba Jelena Vuković, a unuci su je zvali Maka, pričala o turistima iz Praga koji su između dva rata masovno dolazili da letuju na jugoslovenskoj obali Jadranskog mora. I da su s ushićenjem govorili: Vaše moře – naše moře, naše Praha – zlatá Praha. Što bi kao trebalo da govori o njihovom mentalitetu. Upoznao sam u raznim prilikama priličan broj Čeha. Svaki je bio sasvim drukčiji od ostalih.

S malom grupom prijatelja 1967. studentski sam šatorovao na jednom pustom delu Lastova, gotovo idealnom za podvodni ribolov zbog velikih dubina uz samu okomitu obalu. Pred kraj našeg boravka, na oko 100 metara od nas postavila je logor jedna porodica iz Praga. Otac, majka i dva sina – starija tinejdžera. I svi su ronili. Imali su jedan komplet sa bocama, ali su većinom ronili na dah. Nisu bili druželjubivi, pa smo se, za tih nekoliko dana, samo pozdravljali u retkim prilikama u prolazu prilikom odlaska po pijaću vodu u Ubli. U susretima pod morskom vodom mahnuli bismo jedan drugom i, po pravilima fer-ponašanja podvodnih ribolovaca, nastavljali na suprotne strane da ne plašimo jedan drugom ribu. Poslednjeg dana pred svoj odlazak s Lastova otišao sam do Čeha da ih upozorim da na određenom mestu, na zaravnima („policama“), inače skoro vertikalne obale na dubinama između 10 i 15 metara, ima gomila prosutih neeksplodiranih topovskih zrna kalibra bar 15 cm (nisam ih merio).

Te granate nisu izgledale opasno ako ih se ne dira, talasi ih na toj dubini nisu pomerali. Bile su prekrivene plišanom sivozelenkastom skramom morskog obraštaja. Nisu korodirale, ali su ipak imale neodvrnute vršne kupe u kojima sam pretpostavljao da su upaljači. Bile su bez čaura. Zamislio sam da je to s neke barke ispao ili je zbog nevremena izbačen sanduk municije za brodsku ili obalsku artiljeriju, pa se drveni sanduk raspao i daske isplivale, a granate ostale da leže na dnu, to jest kamenitoj podlozi. Čeh-otac (nikad se nismo imenima predstavili jedan drugom) odmah se zainteresovao, uzeo masku i peraja i pošao sa mnom da mu pokažem mesto. Usput sam ga pitao kako je zadovoljan ulovom ribe, a on mi je ispričao da u stvari skuplja morske životinje za praški Narodni muzej (koji je najvećim delom prirodnjački) i da tako pokriva troškove letovanja. Dovitljivo, pomislio sam tada. I bio sam u pravu, ali u tom trenutku nisam još bio pronikao do kraja smisla informacije.

Ušli smo u vodu i ja sam mu pokazao tačno mesto. Ubrzo se ponovo pojavio sa starijim sinom i nekim smešnim maleckim gumenim čamcem, dok je mlađi sve pratio s obale. Kao i ja. Zaranjali su mnogo puta, a ja sam u čudu gledao šta rade. Onda su na površinu pomoću užeta izvukli jednu granatu. Nisu je uneli u dečiji gumenjak nego je privezali za njega sa strane, tako da se sve odmah prevrnulo ali ostalo na površini. Doviknuo sam mu nešto kao „jesi li poludeo?“ Odgovorio mi je da nije i da je on to već radio posle rata. Onda su zloćudni plen plivajući odgurali prema svojim šatorima. Bio sam zadovoljan što sutra zorom odlazimo i zarekao se da, ako ikad budem imao sinove, nikad s njima neću vaditi granate iz mora. U novinama ni na radiju nije sledećih dana bilo vesti ni o kakvoj eksploziji na Lastovu.

Na Generalnoj skupštini EURING-a odslušao sam s ponosom elokventni govor naše Milice Ivović na besprekornom engleskom (završila englesku osnovnu školu u Keniji), pa se iskrao da rešim problem parkiranja auta. Već izdaleka sam užasnut video odvratnu veliku upozoravajuće-žutu katančinu – „lisicu“ na prednjem točku Astre. Još gori je bio ogromni beli plakat s prekrupnim crnim bold slovima, nalepljen preko celih prednjih vrata uključujući i prozor. Na njemu je pisalo koga treba da zovem i koliko papreno će sve to da me košta. Mislim da je moglo da se pročita i s druge strane Vltave. Prolaznici su zastajali, kikotali se zlurado i pitali se koja se budala ovde parkirala bez odgovarajuće kartice. Nagađali su i šta bi moglo da znači ono BG na tablicama. Moj domalopređašnji nacionalni ponos dobio je težak udarac u pleksus.

Zvao sam policiju i uspeo da izmolim neki mali popust, ali su rekli da ne mogu odmah da dođu da odblokiraju auto, imaju puno posla. Progutao sam i tu dodatnu vaspitnu meru. Zaslužio sam je. Kad je na Skupštini napravljena pauza organizator nas je poveo na zajednički ručak u blizini, peške. Svi evropski delegati su prošli pored Opel Astre s ornamentima i čudili se, a mi smo se pravili da nemamo pojma čiji je to auto. Ručak mi nije prijao.

Reč Praha nema nikakve veze s praštanjem u saobraćajnim prekršajima u Pragu. I prilikom sledeće posete Pragu petnaest godina kasnije platio sam neumoljivoj policajki kaznu za vožnju po tramvajskim šinama, previdevši znak da je to samo na tom mestu zabranjeno iako je na drugim dozvoljeno, pa čak i obavezno u ulici u kojoj smo gostovali kod mog sina.

Program Skupštine EURING–a 1997. bio je prepunjen, sadržavao je i jednu ekskurziju, tako da ni tada nismo imali dovoljno vremena za razgledanje celog Praga. Ali sam ponovo otišao na Staro jevrejsko groblje, solo i ovog puta s boljim razumevanjem onog što gledam. Opet sam bio jedini posetilac ali više nije bilo onakve tišine. Nisu okolne ulice postale toliko šumne, Prag ni tada nije bio grad kojeg je buka pobedila. Ulice i trgovi jesu bili puni prolaznika, studentarije, turista i saobraćaja, ali vozači nisu besomučno trubili, teški kamioni i građevinske mašine nisu tuda tutnjale, niko se nije drao i niodakle nije treštala muzika. Ali Jevrejski grad mrtvih nije više bio okružen mrtvim gradom živih.

A drveće između naherenih ploča još je malo poraslo za proteklih 19 godina.

Iskreno sam bio zadivljen Pragom 1997, samo osam godina posle Plišane revolucije. Po ne-znam-koji put Prag se odlučno otresao svih ružnih vremena i ostavio ih iza svojih istorijskih pragova.

A onda smo Milica, Milan i ja ušli u Narodni muzej koji je prvenstveno prirodnjački. Odnosno, prvobitno je bio prirodnjački, a istorijsko-umetnička odeljenja su mu tokom istorije postepeno dodavana. Već one 1978, kada sam prvi put video praški Narodni muzej samo spolja, ne ulazeći unutra, nisam mogao da izbegnem poređenja sa zgradama beogradskog Prirodnjačkog muzeja. Jesam ja jednom rekao da o onome šta je u muzejima ne treba suditi po spoljašnjosti zgrade. Tvrdim to i dalje. Ali se po zgradama muzeja spolja odmah vidi ono drugo: odnos nacije prema sopstvenoj kulturi, obrazovanju i nauci. Nepogrešivo. I gle, eto nečeg što se ipak može nazvati zajedničkom crtom češke naravi, mada ne samo njihove. Odmah sam se setio i onih ludih lastovskih Čeha kojima je plaćano da rone do granica izdržljivosti svojih pluća da bi sakupljali primerke za zbirke praškog Narodnog muzeja. A danas tome dodajem i sarajevskog Čeha Svatoslava Obratila iz pogođenog Zemaljskog muzeja, koji je tokom opsade i granatiranja svakog dana rizikujući život odlazio da čuva poverene mu muzejske zbirke, i koji ih je sačuvao.

Ako izuzemo kompleks Hradčana na brdu, nisam u Pragu video nijednu javnu zgradu koja ima bolji, dominantniji, značajniji urbanistički položaj od neorenesansne palate Narodnog muzeja s kraja 19. veka. Nadnosi se nad nizbrdo pružen dugački Vaclavov trg, ona mu je svečano pročelje, njegov prirodni gornji kraj, tačnije početak. Kad je tridesetak godina posle Muzeja podignut novi spomenik Svetom Vaclavu oklopniku, najčuveniji u celom Pragu, konjanik je ostao u senci muzejske zgradurine. Kao da je Vaclav okrenuo konja u nameri da otkasa što dalje od nje.

Svi veliki javni događaji i sva prelaženja istorijskih pragova Praga u 20. veku odigravala su se ispred Muzeja. Proslavljala su se oslobođenja i proglašenja nezavisnosti, defilovali su okupatori i oslobodioci, mahalo se i ovim i onim i svakojakim zastavama, protestovalo se i bunilo, dizale se revolucije i kretalo u rat s pokličem „Na Beograd!“. Tugovalo se i veselilo na trgu na koji gledaju prozori Narodnog muzeja. Pevalo se i jaukalo, prosipalo se i pivo i krv, praštali su mitraljezi, bljeskali pobednički vatrometi i dimio se Jan Palah.

Nas troje prirodnjaka iz beogradskog muzeja ušli smo te 1997. u Narodni muzej u Pragu nezvanično, kao obični posetioci. Verovatno je da je bio red da kao muzealci najavimo svoje razgledanje direktoru i kolegama, ali smo procenili da bi sve to onda potrajalo, a mi smo bili kratki s vremenom. Samo smo se razleteli po brojnim salama stalne izložbene postavke rađene u najboljim tradicijama klasičnog izlaganja u maniru početka 20. veka. Priznajem da sam sa radoznalošću zagledao vitrine s morskim živim svetom, ali ni na jednom primerku nisam na etiketi uspeo da nađem da piše „Lastovo 1967“. Ni kod koga nisam želeo da se raspitujem, da se ne pomisli da nešto istražujem. Ali sam se iznenadio kada sam u vitrini sa meteoritima video dva komadića Sokobanjskog meteorita iz 1877, čiji se eksponat od 15 kg čuva u beogradskom Prirodnjačkom muzeju, i još dva sitna komada Jeličkog meteorita koji je pao 1889. a čiji se primerak od 7 kg takođe čuva u našem muzeju.

Hteo sam i 2012. da posetim Narodni muzej, imao sam dovoljno vremena, ali je muzej bio zatvoren zbog rekonstrukcije glavne zgrade i adaptacije susedne „viseće“ zgrade, arhitektonske suprotnosti starom zdanju, a u kojoj je poslednji stanar bila „Radio Slobodna Evropa“. Te godine sam u Prag došao u goste sinu Filipu koji tamo živi i radi. Nisam imao nikakav drugi cilj osim porodičnog okupljanja. Sve ostalo je moglo, ali ništa nije moralo. Nisam otišao čak ni treći put na Staro jevrejsko groblje.

Prag je, posle prijema u Evropsku Uniju 2004, još više poskočio preko novog istorijskog praga. Bio je sve sjajniji, zlatniji i lepši. Te godine 2012. izgledao je kao da dvadesetog veka u njemu nikad nije ni bilo. Kao da ga je Prag bajpasovao. Tek poneko, umereno naglašeno ili naglašeno umereno spomen-obeležje kvarilo je taj privid. Uz jedan izuzetak koji para nebo: praški Metronom, podignut 1991. na upražnjenom mamutskom postolju ogromnog (valjda najvećeg uopšte) granitnog spomenika Staljinu oslobodiocu na čelu kolone. Kolos je uništen 1962. u vreme destaljinizacije. Tad je i bilo preporučivano ili naređivano da se obaraju Staljinovi kipovi širom Istočnog Bloka. Metronom sa crvenom iglom dugačkom dvadesetak metara gledao sam sa pristojnih udaljenosti, najčešće preko 1000 metara. Klati se u taktu od 10 sekundi što izdaleka izgleda kao 10 minuta. Suviše spor tempo. Pripisivane su Metronomu razne simbolike odbrojavanja vremena, u skladu sa serijom truckavih pragova praške istorije. On valjda opominje da vreme možda teče sporo ali da sve prolazi, nestaje i briše se, ponekad brzo. Naglo.

Nisu planine podmetale leđa nebu.^[1]

Da mi ipak uvedemo tele u kolibu – predloži Olja. Na onaj svoj način kojim saopštava da je odluka već doneta. I da je neopoziva. Grmi, sprema se nevreme – dodade kao obrazloženje.

Iako sam i ja čuo udaljenu tutnjavu, rekoh, više da umirim Olju – Ko zna šta je to i gde je. Vidiš da je vedro! I zaista, na nebu iznad nas nisu se videli znaci nepogode. Dugačke grede Štita (2190 m) bile su blještavo osvetljene poslepodnevnim suncem. Onda se opet čulo, nešto bliže ali nekako muklo, kao da iz zemlje dolazi.

Tu napuštenu kolibu s kraja raštrkanog Ivanbegovog katuna u Moračkim planinama dala nam je Baba-Jela. Predstavila se tako, jer su s njom na planini bili još samo unuci. I Đed-Jovo. Oni čitaoci kojima nije poznat društveni poredak na katunima, ne treba da se čude što nas je prihvatila i „rasporedila“ Baba-Jela. Na planini vlada neka vrsta matrijarhata i šef je planinka koja ne samo da donosi sve odluke i deli zaduženja nego se i stara o gostoprimstvu. Zahvaljujući takvom običajnom redu i tradiciji, terenci na planini nailaze na mnogo srdačniju i topliju gostoljubivost nego igde drugde. Naravno, to pravilo ne važi na onim balkanskim planinama na kojima vera i drukčiji kruti običaji gorštaka isključuju komunikaciju žena sa muškarcima izvan porodice. Kao na primer u Gori, i drugde na Šar-planini, gde su od Albanaca vidljivi samo muškarci.

