Mesec: januar 2020

(Naslovna slika: Žarko Todorović: Dubrovnik)

Desilo mi se jednom da sam poželeo da se preselim u Dubrovnik. Bilo je to posle moje tamošnje pecaroške inicijacije morskog lova na bukve pomoću štapa i kanapa, ali to nije bio moj jedini motiv. Do tad sam već nekoliko puta odlazio u posetu dubrovačkom Biološkom institutu u Tvrđavi Svetog Ivana u gradskoj luci, poznavao sam tamošnje biologe, a naročito dubrovačkog ornitologa Ivana Tutmana. Sa svima sam se sretao na naučnim skupovima diljem ondašnje Jugoslavije. Sa nekima i van nje. Upoznao sam i mladog direktora Instituta Adama Benovića. Odmah mi se dopao – bio je visok i imao je možda čak za milimetar duži nos od mene.

Pa sednem i direktoru Instituta napišem svoju ponudu okićenu radnom biografijom i bibliografijom kojom sam u to vreme bio sasvim zadovoljan. Vrlo samouvereno i s nešto preterivanja opisao sam mu šta bih sve mogao da radim za njegov Institut i koje bih sve međunarodne programe mogao da donesem u Dubrovnik. Posle izvesnog vremena, Adam Benović mi je ljubazno odgovorio da mu je jako žao, ali da je mesto ornitologa već popunjeno, a njihov mali Institut ne planira da proširi istraživanja morskih ptica niti selidbe kopnenih ptica preko sinja mora. Tako nisam prešao iz Beograda u Dubrovnik. Da jesam, najverovatnije bih tamo dočekao i godinu 1991.

Moja sestra i zet su na svadbeno putovanje išli u Dubrovnik. I jedni moji kumovi. I mnogi poznanici. Hiljade parova mladenaca su iz Beograda kretale onamo. Većina Beograđana je tokom trajanja Jugoslavije bila očarana Dubrovnikom. I ja takođe, bez obzira što se obično trudim da mi se ne dopadne ono što svi vole. Dubrovniku nisam odolevao. Gurao sam se tamo kad god sam mogao, pod bilo kojim izgovorom. Sve dok nisam, sedeći u Beogradu, postao svestan šta zapravo gledam na televiziji u jesen 1991. Bio je to prenos uživo opsade Dubrovnika.

Mislim da pre toga nisam s većom pažnjom posmatrao nijedno granatiranje nekog grada u kome sam prethodne godine boravio, pa nisam imao iskustva. Sarajevo, Novi Sad, Beograd – doći će docnije. Gledao sam kako mine i granate tuku po mom Dubrovniku ili Dubrovniku mog života. Ne samo da uništavaju moja dotadašnja lična iskustva s putovanjâ, nego i živote ljudi koje poznajem, od kojih su mnogi bili Dubrovčani. Kuće nekih od njih su se videle na televizijskom ekranu. Gledao sam kako leti u vazduh „naš“ hotel Argentina (naglasak na –gen-)! Crni dim pokrivao je Porporelu i klupu na kojoj sam neke davne mesečinaste noći zaljubljen šapatom deklamovao „…Vrh Grada mjesec pluta kano ljuska.“

Opsadu i bombardovanje Dubrovnika vršila je Jugoslovenska Narodna Armija, moja vojska, vojska kojoj sam položio rezervnooficirsku zakletvu lojalnosti. Ne znam kako to danas zvuči, ali nisu mi strane tradicionalne porodične kategorije: oficirska reč i oficirska čast. Gledao sam 1991. i te „izveštaje s dubrovačkog ratišta“ i nalazio se u makazama. Iako sam i sam već sasvim prošao neke prstenove čistilišta u tom ratu.

Znao sam ono što zna svaki oficir i svaki pravi vojnik. Danas zvuči strašno, ali bio sam sasvim svestan da, ako se u Uneskovom svetskom nasleđu nalazi makar jedan protivnički (u ratu se kaže neprijateljski) vojnik, čak i nenaoružan, samo kao osmatrač, za svakog časnog oficira to postaje legitimnia vojna meta. Oblačenjem uniforme, isključuju se svi mirnodopski moralni kodovi, sentimentalni obziri i slatke građanske uspomene na prethodno stanje. Ili mi, ili oni. Prelazi se iz jedne realnosti u drugu. Ako nećeš ti njega, on će tebe. Samo nisam znao da li je to privremeno ili možda zauvek.

Tako se tad završio moj Dubrovnik. Nisam nikad više kročio tamo. Pratim preko interneta šta se dešava. Imam prijatelja, bivšeg Beograđanina koji povremeno dolazi pa se viđamo, ali kad ga nešto pitam, odgovara nerado, kratko. S nekima iz Grada i sa Kalamote moja se žena čuje ponekad telefonom. Obično za Gospu Veliku. Jedno vreme je pitala da li da dođemo opet na Koločep? Odgovarali su da zasad bolje ne, pa je prestala da pita.

Oko Dubrovnika ima nekoliko otoka od kojih mi je svaki ostavio poneko iskustvo, a ujedno zaokružio moj veliki i trajni utisak. Možda je počelo s Lokrumom i na Lokrumu 1966. na kom sam kao student proveo dve nedelje u okviru fakultetske botaničke ekskurzije. Na tom čarobnom ostrvu-bašti-muzeju, bez struje (protivpožarni uslovi) upoznao sam jedinstvenog čoveka, taksidermistu Andriju Lesingera, rodom Slavonca. Već nekoliko godina bio je angažovan da se brine o zoološkoj zbirci tamošnjeg muzeja koju je osnovao Valtazar (Baldo) Kosić, dubrovački prirodnjak na prelazu 19. u 20. vek. Istraživački brod dubrovačkog Instituta zvao se „Baldo Kosić“.

Lesinger je bio neobičan veseo i neumoran čovek, retke kose i živih sjajnih očiju, strasno posvećen svom poslu. Zanesen. Toliko zarazno zanesen da je u posao uvukao i suprugu i obe ćerke. Ne samo da je brinuo o Kosićevim ogromnim zbirkama nego je preparirao hiljade novih eksponata. Odmah je u meni našao pažljivog slušaoca i sagovornika. Doduše, nisam uvek delio njegovo oduševljenje izgledom svakog od produkata njegove taksidermije. Mislim da nije dovoljno poznavao anatomiju životinja, pa nije uspevao da im da veran izgled i prirodni položaj u pokretu. Svejedno, uživao sam u njegovom društvu i njegovim pričama sa terena.

Koju godinu kasnije, za svoje prvo bračno letovanje odabrao sam dubrovačko ostrvo Šipan. Tad sam se valjda i prvi put ukrcao na MB Perast, slavni „vapor s dušon“, kojim ću u godinama koje dolaze stalno ploviti. Odseli smo u Luci Šipanskoj u parohovoj palati s pogledom na lokalni senoviti trg. Od kuće su počinjali vinogradi. Noću, kad se sve utiša, iz Polja se čulo melodično dozivanje čagljeva. Šakali naime vrlo vole grožđe. Sa Šipana sam zauvek u uhu poneo i jednu drugu pesmu – „Kad jesen opet dođe“ kasnije poznatiju u dubrovačkoj verziji „Kad palme njišu grane.“ U kući preko puta, do besvesti je tu pesmu uvežbavao mali šipanski tamburaški ansambl. Povremeno bi prekidali probanjem pesme „Tri palme na otoku sreće.“ Bez palmi nisu mogli da sviraju.

