Trešnje vodenske

September 15, 2009 14:36

Neka pisma iznenada oslobode sećanja na kojima se taman bio uhvatio sloj fine prašine. Pa pokuljaju, uspomene. S malo tog zlatnog praha po sebi…

KERASJA VODENON, čuje se stalno ponavljano raspuklo vikanje marusijskih pijačnih piljara, sa najglasnijim poslednjim slogom –non (Κεράσια Βοδενών)! Trešnje od Vodene, vikali bi kod nas, na nekadašnjoj pijaci Zeleni venac, ali su i tamo odavno piljari napustili nametljivo mediteransko-orijentalno izvikivanje robe i glasno pozivanje mušterija.

Redovni čitalac ovog bloga već zna da sam, zahvaljujući grčkim prijateljima, povremeno kao bazu koristio udobnosti jednog stana u modernom rezidencijalnom delu atinske Marusije. Najšira ali inače mirna i tiha ulica tog kvarta, Ulica 25. marta, zatvara se subotom i pretvara u bučnu narodnu pijacu, u lajki agora (λαϊκή αγορά), i ispunjava se pokretnim tezgama, suncobranima, gajbama i gomilama najraznovrsnije robe. Na izvestan način, grčke narodne pijace podsećaju na italijanske, samo što su relativno nove i ne održavaju se na srednjevekovnim ili još starijim trgovima.

Nema trešanja bez vodenskih! Vrede svaki od 3 evra i 35 para evarskih za kilo. To mu dođe oko 400 dindži. U Beogradu bi na Palilulskoj pijaci 7. jula postigle kao od šale 500 RSD. Pazite, sedmog jula, kad su trešnje prošle. Vodena je grčko kraljevstvo trešanja. Tamo su najbolje i najviše ih odande dolazi (70% domaćeg tržišta). Trešnje se u Vodeni i prerađuju u razna slatka, marmelade i džemove, ali se i suše u vidu listova na papiru rastanjene paste. To se zove pestil, probao sam ga prvi put od kakija („japanske jabuke“) u Gruziji a odnedavno se na jednoj tezgi prodaje na beogradskoj Palilulskoj pijaci – od jabuka, višanja i šljiva. Prave ga neke „Ruskinje“ udate za Srbe, kaže prodavac.

Ove pozne trešnje gaje se na prisojnim obroncima planine Voras. Tamo se čak jedno planinsko selo zove Kerasjes („Trešnje“), na 700 m visine. Niste čuli za tu planinu? A za Kajmakčalan jeste? Pa on je najviši vrh (2521 m) te granične planine Vorasa, poznate i kao Nidže.

Ni Vodenu možda nećete lako naći na mapama. Tražite je pod Edessa. Tog sam 7. jula 2006, gledajući zapis na drvenoj tablici zabodenoj u gajbu s trešnjama, razmišljao o otpornosti narodnog govora. Vrlo teško Grcima uspeva da izbace iz jezika slavizme i turcizme. Pravo kaže klasičarka S. S, nikome ne bi palo na pamet da prodaje „kerasja Edesas„, kad su Vodenske tradicionalna trgovačka marka. A ona se ne menja bez preke potrebe.

U Vodeni sam prvi put bio embargljive 1993. Čudesan je i jedinstven položaj tog grada. Nastao je na ogromnoj lučnoj bigrenoj barijeri nekadašnjeg „visećeg“ jezera, koja se nadnosi nad 200 metara nižom dolinom. Ceo grad je kao lastino gnezdo, ili bolje, kao balkon okrenut istoku. Istovremeno s divnim pogledom, to je bio izvanredan strateški položaj za nadziranje najčuvenije antičke džade po imenu Egnatia. I Vodena je bila moćna. Ona je navodno prva makedonska prestonica, pre obližnje Pele. Vergina, čije je Sunce znamenje Makedonije, leži između Vodene i Soluna.