Nije ta koliba uopšte bila Baba-Jelina, ali je ona u njoj držala jedno tele. Bio je to izuzetak, jer se domaće životinje na Ivanbegovom katunu drže napolju. Baba-Jela je izvela tele iz kolibe, a pustila nas unutra i time izazvala našu zahvalnost i grižu savesti. Moram da upozorim čitaoce da tradicionalni katun nije mesto gde se sentimentalno vodi računa o pravima životinja ili naročito brine o njihovoj dobrobiti. Naprotiv. Gore retko ima štala ili kućica za pse tornjake. Ako vidite nešto što liči na štenaru, to je kućara (ili kućer), za čobanina kraj isturenog tora, a ne za psa. Psi tamo nisu ljubimci. Istrpeće ako ih pomilujete ali oni to ne očekuju i ne treba im. Preko dana su psi vezani lancem, na otvorenom, na suncu, vetru ili kiši. Noću se puštaju i zato je dobro da vas prethodno upoznaju, pogotovo ako noću nameravate da izlazite iz kolibe. Celi Ivanbegov katun nikad, valjda od Ivan-bega, nije imao ništa što bi namenom ukazivalo na toalet. Ne, bogami.

Naša koliba bila je derutna, ali nešto očuvanija od ostalih u kategoriji napuštenih. Bila je godina 1985, katuni su već odumirali i stoka se sve manje izdizala. Ivanbegov katun na 1820 m visine bio je jedan od najzabačenijih u Moračkim planinama. Priznajem da sam se malo razočarao kad smo kao žumance žutom Ladom Nivom preko Krnova stigli i videli šta se krije pod tim slavnim imenom. Inače, među toponimima širom Crne Gore svašta je Ivan-begovo, ili bar Ivanovo, od dvora, crkava, njiva, livada, do stolica, korita i brojila [2], pa evo i jednog takvog krajnje skromnog piperskog katuna.

Ivanbegov katun nije imao vode sem u dve-tri duboke škrape (škripa) u kojima se skupljala snežnica ili kišnica, a stoka je napajana u obližnjim lokvama, dok ne presuše sredinom leta. Kod Crvenog ždrijela, oko dva kilometra daleko ima ponekad vode. Tamo je jedna vrsta polu-bunara polu-čatrnje čija je sabirna površina jedan ne naročito veliki kamen sa betonskim slivnim vadama za usmeravanje kišnice.

Paša je mršava, a ceo pejsaž surova jednolična mešavina sivobelog kamena i sivožutozelene vegetacije bez drveća. Snovi o „Maloj Švajcarskoj“ otpadaju bar kad je reč o okolini Ivanbegovog katuna. Ogrevno drvo dovlačilo se izdaleka. Ni stoke Ivanbegovci nisu mnogo imali, a od nekih desetak koliba jedva da je polovina bila naseljena. Katun je već tada tavorio, kao što se osipalo i pipersko selo Seoštica (u opštini Podgorica), na dva dana hoda udaljenosti [3]. Prema popisu iz 2003, u Seoštici je već bilo ostalo samo šestoro stanovnika. Na Ivanbegov katun su izdizali o Đurđevdanu.

Ne bavim se ja toliko tim katunom bez razloga. Ivanbegov katun odabran je 1985. kao strateška tačka, visokoplaninska terenska baza za podrobno istraživanje jednog dotad ornitološki neproučenog a moćno obećavajućeg planinskog kraja usred Crne Gore. Pre našeg dolaska nijedan ornitolog nije tamo ni privirio. A bojim se ni posle. Bila je to krupna bela fleka u sredini mape o pticama Crne Gore.

Kolibe Ivanbegovog katuna bile su od dasaka a zidova jedva da su imale, osim dva-tri reda naslaganog kamenja. Rogovi daščanog krova oslanjali su se na tle, pa su kolibe izdaleka ličile na izbeljene šatore. Ne, nikakvih prozora. Noću su se između dasaka videle zvezde. Nijedna koliba nije imala ni dimnjak ni šporet već samo otvoreno ognjište za kuvanje varenike i za pečenje pogače. Baba-Jela nam je mesila odlične pogače od našeg donešenog brašna tokom sedam dana koliko smo proveli na Ivanbegovom katunu. Uz njih smo jeli svoje konzerve. Svaki put nas je pozivala i da uveče dođemo da šjedimo s Đedom-Jovom. Jednom smo to pokušali. Sve vreme smo plakali i kašljali od dima koji nema kuda da izađe iz niske kolibe bez prozora. Pošto smo se po ceo dan od svitanja lomatali po okolnim visijama, uveče smo bili mrtvi umorni i morali za videla da žurno sređujemo terenske beleške i planiramo itinerere za sledeći dan. Nismo imali potrebu da smišljamo druga izvinjenja za svoju nedruštvenost.

Dim sa ognjišta (koje gori svakog dana i po ceo dan radi kuvanja varenike) izlazi jednostavno između dasaka krova. I spolja se poznaje na krovu zagaravljeno mesto kuda se izbavlja najviše dima. Viđao sam i nove i bolje zidane planinske kuće pokrivene crepovima ali građene i dalje bez odžaka. Dim se skuplja iznad ognjišta na tavanu i odatle beži kako zna i ume. Napredniji katuni, kao što su na primer Ridski stanovi u Prokletijama ispod Bogićevice, imaju umesto ognjišta, kao novotariju plehane šporete na dva nivoa: na nižem je ložište sa jednom ringlom, a na višem rerna. Ali ni tamo nema odžaka nego se dim izvodi napolje limenim sulundarima kroz krov ili sa strane, kroz zid brvnare. Ipak, čim ne pada kiša, šporet se najradije iznosi napolje, ispred kolibe.

Kad smo isterali tele da se mi uselimo u ivanbegovsku kolibu, za majstorisanje uvek orni Vizi pokušao je da malo ublaži transparentnost i vodopropusnost krova uglavljivanjem nedostajućih delova dasaka. Nije mi se to sasvim dopadalo. Smatrao sam neovlašćenim mešanje u već započeti i poodmakli proces dostojanstvenog propadanja i ne samo materijalnog nestajanja jedne potleuše, nego i celog obrasca sezonskog planinskog stočarenja. Zakrpe na nečemu što se ne može popraviti? Bolje ne. Ima lepote i u prizoru nepovratnog odlaska.

Sad već mnogo bliže prasnu grom, a videsmo i odakle pretnja dolazi. Ne s neba, već je stihija režala iz pravca Reževih dolova. Nešto veliko, mrko i preteće valjalo se uzbrdo između Žurimova, raslo je puzeći odozdo prema nama. Gledali smo te gradonosne oblake odozgo, kao iz aviona, poput prizora nadneblja na fotografijama Borisa Ivančevića. Pala mi je na pamet jedna fotografija sa Durmitora iz 1925. iz albuma Deda-Voje Vukovića (on se već toliko puta pominje, da je ovo skoro pa njegov blog, duboko je njegovo oranje). Na toj fotografiji lepo se vide gusti oblaci koji se iz doline penju do visine očiju posmatrača s nebeskih visina.

A setio sam se odmah i Vojvode Radonje iz Gorskog vijenca:

„… sto putah sam ovđena sjedio
i grija se mirno sprama sunca,
a pod sobom munje i gromove
gleda, sluša đeno cijepaju;
gleda jekom grada stravičnoga
đe s’ poda mnom jalove oblaci, …“

Kad je zaklonila Sunce, neman je počela da bljuje i vatru. Neobično je bilo videti ispod sebe mračni puzeći oblak iznutra osvetljavan munjama. Superiorna nada da smo bezbedni na toj visini, da će se snaga nevremena istrošiti penjanjem uz planinu, a oblaci isprazniti svoj tovar, izjaloviti se pre nego stignu do nas, brzo je razvejana, a urlajuća oluja obrušila se svom snagom na naš katun, pucajući iz svih oružja. Vihor je pretio da odnese i ono malo krova, koliba se tresla, stenjala i molila za milost. Na Ivanbegov katun je nebo, kome je pojačanje pristiglo odozdo, izručilo sve što je imalo: i kišu, i grad i sneg. Nije to bilo nadneblje, nego nebovo naličje, izvrnuto nebo.

U slabašni zaklon uvedeno tele odmah je od sreće ili od straha obilno i zagušljivo obeležilo ponovo osvojenu teritoriju. Koju smo malo pre toga pedantno očistili od naslaga balege. I kad je nepogoda prošla, nastavili smo da uveče uvodimo tele u kolibu, a ujutro da čistimo. Osetljivi na balegu i njene prateće pojave, nemaju šta da traže na katunima.

Kolibe Ivanbegovog katuna rasute su na kraju jednog nedovršenog ledničkog valova dinarskog pravca, a koji je zatim karstnom erozijom sasvim haotično nagrđen, naročito u gornjem delu koji se zove Ckvari. Ne znam šta znači sama reč, ali savršeno odgovara toj krečnjačkoj izmrcvarenoj i razrovanoj pustinji. Ckvari su toliko izbrazdane, ispresecane škrapama i izdrobljene, da su mestimično neprohodne. Ko želi brzo da slomi nogu, pozivam ga u Ckvari. Stazice kojima prolaze retke životinje vijugave su, vode do mesta koja vam ne trebaju a često se naprasno izgube među izlomljenim kamenjem, oštrim čebeljima, škrapama i muzgama. Ko je tamo prinuđen da proučava ptice, mora da na duši ima teške grehe.

Ckvari su mesto u kome kao da i nema ljudskog života. Ali ima znakova smrti. Neočekivano, u tom potpunom pustom krečnjačkom neredu, nađosmo pobijen kamen sa natpisom da je 1958. na tom mestu trinaestogodišnji dečak po imenu Turo poginuo „padom sa konja“. Tako piše na kamenu. Da se zna. Nema zapisano ko je i kad i kako na katunima živeo. Samo se piše kad nečiji sin baš tamo pogine.

U tim planinama sreće se toponim Potrk. Označava neveliko, ravnije, mekše i prohodnije mesto u ljutom kršu. Tamo i sam konj, vraćajuči se kući, od olakšanja krene u trk, za svoju dušu. Možda je tako pao onaj zlosrećni mladi i nevični jahač neosedlanog konja.

Nisu svi planinski kameni spomeni na mestima na kojima je do susreta sa smrću došlo. Jedan krst na visokom kamenom stubu podignut je 1909. na preko 1300 m visine kod raskršća kad se od durmitorskog Žabljaka skreće za Njegovuđu. Taj krajputaš je izašao ispred Njegovuđe da presretne putnike namernike, da ih zaustavi i pozove ih da pročitaju natpis koji teče preko sve četiri strane stuba. Čitač mora da obiđe krug oko spomenika da bi došao do kraja podužeg teksta. Ne može da ga samo okrzne pogledom i projaše. To je beleg koji primorava na razmišljanje.

Opet je o jednoj pogibiji. Dvadesetogodišnji Vajo Šćepana Tomova Žugić poginuo je u Ameriku 1905. a otac i braća mu ovde podigoše stub „u znak tužne žalosti“. Nije Vajko ovde sahranjen, nego je planina pravo mesto za sećanje na njegovu smrt i pamćenje žalosti koju je ona posejala. Tu, u blizini neba. A nebo se ne laže.

Priznajem da sam (tek) 1991. čuo (pročitao) da se najviši deo Durmitora zove Soa Nebeska. Dobro zvuči, epsko-njegoševski. Dotad sam znao samo za običnu So(j)u visoku 2440 m, s alternativnim imenom Đevojka, jezivi južni dodatak najvišem durmitorskom vrhu Bobotovom kuku (2523 m) za koji sam u školi učio da se zove Ćirova pećina. Toponimi su uporni i retko se ovako menjaju. Stare mape su svedoci. Jedno brdo od samo 1412 m visine između Zloglavlja i Gornje Lovnice, daleko od Durmitora a severozapadno od Rožaja, zove se u stvari isto – Nebeska Soha. Ali, bar po topografskim i satelitskiim mapama nisam uspeo da uoćim asocijaciju ni na sohu ni na njenu nebeskost. Inače, soha, soja ili soa je uspravno podignuta motka, drveni potporanj, direk ili kolac na kojeg se nešto oslanja ili za njega vezuje. Sojenica je kuća na kolju, na podupiračima. Sošno jedro je ono koje se vezuje za jarbol, uspravno podignutu katarku, dakle motku.

Da nije soe nebeske, planinskog vrhunca, direka koji podupire nebo da ne padne, nebo i zemlja bi se sravnili i pomešali, nestalo bi gore i dole, ne bi više bilo ovog i onog svijeta. Sve bi se razlike poništile. Ovako se bar zna ko je živ a ko mrtav.

Bio sam među zvanicama koje su učestvovale u naučnom skupu o Durmitoru, i 20. septembra 1991. prisustvovale donošenju Deklaracije o ekološkoj državi Crnoj Gori. Poslanici Skupštine Republike Crne Gore zasedali su visoko na jednoj žabljačkoj livadi sedeći pod otvorenim nebom na za tu priliku tek istesanim klupama. Reminiscencija na Skupštinu uoči Trojičina dne na Lovčenu nametala se sama. Samo što je ova ekološka bila uoči Male Gospojine. Tom prilikom sam dobio u ruke List Nacionalnog parka Durmitor „soa nebeska“ (sve mala slova u naslovu, italikom, ćirilicom) godina 9, br. 15 za avgust 1991, Žabljak. U zaglavlju je citiran Vuk Karadžić: „Gdjekoji pripovijedaju da se u Hercegovini govori za Durmitor da je nebeska soha, tj. da je tako visok da nebo drži“[4]. U Vukovo doba, pre Berlinskog kongresa, Durmitor je bio deo Hercegovine. List „soa nebeska“ (bar broj kojeg sam video) nije poslovni bilten Nacionalnog parka Durmitor nego stručno-književni magazin.

Posle je za gdjekoje od zvanica bilo omogućeno da polete još više, iznad Durmitora, velikim policijskim helikopterom. Nije to bilo ništa drukčije nego kad se gleda odozgo s planinskih vrhunaca. Najviše mi se dopalo kad smo visoko nadletali katune i sela u dolovima i na površima. Svidele su mi se te male kolibe, kao igračke! Tog trenutka, jedna žena ispred kolibe pogleda uvis i pomisli – baš je sladak onaj helikopterčić na nebu, kao za decu da je napravljen!