Jedne opet godine, sin Filip i ćerka Milica su mi bili sa obdaništem i školom istovremeno u dečjem odmaralištu na Jakljanu, još jednom od dubrovačkih otoka u elafitskom arhipelagu. Iskoristio sam da, posle jednog terena na Skadarskom jezeru, skoknem do Gruža i tu uhvatim „Atlasov“ hotelski „motor“ Argosy (ili neki iz te flote) koji je jedini svraćao na to dečije ostrvo bez stalnih stanovnika, pa se vodilo kao nenaseljeno. Iako sam prethodno od dece dobio razglednicu s pozdravima i porukom da im je divno, na licu mesta više nisam bio siguran da bi deca ponovo izabrala tu vrstu uživanja.

A duže od decenije sam s decom letovao na Koločepu zvanom Kalamota. Tamo su deca odrasla. Dok su bila mala, na peščanom Ingalu, a posle na kamenim pločama Vile Ruže. Ko nije bio na Koločepu, nek zamisli ostrvce s dva zaseoka, na domak Dubrovnika, bez ijednog kolskog puta, bez automobila. Ako vam deca umeju da plivaju, nalaze se u sredini skoro bez uobičajenih opasnosti. Mogu deca da provode leta bez zabrana.

Kako smo obično letovali u većem porodično-prijateljskom društvu, sa ukupno najmanje desetoro dece, jedina usvojena zabrana glasila je „Nemojte na Koločepu vaspitavati svoju decu. Radite to pre ili posle!“ Deca su se osećala slobodno, pa su se i ponašala mnogo bolje nego bilo gde drugde.

Uveče, posle rane večere, klinci su se okupljali dole kod pošte i Marine butege u Donjem Čelu. Ulice na Koločepu nemaju imena (bar tad nisu imala), pa smo taj trgu sličan prostor na proširenoj rivi krstili „Trgom Republike“. Aluzija je bila dvostruka: najvažniji beogradski trg je nosio to ime, a i najslavniji period istorije Dubrovnika bio je onaj ispod Republike. Pod diskretnim nadzorom ponekog od nas roditelja sa obližnjih klupa, tamo su se uveče sva naša deca godinama nesputano jurcala. Dok nisu porasla. Čemu su sva deca sklona.

Omiljena večernja zabava su im bile žmurke. Ta dinamična i uzbudljiva igra skrivanja u noćnim senkama tajnih zaklona koločepske vegetacije i arhitekture nosila je posebna iskušenja za prekomorske rođake čiji kućni srpski nije obuhvatao uličnu terminologiju. Igrači žmurke, na primer, poentiraju tako što se „zapljunu“. A smisao tog čina je bio problem ne samo sa prevodilačke strane (to spit yourself on?) nego i kao objašnjenje šta se stvarno dobija zapljunjavanjem bez pljuvanja? Svejedno, naši Prikovođani su vrlo brzo počeli da se snalaze među domicilnom manguparijom.

Osim Donjeg, na Kalamoti ima i Gornje Čelo. Oba su na obali, dakle na istoj nadmorskoj visini. Međutim, gledano smerom glavne morske struje koja kroz Otrantski prolaz ulazi u Jadransko more i teče uz dalmatinsku obalu, prvi je na udaru jugoistočni deo ostrva, gde je Gornje Čelo. Kako svaki brodar zna da voda teče nizbrdo, to je i diktiralo atribute zaselaka. Između ta dva Čela je pešačko-magareći betonirani put kroz davno zaparložena polja, vinograde i maslinjake ograđene suhozidinama.

Na sredini kilometar i po dugačkog puta ima jedna vrlo stara kamena ploča sa reljefnim raspećem. Pitao sam svoju stanodavku i prijateljicu Anu Svilokos šta zna o tome.

Ispričala mi je legendu po kojoj je Kalamoti jednom davno bio nametnut knez koga nisu želeli. To je moglo biti u recimo 15. veku. Miroljubivi Kalamotezi ubiju kneza na pola puta između dva zaseoka, na ničijoj teritoriji. Pokrene se istraga i traži se ko je ubio kneza. A Kalamotezi kažu: „Kneza je ubio bat. A bat je drž’o svak.“ Više im nisu slali knezove.

Poslednji put sam na Kalamoti letovao 1990, sticajem okolnosti samo sa ćerkom Milicom, tada već petnaestogodišnjakinjom. Odseli smo bili na Maćesu, u drugoj kući Svilokosa. Imali smo, ili sam bar ja imao, puno slutnji kraja, završetka perioda jednog zlatnog vremena. Milici je prestajalo detinjstvo, a i meni je počinjalo nešto drugo. Ludirajući se udvoje, ali i kao neki poklič samopouzdavanja za te promene, ćerka i ja smo povremeno uzvikivali Mókošica, Mókošica! (krajnja stanica gradske autobuske linije s Pila). Kad bismo se ućutali, tišinu smo prekidali kao moto izgovorenim besmislenim rečima Robinjica Zlata, što je inače bio naslov jedne petparačke „pripovetke iz prošlosti“ iz pera izvesnog prote Ž. Jovičića, iz 1893, a koju sam pred polazak na put otkupio od svog prodavca sira iz Mozgova.

Udruženo letovanje u Družini s Trga Republike, dok je trajalo, omogućavalo je roditeljima da ponekad uveče izađu u Grad, spokojno predavši svoju decu na zajedničko noćno čuvanje rođacima i prijateljima. Tako smo jednom 1981. išli na Dubrovačke ljetne igre, na Vojnovićevu „Dubrovačku trilogiju“ sa zagrebačko-beogradskom podelom iz snova. Orsata je igrao Rade Šerbedžija koji je u tom trenutku bio na vrhuncu svoje meteorske jugoslovenske slave, a režirao je Dubrovčanin Joško Juvančić.

Vojnovićevu Trilogiju sam rano izdvojio kao naročito delo, a jedan od više razloga je njegov opis scene Prvog dela „Allons Enfants!…“ u kući Orsata Velikoga, u kome se čuju glasovi spolja, a među njima i pištanje dubrovačkih čiopa: Toplo majsko sunce ulazi kroz prozor i puze se polako s poda uzgori po tavolinu, po zidovima sve to crljenije. Sa zrakama sunca leprša po sobi čijuk crnijeh čiopa što se viju u proljetnome vazduhu okolo Gospe i Sv. Vlaha na večernji veseli lov. I dalje: Ali starovječna tišina one kuće… prevlada i one sitne, nemirne glasove; – pak čiope zakriješte kao mahnite, a salatarica mirno zaviče u praznu ulicu i u topli zapad: „Salate, žene!“

Prethodno sam, na jednom terenskom putovanju, gledao Šerbedžiju u čuvenom „Oslobođenju Skoplja“ Dušana Jovanovića na scenama (publika između činova pretrčava s jedne improvizovane tribine na drugu) na Slobodištu u Kruševcu. Imao sam već tada izvesne rezerve prema Šerbedžijinoj grozničavoj glumi svim sredstvima. Upravo ta uloga ga je i proslavila i verovatno zauvek oblikovala i potvrdila njegov pristup glumi. Takav je zapravo bio idealan za ulogu Orsata Velikog, baš onakvog kakvog ga je savršeno opisao Vojnović.

