Mesec: februar 2021

Naslovna fotografija: Živanka Vasić: jezero kod Bele Crkve 5.2.2021.

Onaj moj stari drug, terendžijski ortak, kum i prijatelj Georg Džukić zvani Đoka, Đorđe i Đurđe Banatski (može i Banacki), povukao se u osamljenost i živi u Beloj Crkvi u Južnom Banatu. Nikad ga nisam pitao zašto se povukao, niti zašto u Belu Crkvu. Što je veća prisnost između dveju osoba, to je veća opreznost u postavljanju ličnih pitanja. Bar tako je među nama dvojicom. Od početka. Georg je poreklom gorštak odrastao u banatskom Kovinu, pa je logično što se iz Beograda nije povukao u rodno mesto gde ga znaju, već u Belu Crkvu koja je dovoljno izdaleka blizu njegovom Kovinu. Četrdeset pet kilometara, džadom. Eto, opet mi pada na pamet Rebeka Solnit.

Nije slučajno što je ta non-fiction knjiga često u mojoj glavi. Imam naime posebno lično iskustvo s njom. Prevodilac knjige Izdaleka blizu Vuk Šećerović obratio nam se, mojoj supruzi botaničarki Olji i meni, za savete u pogledu srpskih naziva biljaka i ptica. Našao nas je preko svog druga a mog sina Filipa. U knjizi ima puno putovanja, a i flore i faune. O knjizi neću ništa više reći, osim uobičajenog, da batler nije ubica.

Odlazio sam u Belu Crkvu mnogo puta, a naročito od septembra 2010. do septembra 2011. Punih trinaest meseci sam išao redovno, svakog meseca jednom ili dvaput. Pogađate, frilenser je imao tamo negde projekt u trajanju od godinu dana. Uopšte, u izveštaju o ovom putovanju možete se igrati pogađanja. I imaćete uspeha.

Bela Crkva je zanimljivo postavljena varoš. Kolonija švapskih i drugih nemačkih doseljenika Weisskirchen izgrađena je u prvoj polovini 18. veka na blagoj padini desnog obronka široke doline donjeg toka Nere (Crne reke). To mesto je u blizini njenog nekadašnjeg ušća u Dunav, odnosno u Dunavsko jezero pred gornjim ulazom u Đerdapsku klisuru. Obala tog Dunavojezera nalazila se mnogo severnije od današnje leve obale reke Dunava, a varoš je mudro planski postavljena iznad domašaja poplava. Kasnijim širenjem, a pošto se obala Dunava povukla južnije, Bela Crkva je skliznula i u ravniji deo terena, sišla na dno nekadašnjeg jezerskog korita Dunava. Vrlo slično Ćemoskom polju, podloga je naslaga šljunka iz vremena otapanja velikih karpatskih glečera. Taj šljunak, oblutak, istovarila je nekada višestruko veća i divljija Nera. Koja i sad ume da se prozli.

Ispostavilo se da je taj šljunak dragocen za izgradnju železničkih pruga po Vojvodini siromašnoj kamenjem, kamenčićima i sličnim materijalom. Državna železnička šljunkara osnovana je 1926. i za nekoliko godina rada iskopala je prostrane rupe koje su se odmah same od sebe punile čistom, proceđenom podzemnom vodom. Ta „pozajmišta“ danas svi zovu jezerima i belocrkvanskom bisernom ogrlicom. Uređena kao kupališta ili uopšte uživališta, danas predstavljaju glavnu turističku privlačnost Bele Crkve, nazvane čak Vojvođanskom Venecijom! Međutim, u tim jezerima se nisu kupale ni moja majka, ni moja staramajka.

Naravno, moglo se i očekivati da se ja ne bih tek onako bavio Belom Crkvom da i moja familija nema neke stare veze s tom varoši. Od osnivanja je Bela Crkva garnizonsko mesto. Tako je i moj deda Vojislav Vuković, koga smo onomad ostavili kao artiljerijskog pukovnika u Boki Kotorskoj i presreli kao generala u prolasku kroz Virpazar, postavljen za komandanta 18. artilerijskog puka 1922. kad je preseljen u Belu Crkvu. Budući deda-Voja postao je komandant grada, odnosno Platzkomandant Bele Crkve. Sa njim je došla i porodica, pa je moja majka išla u školu i u Beloj Crkvi.