Zapamćeno je u katunskim pričama i u pjesmu tureno [5] da su dva maloletna sina Oca Crnogoraca Ivana Crnojevića poginula od ljutog ujeda zmije ljutice baš u onom Ivanbegovom katunu. Neutešni otac Ivan-beg na mesto pogibije donese ogroman titanski kamen, sto puta veći od Sizifovog. Kao beleg. Naravno, uz pomoć posestrime vile. Ne može se u to ne verovati – eno ga tamo taj kamen, stenčuga, kockasta gromada posred Ivanbegovog katuna. Nema te mehanizacije koja bi ga za milimetar pomerila, ni eksploziva kojim bi se mogao razlupati. Ni traga da je odnekud dokotrljan. Samo je s neba mogao doći, da aterira. Nije pao, jer bi se razbio ili bar napukao, napravio krater, nego je meko spušten. Ženskom, vilinskom rukom. Umeju one to. Kao kad pletu vence od planinskog cveća.

Srećom da ovde nema nekog pametnjakovića koji bi sad prosuo ledničku teoriju zavere uz priču o transportu te stene na leđima ckvarskog glečera ili oburvavanja gromade sa obližnje grede tokom glacijalne erozije. Ili teoriju zemljotresa. Pre bih poverovao da je ovaj kamen dobacio neki kiklop, kao onu stenu nasred Grla od Čuleta.

Uostalom, istinitost predanja potvrđuje i Ivanbegova ruža. I obrnuto, ružu potvrđuje legenda. Te 1985. lično sam se uverio da na samom vrhu Ivanbegovog kamena raste ruža koju je kako kažu sam Ivan-beg doneo iz Zete i tu posadio, na mestu pogibije svojih sinova. Botaničke Neverne Tome i dalje tvrde da je to samonikla divlja ruža, doduše stara i sa svim tragovima svog trajanja na surovom i izloženom mestu. A ornitološki skeptici čak tvrde da znaju i koje bi ptice mogle biti odgovorne da su se na vrh te stene pokakile i tako posejale nesvareno seme šipka, što je uobičajeni način rasejavanja divljih ruža. Ali je to sve apsolutno beznačajno za legendu o Ivanbegovoj Ruži.

Današnji katuni nemaju svoja groblja. Nikad nisu ni imali. Ko umre u planini, snesu ga u selo i kopaju ga dole na seoskom groblju. I onda odjednom, na bregu iznad poddurmitorskog Ribljeg jezera, na skoro 1500 m visine, iz trave vire stećci. Do pola utonuli, nagnuti, neki obaljeni. Prastari i nagriženi. Na slične sam jednom naišao i uoči Ivanjdana 1971. kod Trse, na oko 1600 m visine na Grčkoj glavi, kad sam sa još četvoricom prirodnjaka i prijatelja istraživao najmanje poznate delove Durmitorskog masiva i okolnih drobnjačkih planina. Kao da ih je prizvala Danica Marković, okolo su devojke, čuvajući ovce, plele vence od cveća. Te tako i ja bih darivan jednim.

A grobalja ima skoro svuda po najvišim planinama. Nisu uvek stećci, ali su uvek prastari i tuđi. Često se za njih izmisli legenda o pobijenim svatovima da bi se objasnilo otkud toliki grobovi nepoznatih ljudi na jednom mestu u pustoj planini [6]. Tako i na Šar-planini više Restelice na 1850 m visine ima Juriško Grobište sa tipičnom legendom o dve povorke svatova koje su se međusobno poubijale u sukobu oko prvenstva prolaza po uskoj stazi na planinskom prevalcu [7].

Na tim kamenovima ništa ne može da se pročita. Valjda ništa nije ni bilo napisano jer se u to doba i nije računalo da iko na planini zna tajna značenja slova. Ali mramorje tu i dalje ćuteći govori da se na planini odavno živelo i umiralo. Srednjevekovni i još stariji planinski stočari i nisu leti izdizali sa stokom na planinu nego su naprotiv, u jesen silazili u župnu i sredozemnu Crnu Goru da tamo prezime. Planinu su smatrali svojim domom i na nju su se u proleće vraćali kući. Jer tamo su im, pod monolitima ležali preci i sećanja na njih.

Sadašnji planinci stećke zovu grčkim grobljem ili jednostavno mramorjem i ne znaju ništa o njima. Ta mesta im nisu sveta. Osećaju da nemaju zajedničku tradiciju sa gorštacima koji su tu davno živeli i umirali. Nisu to bili etnički Grci nego narod zakona grčkog kako su se, posle Velike šizme, nazivali oni koji nisu bili zakona rimskog. Niko više ne obilazi ta groblja osim turista. A i oni samo ona poznatija i pristupačnija. Budu malo, slikaju i odu.

U poređenju s Ivanbegovim, sasvim su bili drukčiji katuni na Štavni 1988. Štavna je od Andrijevice pristupačan plećati severni povijarac Vasojevićkog Koma, visine 1700–1800 m, posut kolibama nekolikih katuna. Sve su kolibe bile uredne, solidno građene i pune naroda, a videlo se i automobila koji su stigli do u same katune. Izgledalo je kao pred neki sabor. Ali ne, nije sabor – rekli su nam, nego tu letnji raspust provodi školska i studentska omladina. Tamošnji katuni su već tada imali više odmarališni nego stočarski karakter. Uostalom, malo se stoke i dalo primetiti. Svi naši pokušaji da kupimo makar grumen planinskog sira bili su uzaludni. Do danas, Štavna se potpuno preobrazila u planinski pseudo-etno-eko turistički centar. Za Štavnu smo dakle već onda bili zadocnili, bar po katunskoj time-zoni.

Svejedno, bila nam je Štavna odlična baza za izlazak na zaista opsesivno privlačan Vasojevićki kom (2460 m). Krenuli smo Olja i ja bezbrižno uzbrdo strmom zapadnom stranom držeći se uglavnom unapred planirane putanje, ali po običaju uz prilično slobodno švrljanje okolo radi gledanja ptica i skupljanja biljaka. Nismo žurili. Zahvaljujući odličnoj polaznoj poziciji imali smo dovoljno vremena da izađemo na vrh i da se vratimo. A onda nas je terenska sreća napustila. Kom je i inače poznat po privlačenju oblaka i nevremena. Za tili čas smo se našli u tamnom gustom oblaku. Bili smo skroz mokri. I mi i podloga. Pogledi na planinu su u trenutku nestali. Nije se videlo ništa dalje od tri-četiri metra. Nismo više znali kuda da idemo. Imali smo dovoljno iskustva sa ranijim stenama i bili svesni da začas možemo da zabasamo u opasne litice glečerskog cirka. Naše terenske cipele nisu više nalazile čvrst oslonac na vlažnom glatkom kamenju obraslom mahovinom i nekom svilastom skliskom travom.

Terenci koji istražuju planine znaju da bi trebalo da nose uže za osiguranje u ovakvim situacijama. Ali ga retko nose i oni najiskusniji. Ja sam ga poslednji put nosio od auta ostavljenog na prevoju kod Juriškog groblja do na Crn Kamen (2051 m) na Šar-planini 1998, i to ne ja lično, nego moja nenadmašna mlađa terenska saradnica Milica Ivović. I to je glavni razlog zašto uže ne nosimo stalno: kad idemo na naporne višesatne uspone na najviše vrhove, nosimo što manje. Ne zaboravite da prirodnjaci na leđima, ramenima i oko vrata nose i svoju prirodnjačku opremu, ako ništa drugo tešku optiku, dodatnu odeću, hranu i vodu. Računamo: ako bude opasno, nećemo tuda ići.

Sećam se upozorenja koje sam 1984. dobio na Bjelasici, na kojoj sam pokušavao da ulovim živu gotovo mitsku Martinovu balkansku endemsku voluharicu (Dinaromys bogdanovi), da bi je prvi put fotografisao. Poveo sam mladog Milana Živkovića, tada muzejskog fotografa i speleologa početnika. Ja sam, u potrazi za potencijalnim skrovištima tražene zverčice, skakutao po stenju kao toliko puta dotad, ali mladi Milan me je upozorio da se to tako ne radi bez osiguranja alpinističkom ili speleološkom opremom. Znao sam da jeste bio u pravu.

S tom dodatnom mudrošću Olja i ja odlučismo da sačekamo i da, ako se situacija ne promeni, odustanemo od ideje da se tog dana ispnemo na vrh Koma Vasojevićkog. A promenila se tako što se pogoršala. Prirodnjaci nisu neoprezni ljudi, ali se padovi i nezgode obično i ne dešavaju neiskusnima, nego obrnuto. Upravo na tom Vasojevićkom komu je 2002. pala niz liticu i poginula naša koleginica botaničarka Vera Vincek. Iskusna terenka i planinarka iz Kolašina.

A kad krenete drumom od Kolašina prema Podgorici, sa prevoja kod Crkvine vide se u pravcu zapad-severozapad dva upadljiva vrha Kape Moračke: Zagradac (2217 m) i Lastva (2226 m). Pokazuju se njihove okomite severne litice. Viša Lastva me je svojim uglovima ali i horizontalnim brazdama uvek podsećala na glavu Sfinge iz Gize. Sa severa je odsečena sa otkrivenim flišnim slojevima kao doboš-torta. Odlagali smo dva puta izlazak na Lastvu sa Ivanbegovog katuna, čekajući da se uverimo da nas neće iznenaditi lokalna nepogoda. Čak i u meteorološki najstabinijim periodima ti istureni planinski vrhunci skupljaju oblake pa se često odande čuje preteće treskanje gromova i po unaokolo potpuno mirnom i vedrom vremenu. Neki vrhovi se tako i zovu – Treskavac. Kad smo najzad krenuli da se penjemo, prilazili smo Lastvi s leđa, sa južne, blaže strane. Ovo blaže treba shvatiti sasvim relativno. I pored sasvim dobre kondicije, peli smo se dahćući.

Dugo me je kopkao taj naziv – Lastva. U Crnoj Gori i Hercegovini čiopu zovu lastva, a ono što je u Srbiji lasta, tamo je lastavica. Pa to rekoh svojim saputnicima i još dodah – zamislite da sad gore nađemo koloniju belih čiopa (Tachymarptis melba)! – Zadihani, svi se ćutke nasmejasmo, nastavljajući pentranje polaganim ujednačenim koracima. Ne umem da čitam misli drugih, ali da umem, ne bi me iznenadilo da sam pročitao „Ne lupaj Voki, zar na ovoj visini?“

Pri samom vrhu postade čupavo, odnosno obrnuto, podloga je postala glatko očešljana i klizava. Slojevi laporca su erozijom mraza i gromovima porazbijani na pločice čije su nevezane naslage pokrivale celu gornju površinu južne strane Lastve. Klizile su. škripale i suljale se pod cipelama. S malo vežbe moglo bi se tociljati po toj pokretnoj podlozi. A sankati pogotovo. Nizbrdo. Uz jedan ozbiljni problem: kako se zaustaviti pre pada u ambis? Jer se to sankalište završavalo odsekom ka vrtoglavo dubokim ledničkim cirkovima, od kojih se najveći ne zove slučajno Vragodo. Nigde nijednog ostenjka za koji bi se moglo uhvatiti i zadržati.

U glavi mi se potpuno izmenila prethodna slika o izlasku na Lastvu kao o dugoj, napornoj ali ipak bezazlenoj turi. U tom se razleže Vizijev uzvik pa pogledasmo u njegovom pravcu. Bio je pedesetak metara udaljen, stajao je i bespomoćno gledao kako se njegova teška ali srećom prazna kožna futrola fotoaparata kotrlja niz padinu, dobija na ubrzanju, počinje da rotirajući bučno odskače i onda zauvek i potpuno bešumno nestaje u razjapljenim čeljustima Vragodola. Bio je to prizor vrlo neprijatnih asocijacija.

I tad, u ponovo uspostavljenoj tišini, svi troje začusmo. Cvrkut. Treperavo vrištanje velikih belih čiopa, kao da smo usred Dubrovnika! Požurih prema vrhu i ivici Lastvine severne stene, pazeći ipak da ne doživim sudbinu futrole. Bez daha pogledah ispred sebe i malo niže. Te ptice su se brzinom pogleda u vratolomnom letu rojile oko kape Kape Moračke. Uletale su u svoja gnezda u pukotinama slojeva stena ispod mojih nogu. Vrh Lastva postao je tada prvo i dosad jedino poznato gnezdilište lastava – belih čiopa u visokoplaninskom pojasu Crne Gore, u zoni soa nebeskih. Toponimi ne lažu.

Nismo na Lastvi dugo ostali. Kad se popnem na neki od vrhova, pored zadovoljstva uspehom u savlađivanju napora, obično mi malo smeta što je to kraj, nema dalje, ne može više nagore, na redu je ili ostajanje zauvek ili silaženje. Tako se ubrzo zaputismo nizbrdo, birajući nove staze i prolaze. Stigosmo na Ivanbegov katun predveče i zatekosmo Baba-Jelu kako muze kravu, majku onog našeg teleta.

A umiješ li ti musti? – Baba-Jelino pitanje nije bilo upućeno nijednom od nas dvojice muškaraca, nego Olji. Ne sećam se da li je Olja odgovorila onim čuvenim „Što znam, možda i umijem, nijesam probala…“ ili se čak Olja prva sama ponudila da proba da pomuze kravu. U svakom slučaju, taj njen prvi pokušaj je bio uspešan i nije ugrozio ni kravu ni mleko u drvenoj čabrici. A dokaz da je time Oljin rejting skočio bio je Baba-Jelin komentar da gospođa iz Beograda hoće pomusti kravu, a njena snaja neće. Teško je snaja biti u Pipere. A i drugde.

Sa Ivanbegovog katuna pod Kapom Moračkom prebacili smo se preko Morače i Kolašina na Sinjavinu, na katun Ječmen do. To nam je bila nova visinska baza (1750 m) za nekoliko dana istraživanja inače nepristupačnih krševitih i preko 2000 m visokih grebena jugoistočnog dela Sinjavine kojima dominira piramida Babinih Zubova na Moračkim Gradištima, visoka 2174 m.

Ovde izdižu meštani kolašinskog Gornjeg Lipova udaljenog samo dva-tri sata hoda. Jeste, iz tog Gornjeg Lipova, u kojem je Draža Mihailović sa štabom proveo deo 1943. godine.