Predstava „Dubrovačke trilogije“ davana je te godine na dve scene postavljene u okviru same Palače Skočibuha na Pustijerni. Sporednu ulogu Điva reditelj Juvančić dao je Ljubi Tadiću. Verovatno da i nije mogao drukčije, s obzirom na to da je Vojnović detaljno opisao, uključujući i boju očiju, skoro nacrtao Tadića, tri decenije pre Tadićevog rođenja: … jak, prignutijeh ramena, debele glavurine, sjajnijeh zelenijeh oči, sijede kose… Velika, prezirna usta, ukočeni drzoviti pogled, crljena ražarena put davaju mu izraz silovite, divlje ćudi…

Kad se Đivo, u grupi vlastele, u trenutku kulminacije („Frančezi dohodu!“) prvi put pojavio (na jednoj galeriji), istog trenutka je pokupio svu pažnju publike. Čak i pre nego što je išta prozborio. Šerbedžijin Orsat Veliki, koji je do tog momenta mahnitao u svojoj ekspresivnosti u donjem delu scene i doslovno padao po podu, odjednom je splasnuo i bio gotovo usisan veličanstvenom pojavom Ljube Tadića. Vojnović je svakako nameravao da postavi protivtežu Orsatovoj jalovoj medveđoj energičnosti, ali verovatno ne i da je dovede u opasnost da do te mere izgubi pozornost publike.

Dva i po meseca pošto sam postavio ovo dubrovačko „iskustvo putovanja“ na svoj blog, otkrih 17. aprila 2020. Radeta Šerbeđiju, kako iz svog ugla, opisuje taj isti glumački sudar s Ljubom Tadićem.

Sličnom rediteljskom maleru, ali sa još gorim posledicama (po mene), prisustvovao sam mnogo godina docnije, na „Gospođi ministarki“ u Narodnom pozorištu u Beogradu 2004. Nesmotrenošću reditelja Jagoša Markovića, uloga Pere Pisara data je velikom Radetu Markoviću. Kada se skrušeno pojavio iz mraka, gologlav, pre nego što je išta izgovorio, samo je zasvetlucao očima i pojeo celu predstavu prepunu malih glumaca koji jurcaju, viču i bacakaju se po sceni. Radili su to kako su ih reditelj i dramaturg upućivali. A oni su „otišli korak dalje od Nušića.“ Nušić je međutim uvek znao gde treba da stane.

Od tad izbegavam pozorišta. Koja su mi u mladosti spadala u neizostavni životni okvir, a Dubrovčanin Držić činio je deo klasičnog beogradskog repertoara.

Došao sam na svet na vreme da stignem da vidim legendarnu beogradsku postavu: Splićanina Jozu Laurenčića kao Pometa, Beograđanku Miru Stupicu kao Petrunjelu i Dalmatinca Karla Bulića kao Dunda Maroja. Novelu od Stanca sam gledao tek na Dubrovačkim ljetnjim igrama, možda baš one, po pecanju bukava slavne 1971, u zagrebačkoj podeli.

Isto tako, od malena sam, i u kući i u školi, učio dubrovačku renesansnu poeziju na slovinskom. Nju sam tada, bez ustručavanja u pogledu nacionalnoidentitetske korektnosti, smatrao slavnim počecima svog neosporavanog srpskohrvatskog jezika (taj se jezik u Dubrovniku ponekad nazivao i sermone seruiano). Bio sam ponosan na tako duboke korene nacionalne književnosti koji su omogućili njen bujni razvoj. Odlično sam se osećao u senci moćne krošnje utemeljene u slobodnoj literaturi šesnaestog veka.

Čestim čitanjem, recitovanjem i citiranjem u svakodnevnom govoru, razneobičili su se i postali su mi sasvim razumljivi književni arhaizmi, provincijalizmi, raguzizmi, italijanizmi, venetizmi i dalmatizmi dubrovačke literature. Jednako kao što sam vrlo rano prihvatio i jezik Vukovih pjesama, Gorskog vijenca ili Bore Stankovića i Sremca.

Hoću da kažem da je Dubrovnik oduvek bio kod mene, u krugu Dvojke u Beogradu, i pre nego što sam ja prvi put putovao u Dubrovnik. Zato kad sam 1991, sedeći kod kuće u fotelji, gledao onaj prenos opsade Grada, nije to bilo bombardovanje neke meni omiljene turističke destinacije. To je bre pucalo po meni. Velika je sreća što su prizori rata toliko ružni. Bilo bi strašno da u njima ima lepote.

Malo sam se iznenadio kad sam prvi put stigao u Dubrovnik, u Grad. To je bilo 1959, kad smo letovali u obližnjem Platu. Dubrovnik, grad duge i zgusnute istorije, izgledao mi je suviše beo, čist, nov, bez patine, jarkocrvenih krovova. Ni traga haotičnih srednjevekovnih krivudavih uličica, prastarih crkava i ostataka antičkih hramova, slavoluka i mauzoleja. Dubrovačke ulice su prave i seku se pod pravim uglom. Arhitektura stilski ujednačena, kao da je cela građena u isto vreme. Sve je novo, belo i blješti. Tek se na Sponzi i Kneževu dvoru oseti tamni miris renesanse.

Ubrzo sam shvatio da se tu i krije odgonetka. Dubrovnik jeste nov, dobro, relativno nov, obnovljen i iznova građen početkom 18. veka, posle strašnog zemljotresa 6. aprila 1667. A i posle je doterivan, kad više nije bio ispod Republike. Čak je i palača Velikog vijeća tako pregrađivana da ne liči više na staru. U njoj je dubrovačko pozorište. Tamo sam u martu 1970, pred svoj odlazak na služenje vojne obaveze u ondašnjoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji, onoj kojoj sam položio zakletvu u školi rezervnih oficira, vodio svoju tetku Ljubicu, čiji je muž, oficir Žarko Todorović, nekad davno naslikao onaj Dubrovnik, naslovnu sliku ovog članka na blogu.

Išli smo da gledamo Vojnovićeve „Maškarate ispod kuplja“. Jedno vreme nisam bio siguran da li su to možda Maškarate iz podkuplja? Kuplje Dubrovčani kažu za creplje, crepove, one jarkocrvene čije ću krhotine dvadesetak godina docnije preko televizije gledati kako lete na sve strane pri pogotku minobacača. Podkuplje bi, da ta reč postoji, značilo potkrovlje, što potpuno odgovara izrazu ispod kuplja.

U svakom slučaju, ta predstava ansambla lokalnog dubrovačkog pozorišta, van turističke sezone, sasvim kamerna, utišana i bez spektakularnih scena, bila je namenjena prvenstveno Dubrovčanima, za njihovu dušu. Nemerljiva je vrednost takvih malih pozorišta. Ja i danas ne mogu da zamislim da se „Maškarate…“ igraju u nekom drugom pozorištu.

Nešto dalje na jugu, ima slično pozorište Argo u gradiću Argostoliju na Kefaloniji u Jonskom moru. Argostoli ima samo 12 hiljada stanovnika, ali ima svoje pravo pozorište, kao i Dubrovnik sa 40 hiljada. Leti je zatvoreno, nije za strance, turiste koji u sezoni u ogromnom broju navale na ostrvo. Daje predstave po ukusu Argostoljana. U to sam se uverio na jednom putovanju 2002. i odmah sam se setio dubrovačkih „Maškarata…“

Ima još jedna paralela. Kao i Dubrovnik, Argostoli je, posle nemačkog bombardovanja 1943. i razornog zemljotresa 1953, ponovo kompletno sagrađen, uključujući i barokno pozorište.

U jesen 1991. moj sin gimnazijalac Filip imao je premijeru Lorkinog komada „Ljubav gospodina Perlimplina i Belise u njihovom vrtu“ u kome je igrao Perlimplina na Dramskoj eksperimentalnoj sceni (Akademski teatar DES, AKUD Španac) na Novom Beogradu. Celog tog dana sam u Muzeju, čiji sam bio direktor, imao teške i hitne sastanke sa svim pomoćnicima i rukovodiocima organizacionih jedinica. Dobio sam naime poziv da se sutra ujutro javim u kasarnu tu-i-tu da preuzmem svoju ratnu jedinicu. Morao sam da organizujem rad muzeja za sledećih bar nekoliko meseci, da napravim sva potrebna ovlašćenja i aktiviram planove za takve situacije.