Imam jednu školsku fotografiju iz Bele Crkve iz 1924. Na njoj je desetogodišnja Jelisaveta Vuković, zvana Veca, ćerka tada pukovnika Vukovića, a moja buduća majka. Sedi pored učitelja sdesna na slici, s njegove leve strane. Oslonila je nadmoćno svoju ruku na neprikosnovenu učiteljevu stolicu s naslonima za ruke. Od sve dece, ukočene za fotografisanje, jedina pozira s nogom preko noge i ironično-ispitivački gleda u objektiv („znam ja vas fotografe…“). Dvadesetak godina docnije, rodiće sina, začudo sasvim naivnog i krajnje bezazlenog.

Zahvaljujući pasioniranom i neverovatno ljubaznom hroničaru Bele Crkve g. Živanu Ištvaniću, otputovao sam u prošlost i tamo saznao ne samo koja je to škola bila, već i da se učitelj sa fotografije možda zvao Dragutin Popović. Moja majka je dakle išla u Srpsku osnovnu školu u tadašnjoj Pašićevoj ulici 11–13. Ta zgrada je podignuta znatno ranije za Državnu elementarnu narodnu školu, koja je imala posebna odeljenja za nemačku, srpsku, rumunsku i češku decu. U svakom odeljenju se nastava odvijala na drugom maternjem jeziku.

Početkom 20. veka Bela Crkva je imala blizu deset hiljada stanovnika od čega su dve trećine bili nemački govoreći žitelji, a oni kojima je maternji jezik srpski, bili su drugi po brojnosti. Preko istog g. Ištvanića obavešten sam da je ćerka učitelja moje majke bila slikarka Mirjana Mareš koja je živela u Vršcu. Njena kći gospođa Danijela Mareš Đilas, profesor jezika i književnosti u Vršcu, bila je dovoljno strpljiva da mi potvrdi da je na mojoj fotografiji zaista njen deda Dragutin Popović.

Sad razumete da sam, na početku rada u okolini Bele Crkve 2010/2011, u taj gradić dolazio kao neko ko je priče o njemu dobijao u svojoj porodici od ranog detinjstva, a i ko ima u tom gradu jednog svog velikog i starog prijatelja, i to još kuma. Nije ni malo za jednu pristojnu emotivnu podlogu. U svakom slučaju, sigurno je da nisam mogao ulaziti u Belu Crkvu ravnodušan. Nisam ipak bio u potrazi za eventualnim tragovima prisustva moje majke ni mog dede. Sa mnom je uvek bila mala ekipa mojih terenskih saradnika koju nisam želeo da opterećujem svojim okupacijama. Tek sam posle krenuo u tom pravcu. A ni kuma Georga Džukića nisam posećivao. Bilo bi nepristojno uznemiravati vizitama onog koji je odlučio da se osami, i svima stavio do znanja da nije raspoložen za sklapanje novih poznanstava.

Sprijateljili smo se davno, na studijama, tačnije na već pominjanoj studentskoj ekskurziji na Lokrum. Odmah je bilo jasno da je to čovek koji se drži sopstvenih pravila i ne pristaje da živi po tuđim receptima. Dečačkog izgleda ali kritičar i oponent autoritetima do buntovništva. Istovremeno pitom, duhovit i neusiljeno zabavan u društvu, naročito omiljen kod njegovog ženskog dela.

Kad je posle studija Džukić došao za asistenta-herpetologa u Institut u kome sam i ja odskora radio, bio je u naše malobrojno odeljenje primljen s potpunim poverenjem. Dvojica velikih ruskih zrelih zoologa Petrov i Matvejev, prihvatili su ga kao sebi ravnog, odmah procenivši tog početnika kao našeg budućeg najznačajnijeg stručnjaka za vodozemce i gmizavce. Bili su to poslednji dani vremena velikih individualaca u nauci, u kojem su dalekosežne ideje o prirodi imale prevagu nad cepkanjem vodencvetovskih rezultata laboratorijskih istraživanja.

A ja sam dobio u Džukiću istovremeno prijatelja i raspoloženog kancelarijskog i terenskog partnera za sledećih petnaest godina. Bili smo nerazdvojni i poslovno i porodično. I deca su nam se družila. Nikad se nisam više pouzdavao u nekog, bez obzira da li se radilo o nevoljama na putu, u planini ili brodolomu. Zajedno smo se upuštali i u mladićke avanture i poluozbiljne otpore autoritetima, uključujući i državne represivne okvire. Učio sam od njega na terenu i kako se love žive otrovne zmije i kako se izdržavaju najveći napori tela i duha. Jednostavno, Džukića nikad u ozbiljnim situacijama ne napušta hladnokrvnost ni odlučnost. Uvek zna šta treba da uradi. To je čovek koji ne gubi glavu, ali ni avanturistički duh. Požrtvovan kao partner, ne jednom me je izvlačio „na ruku“ kad bismo se zaglavili u nekoj litici na kojoj je izgledalo da nema izlaza ni napred ni nazad. Neću nikad zaboraviti dramatičan noćni silazak niz stene Sićevačke klsure. Bio nas je uhvatio mrak dok smo postavljali klopke za pretpostavljene snežne voluharice za koje je bio zainteresovan naš šef Petrov.