U poređenju s Ivanbegovim katunom Ječmen do je nudio luksuzni smeštaj. U sredini katuna bila je slavina za vodu dovedenu cevima iz najbližeg izvora ili bunara. Koji se doduše zove Smrdan. Katun s tekućom vodom! Kolibe su bile bolje građene, kreveti puni sena (u blizini su im i livade) i paprati. Na Ivanbegovom katunu imali smo krevet od čvornovatih dasaka prekrivenih samo nekom starom ćebadi. Naše vreće za spavanje nisu mogle da ublaže bolnu grubost postelje. Na Ječmenu dolu bilo je i puno naroda, naročito vrednih, veselih mlađih žena i devojaka. Čak su imali jednu veću zajedničku kolibu u kojoj su se uveče priređivala sijela. Tamo se pjevalo i igralo. Redovnije smo pozivani na sijela nego što smo se odazivljali, opet iz onih terendžijskih razloga. Godine 1985. katun Ječmen do još nije pokazivao upadljive znake odustajanja. Čak ni zamora.

Sudeći po jednom video-snimku iz 2019. Ječmen do se nije spolja mnogo menjao ni docnije. Ipak, ista mesta u različitim vremenima nude različita iskustva. Još uvek ima Crnogoraca koji se sećaju, pričaju i pišu o detinjstvu u kojem su leta provodili živeći i radeći u katunima. Način života i praksa prolazećeg katunskog stočarstva postaje novi mit, koji se obeležava onim užasnim birokratskim terminom nematerijalna baština. Privid čuvanja tog nasleđa in situ kroz pokušaje komercijalizacije s prefiksom etno– podseća me na vezu slavne rase policijskih pasa nemački ovčar sa čuvanjem ovaca.

Nije nebo otežalo pa da ga treba podbočiti krševima i stenjem da se ne obali. Niti je slabe građe da ga se mora podšprajcovati kojekakvim motkama i sōjem da se ne smandrlja. Zemlja je ta koja se s mukom drži. Krcka, jeca, vene i smanjuje se.

[1] Valentina S. Topalović: Soha nebeska. Priboj 2013: Galerija Spirala.

[2] Vukić Pulević i Novica Samardžić: Ivan Crnojević u crnogorskoj toponimiji. Podgorica 2003: DANU: Doclea 4: 173–188.

[3] Vasilije Mujo Spasojević: Crnogorski katuni. Montenegrina 2011. https://montenegrina.net/crnogorski-katuni/.

[4] Srpski rječnik. Beč 1852.

[5] Hadži-Radovan Bećirović – Trebješki: Stabljike Srpstva – izabrane i nove pjesme. Cetinje 1998: Svetigora.

[6] Vidan V. Nikolić: Distribucija mikrotoponima Svatovsko groblje na srpsko(hrvatskom) jezičkom području (onomastički i etnolingvistički aspekt). Niš 2017: Filozofski fakultet: Ishodišta 3: 285–296.

[7] Juruci su nomadski narod iz Konje u Anadoliji, koji je u 15. naseljavan u južnim delovima Balkanskog poluostrva. Kemal Ataturk je bio Juruk. Legendu o svatovima zabeležio na licu mesta V. Vasić po kazivanju Emina Severija iz Restelice, ložača u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu.

Naslovna fotografija: Živanka Vasić: jezero kod Bele Crkve 5.2.2021.

Onaj moj stari drug, terendžijski ortak, kum i prijatelj Georg Džukić zvani Đoka, Đorđe i Đurđe Banatski (može i Banacki), povukao se u osamljenost i živi u Beloj Crkvi u Južnom Banatu. Nikad ga nisam pitao zašto se povukao, niti zašto u Belu Crkvu. Što je veća prisnost između dveju osoba, to je veća opreznost u postavljanju ličnih pitanja. Bar tako je među nama dvojicom. Od početka. Georg je poreklom gorštak odrastao u banatskom Kovinu, pa je logično što se iz Beograda nije povukao u rodno mesto gde ga znaju, već u Belu Crkvu koja je dovoljno izdaleka blizu njegovom Kovinu. Četrdeset pet kilometara, džadom. Eto, opet mi pada na pamet Rebeka Solnit.

Nije slučajno što je ta non-fiction knjiga često u mojoj glavi. Imam naime posebno lično iskustvo s njom. Prevodilac knjige Izdaleka blizu Vuk Šećerović obratio nam se, mojoj supruzi botaničarki Olji i meni, za savete u pogledu srpskih naziva biljaka i ptica. Našao nas je preko svog druga a mog sina Filipa. U knjizi ima puno putovanja, a i flore i faune. O knjizi neću ništa više reći, osim uobičajenog, da batler nije ubica.

Odlazio sam u Belu Crkvu mnogo puta, a naročito od septembra 2010. do septembra 2011. Punih trinaest meseci sam išao redovno, svakog meseca jednom ili dvaput. Pogađate, frilenser je imao tamo negde projekt u trajanju od godinu dana. Uopšte, u izveštaju o ovom putovanju možete se igrati pogađanja. I imaćete uspeha.

Bela Crkva je zanimljivo postavljena varoš. Kolonija švapskih i drugih nemačkih doseljenika Weisskirchen izgrađena je u prvoj polovini 18. veka na blagoj padini desnog obronka široke doline donjeg toka Nere (Crne reke). To mesto je u blizini njenog nekadašnjeg ušća u Dunav, odnosno u Dunavsko jezero pred gornjim ulazom u Đerdapsku klisuru. Obala tog Dunavojezera nalazila se mnogo severnije od današnje leve obale reke Dunava, a varoš je mudro planski postavljena iznad domašaja poplava. Kasnijim širenjem, a pošto se obala Dunava povukla južnije, Bela Crkva je skliznula i u ravniji deo terena, sišla na dno nekadašnjeg jezerskog korita Dunava. Vrlo slično Ćemoskom polju, podloga je naslaga šljunka iz vremena otapanja velikih karpatskih glečera. Taj šljunak, oblutak, istovarila je nekada višestruko veća i divljija Nera. Koja i sad ume da se prozli.

Ispostavilo se da je taj šljunak dragocen za izgradnju železničkih pruga po Vojvodini siromašnoj kamenjem, kamenčićima i sličnim materijalom. Državna železnička šljunkara osnovana je 1926. i za nekoliko godina rada iskopala je prostrane rupe koje su se odmah same od sebe punile čistom, proceđenom podzemnom vodom. Ta „pozajmišta“ danas svi zovu jezerima i belocrkvanskom bisernom ogrlicom. Uređena kao kupališta ili uopšte uživališta, danas predstavljaju glavnu turističku privlačnost Bele Crkve, nazvane čak Vojvođanskom Venecijom! Međutim, u tim jezerima se nisu kupale ni moja majka, ni moja staramajka.

Naravno, moglo se i očekivati da se ja ne bih tek onako bavio Belom Crkvom da i moja familija nema neke stare veze s tom varoši. Od osnivanja je Bela Crkva garnizonsko mesto. Tako je i moj deda Vojislav Vuković, koga smo onomad ostavili kao artiljerijskog pukovnika u Boki Kotorskoj i presreli kao generala u prolasku kroz Virpazar, postavljen za komandanta 18. artilerijskog puka 1922. kad je preseljen u Belu Crkvu. Budući deda-Voja postao je komandant grada, odnosno Platzkomandant Bele Crkve. Sa njim je došla i porodica, pa je moja majka išla u školu i u Beloj Crkvi.

Imam jednu školsku fotografiju iz Bele Crkve iz 1924. Na njoj je desetogodišnja Jelisaveta Vuković, zvana Veca, ćerka tada pukovnika Vukovića, a moja buduća majka. Sedi pored učitelja sdesna na slici, s njegove leve strane. Oslonila je nadmoćno svoju ruku na neprikosnovenu učiteljevu stolicu s naslonima za ruke. Od sve dece, ukočene za fotografisanje, jedina pozira s nogom preko noge i ironično-ispitivački gleda u objektiv („znam ja vas fotografe…“). Dvadesetak godina docnije, rodiće sina, začudo sasvim naivnog i krajnje bezazlenog.

Zahvaljujući pasioniranom i neverovatno ljubaznom hroničaru Bele Crkve g. Živanu Ištvaniću, otputovao sam u prošlost i tamo saznao ne samo koja je to škola bila, već i da se učitelj sa fotografije možda zvao Dragutin Popović. Moja majka je dakle išla u Srpsku osnovnu školu u tadašnjoj Pašićevoj ulici 11–13. Ta zgrada je podignuta znatno ranije za Državnu elementarnu narodnu školu, koja je imala posebna odeljenja za nemačku, srpsku, rumunsku i češku decu. U svakom odeljenju se nastava odvijala na drugom maternjem jeziku.

Početkom 20. veka Bela Crkva je imala blizu deset hiljada stanovnika od čega su dve trećine bili nemački govoreći žitelji, a oni kojima je maternji jezik srpski, bili su drugi po brojnosti. Preko istog g. Ištvanića obavešten sam da je ćerka učitelja moje majke bila slikarka Mirjana Mareš koja je živela u Vršcu. Njena kći gospođa Danijela Mareš Đilas, profesor jezika i književnosti u Vršcu, bila je dovoljno strpljiva da mi potvrdi da je na mojoj fotografiji zaista njen deda Dragutin Popović.

Sad razumete da sam, na početku rada u okolini Bele Crkve 2010/2011, u taj gradić dolazio kao neko ko je priče o njemu dobijao u svojoj porodici od ranog detinjstva, a i ko ima u tom gradu jednog svog velikog i starog prijatelja, i to još kuma. Nije ni malo za jednu pristojnu emotivnu podlogu. U svakom slučaju, sigurno je da nisam mogao ulaziti u Belu Crkvu ravnodušan. Nisam ipak bio u potrazi za eventualnim tragovima prisustva moje majke ni mog dede. Sa mnom je uvek bila mala ekipa mojih terenskih saradnika koju nisam želeo da opterećujem svojim okupacijama. Tek sam posle krenuo u tom pravcu. A ni kuma Georga Džukića nisam posećivao. Bilo bi nepristojno uznemiravati vizitama onog koji je odlučio da se osami, i svima stavio do znanja da nije raspoložen za sklapanje novih poznanstava.

Sprijateljili smo se davno, na studijama, tačnije na već pominjanoj studentskoj ekskurziji na Lokrum. Odmah je bilo jasno da je to čovek koji se drži sopstvenih pravila i ne pristaje da živi po tuđim receptima. Dečačkog izgleda ali kritičar i oponent autoritetima do buntovništva. Istovremeno pitom, duhovit i neusiljeno zabavan u društvu, naročito omiljen kod njegovog ženskog dela.

Kad je posle studija Džukić došao za asistenta-herpetologa u Institut u kome sam i ja odskora radio, bio je u naše malobrojno odeljenje primljen s potpunim poverenjem. Dvojica velikih ruskih zrelih zoologa Petrov i Matvejev, prihvatili su ga kao sebi ravnog, odmah procenivši tog početnika kao našeg budućeg najznačajnijeg stručnjaka za vodozemce i gmizavce. Bili su to poslednji dani vremena velikih individualaca u nauci, u kojem su dalekosežne ideje o prirodi imale prevagu nad cepkanjem vodencvetovskih rezultata laboratorijskih istraživanja.

A ja sam dobio u Džukiću istovremeno prijatelja i raspoloženog kancelarijskog i terenskog partnera za sledećih petnaest godina. Bili smo nerazdvojni i poslovno i porodično. I deca su nam se družila. Nikad se nisam više pouzdavao u nekog, bez obzira da li se radilo o nevoljama na putu, u planini ili brodolomu. Zajedno smo se upuštali i u mladićke avanture i poluozbiljne otpore autoritetima, uključujući i državne represivne okvire. Učio sam od njega na terenu i kako se love žive otrovne zmije i kako se izdržavaju najveći napori tela i duha. Jednostavno, Džukića nikad u ozbiljnim situacijama ne napušta hladnokrvnost ni odlučnost. Uvek zna šta treba da uradi. To je čovek koji ne gubi glavu, ali ni avanturistički duh. Požrtvovan kao partner, ne jednom me je izvlačio „na ruku“ kad bismo se zaglavili u nekoj litici na kojoj je izgledalo da nema izlaza ni napred ni nazad. Neću nikad zaboraviti dramatičan noćni silazak niz stene Sićevačke klsure. Bio nas je uhvatio mrak dok smo postavljali klopke za pretpostavljene snežne voluharice za koje je bio zainteresovan naš šef Petrov.

Ima Džukić još jednu odliku koja mi imponuje – neverovatnu akribiju. Ne počinje da se bavi nečim i da piše o tome pre nego što ne prostudira sve što je prethodno napisano na tu temu, tragajući za početnim informacijama ponekad i u dalekoj prošlosti. Uostalom, zahvaljujući njegovim upozorenjima, ja sam i otkrio Marsiljijevu neobjavljenu rukopisnu građu o pticama. Uporno i pedantno skuplja svu dokumentaciju, obrađuje je i sređuje, nikad do kraja zadovoljan kompletnošću građe. I dalje, u Beloj Crkvi, još uvek sistematizuje materijal koji je sakupljao nekoliko prethodnih decenija.

Uvek sam imao sreće sa terenskim saradnicima. U redu, na baš uvek. Ali ti retki, zaista malobrojni prolaznici i epizodisti važni su za poređenje i samo zato ih ne zaboravljam.

Septembra 2010. krenuo sam s radom za studiju uticaja vetrenjača na ptice i slepe miševe kod Bele Crkve i Alibunara (dva lokaliteta). Projektno polje kod Bele Crkve nalazi se na mestu Krušavec (ili Krušovac). To je uzvišenje severno od Velikog (magistralnog) puta I reda M7.1 (Bela Crkva–Kaluđerovo–granica sa Rumunijom). Ima dominantan položaj između sȇlā Kruščice i Kaluđerova, i rumunske granice. Vetrovito je, pa je zato odabrano kao moguća lokacija nevelike vetro-elektrane. Krušavec je zaravnjen i blag sa najvećom nadmorskom visinom preko 220 m. On je u stvari zapadni kraj jezerske terase koja se u vidu povijarca sa istoka spušta sa rumunskih Karpata. Na jugu pada u dolinu reke Nere, a severne padine mu se spuštaju prema Vičiniku, pritoci Karaša. Ispod pleća Krušavca izviru potočići dubeći male doline koje se slivaju ka Neri ili Vičiniku.