Sinu nisam ništa rekao pre predstave. Nisam hteo da ga dekoncentrišem. Sačekao sam da se presvuče, skine šminku, čestitao mu i, zadržavši ga malo da ne odjuri s glumcima da proslavlja uspešnu premijeru, tek tada mu rekao da sutra ujutro idem u rat. Mislim da sam mu izgovorio sve ono što u takvim trenucima očevi u lošim romanima govore svom najstarijem sinu. A šta drugo da mu kažem?

Po dogovoru, ujutro, u svitanje vozio me je Sekretar Muzeja, mene i moju suprugu Olju. Bila je to jedna od onih tihih vožnji. Stigli smo pred kasarnu sasvim izvan naselja i odmah se videlo da je to kasarna pod uzbunom. U mirnodopsko vreme kasarne obično imaju onaj gotovo manastirski red i mir. Dok sam s dežurnim vojnikom koračao prema komandi u koju treba da se javim, pogledom sam tražio ono što bi moglo da izgleda kao moja intendantska jedinica – puno kamiona sa raznim logističkim prikolicama. Ne, ništa mi nije izgledalo poznato. Bilo je mnoštvo vozila, oruđa, tehnike i mehanizacije, vojnici su pod oružjem haotično trčali na razne strane, neki su bili postrojeni, drugi se ukrcavali u kamione, ali ništa od toga nije vidljivo spadalo u moju intendantsku službu. Doduše, video sam samo mali, najbliži deo poligonalnog „kruga“ kasarne.

Dežurni me je uveo u jednu veliku prostoriju punu oficira u kojoj su po stolovima bile raširene topografske karte. Odmah sam na mapama prepoznao delove Srema. Vukovarska bitka još nije bila završena, ali o njoj se u to vreme malo šta čulo. Pomislio sam da je bolje Srem nego gudure Bosne, imajući u vidu koliko vozila i opreme moram da vučem. Javio sam se najstarijem, jednom majoru, već prilično nervoznom. U stvari razdraženom. Prepoznao sam to stanje – ništa mu ne ide kako bi on hteo.

Pročitao je moj poziv, pa onda s prezirom pogledao u mene, od gore do dole. Došao sam u civilnom odelu, s prosedom kosom i bradom. Imao sam 47 godina. Zašto su mi VAS poslali? Najopširnije moguće mu izjavih da bih ja najviše želeo da mogu da mu na to pitanje odgovorim lično, ali da su moji izvori informacija krajnje ograničeni i da ih u tom trenutku upravo on sve drži u ruci. I predložio mu da se, ako ga zaista zanima odgovor na to svoje pitanje – obrati onom ko mi je poslao poziv. Cilj mi nije bio da ga dodatno nerviram, nego da mu se predstavim, pošto sam računao da će mi izvesno vreme biti predpostavljeni starešina. Pa da od početka zna s kakvim poručnićićem ima posla.

Ali VI imate POGREŠAN VES (vojno-evidencionu specijalnost)! Počinjao sam da shvatam. Šta fali mom VES-u – upitah majora? JA SAM TRAŽIO VEZISTU, A NE INTENDANTA! Iako je to bilo preglasno rečeno, ostali oficiri uopšte nisu digli glave sa svojih karata.

Za to vreme, ispred kasarne, moja žena i Sekretar nisu odjurili kući odmah pošto sam se oprostio od njih. Nastavili su da sede u autu i zure u prazno kroz prozor. Niko od njih do tad nije imao nikakvo iskustvo sa ispraćanjem nekog svog u rat. Ni ja nisam znao kako se to najbolje radi. U jednom trenutku, Sekretar koji se nije baš odlikovao smislom za humor, reče „Zamislite Olja, da se sad odjednom pojavi Direktor i da kaže da je sve bilo nekakva greška! Hajde da još malo sačekamo.“ Olji sigurno nije bilo do takvih šala. Oćutala je, ali mu nije rekla ni da upali auto i da krene.

A onda je do muzejskog auta dotrčao onaj dežurni vojnik i dreknuo: „Naredio poručnik da ne napuštate parking!“ Olja i Sekretar su bili zapanjeni. A evo šta se zapravo događalo. Pošto mi je dovoljno grubo rekao da sam došao u pogrešnu kasarnu odnosno da sam pogrešan čovek za njegovu jedinicu, major mi je pružio onaj papir s pozivom, da mi ga vrati. Ja ga nisam prihvatio. Ostajući u stavu mirno, pitao sam da li na njemu piše moje ime i njegova jedinica? Potvrdio je. To znači da sam ja došao tamo gde sam pozvan? Ćutke se složio. Molim da mi to potpišete – zamolio sam gospodina majora.

Od te kasarne nema nikakve autobuske linije i shvatio sam da treba da idem kilometrima do sela i tek odatle da tražim prevoz za Beograd. Sinula mi je nada da Olja i Sekretar možda još nisu otišli. Ukupno je prošlo ne više od pet-šest minuta. Poslah onog vojnika da vidi da li je auto još na parkingu i ako jeste da ga zadrži.

Tako se završilo moje ratovanje i tako je otkazano moje putovanje na vukovarski front. Ne, nisam se uopšte obradovao, bio sam besan zbog aljkavosti u sasvim ozbiljnim stvarima od kojih zavise nečiji životi. To što je neka budala u Vojnom odseku ili već gde, pogrešno ispisala jedan mobilizacijski poziv, znači da sad neka intendantska jedinica čeka svog starešinu i ne može da se razvije. Kao što ni neka jedinica veze nema svog komandira i ostaje van dejstva. A ratuje se.

Obično mlađe saradnike savetujem da postupaju onako kako ja pokušavam da se vladam, u duhu misli koje je izrekao mudri Ceo La: „Problem koji ne mogu da rešim nije moj problem – to je problem onog koji može da ga reši.“ I odmah mi se smanjila moja ogorčenost i napustila me je želja da preduzmem neku novu aktivnost.

Što se tiče onog letovanja-kampovanja u Platu kraj Dubrovnika 1959, bilo je to moje poslednje letovanje s ocem, odnosno s roditeljima, na neki način slično poslednjem letovanju moje ćerke sa mnom na Koločepu tridesetak godina kasnije. U Plat sam poveo svog tadašnjeg najboljeg druga Baneta Ševu. Noću, preko zaliva je iz hotela u Cavtatu dopirala uzbudljiva svirka. Krišom smo se Bane i ja izvlaćili iz našeg šatora i peške odlazili u tri kilometra udaljeni Cavtat, u pravcu neodoljive muzike za ples, gde smo pokušavali da igramo s tamošnjim devojčurcima našeg uzrasta.

U Platu je te godine more bilo jako hladno za kupanje. U zaliv se izlivao jedan podzemni krak reke Trebišnjice, tako da su ogromne količine slatke vode ulazile u more. Ribe je zato bilo mnogo, naročito sitnije kjernje i osrednje murine. Bez ronilačkog odela, bukvalno sam cvokotao roneći. Ali, zaluđeni četrnaestogodišnjaci se od toga ne razboljevaju.