Pre nekoliko vekova, ono jezero se zasulo, pa se i grad proširio na njegov račun. Ali je voda nastavila da teče ispod varoši kroz porozne kalcijum-karbonatne naslage i da se stropoštava niz bigrenu barijeru u vidu mnogobrojnih vodopada. Istovremeno je ta kreativna voda, uz pomoć biljaka, algi i mahovina, produžila da gradi šupljikave sedrene zidine i pećine. Ko jednom ode u Vodenu, mora da nastavi da je posećuje. Pa sam tako i ja činio.

Slovensko stanovništvo Vodene i celog tog područja bilo je, pred kraj otomanske vlasti, izloženo pritiscima komiteta balkanskih nacionalnih država. U vreme proboja Solunskog fronta, naspram saveznika u Vodeni, stajali su Bugari, pa se Vodenjani nisu mogli izjašnjavati kao pripadnici istog etnosa kao neprijateljska vojska. Srpski vojnici su opet smatrali da se nalaze među svojom braćom, a izginuli su onoliko ubeđeni da je Kajmakčalan Srbija.

Grčka je međutim, između dva rata, u celoj Makedoniji zamenila toponime slovenskog i turskog korena, pa je Vodena 1923. postala Edesa, kao pre hiljadu godina. U vreme Građanskog rata 1946–1949, Narodno-osvoboditelniot front je imao jako uporište u Vodeni, a činili su ga komunisti koji su se izjasnili kao etnički Makedonci, pod uplivom Jugoslavije, u sastavu koje je nastala jedna nova nacionalna makedonska država. Po završetku Građanskog rata, etnički Makedonci u Grčkoj nikad više nisu priznati, a Grci ih ne priznaju ni u komšiluku.

I tako, kad sam sledeće godine u Edesi čuo postarije vlasnike hotelčića kako govore jezikom koji sasvim razumem, a nije grčki, stupio sam u razgovor. Priznali su da već njihova deca govore skoro samo grčki. Današnji Grci naziv Vodena smatraju vulgarnim, tj bugarskim (Βούλγαρος).

Kraljevske makedonske grobnice u Vergini video sam za Uskrs 1993. Bio je to opet jedan od redovnih velikih međunarodnih Zooloških kongresa Grčke i susednih zemalja. Ovog puta se održavao u Solunu, a kongresna ekskurzija je bila izvedena po Srednjoj Makedoniji. Najveću pažnju organizatori su naravno posvetili kraljevskim grobnicama, i o tome su učesnici prvog dana kongresa dobili izvrsno predavanje jedne učenice tada tek preminulog prof. Manolisa Andronikosa, koji ih je otkrio 1977. Prethodno sam riznice video u novom solunskom arheološkom muzeju, koji je povodom njih i podignut.

Zlatni hrastov venac (sa sve žirevima) i zlatno sanduče (larnak) za kosti „Filipa Drugog“, sa onim znakom Sunca, i dalje su mi (i do danas) na vrhu rang liste zlatnih predmeta koje sam u životu video i to prvenstveno po odmerenosti i umerenosti (gotovo skromnosti). A još je delikatnija jedna „ženska“ kruna (iz predsoblja Filipovog groba) na kojoj svaki mirtin listić i cvetić kao da trepere.

Te grobnice tada nisu izgledale kao danas i u stvari nisu još bile zvanično otvorene za posetioce. Još se kopalo i podziđivalo ispod provizornih nadstrešnica, a bilo je strogo zabranjeno slikanje. Ja to nisam bio dobro razumeo zbog jezičke barijere, pa mi se omače jedna fotka, koju prilažem (bez izdajničkog je blica).

Jedno naročito uzbuđenje osećao sam tada i u Solunu i na samom nalazištu u Vergini, kod sveže otkopanih grobnica. Nisam tad gledao svetski čuvene arheološke spomenike i muzejske predmete koje su pre mene videli milioni turista i posetilaca muzeja. Ne, video sam predmete koji će tek postati svetski čuveni i koje će tek gledati milioni turista i muzejskih prolaznika. Pomalo me je taj osećaj podsećao na specifično slatko-treperavo raspoloženje koje sam mnogo puta pre toga, ali i kasnije, osećao pred otvaranja važnih muzejskih izložbi, u onom kratkom vremenu, kad se već vide masovno okupljene zvanice na vernisažu, ali izložba još nije otvorena za javnost.