Na istoku, kraj državne granice koja ide Nerom, nalaze se dve napuštene graničarske osmatračnice. Jedna je starija i niža, nalik starim ciglarskim odžacima, a druga dvadesetpetmetarska, čelična, ankerovana s četiri sajle, od kojih je jedna pukla, pa se cela osmatračnica nagla na suprotnu stranu. Ali stoji i dalje. Ljuljala se i preteći škripala dok sam se peo da proverim gomilu granja od nekog starog, verovatno gavranovog gnezda. Potajno sam se nadao orlu krstašu ili stepskom sokolu.

Zavoleo sam taj pust predeo. Iako je najvećim delom bio preoran, obrađen ili zasejan, dopadao mi se i zimi i leti, zbog svojih blagih padina i pregiba i zato što je uvek pružao prijatan pogled. Na zapadu se vidik završava obrisima niza bregova. Sam izraz „ogranci Karpata“, već u sebi sadrži romantični poziv na istraživanje udaljenih predela. Najviše volim kad su na horizintu vidljivi nevisoki planinski venci iza kojih se nagoveštava postojanje još nečeg zasad neviđenog. To je mnogo dopadljivije od pogleda kao iz bunara, na neprelazni zid planinskih strmina. I zanimljivije od ravničarskog kružnog a praznog horizonta iza kojeg se ne može očekivati ništa drugo osim neprestanog ponavljanja istog, na bilo koju stranu da se pogleda.

Ali, najviše sam voleo bogatstvo pticama Krušavca. Na samo sedam kvadratnih kilometara, za godinu dana videli smo čak 86 raznih vrsta ptica. Uz to je registrovano i šest vrsta slepih miševa. Društvo su nam često pravili zečevi, srne i divlje svinje, a viđali smo i po danu kako se jurcaju jazavci i sunčaju se lisice. Bilo je uživanje tamo raditi. Predeo je bio lep i prohodan, nije bilo neprolaznih blatnjavih dubokih vagaša, a samo smo po debelom snegu morali da ostavljamo terenski auto u podnožju.

Zbog blizine granice i radi bezbednosti mladih ljudi u timu, naročito slepomišarskog para koji radi noću, odlučio sam da naš posao prijavim pograničnoj policiji. Iz iskustava znam da je vrlo neprijatno kad vas zaskoči njihova patrola i kad morate da dokazujete da niste ni krijumčar ni diverzant iako ste okićeni dvogledima, teleskopima, fotoaparatima, ultrazvučnim lokatorima, voice-recorderima, vojnim topografskim mapama, baterijskim lampama i još koječim sumnjivim. Rekli su mi u Beloj Crkvi da je za to područje nadležna stanica pogranične policije – karaula Vračev Gaj. I da treba tamo da se prijavim.

Bilo mi je malo neobično, ali pošto sam ispunio traženu količinu godina života, stekao sam pravo na bonus da se ničemu ne čudim. Naime, selo Vraćev Gaj nalazilo se u suprotnom pravcu, petnaest kilometara na zapad od mog Krušavca koji je na istoku! Ali ko sam ja pa da postavljam pitanja? Odvezoh se oktobra 2010. do Vračevog Gaja, sela nekoliko kilometra zapadno od Bele Crkve. Dobardan, gde je molim vas stanica pogranične policije? Pa ne znam, nema to ovde, nema graničnog prelaza, priča se da će biti tu otvoren za Sokolovac u Rumuniji, ali još ništa… I drugi koje sam pitao lepo mi kažu da nema. Šta ću, nazad u Belu Crkvu. Ah, pa nije trebalo da idete u Vračev Gaj (ha ha). Nego gde je trebalo da idem, moliću lepo? Pa, u Kusić. Zašto u Kusić? Pa tamo je karaula. Karaula Kusić? Neeee (ha ha), karaula Vračev Gaj. Karaula Vračev Gaj u selu Kusić? Naravno (ha ha), tamo da idete. Mogu li nešto da vas zamolim? Izvolite. Kad bude otvoren granični prelaz Vračev Gaj – Sokol (Rumunija) policijskoj pograničnoj stanici u Vračevom Gaju dajte ime „Kusić“.

Karaula Vračev Gaj kod Kusića smestila se ispod brda Ševac, oko osam kilometara južno od Krušavca. Vidi se da je to bila vojna karaula, koju je preuzela pogranična policija. Ušli smo u veliku svetlu prostoriju s velikim stolom u sredini. Predstavio sam se i detaljno opisao ko sam i šta ću raditi na terenu pod njihovim nadzorom. Dvojica policajaca nisu ni trepnuli i ničim nisu pokazali da ih zanima moje izlaganje. Jedan od njih zapravo nije ni prestajao da nešto petlja oko prozora i roletni. Ni da sam rekao da sam lovac na tigrove ne bi pokazali da ih to čudi. Pravi profesionalci. Zamolio sam da im na mapi pokažem detaljno kuda ćemo se danju i noću kretati. Učinili su mi to. Zapisali su i imena koja sam im dao.

Kad sam rekao da ću da odem do auta da donesem ličnu kartu, rekli su da ne treba. Onda, ako nemate pitanja, mi bismo da krenemo? Imamo pitanje, vi ste biolozi? Jesmo. Onda nam recite kako da se oslobodimo ove napasti? I policajac pokaza rukom na onog kod prozora. Shvatih tad da on u stvari ima u rukama neki sprej. Priđoh i videh hiljade insekticidom pobijenih raznobojnih bubamarica. Bile su to invazivne azijske šarene bubamare poetičnog naziva Harmonia axyridis. Ujesen ulaze u kuće na kolektivno prezimljavanje. Donete su iz postojbine da bi suzbijale lisne vaši, ali se ta ideja pokazala ekološki sasvim nesmotrenom.

Projekt na Krušavcu mi je bio prvi o uticaju vetrenjača kojim sam lično i samostalno rukovodio. Naručilac posla, jedna zapadnoevropska firma, ugovorom je zahtevao da tokom monitoringa obučavam mlade stručnjake koje ja izaberem. Tako sam zavrbovao i upoznao četvoro mladih nezavisnih i nezaposlenih ljudi. Bili su mi preporučeni od kolega, ali o njima nisam znao mnogo. U stvari, upoznavao sam ih kroz saradnju na projektu u Beloj Crkvi. Bilo je to nenadmašno iskustvo. Najbolje što mi se desilo u Beloj Crkvi. Posle smo nastavili da sarađujemo i na drugim projektima, s nekima od njih radim zajedno sve do danas.

Andreja Čontija iz Sremskih Karlovaca zatekao sam još na studijama biologije u Novom Sadu. Već se bio posvetio proučavanju slepih miševa i izveštio u radu sa detektorima ultrazvučnih signala koje te životinje noću emituju. Visok i donekle nežnog izgleda, zakopčan ali ljubazan i vrlo učtiv. Pažljivo govori i odmerava šta će da kaže. U radu je bio samostalan i odlučan. Odmah mi je bilo jasno da sam našao pravog čoveka za šišmiše u Beloj Crkvi.

Sa Čontijem je u sjajnom tandemu radila Danijela Anastasov rodom iz Bosiljgrada. Zajedno su studirali u Novom Sadu i zajedno se osposobljavali za slepe miševe na međunarodnim kursevima i kasnije, kroz projekte na Fruškoj gori i u lagumima Petrovaradinske tvrđave. Uvek vedra i nasmejana ali i ozbiljna i pedantna u prikupljanju i obradi podataka. Njihovi izveštaji su bili besprekorni. Nažalost, retko sam ih viđao uživo, jer su radili noću, a mi ornitolozi pretežno danju. Utoliko smo se više radovali kad bismo se sreli na Krušavcu pred naš odlazak sa projektnog polja.

Mnogo sam više vremena proveo s ornitološkim delom tima i bolje upoznao dve mlade žene koje su bile moje dodatne oči i uši. Bio sam od početka otvoren prema njima: dogodilo mi se ono od čega svaki ornitolog strepi: da će s godinama da mu oslabe vid i sluh. Imam jedan skupi aparatčić koji mi pronalazi deo izgubljenih visokih tonova ptičjeg glasa, ali nije to to. Ne mogu više da radim na terenu bez nečije pomoći. Slučilo se da su obe moje pomagačice imale vrhunski dar vizuelnog zapažanja i sluh sposoban za razlikovanje minucioznih ključeva za prepoznavanje ptičjih glasova. Uz njih sam bolje razlikovao ptice nego u svojim najboljim danima.

Senka Puhalo alias Lečić, rodom iz Potoka kod Mostara, obrela se ratom vijana takođe u Novom Sadu, gde je završila studije ekologije. U vreme početka rada u Beloj Crkvi već je bila prešla za Beograd i učestvovala u ekološkim projektima organizacija civilnog društva. Dinarske građe i temperamenta, otvorena i bez zadnjih misli, sva u impulsu, računa da uvek posle može o svemu da razmisli, ali da će ipak ostati pri svome. Stoički je na svakom letnjem terenu podnosila napade alergije na polen valjda svih vrsta trava i zeljastih biljaka. A Krušavec kod Bele Crkve joj je pružao raskošnu ponudu, do poslednjeg dana projekta koji je bio obeležen krunskim beharom ambrozije preko jednog celog polja. Proizvođači papirnih maramica prosto obožavaju gospođice kao što je Senka Puhalo.

Mislite li da se ikad požalila na svoju boljku? Da je izostala sa terena? Onda ne poznajete Senku Puhalo. Samo se jednom, ili dvaput, kad ju je baš jako steglo, sklupčala na neudobnom sedištu Lade Nive i ućutala. Senka je osoba i drugih talenata. Prilikom jednog dogovora o kalendaru terenskog rada saznao sam da određenih dana ide na svoju turneju u Nizozemsku, kao vokal jedne muzičke grupe. A jednom sam shvatio da se bavi i prekrajanjem second-hand odeće i kreiranjem novih modela od takvog materijala. Tako sam i ja dobio na poklon dve dragocene prstenovačke majstorske kecelje. A sve koji ne znaju čemu one služe, potsećam da je pražnjenje creva prvo što uradi svaka uhvaćena ptica.

Senka Puhalo u svojim kreacijama

U Belu Crkvu smo obično stizali kasno posle podne, uzimali sobe najčešće u vili „Laguna“ između belocrkvanskih jezera, a zatim bismo najradije išli na večeru u preporučeni restoran „Sokolac“. Pitao sam kelnera voljnog za razgovor, otkud takvo ime kafane? Zanimaju me porekla naziva svega, a ovaj je imao u sebi i ornitološki koren. Pomišljao sam da naziv možda ima veze sa obližnjim, nekad srpskim selom Sokolovac u Rumuniji. Ne, rekao mi je kelner, gazda je iz Sokoca, pa je zato tako imenovao svoj ugostiteljski objekat. To mi je bilo malo neobično. Daleko je gora Romanija i na njoj Sokolac.

Onda mi je opet u pomoć priskočio moj odgonetač belocrkvanskih enigmi g. Živan Ištvanić. Vlasnik restorana „Sokolac“ g. Marko Vukomanović jeste došao iz Sokoca ali Banatskog, maleckog doseljeničkog sela, nekih pedesetak kilometara severoistočno od Bele Crkve. Ali ime tog naselja možda ipak ima veze s kolonistima od Romanije. Uostalom i Romanija i Rumunija u kojoj je Sokolovac (Sokol u rumunskoj verziji) etimološki su bliske.

Kad god bismo seli za sto kod Sokoca (ali i drugde) otvarale su se teme dostojne nutricionističkog simpozijuma. Senka je vrlo obazrivo birala hranu s jelovnika i ograničavala se na onu koja ispunjava njene stroge kriterijume. Za razliku od nas ostalih koji smo, gladni s terena, večeru posmatrali kao mali hedonistički praznik. S druge strane, Senka Puhalo je bila vrhunski ekspert za sirovo a jestivo samoniklo bilje i divlje plodove u šumi i polju. Bila je vrlo dosledna u pridržavanju svojih pravila pravilne ishrane. Otišla je iz Beograda na porodičnu zemlju u Potocima, koju je sama obrađivala i gajila sopstvenu hranu. Zatim se preselila u Portugaliju, pridruživši se grupi istomišljenika koji sve sami podižu i neguju na ustupljenoj im zemlji.

Jelena Nikolić Antonijević

Sasvim je drukčija međutim Beograđanka Jelena Nikolić Antonijević, biolog s beogradskog univerziteta. Otvorena, ali tiha, o sebi govori samo kada je direktno pitana. Brza i snažna na terenu i praktična u svakoj prilici. Predviđa šta treba da uradi pre nego što se to zatraži. Samostalna i inicijativna. Jelena je izrasla u pravog ornitologa kome je terenski rad važniji od mnogo čega drugog. Nastavili smo da sarađujemo do danas, na mnogim i raznim programima i projektima. Ne znam šta bih bez nje.

Naš ornitološki trio zajedno je, osim posla kod Bele Crkve, radio na još četiri slična ili znatno veća projekta. Kroz taj rad uspostavio se među nama jedan naročiti odnos uzajamnog poverenja i otvorenosti na finoj distanci prisnosti, neophodnoj za profesionalne relacije. To može da nastane kad s nekim provodite stotine dana i noći, u svim prilikama i okolnostima, i zimi i leti, po snegu, na vetru, pod kišom i suncem, kad delite sve i stalno pazite da završite posao, da pritom ugodite ostalima i da nikom ne dodijavate. Na terenu uostalom i nema foliranja, svako se pokaže ko je i kakav je.

Jelena i Senka pre rada na ovom projektu jedva da su se poznavale. Od početka do kraja su se odlično slagale, nijednom među njima nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja netrpeljivosti, a nekmoli sukoba. Često smo svi bili umorni na kraju napornog dana, žedni ili gladni, kad je strpljenje na ispitu. Ali nikad, nijedna od njih nije pokazala nervozu, niti da joj je nešto teško ili da joj je dosta. To se nije desilo ni kad smo se zaglavljivali kolima u snegu i blatu, kad smo se smrzavali, ni kad je vrućina bila takva da je i pticama bilo teško, pa se nisu odvajale od vode za piće i rashlađivanje.

Da ne bi ovo moje ushićenje ekipom svojih belocrkvanskih saradnica i saradnika bilo smatrano preteranim, moram nešto da razjasnim. Decenijama sam radio s mladim saradnicima i na terenu i u kancelariji, obučavao ih, vodio i učio, da ne pominjem studente, diplomce, magistrante i doktorante i kandidate za viša stručna zvanja. Znam da razlikujem šta je šta. Zato ponavljam, imao sam sreće prilikom izvlačenja za posao na Krušavcu kraj Bele Crkve.