Nešto kasnije je tamo izgrađena podzemna Hidroelektrana Dubrovnik koja napaja i Dubrovnik i Trebinje. Kad sam one 1970. vodio svoju tetku Ljubicu u Dubrovnik, i kad smo odseli u hotelu „Argentina“ u kom se ona u mladosti provodila sa svojim mužem Žarkom, išli smo u razgledanje te podzemne „Hidrocentrale“, kako se tad govorilo. Vodio nas je lično inženjer Vladimir Langhofer i pokazao nam i branu Grančarevo na Trebišnjici. Bio je tada direktor tog džinovskog jugoslovenskog hidroenergetskog sistema. Iako još nije bilo proleće, oko mamutske brane letele su gorske laste, jedina naša vrsta laste koja u Sredozemlju ostaje i preko zime.

E pa taj moj teča Žarko Todorović, Ljubičin negdašnji muž i autor naslovne slike Dubrovnika, pojavi mi se ovih dana na jednoj novinskoj fotografiji iz Marselja, pored jugoslovenskog razarača po imenu, naravno – „Dubrovnik“. U grupi je oficira koji, posle atentata, nose sanduk sa Kraljem Aleksandrom.

Ne moram da idem opet na Placu koju zovu Stradunom da bih znao kakav je osećaj njegovih od tek prestale kiše mokrih uglačanih kamenih ploča na bosim tabanima. Znam i dalje sve dubrovačke dodire. Još umem da čujem treskanje valova na Porporeli i noćno groktanje talasa uklještenih među stenjem lukobrana. Kad sam gladan, prijedu mi se mirisne pancerote više Gundulićeve poljane. Dok negde po svetu kusam ostrige ili mušule na buzaru, ili i jedne i druge, i kad ne kažem naglas, pomislim: „nigde nisu kao što su bile kamenice i dagnje u neuglednoj kantini Stonske školjkarske zadruge u Palači Pucić.“ A kad se povede reč o pitama s jabukama, brzo se složim da su bile najbolje u dubrovačkom restoranu neočekivanog imena „Raguza II“. Pa onda i ne moram da odem tamo da proveravam. Jer znam.

I svejedno mi je danas da li Zelenci još uvek udaraju maljevima o zvono na Gradskoj uri. I da li je vreme koje kuju ono isto kao kad sam redovno putovao u Dubrovnik. Dovoljno mi je što sam saznao „…otkle Nikšinicam onaj drhtaj u glasu a Đivi ona iskra u pogledu?“

A pre neki dan, uoči Svetog Jovana, sedeo sam u prijateljskoj beogradskoj kući u Profesorskoj koloniji, opet naspram onog jednog iz niza Dubrovnikâ Peđe Milosavljevića. Slika se možda zove „Dubrovačke ljetne igre“. I sve je naravno bilo tamo gde i uvek.

(Naslovna fotografija: Tihana Stanković: Herceg Novi 21. jun 2018: spomenik osnivaču)

---

Da pecam ribu naučio me je, klasično – otac, kad sam bio još mali, ali ne na Savi u Beogradu nego na putovanjima, na letovanju na moru. Pecao sam, kao u to vreme i svi ostali na moru, s kraja, najviše s molâ, na ometac, iz ruke, bez štapa i plovka. Usavršavao sam se gledajući kako to rade lokalci. Tek posle sam, opet učeći od starijih dečaka, na Savi počeo da pecam pomoću štapa, najpre kedere na muve zunzare koje sam prethodno nahvatavao na kantama za đubre i čuvao ih u tadašnjim drvenim kutijama za šibice. Dugo sam govorio meka umesto mamac. Odavno po kućama više nema kanti za đubre, sad su ulični kontejneri.

Pecanje iz ruke sam smatrao morskim načinom, a ovo drugo, sa štapom – rečnim. Leti sam se u Beogradu kupao na Adi Ciganliji. Ponekad bih u džepu poneo malu tunju s mora, još slanu od prošlog leta, i sa splava punog kupača, ležeći potrbuške na daskama, bez štapa i na opšte čuđenje, po „morski“ bih izvadio nekoliko kesega iz mutne Save. U senci splava ih je bilo uvek. Pre jezera, kad je Sava bila mutna i zelena, na onaj način mutna i zelena. A onda sam 1971. otputovao u Dubrovnik.

Dubrovnik 1971: sa beogradskim studentima biologije na pramcu Istraživačkog broda „Baldo Kosić“ Biološkog instituta JAZU

Pridružio sam se, u svojstvu nezvaničnog intendanta, višednevnoj terenskoj ekskurziji studenata biologije beogradskog univerziteta, koji su bili smešteni na Lokrumu, u nekadašnjem benediktinskom samostanu i letnjikovcu Maksimilijana Habzburškog pretvorenom u muzejsko-botaničku jedinicu Biološkog instituta JAZU. Tamo sam našao dve pecaljke sa štapovima od trske iz Trstena sa udicama. Pa sam se poslužio i, u društvu jednog beogradskog studenta iz Kotora, otišao predveče na spoljnu obalu Lokruma da pecam bukve. I video kako se začudo, bukve u moru lakše love pomoću trske, na „rečni“ način.

Lokrum 1971: pecanje bukava sa Kotoraninom (levo).

Pričljivi Kotoranin mi je u pauzama između dve bukve pričao o svemu i svačemu i brzo smo našli zajedničku temu. Pogodili ste  – Boku kotorsku i okolo nje. Između ostalog imitirao mi je kako se govori u rivalskom gradu Herceg Novom: „a uNovome zadesedinara kilo pamidora!“ Zapamtio sam tu pitoresknu rečenicu i čak mislim da sam je ponekad i upotrebljavao. Kad je nedavno izašao veliki Hercegnovski rječnik romanizama Marine Stanišić (Herceg Novi 2018), proverio sam – zaista se kaže pamidora, naročito na pjaci.

Pominjao sam Herceg Novi već više puta. Bivao sam u njemu često, krajem 20. veka najmanje jednom godišnje. Obično zimi, u vreme mimoza. Ponekad bih odlazio poslom, ali i onako, razonode i osvežavanja uspomena radi, uzgred uz poslovni ili stručni zadatak. Kao neki ne mnogo debeo konac, i ne obavezno crven, Herceg Novi je prošiven kroz ceo moj život. Uz razne druge konce, končiće i debele palamare.

Jednom sam na predavanju pitao publiku zna li koliko iznosi jedan kustoski hvat? Mislio sam na kustosa prirodnjaka. Pa sam maksimalno raširio ruke držeći u jednoj fosil izumrlog jurskog amonita, a u drugoj spiralnu ljušturu slične savremene morske životinje zvane nautilus. I dao sam odgovor: taj hvat iznosi 160 miliona godina.

Jedan kustoski hvat. Predavanje 28. maja 2015. u Etnografskom muzeju, Beograd.

Tom doskočicom sam pokušavao da objasnim da se kustosi ne bave hipotetičnim, apstraktnim periodima, već delaju u opipljivom, materijalnom protoku vremena. Mogu da taktilno osete, da imaju najintimniji dodir sa prošlošću. Stalno su u vremeplovu. Prošlost im nije nepoznata, bolje razumeju sadašnjost, a na neizvesnu budućnost mogu da gledaju sa više mudrosti. Pritom sam mlatarao rukama. U desnoj sam držao predmet pozajmljen iz paleontološke zbirke Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, a u levoj suvenir donet iz Herceg Novog. U kom kažu pamidora.

Predavanje sa hercegnovskim nautilusom (u levoj ruci) 28. maja 2015. u Etnografskom muzeju, Beograd

Kupio sam taj nautilus 1997. u prodavnici školjaka Nautilus, vlasnika g. Stevana Damjanovića u prizemlju kuće na Šetalištu pet Danica. Imam tu ljušturu i danas. Malo je napukla kad je pala s police prilikom brisanja prašine. Iz nje često curi dah tropskih mora. Unutra, u njenoj najmanjoj i najdubljoj komori čuvam svoju stalnu želju za putovanjem i pomalo je puštam kroz tanki nautilusov sifon. Kao i glavonošcu iz ljušture, ta tehnika mi omogućuje da biram dubinu na kojoj ću da plivam, da po želji isplivam na površinu kao i da ne potonem na dno.