Ima Džukić još jednu odliku koja mi imponuje – neverovatnu akribiju. Ne počinje da se bavi nečim i da piše o tome pre nego što ne prostudira sve što je prethodno napisano na tu temu, tragajući za početnim informacijama ponekad i u dalekoj prošlosti. Uostalom, zahvaljujući njegovim upozorenjima, ja sam i otkrio Marsiljijevu neobjavljenu rukopisnu građu o pticama. Uporno i pedantno skuplja svu dokumentaciju, obrađuje je i sređuje, nikad do kraja zadovoljan kompletnošću građe. I dalje, u Beloj Crkvi, još uvek sistematizuje materijal koji je sakupljao nekoliko prethodnih decenija.

Uvek sam imao sreće sa terenskim saradnicima. U redu, na baš uvek. Ali ti retki, zaista malobrojni prolaznici i epizodisti važni su za poređenje i samo zato ih ne zaboravljam.

Septembra 2010. krenuo sam s radom za studiju uticaja vetrenjača na ptice i slepe miševe kod Bele Crkve i Alibunara (dva lokaliteta). Projektno polje kod Bele Crkve nalazi se na mestu Krušavec (ili Krušovac). To je uzvišenje severno od Velikog (magistralnog) puta I reda M7.1 (Bela Crkva–Kaluđerovo–granica sa Rumunijom). Ima dominantan položaj između sȇlā Kruščice i Kaluđerova, i rumunske granice. Vetrovito je, pa je zato odabrano kao moguća lokacija nevelike vetro-elektrane. Krušavec je zaravnjen i blag sa najvećom nadmorskom visinom preko 220 m. On je u stvari zapadni kraj jezerske terase koja se u vidu povijarca sa istoka spušta sa rumunskih Karpata. Na jugu pada u dolinu reke Nere, a severne padine mu se spuštaju prema Vičiniku, pritoci Karaša. Ispod pleća Krušavca izviru potočići dubeći male doline koje se slivaju ka Neri ili Vičiniku.

Na istoku, kraj državne granice koja ide Nerom, nalaze se dve napuštene graničarske osmatračnice. Jedna je starija i niža, nalik starim ciglarskim odžacima, a druga dvadesetpetmetarska, čelična, ankerovana s četiri sajle, od kojih je jedna pukla, pa se cela osmatračnica nagla na suprotnu stranu. Ali stoji i dalje. Ljuljala se i preteći škripala dok sam se peo da proverim gomilu granja od nekog starog, verovatno gavranovog gnezda. Potajno sam se nadao orlu krstašu ili stepskom sokolu.

Zavoleo sam taj pust predeo. Iako je najvećim delom bio preoran, obrađen ili zasejan, dopadao mi se i zimi i leti, zbog svojih blagih padina i pregiba i zato što je uvek pružao prijatan pogled. Na zapadu se vidik završava obrisima niza bregova. Sam izraz „ogranci Karpata“, već u sebi sadrži romantični poziv na istraživanje udaljenih predela. Najviše volim kad su na horizintu vidljivi nevisoki planinski venci iza kojih se nagoveštava postojanje još nečeg zasad neviđenog. To je mnogo dopadljivije od pogleda kao iz bunara, na neprelazni zid planinskih strmina. I zanimljivije od ravničarskog kružnog a praznog horizonta iza kojeg se ne može očekivati ništa drugo osim neprestanog ponavljanja istog, na bilo koju stranu da se pogleda.

Ali, najviše sam voleo bogatstvo pticama Krušavca. Na samo sedam kvadratnih kilometara, za godinu dana videli smo čak 86 raznih vrsta ptica. Uz to je registrovano i šest vrsta slepih miševa. Društvo su nam često pravili zečevi, srne i divlje svinje, a viđali smo i po danu kako se jurcaju jazavci i sunčaju se lisice. Bilo je uživanje tamo raditi. Predeo je bio lep i prohodan, nije bilo neprolaznih blatnjavih dubokih vagaša, a samo smo po debelom snegu morali da ostavljamo terenski auto u podnožju.