Na početku rada u Beloj Crkvi, 23. oktobra 2010, moje dve ornitološke desne ruke i ja pošli smo da se posle večere malo prošetamo ulicama. Pred izlogom već zatvorene Gradske galerije stao sam kao ukopan. Kroz staklo izloga su iz mraka u mene buljile poznate ribetine i morske nemani, muzejski primerci riba od kojih sam za mnoge znao i kakve su bile na dodir pre prepariranja. Čak i kako su mirisale. Bila je to gostujuća izložba beogradskog Prirodnjačkog muzeja „Ribe Južnog Jadrana“, otvorena dan pre. Tadašnji direktor Prirodnjačkog muzeja Slavko Spasić radio je pre toga kao profesor srednje škole u Beloj Crkvi i živeo 15 godina u njoj.

I dalje, s vremena na vreme, skoknem do Bele Crkve. Tamo sam tako aprila 2014. upoznao gospođu Danijelu Đolić, fanatičnu aktivistikinju u zaštiti prirode Bele Crkve, koja je saznala za moj rad i poželela (i dobila) razgovor za lokalnu radio-stanicu. Krajem oktobra 2015, na njen poziv, učestvovao sam u postavljanju zimske hranilice za ptice u tamošnjem Gradskom parku. Pod pokroviteljstvom lokalnih organizacija civilnog društva, hranilicom se Bela crkva simbolično izjasnila na čijoj je strani i to u prisustvu dece iz osnovne škole. Diskretno sam pogledom tražio neku vižljastu devojčicu pràve plave kose i prodornog pogleda, kakva je morala biti Veca Vuković, devedeset godina ranije.

Naslovna fotografija: Skadarsko jezero 1997: brojanje vodenih ptica.

Dva puta sam se u životu dao brijati kod berberina. Oba puta vrlo davno, kao mladić.

Za moje šišanje u ranom detinjstvu bio je nadležan Deda-Voja, koji me je vodio kod svog berberina Kekeza na Topličinom vencu. Deda se sam brijao, ali usluge šišanja pružali su berberi, koji se nikad nisu zvali šišači odnosno šišarke. Kad se kaže frizer, nekad se prvo mislilo na frizera za dame. Dok sam kao dečko čekao na mrsko šišanje, posmatrao sam kako u retkim prilikama majstor Kekez brije starije mušterije. Bilo mi je zanimljivo oštrenje brijača o kožni kajiš. Sve ostalo mi je delovalo užasavajuće.

Kad sam počeo da se brijem, otac mi je poklonio svoj stari električni brijač AEG čije je sito bilo oštećeno tako da je rotor sečivima odmah odsecao delić kože koju bi to oštećenje uštinulo. Morao sam da pazim. Električne brijače pravi muškarci su prezirali. Govorili su da njima moraju dvaput dnevno da se briju.

Otac me nije naučio da se brijem žiletom. To me je tek kasnije, na terenu, naučio moj ornitološki mentor Sergije Matvejev. Ne sećam se više zašto sam u Beogradu jednom rešio da se obrijem kod berberina. Zapamtio sam da sam otišao ne kod svog, nego kod nepoznatog majstora u Uzun-Mirkovoj. Nije bilo strašno, nije me „zaklao“. Namazao me je posle nekim losionima i pomadama.

Drugo brijanje sam zapamtio zauvek. Na Vranjini me je 1966. zateklo uobičajeno nevreme. Grom je udario u gromobran Biološke stanice i spalio instalacije. Zgrada je na neodređeno vreme ostala bez struje. Kako sam imao samo beskorisni električni brijač, posle tri dana sam shvatio da moram nešto da preduzmem. Trebalo je da odem do Virpazara u nedavno otvoreni hotel „13. jul“, odakle sam sa recepcije redovno telefoniravao u Beograd. Hotel je bio u „nacionalnom“ (danas bi se reklo etno-) stilu, a na recepciji su radile kršne đevojke u narodnim nošnjama. U ono doba, šezdesetih godina 20. veka, neobrijan čovek slao je poruku da je odustao od higijene i od uljudnosti, dakle od sebe. Taj sam utisak želeo da izbegnem. Morao sam da se pre telefoniranja u hotelu obrijem kod lokalnog berberina.

Hotel je bio dobio ime po Danu ustanka naroda Socijalističke Republike Crne Gore, koji je (ustanak) podignut 1941. baš u Virpazaru. Tamo je i spomenik tom događaju, podignut na jednoj vertikalnoj steni s malom turskom kulom. Hotel je bio jednostavna jednospratna zgrada bez ukrasa čiji je spoljašnji zid silazio u samo Skadarsko jezero. Skromnog komfora, ali sa zaglušujućim horom jezerskih žaba za letnjih noći. Hotel „13. jul“ nepopravljivo je oštećen zemljotresom 1979, pa je srušen. Posle je izgrađen drugi, na novom mestu. Zove se „Vir“. Zimi obično nije radio.

I pre nego što sam 1966. prvi put ušao u Virpazar, taj gradić na ostrvcetu već sam znao sa jedne izvanredne fotografije iz porodične zaostavštine, snimljene 1925. iz ptičije perspektive sa brdašca s još jednom turskom kulom, zvanog Besac. Naime, onaj isti moj deda koji me je vodio na šišanje, a o kome je na ovom blogu već više puta bilo reči, brigadni general Vojislav Vuković, pridavao je veliku važnost fotografiji. Kao komandant Haubičkog diviziona Šumadijskog artiljerijskog puka u Velikom ratu (haubice su oruđa koja dejstvuju pod velikim uglom elevacije), znao je značaj fotografisanja reljefa i ostavio je više stotina ratnih snimaka položaja koje je uglavnom pravio svojim džepno-sklopivim Kodakom.

Ali, nasledio sam i mnogo drugih fotografija. Među njima je i jedan album snimaka sa putovanja Kralja Aleksandra po Crnoj Gori 1925. Tu je bila i pomenuta fotografija Virpazara. Iako je i Deda napravio nekoliko snimaka sa tog putovanja (bio je u Kraljevoj pratnji), po svoj prilici je snimke za album pravio neki profesionalni fotograf. Više bih voleo da je onaj Virpazar snimio baš Deda-Voja. Svejedno, prvo što sam 1966. uradio bilo je da se popnem na Besac i sa istog mesta fotografišem Virpazar, 41 godinu kasnije. Propustio sam da napravim još jedan snimak 2007. i da tako zatvorim još jedan trouglasti krug u mestu.

Na oba snimka vidi se zgrada hotela „13. jul“, zapravo na starijoj fotografiji to je velika svetla zgrada, najveća, možda zgrada koju je za svoje potrebe podigla Kompanja di Antivari ili carinarnica, kraj mosta s tri luka. Na fotografiji iz 1966. to je već hotel, okrečen u crveno (tamno na crno-beloj slici), osim belih kamenih okvira prozora. Bio sam zadivljen neočekivanom živopisnošču gradića jednostavne arhitekture, ali sa finom dozom patine, sigurnog znaka trajanja i uhodanosti sopstvenog načina života. Virpazar mi se odmah dopao, izgledao je kao scena nekog pozorišnog komada. Ali, tražio sam berberina. Pravog, ne pozorišnog.

Na vratima jedine virpazarske berbernice zastao sam i procenio prostoriju i njeno stanje opremljenosti i higijene. Svi glasovi u meni složno su bili za to da se okrenem na peti i odustanem od ideje brijanja. Ali, ja se nikad nisam povinovljavao stavu većine. Udahnuo sam i zakoračio unutra. Mršavo monče, mlađe nego ja, stajalo je ukočeno nasred radnje. I pogled mu je bio ukočen, nekako usmeren malo desno od mene. „Je li tu majstor?“ – upitah nešto slabijim glasom nego što sam želeo. „Ja radim – reče on odlučno – Sedi!“ Oni moji unutrašnji glasovi uznemireno zažagoriše, ali se ja i drugiput ogluših.

Prvo me je nasapunjao, do očiju. Svakiput kad bi prelazio s jedne na drugu stranu mog lica, između bi mu se isprečio moj nos u svoj svojoj veličini. Mladi berberski kalfa nikako nije uspevao da zapamti gde se nalazi moj nos i svaki put bi ga ošamario četkom za brijanje. A penom me je pokrivao dugo i pedantno. Stisnuo sam usta i nisam disao, što je on valjda primetio. Prvo je kažiprstom grubo prešao preko mojih usta da skine penu, a zatim mi malim prstom pročačkao obe nozdrve! Prodisao sam ali zabezeknut: nikad u životu niko nije gurao svoje prste u moj nos!

Čekalo me je još iznenađenja. Mladi berberin je dugo birao brijač koji će upotrebiti. Nije mogao da se odluči – nijednim nije bio zadovoljan. Gledao sam se u flekavom ogledalu. Donja polovina moje glave i vrat bili su obloženi snežnobelom penom na kojoj su se svojom ružičastošću izdvajale nozdrve i usta. Ali najupečatljivije su bile moje oči. Pokazivale su užasnutost pred početak raspleta. Izabravši konačno sečivo, berberin poče svoj rad, a ja zatvorih oči.

U jednom trenutku, začuh njegov naredbodavni glas „Otvori usta!“ Mahinalno ih otvorih, a on mi gurnu u usta kažiprst i sa unutrašnje strane pritisnu moj obraz, da bi ga bolje spolja obrijao! Šokiran, umesto da mu odmah odgrizem prst, nastavih da držim zubarski razjapljena usta. Kasnije sam, na putovanjima po Istoku, viđao neobične stilove brijanja kod uličnih i pijačnih berbera, ali na tako invazivnu tehniku nege lica nikad nisam nailazio.

Nastavio sam da dolazim u Virpazar, ali uvek predostorožno obezbeđen u pogledu liceukrasiteljskih potreba. Mnogo godina kasnije, upoznao sam Tomana Zeca, zvanog Toško, vlasnika poznatog virpazarskog pansiona / hotela „Pelikan“. Kroz razgovor shvatih da je njegova porodica držala onu berbernicu. Gazda Toško je taman po godinama odgovarao, pa mi pade na pamet da bi on mogao biti onaj-koji-me-je-onomad-obrijao-jednom-i-nikad-više. Toman je međutim odbio tu mogućnost. Što mi je žao jer bi time ova priča samo dobila.

Toman Zec je naime jedna od virpazarskih znamenitosti, a već smo rekli da to mesto ne oskudeva u neuobičajenim likovima. Kad sam počeo da na Skadarsko jezero dolazim ređe i sa specifičnijim naučnim i manje naučnim zadacima, Virpazar se pokazao kao najbolje mesto za bazu, a u Virpazaru je pansion / hotel „Pelikan“ imao prednost nad ostalim mogućnostima. Jedno vreme je bio jedino mesto u Virpazaru gde se moglo konačiti u januaru i februaru. A zašto su ti meseci  važni, viđeće se. Prvi put sam, zajedno sa manjom ekipom beogradskog Prirodnjačkog muzeja, došao 1996. u „Pelikan“. Bili smo primljeni u odžakliji.

Odžaklija je velika prostorija na spratu, neomalterisanih kamenih zidova i sa nekom vrstom kamina i zidanog odžaka. Tu je Toman Zec napravio etno-ambijent i napunio ga predmetima koji se u širem smislu mogu smatrati etnografskom zbirkom, ali je sigurnije to nazvati folklornom dekoracijom. Voleo je da novim gostima ponudi zagonetni predmet na pogađanje. Za nas je odabrao željezo za žigosanje. Prošli smo na testu.

Možda je ipak glavna draž odžaklije čuvanje onog što se sad zove nematerijalnom baštinom, odnosno neopipljivim nasleđem oličenim u starinskim, tradicionalnim uslugama i opštem duhu okrenutom ka trajanju vrednosti, a takav smo zatekli kod „Pelikana“. Ne čudi zato što „Pelikan“ i Toško Zec lično imaju internacionalnu reputaciju. Osim ugostiteljskih usluga, Toško je vodio goste i na krstarenje po Jezeru. Leti, stavljao je na glavu jedan iz svoje ogromne i slavne zbirke šešira za sunce, po kojoj je takođe postao poznat na više kontinenata. Po pričanju, zbirka je nastala od slučajno ili namerno zaboravljenih šešira, naročito ženskih, ali ne isključivo, ostalih posle nezaboravnih vožnji po Jezeru u kojima je Toško bio vodič. A zatim je zbirka nastavila da raste dokle god je porodica Zec držala „Pelikan“. Kako čujem, i posle.

Toško Zec je i majstor dimljenja krapova. Krap iz Skadarskog jezera je endemska podvrsta šarana koja se od svih ostalih šarana i riba uopšte razlikuje i na oko i na ukus. Priznajem da, kad jedem skadarskojezerskog krapa, naročito dimljenog, ponekad kažem da je to za mene najukusnija riba na svetu. Znam ja da o ukusima ne treba raspravljati, ali sam sasvim siguran da o najboljim ukusima riba ne smeju da govore oni koji još nisu probali dimljenog krapa.

Ne znam u čemu je tajna, odnosno čuo sam mnoge verzije tajni tog čarobnog krapa. Po Tošku, dim mora da bude hladan i po redu treba da bude sedam dimova od različitog ogreva, a poslednji od kadulje. Toško je, kad je lepo vreme zimi, iznosio krapove na sunce i na vazduh. Toškova žena Zorka, suvlasnica „Pelikana“, kriva je za savršenstvo tradicionalne kujne. Ja garantujem za vrhunski ukus rižota od dimljenih jegulja. Crmnička vina su na glasu (Virpazar je glavno mesto Crmničke nahije), ali je Vranac teško vino i obično se nudi kao mlado, što od osetljivijih uvek traži oprez.