Uz pomoć g. Stevana Damjanovića iz Herceg Novog, krajem prošlog veka, Prirodnjački muzej je uspevao da nabavi reprezentativne primerke za svoje zbirke ljuštura mekušaca tropskih mora. Takođe je iz istog izvora obogaćena ponuda u muzejskom „Bazaru prirode“ na Malom Kalemegdanu. To je opet za rezultat imalo razvijanje „školjkaškog“ kolekcionarstva u Beogradu. Jedno vreme je Nautilus iz Hercegnovog imao čak i svoju ispostavu u Beogradu, u tržnom centru Milenijum u Knez-Mihajilovoj.

Priznajem da, kad god sam u Herceg Novom i okolo njega, tražim mesta iz porodičnih priča, pokušavam da prepoznam for gde je mogao biti onaj austrijski top obalske artiljerije na kom su sedele moje majka i tetka kao devojčice. Ja sve nešto mislim da je to For na Punti Oštro, ali nisam siguran.

Vojislav Vuković: Moja majka Jelisaveta (mlađa devojčica) i moja tetka Ljubica (starija devojčica) na obalskom topu. Njihova majka Jelena Vuković u tamnoj haljini stoji iza zatvorenih usta cevi.

Tragam i za onom negdašnjom hercegnovskom obalom sa sekama na kojima se moja majka kupala kao devojka sa svojim veselim društvom kad je dolazila u Herceg Novi na letovanje.

Tri hercegnovske kupačice na seki na Vojničkim banjama (Jelisaveta Vuković je levo).

Ostatke rivijere koju znam sa fotografija, do danas nalazim višekratno izmenjene i za mene oskrnavljene. I vidim: promenile su se pojedinosti. Izgubili su se detalji, ali je ostao onaj u sećanju očuvan opšti predeo, krajolik hercegnovski, jednako osvetljen suncem. Ostala je ista pozadina, održao se horizont sa prednjim vratima između Rose i Kobile i spoljnjim, koja drže Mamula i Punta Oštro. Šta se onda u stvari promenilo ili, preciznije, ko se menjao?

Poslednji put sam prošao Šetalištem Pet Danica u julu 2005. Stotine turista su hodale kilometarskom betoniranom širokom stazom pored mora prolazeći kroz jedan nadsvođen tunelasti usek kod Forte Mare i kroz tunel na Toploj. Ali malo ih je bilo koji su znali, a još manje koji su se sećali da je, umesto promenade, tu bio železnički kolosek, završni krak nekadašnje štreke, uzane pruge koja se završavala u Zeleniki.

Ja sam pamtio ne samo tu prugu, nego i pisak parne lokomotive, a stalno je pištala da se kupači koji silaze na plažu sklone sa pruge. Postojali su ispod nasipa ozidani propusti za kišne bujice koje su neki kupači koristili kao bezbedne prolaze. Ali su mnogi prelazili i preko pruge. Srećom, mali je broj vozova tokom dana prolazio i vozili su polako.

(Dobrotom Tihane Stanković)

Sećam se mirisa te pruge, mešavine ugljene čađi, masti za podmazivanje čeličnih ležajeva i klipnjača i katrana kojim su bili impregnirani drveni pragovi ispod šina. Nije to bio baš prijatan miris, ali današnje železnice smrde drukčije. Neprijateljski. E, pa tom sam prugom, kao Mile Lajkovačkom, išao od Meljina prema Toploj onog leta 1960, koje sam kao gimnazijalac provodio kod sestre i zeta u Tivtu. Tražio sam svoju devojku, takođe petnaestogodišnjakinju, koja je od rođenja za svaki raspust dolazila kod svoje bake u staru kuću pored tunela. Toliko sam znao o lokaciji. Izmenili smo i dva-tri klinačka ljubavna pisma i to je bilo sve.

U to vreme su sve hercegnovske kuće bile stare i lepe, u austrijskom jednostavnom ili strogom primorskom stilu. Delovale su ozbiljno, dostojanstveno i udobno. Nikakvih razmetljivosti, ukrasa sumnjivog ukusa, uglačanog mermera, kolonada, balustrada, «terasa sa balkonom»… Tamo je živeo pristojan svet. Potpuno kao na mojim porodičnim fotografijama iz dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Prolazio sam pored njih prugom tog letnjeg dana 1960, ne osećajući se kao stranac. To retko raspoloženje u novom gradu naročito cenim i imam uvek načuljene senzore koji ga nepogrešivo prepoznaju. S moje leve strane duž pruge se pružao debeli kameni zid kao zaštita od talasa orkanskog juga. A oni su povremeno zimi dolazili kroz otvorena usta od Boke. I pre nego što sam video taj zid, poznavao sam ga s maminih devojačkih fotografija.

Letovanja u Herceg novom: Jelisaveta Vuković (sleđa) sa društvom na zidu pored pruge.

Približavajući se kritičnom mestu na kome sam očekivao da nađem svoju devojku, umesto da je pozovem mobilnim ili nekim drugim opštilom, uzdao sam se u sreću i logiku. Najviše možda u uverenost da je nemoguće uzalud prevaliti toliki put. Morao sam je naći, pa sam se popeo na onaj mamin zid i njime hodao imajući najbolji pregled, gotovo dronski. Računao sam da su pre podne po lepom vremenu svi na plaži, jednom trouglastom žalu zaštićenom kamenitim rtom maštovito nazvanim Krš, kroz kojeg je tunel i probijen. Taj deo Herceg Novog se zove Topla. Nekad je bio posebno naselje.

Odmah sam je primetio – očaravajuću devojku zlatne kose i bronzane puti. Stajao sam na zidu i mahao rukama kao kreten, ne sećam se da li sam i vikao njeno ime. Cela plaža se okrenula i buljila u mene koji skačem po zidu, a konačno je i moja devojka, valjda poslednja, podigla pogled. Trajalo je to, dok me nije prepoznala. Onda je skočila, možda je i vrisnula, pokrila lice rukama i – nestala. Gledao sam to u nekom filmu, kako junak potrči i samo nestane. Onda sam shvatio da je pobegla kroz propust za bujice ispod zida i nasipa pruge. Sakrila se u svojoj kući s druge strane pruge. Nisam znao šta se u takvim situacijama radi. Razmišljao sam da li sam pogrešio što sam došao u smešnim širokim dedinim mornarskim lanenim pantalonicama. Bolje da sam obukao nešto drugo. Seo sam na onaj kameni zid, i čekao.

Herceg Novi je bio divan. Imao je one prejake kontraste blještavog žućkastobelog kamena na suncu i crnozelenih senki palmi, pitospora, lovora i mirti. Odozdo s plaže ispod zida, dopirali su glasovi bučnih kupača i bućkanje i pljuskanje mora. Hteo sam da pogledam na sat, ali ona se stvorila pored mene. “Zdraaavo, otkud ti?” Klinačke ljubavi nisu baš poznate po velikim dijalozima. Pa smo otišli da plivamo.