Zbog blizine granice i radi bezbednosti mladih ljudi u timu, naročito slepomišarskog para koji radi noću, odlučio sam da naš posao prijavim pograničnoj policiji. Iz iskustava znam da je vrlo neprijatno kad vas zaskoči njihova patrola i kad morate da dokazujete da niste ni krijumčar ni diverzant iako ste okićeni dvogledima, teleskopima, fotoaparatima, ultrazvučnim lokatorima, voice-recorderima, vojnim topografskim mapama, baterijskim lampama i još koječim sumnjivim. Rekli su mi u Beloj Crkvi da je za to područje nadležna stanica pogranične policije – karaula Vračev Gaj. I da treba tamo da se prijavim.

Bilo mi je malo neobično, ali pošto sam ispunio traženu količinu godina života, stekao sam pravo na bonus da se ničemu ne čudim. Naime, selo Vraćev Gaj nalazilo se u suprotnom pravcu, petnaest kilometara na zapad od mog Krušavca koji je na istoku! Ali ko sam ja pa da postavljam pitanja? Odvezoh se oktobra 2010. do Vračevog Gaja, sela nekoliko kilometra zapadno od Bele Crkve. Dobardan, gde je molim vas stanica pogranične policije? Pa ne znam, nema to ovde, nema graničnog prelaza, priča se da će biti tu otvoren za Sokolovac u Rumuniji, ali još ništa… I drugi koje sam pitao lepo mi kažu da nema. Šta ću, nazad u Belu Crkvu. Ah, pa nije trebalo da idete u Vračev Gaj (ha ha). Nego gde je trebalo da idem, moliću lepo? Pa, u Kusić. Zašto u Kusić? Pa tamo je karaula. Karaula Kusić? Neeee (ha ha), karaula Vračev Gaj. Karaula Vračev Gaj u selu Kusić? Naravno (ha ha), tamo da idete. Mogu li nešto da vas zamolim? Izvolite. Kad bude otvoren granični prelaz Vračev Gaj – Sokol (Rumunija) policijskoj pograničnoj stanici u Vračevom Gaju dajte ime „Kusić“.

Karaula Vračev Gaj kod Kusića smestila se ispod brda Ševac, oko osam kilometara južno od Krušavca. Vidi se da je to bila vojna karaula, koju je preuzela pogranična policija. Ušli smo u veliku svetlu prostoriju s velikim stolom u sredini. Predstavio sam se i detaljno opisao ko sam i šta ću raditi na terenu pod njihovim nadzorom. Dvojica policajaca nisu ni trepnuli i ničim nisu pokazali da ih zanima moje izlaganje. Jedan od njih zapravo nije ni prestajao da nešto petlja oko prozora i roletni. Ni da sam rekao da sam lovac na tigrove ne bi pokazali da ih to čudi. Pravi profesionalci. Zamolio sam da im na mapi pokažem detaljno kuda ćemo se danju i noću kretati. Učinili su mi to. Zapisali su i imena koja sam im dao.

Kad sam rekao da ću da odem do auta da donesem ličnu kartu, rekli su da ne treba. Onda, ako nemate pitanja, mi bismo da krenemo? Imamo pitanje, vi ste biolozi? Jesmo. Onda nam recite kako da se oslobodimo ove napasti? I policajac pokaza rukom na onog kod prozora. Shvatih tad da on u stvari ima u rukama neki sprej. Priđoh i videh hiljade insekticidom pobijenih raznobojnih bubamarica. Bile su to invazivne azijske šarene bubamare poetičnog naziva Harmonia axyridis. Ujesen ulaze u kuće na kolektivno prezimljavanje. Donete su iz postojbine da bi suzbijale lisne vaši, ali se ta ideja pokazala ekološki sasvim nesmotrenom.

Projekt na Krušavcu mi je bio prvi o uticaju vetrenjača kojim sam lično i samostalno rukovodio. Naručilac posla, jedna zapadnoevropska firma, ugovorom je zahtevao da tokom monitoringa obučavam mlade stručnjake koje ja izaberem. Tako sam zavrbovao i upoznao četvoro mladih nezavisnih i nezaposlenih ljudi. Bili su mi preporučeni od kolega, ali o njima nisam znao mnogo. U stvari, upoznavao sam ih kroz saradnju na projektu u Beloj Crkvi. Bilo je to nenadmašno iskustvo. Najbolje što mi se desilo u Beloj Crkvi. Posle smo nastavili da sarađujemo i na drugim projektima, s nekima od njih radim zajedno sve do danas.