Jedno od najslavnijih lokalnih jela koje je gospa-Zorka Zec priređivala gostima jeste raštan s kaštradinom. Raštan je mediteranski kupus koji ne pravi glavice, a kaštradina je dimljena bravetina – meso kastriranog ovna. To je jelo koje u svakom urbanizovanom i odseljenom južnjaku-gorštaku pokreće najdublja nostalgična osećanja. Jeo sam na mnogim i raznim mestima raštan s kaštradinom, naravno i kod Zorke Zec u Virpazaru. Znam da ovom izjavom mnogo rizikujem, ali priznajem da nikad nisam osetio tu neodoljivost kombinacije ukusa, na koju se računa kad se hvali raštan s kaštradinom. A ne može mi se staviti primedba da nisam otvoren za različite i neočekivane ukuse sa svih meridijana. Ovaj blog, ako ni o čemu drugom, o tome svedoči (recept star 1000 godina, kabulski pilav, hačapuri, kiparski halumi, fiš-end-čips, kršeno grne i dr).

Zadesili smo se u januaru 1997. kod „Pelikana“ kad se Zorka Zec spremala da ugosti svog ujaka, naročitog, porodično zaslužnog i dragog gosta, jednu važnu ličnost iz Beograda. Na programu je bio naravno tradicionalni ručak, baš onakav kakvog gost naročito ceni. Moja supruga Olja se, po običaju, ponudila da se nađe pri ruci prijateljici Zorki u tom velikom i odgovornom poslu. A to nikad nije sasvim bezazleno. Olja je imala snažne sugestije u pogledu poboljšanja nekih tradicionalnih načina pripremanja hrane. Zorka je nesmotreno najavila tradicionalni crnogorski kolač, za deser. „A šta je to – odmah je upitala znatiželjna Olja?“

„Pa to je običan patišpanj, posut kristal-šećerom“ – presudila je kad je od Zorke čula kako se priprema TCK! „Bolje je da dodamo malo više vode i prašak za pecivo – nastavila je Olja pokušavajući da preuzme odgovornost – biće rahliji, šupljikaviji, penastiji i ukusniji! A osim toga, …“ – Zorka je međutim pružila čvrst otpor – „Ne, Ujak voli ovako il’ nikako.“ Nije želela ništa da stavlja na kocku. Ali nije dovoljno poznavala Oljinu upornost. Pošto je vreme odmicalo, napravljen je kompromis: dodata je voda i prašak za pecivo, a Olja je odustala od zamenjivanja kristal-šećera prelivom od čokolade i višanja. Poslastica koja je iznesena pred Ujaka-arbitra bila je naraslija nego što je to bilo uobičajeno. Povrh svega, umesto u šerpi, ispečena je u modli za kuglof pa je bila i rebrasta a ne ravna.

Zorka je sa zebnjom motrila na Ujakovu prvu reakciju. Dobro je, nije se namrštio odmah čim je video! A kad je zagrizao i progutao prvi zalogaj, na licu mu se razlila plemenitost, videlo se odmah koliko je to veliki čovek, kakvom tolerancijom raspolaže i koliko je spreman da oprosti što mu je poturena neispravna poslastica.

Kako je Hotel dobio ime „Pelikan“? To pitanje nije lišeno smisla iz dva razloga. Prvo, firma „Pelikan“ postavljena je možda tek oko 2003. na pansion porodice Zec. Dotle su oni držali restoran-kafanu na uglu, sa nekoliko soba, a zaboravio sam kako se zvala. Drugo, pelikan se na Skadarskom jezeru ne kaže pelikan, nego panac. Mesto gde se oni najčešče grupno gnezde zove se Pančova (ili Pančeva) oka. Već vekovima. Pelikan je dakle turističko ime za panca. Pelikan ili nesit koji živi na Skadarskom jezeru pripada vrsti kudravih nesita, najvećoj po rasponu krila i težini, i jednoj od najkrupnijih ptica koje lete (dakle, bez nojeva i njima sličnih). Ujedno, to je ređa, malobrojnija i ugroženija od dve vrste evropskih pelikana i ponos zaštite ptica Crne Gore. Kao za pakost, na doplatnoj marki „Zaštita pelikana / Skadarsko jezero“ od 0.05 EUR iz 2002, Radomir Bojanić je za Pošte Crne Gore nacrtao pogrešnog, ružičastog nesita.

Reč pelikan postala je zaštitni znak virpazarskog turizma u devetoj deceniji 20. veka, kad su pojedinih godina nesiti počeli da dolaze da se gnezde na obližnjem ostrvcetu Grmožur i tako ušli u domet virskih čamdžija koji vozaju turiste po jezeru. Dotad su se nesiti držali samo suprotnog kraja jezera. Za turiste je obećanje da će videti pelikane bilo neodoljivo. I ja ih potpuno razumem. Nažalost, nesmotrenost u izboru mesta za gnežđenje nesiti su brzo platili. Oko Grmožura je sve vrvelo od turista, a pelikani su poplašeni odletali sa gnezda i ostavljali jaja i mladunce bez zaštite i odbrane od pljačkaša kakve su vrane, svrake i čavke. Pelikani su na kraju odustali od gnežđenja na ostrvu Grmožur, ali je priča o njima ostala i nastavila da mami radoznalost posetilaca.

Grmožur je čuvena lokalna turistička atrakcija. Majušno nisko kamenito ostrvo dugačko pedesetak metara sa ruševinama skromnog utvrđenja nosi pretenciozni nadimak Crnogorski Alkatraz, po tome što je navodno služio kao kazamat za neposlušne podanike Knjaza pa Kralja Nikole, a sa koga je uspeo da pobegne samo jedan osuđenik pomoću izvaljenih zatvorskih vrata kao splava. Ako bi to bilo tačno, značilo bi da su svi sužnji morali biti neplivači, pošto se Grmožur nalazi samo nekoliko stotina metara od obale, kao i da zatvorski čuvari na ostrvu nisu imali nijedan čamac. Da i ne računamo što je pored njega oduvek prolazio glavni plovidbeni put između Virpazara i krajinskih sela, a i redovna linija javne putničke plovidbe.

Grmožur je međutim ponekad zmijsko ostrvo slično ostrvu Golem grad na Prespanskom jezeru i mnogim drugim ostrvcima na Skadarskom jezeru. Kada je produkcija ribe vrlo velika, a populacija grabljivih riba i ptica manja, onda se uključuju zmije, prvenstveno ribarice i belouške, pa je leti česta pojava da i nasred jezera čunu put presecaju zmije koje preplivavaju desetak kilometara široko Jezero. Naročito se grupišu oko ostrvaca koja zmijama služe da se na njima odmore i ugreju. Slično kao što ratna mornarica i avijacija imaju baze na okeanskim ostrvima.

Tamo su česti i smukovi, naročito takozvani četvoroprugasti smuk. Taj je vrlo krupan i u obilju hrane dostiže rekordne dimenzije. Lično sam ih viđao debele kao ruka. Dobro, kao neka tanka ruka. Ali ipak ruka. Osim ribom i žabama, hrane se i jajima i mladuncima ptica koje se okupljaju radi gnežđenja na tim istim ostrvcima. Na Skadarskom jezeru ih se ljudi bezrazložno plaše, a omiljene su im izmišljene priče o džinovskim bl[av]orima i smrtonosnim čudovištima. Pišući o etnologu Simi Trojanoviću kao prirodnjaku, našao sam pismo vranjinskog učitelja Blaža Vukičevića iz 1931. o skadarskojezerskim četvoroprugastim smukovima.

“Pre više od 50 god. živela je u Skadarskom jezeru jedna velika zmija — zv. ‘blor’. Stalno je bila na ostrvcu Kameniku koje se nalazi 1½ Km daleko od ostrva Vranjine.

Pored Kamenika niko nije smeo proći. Zviždanje blora čulo se na daljini od 2–3 Km. Toga blora ubio je Mićo Lakičić iz Donjeg Ljubotinja. On je pošao sam u svome čamcu za Kamenik, gde je blor bio, s namerom da blora ubije ili da pogine. Kada se primakao Kameniku blor mu se primicao zviždeći. Lakičić je izvadio veslo u čamac, videći da blor ide k njemu, i uzeo je u ruke ošća [ostve]. Videći mu na vratu ispod glave neki beli beleg — bez krljušti — veći nešto od dvodinarke, gađao ga je na beleg i srednjim zubcem koji je bio najveći pogodio je blora koji se odmah savio, smrtno ranjen, oko drške ošći. S najvećim mukama se trzao i od jakog trzanja isčupao dršku iz ruku Lakičiću koju je po vodi vukao dok najzad nije lipsao. Kada se drška prestala kretati po vodi Lakičiću je jasno bilo da je blor mrtav. Pošao je da ga ubaci u svoj čamac i odvede da bi uverio seljake o ubijstvu. Dva tri meseca je Lakičić bolovao posle toga — sigurno zbog toga, što mu je blorova krv ubacivanjem u čamac dotakla telo, pa je bio otekao.

U to vreme ovo je smatrano retko junaštvo i požrtvovanje.

Blor je bio težak 12 oka (tada se računalo okama) — 18 Kg. Oči su mu bili koliko mački. Na telu je imao velike mrke tvrde krljušti. Govori se, da je bio dug 3–4 metra a debeo 30–40 cm.

Kada je počivši Kralj Nikola pozvao Ljubotinjane (pleme crnogorsko) posle rata s Turcima 1877/78 god., da odlikuje ruskim medaljama junaštvom istaknute vojnike u tom ratu, pošao je i Lakičić u Rijeku Crnojevića — gde je bio zakazan skup. Da bi skrenuo pažnju Kralju na sebe Lakičić je vezao glavu čalmom. Kad je Kralj naišao na njega upitao je njegovog komandira kakav je? Lakičićev komandir Boško Vujanović, oficir rekao je Kralju: ‘Gospodaru, Lakičić je posjekao jednu tursku glavu, jednog Turčina zarobio, ali najveće je junaštvo učinio što je ubio onog opasnog blora u Kameniku’ (Kralju je bio poznat blor).

Kralj je pored ruske medalje dao Lakičiću još i medalju za hrabrost.

Pored ovog blora ima i još drugih samo manjih. Pre pet godina ubiven je jedan u baruština na Skadar. jezeru koji je bio težak 17 Kg. Poslednjih godina ribari su gledali više puta blorova, duž. 1,50–2 m, da nasrne na čamac, ali su ih svakad ubijali veslima. Ozgo su mrke boje, a ozdo naizmenično žuti i beli — pasasti. I ako nemaju debelih krlja na telu ipak im je koža deblja, i kažu, s dosta muka ih ubijaju. Glava im je više pljosnata.

Česti su slučaji da se koji u kući uvati. Naročito traži jaja, koja proguta, bez da ih lomi. / Bilo je slučajeva, da u spavanju na otvorenom polju obmota čoveka (većinom čobane), probije mu kožu sprema srca i siše krv. Ovi blorovi, kažu, većinom napadaju ljude koji jedu jaja ili piju mleko.”

Vodena čudovišta se i dalje viđaju po Skadarskom jezeru. Čak je i Politika 4.6.2007. pisala o „Čudu neviđenom na Skadarskom jezeru“, kad su braća Milan i Marko Markovići u blizini one iste Starčeve gorice videli neman na kilometar od svog čamca. Obojica su ugledali „rogljasto čudovište koje je munjevito zaranjalo i izranjalo iz vode, visoko oko tri i dugačko možda i 40 metara“. Alarmirana je policija, koja je gliserom iz Virpazara stigla na lice mesta. Nisu ništa našli ali je među ribarima zavladao strah, a vest se proširila munjevito. Dosolio je Vizi svojim humorom i izjavom „da veličina nemani zavisi od vrste i količine vina koje pijemo“. I time se zamerio svakom ko pošteno drži do jezerskih nemani.

U Virpazar i kod porodice Zec počeo sam redovno da odsedam zimi, radi brojanja pataka. Jeste, onog iz naslova. Kad u ozbiljnim godinama dođete negde i kažete da ste čak iz Beograda potegli da biste brojali patke, prva reakcija je oprezna neverica: Šališ se? Ili, sumnjičavo neprijateljski: Ti to mene zavitlavaš? Onda, posle pokušaja objašnjavanja stručnih razloga, nastaje čuđenje i prezir. Na kraju, ali ne obavezno, dolazi sažaljenje s dozom tešenja: šta ćeš, mora i to neko da radi…

Na Skadarskom jezeru brojao sam zimske vodene ptice (među kojima i patke) od 1991. do 2006. Pre toga sam to isto radio nekoliko godina na tri velika severnomakedonska jezera koja su na krajnjem jugu te Severne Makedonije. Zamisao da se u jednom istom danu usred zime, kad su vodene ptice završile jesenje premeštanje, a još nisu započele prolećnu selidbu, da se dakle istovremeno na raznim vodenim okupljalištima ptica prebroje „u glavu“ sve jedinke (ili da se bar što preciznije proceni njihov broj po vrstama), i da se to radi uzastopno iz godine u godinu, predstavljala je prvi veliki međunarodni monitoring stanja predela ekološki zavisnih prvenstveno od vode.

Skadarsko jezero 2004: brojanje pataka

Naravno da me je ta ideja odmah ponela. Pogotovo što sam još od studentskih dana bio okrenut vodenim pticama. Kasnije sam, uključivši se u internacionalne programe zaštite vlažnih predela i njihovih ptica, upoznao švedskog zoologa Kaja Kuri-Lindala koji se jako zalagao za ono što će se kasnije zvati Međunarodni zimski popis vodenih ptica (IWC) i koji me je, posetivši me jednom u Beogradu, potpuno pridobio za taj program. Tražila se požrtvovanost i preciznost, a nije se nudilo ništa. Svaka zemlja je snosila svoje troškove, pa kako se ko snađe.

Uvek je na Skadarskom jezeru sa mnom i sa obaveznim Vizijem bio i neko ko je početnik. Ne toliko da uči samu tehniku brojanja odnosno popisivanja ptica, koliko da vežba timski duh, trenira smirenost (na sve strane lete velika jata ptica, ne znate kuda pre da gledate), da se čeliči na vetru, suncu i kiši i da mu pri tom sve bude zanimljivo i zabavno. Sve petoro mladih ornitologa beogradskog Prirodnjačkog muzeja prošlo je tu obuku, ali su test prošli i moj sin Filip i ćerka Milica. U popisivanju vodenih ptica učestvovali su povremeno i podgorički mlađi prirodnjaci. Brojanje pataka je divan osećaj da radiš nešto što nema mnogo smisla osim kao deo jednog trajnog svetskog sistema. I što ne donosi neposrednu ličnu korist. A opet se radi s najvećom predanošću. Kao kaligrafija: pišeš na najlepši i najsavršeniji način i kad ono što pišeš nema nikakvu trenutnu važnost. Ali ponekad ima trajnu.