Ja sam bio novajlija u Herceg Novom i imalo me se čime impresionirati. Prvo sam pitao svoju devojku da li stanuje na Toploj ili na Topli i zašto se taj kraj tako zove? Nije bila sigurna da li se Topla menja kao imenica ili kao pridev, ali je bila uverena da je Topla dobila ime po mikro-mikroklimi. “Dođi da vidiš” – rekla je i povela me kroz tunel. Čim smo izašli, zapahnuo nas je topao vazduh, čini mi se za koji stepen viši od onog na ulazu u tunel. Ali to je moglo biti i subjektivni osećaj, jer je u svakom tunelu leti hladnije nego napolju. Kasnije sam na mapi video da je raspored i položaj povijaraca Orjena takav da zaista može da usmeri strujanja hladnog i teškog vazduha koji curi s montanje razdeljen, tako da i ne stigne na Toplu.

Herceg Novi i jeste grad mediteransko-suptropske klime u kome po džardinima  sve buja, zeleni se, cveta i rađa, od sredozemnomorskih biljaka poput bora, čempresa, žukve, busa (šimšira), zelenike, mirte, česvine, lovorike, jasmina, leandra, tamariska, košćele, mogranja (nara), masline, smokava, mendula, murava i rožmarina, do onih zamorskih biljaka koje su donosile generacije pomoraca, kao što su razne vrste pomâ (palmi, palama?), agava, tuberoza, mimoza, lavandula, kamelija, gardenija, dalija, aloja, opuncija, naranča, lemun, fortunela, nešpola, žižula (dzindzula), kakâ, juka, dracena, kalostema, bogomila, glicinija, eukaliptus i pitospor.

Peli smo se zatim na sve tvrđave i kule, bez obzira na raspukline i zaraslost u agave, opuncije i kupine. Uveče, od letnjeg kina na Forte Mare dopirala su svetlucanja sa platna i delovi dramskih dijaloga na engleskom. Jedva osvetljene uličice, trgovi i rokoko Belavista, uklapali su se u ono što danas postaju moje tako slatke uspomene.

Nije još bilo toliko neona niti dekorativnih (dekorativnih?) lažnostarinskih fenjera na konzolama pobodenim u zidove kuća. A nije bilo ni na sve strane okačenih spoljnih uređaja split-sistema za klimatizaciju koji se nekad srpski zvao er-kondišning. Muzika se čula samo iz daleka, sa terasa malobrojnih hotela. Bila je to tada isključivo čežnjiva “muzika za igru”. Uhvatio sam u sećanju, mislim bar, trenutak pre početka velike najezde varvara.

Nemam ništa protiv barbara, varvara, baraba i varava, oni mnogo što-šta znaju i umeju bolje od mene. Ali sam srećan što sam imao priliku da vidim i Boku pre njihovog dolaska. I železnicu, pre no što je štreka dignuta gibave godine 1968. A bila je to prva železnička pruga na teritoriji današnje Crne Gore, završena 1901. od Gabele do Zelenike. Pre nego što je Herceg Novi dospeo u Crnu Goru. I ne samo da vidim železničku stanicu HERCEGNOVI – ХЕРЦЕГНОВИ nego i da u njoj kupim kartu do Zelenike. Stanica i danas postoji ali nije više ni železnička, ni stanica nego kafana, originalnog imena „Stanica“. Danas se čak i Herceg Novi piše kao dve reči iako se po padežima menja samo druga.

Dvoje zaljubljenih šiparaca su se onog istog dana, po svoj zalazak sunca ispeli čak na Španjolu, visoko iznad grada. Odgledali ga potpuno sami sedeći na toplom kamenu zidina tvrđave i zaboravili na sve ostalo. Tek su ih, već po mrklom mraku, prenuli puhovi koji su se jurcali po krošnjama borova stalno kašljucajući poput malog deteta.

Ta austrijska tvrđava, koja nosi ime za uspomenu na svoju prvu verziju nazvanu Hispaniola iz vremena 1538/1539, kad su Španci nakratko zauzeli grad od Turaka, dospela je pod komandu mog već pominjanog dede, pukovnika Vojislava Vukovića, odmah po padu Austro-Ugarske. U maju 2019. dobih od svog kuma Georga Džukića, onog kome sam lovio zmije i guštere po Avganistanu, sto godina staru monumentalnu fotografiju grupe vojnika jačine čete ili veće baterije, snimljene na tvrđavi Španjola u vreme kad je moj deda komandovao pukom obalske artiljerije Boke Kotorske. Na fotografiji je, kao vojnik, Vojislav Džukić, otac tog mog kuma.

Herceg Novi: vojnička fotografija Vojislava Džukića, vlasništvo njegovog sina, dr Georga Džukića.

Kako se u centru fotografije nalaze trojica starešina, od kojih je onaj glavni u sredini u beloj uniformi, moj kum je pomislio da bi to mogao da bude moj deda Vojislav. Čim sam pogledao, odmah sam video da taj čovek nema brkove, a ja ne znam svog dedu bez brkova, osim na dečačkim fotografijama. Ali ko bi ga znao, mogao se, hipotetički, obrijati na kratko vreme, baš tad kad je fotografija snimljena. Sve je međutim razjasnio porodični ekspert za uniforme, stare fotografije i za mnogo šta još: taj starešina ima daleko niži čin od pukovničkog, dakle nije Vuković! Ali je teorijski gledano, moj deda mogao da bude na nekoj drugoj, nesačuvanoj ili nesnimljenoj fotografiji zajedno sa kumovim ocem, koga sam sretao i dobro poznavao iz Kovina i sa Kutnje Njive u Drobnjacima. Ono što se nije dogodilo, a moglo je, uopšte nemamo prava da ne uzimamo u obzir.

Kutnja Njiva 1971: Vojislav Džukić (na stolici), njegov sin Georg (stoji levo).

Verovatno je da bi se isto moglo reći i za druga mesta širom sveta, ali, bar kad smo moja porodica i ja u pitanju, Boka Kotorska, a naročito Herceg Novi su kao neka žarišta ili sabirni centri gde se putevi sasvim različitih ličnosti i linija višestruko ili višekratno dodiruju i ukrštaju. Ili mimoilaze u jednoj generaciji, a sreću u drugoj. To me podseća na bilijarski sto po kome jure kugle, neke se sudaraju pa odbijaju, druge se samo okrznu pa obe malo promene pravac, a treće se promaše i prođu jedna mimo druge, bez dodira. Do sledeće igre.

Nedavno sam o tome pričao jednom svom starom ali mlađem prijatelju i kolegi, koji mi je rekao da je s jedne strane poreklom iz Baošića. Poslao sam mu fotografiju svoje majke i tetke sa đacima škole u Baošićima. Odmah je prepoznao jednu svoju baba-tetku, a ima izgleda da je na slici i još neki od njegovih dunada (množina od dundo). Imam i dve školske drugarice čije su majke mogle poznavati moju iz Herceg Novog. Moja „tetka od tetke“ na letovanju u Herceg Novom bila se zagledala u jednog od stričeva moje hercegnovske devojke. A ima toga još…

Baošići 1922: đaci osnovne škole: Jelisaveta Vuković (sedi u prvom redu u sredini, naklonjene glave ka manjoj devojčici) i Ljubica Vuković (sedi u trećem redu u sredini, levo do učiteljice).

Te 1960. upoznao sam i Savinu. Odvela me je devojka na to ozareno mesto. Izašli smo iz tamne šume na potpuno osvetljen prostor s dve bele kamene crkve, jednom većom i jednom sasvim malom, okružene gusto poređanim kamenim grobovima. Na sve strane je bio otvoren vidik, ali je odatle dolazila samo tišina. Dok smo stizali medunčevim gajem zvanim Dubrava, čuo sam, na svoje iznenađenje, nemediteranskog crvendaća kako peva.

Tihana Stanković: Savina: Crkve Uspenja Bogorodičinog.