Ili, možda još više, taj mi je trenutak zaličio na jedno iskustvo, dostupno izabranoj grupi ronilaca na dah, a koje se uvek pamti kao doživljaj iz „sveta između“. To je onaj trenutak kada se negde daleko gore, pogled zaustavi na zlatnom svodu živog, ljeskavog izvrnutog ogledala, a svuda unaokolo i dole, nesputano se otvaraju beskrajni ultramarini. Tad ronilac može da poželi da zauvek ostane sa „donje strane“, u svetu bez ograničenja.

Značajna je međutim na toj ekskurziji bila i poseta podrumima Vutari u Nausi, na pola puta između Vergine i Vodene. Tokom probanja vina pustili su nam tzv multimedijalnu prezentaciju na temu – vino u istoriji i duhu grčkog naroda (ili tako nešto). Na velikom izduženom ekranu u sredini se odmotavao film (video), a sa svake strane su se smenjivali statični slajdovi. Svi rezovi i zumovi bili su savršeno i uzbudljivo usklađeni sa muzikom i šumovima (zvučnim efektima). Bio sam oduševljen (setite se, to je bila davna 1993) i počeo da smišljam kako da nešto slično napravim za pretstojeću proslavu 100-godišnjice Prirodnjačkog muzeja u kome sam tada radio.

Našao sam odmah pravog autora-realizatora nove ideje: onog istog Borisa Ivančevića, kustosa pečurkara, fotografa koji se proslavio izložbom skyscape-fotografija, bicikliste, kajakaša na divljim vodama, autora prirodnjačkih emisija za tv, avanturiste, putnika i ko zna koga ili čega još. Odmah je razumeo o čemu govorim i napravio tačno takvu stvar (sa pet sinhronizovanih projektora i miksetom). Zvala se „Muzej u prirodi – priroda u muzeju“ (sa muzikom Enje – Enya) i koja je u sali SANU prilikom jubilarne svečanosti 1995. postigla apsolutni uspeh, pa je čak istapšana na bis. Beograd do tad tako nešto nije bio video.

Od tada je svako hteo da ima takav spektakl, pa je Boris Iv. odmah dobio angažman da napravi svoju predstavu za svečanost dodeljivanja priznanja komandan-Kustou, u Mornaričkom muzeju na Trokaderu u Parizu 1996. Nijedne novine nisu propustile da istaknu highlight ceremonije – multimedijalni šou.

A još davnije 1956, Onaj-koji-ovo-piše, tada jedanaestogodišnji ali već pasionirani ronilac apneista, dobio je knjižicu koja se zove „Svet tišine“, isto kao i dokumentarni film koji je tada snimljen. Piščevom imenu nije tada poklanjao pažnju, jer je bilo potpuno nepoznato. Neki Žak Kusto. Knjiga se sačuvala do danas, ali bez naslovne, prvih i poslednjih strana, i odavno raskupusana od stalnog čitanja i prelistavanja na putovanjima, u barci, na hridima, u vozu i kod kuće.

U međuvremenu je Kusto postao zvezda popularizacije znanja, divulgacije nauke i etalon za medijsku promociju očuvanja prirode, a meni je ostajalo samo da mu se divim i da ga izdaleka podražavam u našim medijima. Jedino u čemu sam uspevao, bilo je nošenje vunene kapice kustoovke kad god sam se nalazio na vodi. Kapice boje vodenske trešnje.

---

Delovi teksta o ronjenju objavljeni su u predgovoru knjige Tomislava Petrovića „Ronjenje na dah i podvodni ribolov“, Beograd: Prirod-njački muzej 1996.