Naše brojanje pataka privlačilo je pažnju javnosti i uvek smo davali izjave medijima o rezultatima popisa. Međutim, ni izveštači ni javnost nisu želeli da čuju naše tumačenje do kraja. A tu se kaže da značenje broja popisanih ptica na jednom jezeru može da se razume tek kad se uporedi s brojem ptica u širem regionu i kad se sagleda u dužem nizu godina. Jer zavisi od raznih faktora. Pa su tako visoke cifre pojedinih godina služile kao dokaz dobrog upravljanja Nacionalnim parkom Skadarsko jezero, a niski brojevi su tumačeni kao kritika, pa i napad na to javno preduzeće. Stvar je dobijala povremeno političku napetost. O tome su brujali crnogorski mediji, ali su izveštavali i pojedini beogradski.

Izjava za medije o popisu ptica Skadarskog jezera 2005.

Po pisanju medija (Danas, 20.2.2006) „Vasić i Vizi su optuženi 2000. godine da lažiraju podatke o broju ptica na Skadarskom jezeru. Te sezone izbrojali su 150.000 ptica manje nego prethodne godine.“ Po istom izvoru, Upravni odbor i Naučni savjet Javnog preduzeća „Nacionalni parkovi Crne Gore“ posumnjali su u Vasićeve i Vizijeve brojke i angažovali, prvi put, drugu ekipu ornitologa, otkrivaju podgoričke Vijesti. Brojanje 2006. povjereno je srpskim ornitolozima Nikoli Stojniću i Goranu Sekuliću i ornitologu Nacionalnog parka Neli Vešović, koja je ptice brojala i ranijih godina, ali sa Vasićem i Vizijem.

Skadarsko jezero: jato izbrojanih ptica

Ipak, Vasić i Vizi su „za svoj groš“ brojali ptice i te zime 2006, a rezultati su se u potpunosti podudarili sa ciframa iz popisa Stojnić–Sekulić. I, kao za inat NaciParku, godina je bila izuzetno slaba – ptica je bilo sasvim malo. Uprava Nacionalnog parka je većala iza zatvorenih vrata i u panici uporno odlagala zvanično saopštenje o rezultatima, koji su međutim već bili procureli u javnost. Ima li ovo iđe nasvijet? – umela je da retorski pita gospođa Zorka Zec iz „Pelikana“. Bilo mi je jasno da je upravo došao trenutak kad treba zatvoriti knjigu brojanja pataka. I naravno, početi neke nove. Nikad se više nisam navezao na Skadarsko jezero, posle 2006.

U poslednjoj dekadi 20. veka u Virpazar sam dolazio i leti. Ponekad sam svraćao s prijateljima kojima je bilo dosadilo da samo slušaju moje oduševljene priče o Jezeru i o kulinarskim majstorijama gazdarice „Pelikana“ Zorke Zec, pa su hteli da to i provere svojim čulima. Virpazar je i odlična baza za otkrivanje skrivenih zanimljivosti Krajine, Jezeru okrenutog dela kopna koje ga odvaja od Mora.

U tom delu još ima najstarijih tragova srpskih država i vladara. Među kamenjem rastu i jedva nešto mlađa stabla pitomog kestena. Sa prevoja se opet šire basnoslovni vidici na Zetu i Albaniju, uključujući i Skadar.

Koliko je to područje intrigantno u svim aspektima svedoči i zanimanje Filipa Vasića koji je diplomirao na osnovi istraživanja koje je u tri navrata vršio tokom 1998. u Šestanima, kraju nastanjenom Crnogorcima, Srbima, Albancima muslimanima i Albancima-Crnogorcima katolicima (Šestani: etnička i nacionalna identifikacija – diplomski rad. Beograd: Filozofski fakultet 2003).

A dolazio sam leti i da još ponešto stručno proverim. Nećete verovati, ali jednom sam, na svoje Skadarsko jezero, došao kao pratilac, šofer i barkajol botaničarke Olje Vasić koja je 1997. naumila da prouči promene u mediteranskoj flori tamošnjih ostrvaca, poznatih i nepoznatih gorica.

Jednog dana, bila je vrućina, pa smo se s uživanjem kupali iz čuna nasred jezera. Sunce je toliko bilo jako da su se ribe sklanjale u hlad ispod čamca na otvorenoj vodi, a one sitnije su zaklon nalazile u senci ispod naših tela koja su se brčkala na površini. U jednom trenutku, oko nas i naših glava sjatile su se čigre, nežne, bestežinske ptice slične maleckim galebovima. Nikad dotad ih nisam gledao sa manje od metar udaljenosti. Svaki čas su se bacale u vodu, kao da se pridružuju našem veselom brčkanju. Ali su svaki put izranjale s ribicom u kljunu.

Tako rashlađeni, polako smo predveče u miru krenuli nazad ka Virpazaru. Čun je samo sekao uljanomirnu površinu glatkog Jezera. U to vreme ništa nije moglo da nas uznemiri. Ja sam bio dovoljno konzervativan da ne pohrlim u nabavci mobilnog telefona. „Imam svoj mir i privatnost“  – upravo sam govorio Olji. „Ko želi da me nađe, po ceo dan sam u Muzeju, gde imam i faksimil. A ako baš negde gori, uveče mogu da me nađu na kućnom telefonu. Gori Tanki rt.“

„Šta gori?“ – trže se Olja. Pokazah joj rukom kako se na oko četiri kilometra daleko diže gusti beli dim s Tankog rta, baš tamo gde su železnička pruga i magistralni put preprečili i preskočili Jezero gde je najtanje. Graditelji puta i pruge su unaokolo gusto zasadili samozapaljive borove i čemprese. Izbačeni pikavac iz auta bio je po ovoj vrućinštini dovoljan. Gledali smo prizor u daljini i nismo videli nepropisno postavljenu ribarsku mrežu ispred samog pramca. Penta je zaurlala i ugasila se. Bili smo upecani.

Kad sam podigao propeler, odsekao namotane najlonske niti mreže, video sam da nije pukao bakarni štift-osigurač. Prethodni korisnik je originalni štift od mekog metala zamenio gvozdenim ekserom koji nije popustio, ali je zato popustio neki unutrašnji deo prenosa. Kvar je prevazilazio moje mehaničarske sposobnosti. Eh, da je sad Vizi tu! Penta je bila skoro neupotrebljiva. Zapravo, kad sam je ponovo upalio, mogla je vrlo slabo da okreće elisu, tako da se čun kretao brzinom kojom bih mogao da veslam, možda 2 čvora. Bili smo u visini Grmožura. Procenio sam da će nam biti potrebno najmanje dva sata do Virpazara. Smrkavalo se. Na Tankom rtu su povremeno bili vidljivi plamenovi. Pomislio sam: da imam mobilni telefon, sad bih nekog pozvao da dođe da nas odtegli do luke.

Stigli smo pred Virpazar oko deset uveče. Pravo pred nama, na oko kilometar udaljenosti blještala su svetla novog hotela „Vir“ i javna rasveta na trgu virpazarskom. Desno je i dalje plamteo sad ne samo Tanki rt, već i šibljaci zelenike i divljeg nara južno od njega, na koje se požar proširio. Srećom po nas, vetar je nosio dim u suprotnom smeru. Nivo jezera je i dalje opadao i bio je jedan od najnižih zabeleženih u novije doba. Zato nisam mogao da presečem dijagonalno preko poplavljenih livada, nego sam morao da uđem u obeleženi plovni put rekom Viršticom. Ali ja po mraku nisam više video ulaz. Ispred mene se crneo neprohodni paravan trske i site, još crnji naspram blještave neonsko-vatrene pozadine.

Reka Virštica nastaje uvirom dveju reka, Crmnice s juga i Orahovštice sa zapada u samom Viru. Njen oko kilometar dug tok završava se deltastim ušćem naspram Tankog rta. One dve sastavnice, kao da se pre spajanja međusobno pojure oko jednog zaravnjenog kamenitog ostrvca od pukih stotinak metara u prečniku, a pridruži im se još i jedan rukavac kojim se drenira Orahovsko polje. Na tom ostrvcetu je odvajkada, svakako od ranog Srednjeg veka, radila pijaca, trg, pazar za celu Crmnicu, Krajinu, Ljubotinj, svakako i deo Ceklina i Zete.

To se ostrvce zvalo Vir, jer vir je mesto oko koga kruži voda. Oko pijace, oko trga je nikao krug zbijenih kuća. Nastao je gradić, Vir-Pazar. Voda je bila ključni prevozni element za dovoženje robe za prodaju i odvoženje one kupljene. Ubrzo su do Vir-Pazara stigli nasuti putevi sa svih kopnenih strana, sa severa, zapada i juga, spojeni s tri kamena mosta sa ostrvcetom. Bez obzira na vodostaj, Virpazar je uvek bio opkoljen vodom i sasvim s pravom nosi nadimak Crnogorska Venecija. Za razliku od Rijeke Crnojevića.

Virpazar 1997: most preko Orahovštice

Kad je talijanska kompanija Compagna di Antivari 1908. izgradila prvu železničku prugu na državnoj teritoriji suverene Crne Gore, ona je počinjala od Bara, a završavala se u Virpazaru. To je donelo nagli razvoj varoši. Talijani su izgradili pristaništa za sve nivoe jezera od preko pet metara razlike.

Virpazar 1966: pristanište: polazak broda na redovnoj obalskoj liniji (desno na steni bronzani spomenik trinaestojulskom ustanku)

Došli su odmah i pošta, carina, trošarina, vojska, policija i lađari koji su preuzimali robu i putnike. Jer nikom i ničemu krajnje odredište nije bio Virpazar. Virpazar je vazda bio prolazna stanica.

Skadarsko jezero 1966: jedna od poslednjih lađa na vesla za prevoz robe i ljudi

Proširena je Virštica i plovni put obeležen drvenim direcima kao u venecijanskoj laguni. Na direcima su bile postavljene „glave“ – oznake s leve strane u vidu limene kupe (obrnutog levka) a s desne u obliku plehanog cilindra. To je omogućavalo navigaciju u uslovima smanjene vidljivosti, kao što su magla ili sumrak.

Virpazar 2005: Virštica s plovidbenim oznakama na stubovima (u pozadini: Vranjina)

Te „bandere“ sam tražio zureći u mrak one noći kad smo se Olja i ja pokušavali da vratimo u Virpazar. Uzalud, video sam kao na dlanu kilometar udaljeni ogromni požar na jednoj obali i blistavi neon na drugoj, ali mi se skriveno ušće Virštice nije pokazivalo. Provezao sam čun s jedva čujnom pentom nekoliko puta ivicom trščaka i močvarnih livada – tamo gde sam očekivao da se ušće nalazi, ali bez uspeha. Olja nije pokazivala znake nervoze i srećom da je bilo toliko toplo da joj nije na vodi još bilo hladno, ali je cela situacija bila neopisivo čudna, da ne kažem glupa. Nismo se izgubili, nismo zalutali, znali smo gde je sever, bili smo na domak svom odredištu, gledali smo ga neprestano, a nismo mogli do njega.

Da sam samo imao mobilni… Zaplet je dostizao kulminaciju i ostalo nam je samo da se pojavi Ἀπὸ μηχανῆς θεός odnosno Neočekivana-Sila-Koja-Se-Iznenada-Pojavljuje-i-Rešava-Stvar.

I pojavila se, tačno u ponoć! Iz Virpazara je krenuo, uz potmulu tutnjavu turbina moćnih motora, patrolni brod pogranične policije. Išao je polako vijugavim kanalom Virštice i jakim reflektorima šarao po vodi i trsci. Izgledao je sablasno, taman naspram presvetljene pozadine, visok i kratak, s veličanstvenim pramcem. Polazio je na svoj tajanstveni noćni zadatak, možda da presretne mračne kontrabandiste. U snopovima reflektora, video sam sve: i bandere sa oznakama i ušće. Bilo je mnogo severnije nego što sam bio zapamtio, gotovo prislonjeno uz levu obalu, sasvim blizu požaru od koga sam se možda nesvesno odmicao. Kao da je i hendikepirana penta izvukla poslednje atome snage, taj poslednji kilometar prešli smo brže nego što smo očekivali. Tanki rt je sad dogorevao u vidu crvenih sazvežđa. Neon je i dalje blještao u usnulom i sablasno pustom Virpazaru. Sasvim u daljini čuo se lavež i to je bio jedini zvuk osim naših koraka.

Kao što već rekoh, kad sam 1966. prvi put ušao u Virpazar prizor me je očarao svojom živahnom sceničnošću. Kao da je pripremljen za snimanje nekog filma. Ili još bolje, za izvođenje romantične opere s mestom dešavanja u Mediteranu. Scenografija je svojom slikovitošću, izražajnošću i bogatsvom prostora bila idealna i za izvođenje spektakularnih horskih i baletskih scena. Pazite, mediteranski trg, okružen nizom zbijenih primorskih kuća, kameni okviri prozora na kojima se pojavljuju izvođači, poneki balkon za serenade, mnoštvo statista (žene sa zavežljajima na glavi, poneki natovareni magarac, dovikivanje, žamor pijace…)!

Nasred trga je bila javna kamena česma, tačno na mestu gde bi je svaki student scenografije postavio u svom diplomskom radu. Decenijama sam mogao da zamišljam virpazarski teatarski repertoar. Ipak, osećao sam kao da mi nešto fali da bi ta varoš izgledala stvarnije, a da ipak ne izgubi od slikovitosti i ekspresivnosti. Pitao sam se, šta nedostaje u tom prizoru i prostoru? Postao sam svesan odgonetke tek kad je Virpazar počeo da gubi od svog prvobitnog šarma teatarske iluzije kojim me je na početku opčinio. I kad je počeo da biva sve manje pazar, a sve više turistički bazar.

Nema crkve u Virpazaru! Nikad valjda i nije bila podignuta na tom ostrvcetu. Nisam religiozan, ali znam društveno-istorijsku, simboličnu, a ne dekorativnu, važnost crkve u kontinuitetima varoškog jezgra. Najbliža crkva je ona na groblju, kilometar i po od Virpazara, suhim putem dole ka Suhom dolu. Dugo sam verovao da Virpazar ni groblje nema. Pomišljao sam da Virpazarci možda sasvim retko umiru, pa im groblje i ne treba baš toliko.