Oko manastira međutim, kao da su i tice ćutale. Posle smo, umorni od pešačenja seli i, kao deca, kamenom otvarali šišarke džinovskih savinskih pinija i jeli pinjule. Nismo tad ni otišli do gornje, Savine crkvice. Od onda sam Savinu posećivao nekoliko puta i uvek sam imao isti taj osećaj otvaranja i stišavanja. Nisam ga donosio sa sobom, nego ga nalazio tamo gde stalno boravi. Ima na Savini početaka i krajeva, dovoljno i spoljašnjosti i unutrašnjosti.

Tihana Stanković: Savina.

Kad smo, isti onaj moj, tada još budući kum Džukić i ja bili u leto 1969. na svom velikom terenskom putovanju belim Fićom, sa Orjena smo se spustili u Herceg Novi, da malo predahnemo, dopunimo zalihe, operemo negde veš, sredimo opremu i osvežimo sakupljeni material. Sreli smo se sa beogradskom gospođicom D, čiji je jedan od roditelja bio rodom iz Mojdeža, sela u montanji iznad Herceg Novog, na visini od 120 do 200 metara iznad mora.

Gospođica D. pričala je s oduševljenjem o Mojdežu, idiličnom planinskom selu koje je od malih nogu zavolela prilikom svojih letnjih boravaka. Moramo da odemo tamo, takvo romantično selo sigurno nismo nikad videli, a gleda se ceo Topaljski zaliv i pučina preko Oštre, a kroz Kumborski tesnac vidi se Tivat. Ona će nas voditi. To će i njoj biti prilika da ode gore, sve ređe tamo odlazi, gore više nema bliske rodbine, a leto provodi u kući na obali, ispred koje je plaža.

Prihvatili smo rado, društva radi, a uzdržali se od objašnjavanja da već dve nedelje ne radimo ništa drugo nego samo putujemo prašnjavim planinskim putevima i motamo se isključivo po živopisnim gorskim selima s prekrasnim pogledima na gore i na dole. Uživali smo u oduševljenju gospođice D, uživljavali se u opštu atmosferu ushićenosti izazvane autentičnošću predela, naselja i stanovnika, i učestvovali u njenom zadovoljstvu što ima priliku da nam pokazuje i tumači svoju postojbinu. Najiskrenije.

Pre toga smo Džukić i ja bili u Kotoru i posetili kolege sa studija koji su radili u tamošnjem Institutu za biologiju mora, pre nego što ćemo se otisnuti na Orjen. Ja sam u Kotor svraćao i posle toga mnogo puta, ponekad i na konferencije koje je organizovao Institut. Sa Lovćena sam se spustio u Kotor baš oko 1. maja 1986. odmah posle Černobiljske katastrofe. Moja supruga Olja i ja smo naišli na višemetarske neprobijene snežne nanose na putu, pa smo odustali od pokušaja da se ispnemo do Vladike Petra Drugog. Spustili smo se dole, u proleće na moru, u Kotor. Onim serpentinama koje vode ka Vratima Balkana.

Prošlo je bilo nekoliko godina od zemljotresa 1979, koji je teško oštetio Katedralu Svetog Tripuna. Kad smo hteli da je razgledamo, zatekli smo je u skelama i ružno poduprtu. Čitav Kotor je delovao uobičajeno tmurno i neveselo u svojoj “vansezoniˮ. Ja sam međutim Kotor voleo od ranije i bio zadivljen Katedralom. Ako se odbije moja pristrasnost, s obzirom da Vasići porodično slave Svetog Trifuna, ostaje ipak nekoliko odlika te crkve koje su me vazda privlačile.

Prvo, to je jedna od najstarijih crkava “na ovim prostorima”, a ja brate volim staro, sazrelo, razgaženo, razrađeno, s puno priča. Cenim sve što je bilo na iskušenjima, trpelo gubitke, mirilo se s porazima, umelo da oliže svoje rane i ozdravi, pa nastavljalo da traje. Toga Sveti Tripun u Kotoru ima na pretek. U prisustvu takve starine ja onda mogu da u mašti putujem kroz vreme. I da se zadržim gde i kad i koliko mi se dopadne.

Drugo, obožavam lepotu nesavršenosti. A za to je Sveti Tripun pravi model. Počev od asimetričnih zvonika koji čak nisu ni jednake visine, preko narušene ortogonalnosti osnove crkve, nejednake visine traveja bočnih brodova i niza drugih pojedinosti, koje su posledica uzastopnih popravki i prepravki, posle svakog od razornih zemljotresa.

I treće, dopadala mi se uvek unutrašnja dvobojnost koju daje crveni kamen iz Kamenara na petostrukim stupcima i rebrima svodova i arkada naspram belih omalterisanih površina. A naročito zagonetni kružni lavirint od pločica crvenog i belog kamena na podu glavnog broda. Malo ko ga i primeti jer su preko njega poređane klupe. Ne sreće se često takav motiv u crkvama.

Katedrala Svetog Tripuna u Kotoru: u sredini između dva niza klupa vidi se na podu deo lavirinta (© 2008-2020 all-free-photos.com).

Ipak, da se ponovo divim enterijeru Katedrale, dobio sam priliku tek kad su mnogo godina docnije završeni radovi na obnovi crkve. Bilo je to godine 2001, tokom mojih redovnih poseta Kotoru iz Prčanja. Kako već rekoh, u to vreme je u Kotoru živeo i radio jedan drugi moj kum, dr Slobodan Regner, ekspert za ribarstvo i moj školski drug s kojim sam voleo da idem u svoja prva istraživanja. Njega sam u Beogradu venčao s dr Dubravkom i oni su zajedno i radili prvo u splitskom, a zatim u kotorskom Institutu za biologiju mora. Dok sam bio na rehabilitaciji, voleo sam da ih radnim danom izazovem da na pauzi zajedno popijemo kafu u njihovom omiljenom kafeu hotela “Vardar”. Taj hotel je bio stisnut između uličica u starom delu grada. Oni bi posle odjurili nazad u Institut, a ja bih se vraćao Svetom Tripunu.

Kotor je nekada imao dobru subotnju pijacu. Merkato je veliki prostor uz jugozapadni gradski zid, odozgo pokriven kao visoki trem poput antičkog portika. Gledao sam da ne propustim Kotor pazarnim danom, kad god sam mu bio u blizini. Ne bih da ga poredim sa rivalskom hercegnovskom pjacom, ali sam nekako uvek imao veća očekivanja od kotorske. Pa ipak, prvog škarama (vrsta barakude) za zbirku Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, kupio sam na peškariji baš u Novome, a ne u Kotoru.

Mnogo se može naučiti u Boki. Iz Kotora se uopšte ne vidi Herceg Novi. Čak ni obližnji Tivat odmah iza Vrmca. Perast možete gledati tek sa Dobrote, a Risan nikako. Ne vidi se ništa kad ste u Kotoru. Sve morate da zamislite. Tako je i u drugim mestima u Boki, takva je kako kažu, konfiguracija i to je jedna od čarolija tog razgaženokrstastog zaliva. Bez obzira da li njome plovite ili se zavojito kotrljate obalama, Boka neprestano nešto sklanja i pokriva, drugo otvara, osvetljava i pokazuje, a treće glasno najavljuje ili u poverenju nagoveštava. Ne da se meni Boka Kotorska da je onako kako volim jednim pogledom obuhvatim celu. Što reče ona lisica, ne može se uvek suština očima videti. Čak se ni u mutnoj Savi ne vide kesege, dok se ne izvade.

---

Hvala gospođi Marini Stanišić na nekim dodatnim obaveštenjima i razjašnjenjima.