Andreja Čontija iz Sremskih Karlovaca zatekao sam još na studijama biologije u Novom Sadu. Već se bio posvetio proučavanju slepih miševa i izveštio u radu sa detektorima ultrazvučnih signala koje te životinje noću emituju. Visok i donekle nežnog izgleda, zakopčan ali ljubazan i vrlo učtiv. Pažljivo govori i odmerava šta će da kaže. U radu je bio samostalan i odlučan. Odmah mi je bilo jasno da sam našao pravog čoveka za šišmiše u Beloj Crkvi.

Sa Čontijem je u sjajnom tandemu radila Danijela Anastasov rodom iz Bosiljgrada. Zajedno su studirali u Novom Sadu i zajedno se osposobljavali za slepe miševe na međunarodnim kursevima i kasnije, kroz projekte na Fruškoj gori i u lagumima Petrovaradinske tvrđave. Uvek vedra i nasmejana ali i ozbiljna i pedantna u prikupljanju i obradi podataka. Njihovi izveštaji su bili besprekorni. Nažalost, retko sam ih viđao uživo, jer su radili noću, a mi ornitolozi pretežno danju. Utoliko smo se više radovali kad bismo se sreli na Krušavcu pred naš odlazak sa projektnog polja.

Mnogo sam više vremena proveo s ornitološkim delom tima i bolje upoznao dve mlade žene koje su bile moje dodatne oči i uši. Bio sam od početka otvoren prema njima: dogodilo mi se ono od čega svaki ornitolog strepi: da će s godinama da mu oslabe vid i sluh. Imam jedan skupi aparatčić koji mi pronalazi deo izgubljenih visokih tonova ptičjeg glasa, ali nije to to. Ne mogu više da radim na terenu bez nečije pomoći. Slučilo se da su obe moje pomagačice imale vrhunski dar vizuelnog zapažanja i sluh sposoban za razlikovanje minucioznih ključeva za prepoznavanje ptičjih glasova. Uz njih sam bolje razlikovao ptice nego u svojim najboljim danima.

Senka Puhalo alias Lečić, rodom iz Potoka kod Mostara, obrela se ratom vijana takođe u Novom Sadu, gde je završila studije ekologije. U vreme početka rada u Beloj Crkvi već je bila prešla za Beograd i učestvovala u ekološkim projektima organizacija civilnog društva. Dinarske građe i temperamenta, otvorena i bez zadnjih misli, sva u impulsu, računa da uvek posle može o svemu da razmisli, ali da će ipak ostati pri svome. Stoički je na svakom letnjem terenu podnosila napade alergije na polen valjda svih vrsta trava i zeljastih biljaka. A Krušavec kod Bele Crkve joj je pružao raskošnu ponudu, do poslednjeg dana projekta koji je bio obeležen krunskim beharom ambrozije preko jednog celog polja. Proizvođači papirnih maramica prosto obožavaju gospođice kao što je Senka Puhalo.

Mislite li da se ikad požalila na svoju boljku? Da je izostala sa terena? Onda ne poznajete Senku Puhalo. Samo se jednom, ili dvaput, kad ju je baš jako steglo, sklupčala na neudobnom sedištu Lade Nive i ućutala. Senka je osoba i drugih talenata. Prilikom jednog dogovora o kalendaru terenskog rada saznao sam da određenih dana ide na svoju turneju u Nizozemsku, kao vokal jedne muzičke grupe. A jednom sam shvatio da se bavi i prekrajanjem second-hand odeće i kreiranjem novih modela od takvog materijala. Tako sam i ja dobio na poklon dve dragocene prstenovačke majstorske kecelje. A sve koji ne znaju čemu one služe, potsećam da je pražnjenje creva prvo što uradi svaka uhvaćena ptica.

Senka Puhalo u svojim kreacijama

U Belu Crkvu smo obično stizali kasno posle podne, uzimali sobe najčešće u vili „Laguna“ između belocrkvanskih jezera, a zatim bismo najradije išli na večeru u preporučeni restoran „Sokolac“. Pitao sam kelnera voljnog za razgovor, otkud takvo ime kafane? Zanimaju me porekla naziva svega, a ovaj je imao u sebi i ornitološki koren. Pomišljao sam da naziv možda ima veze sa obližnjim, nekad srpskim selom Sokolovac u Rumuniji. Ne, rekao mi je kelner, gazda je iz Sokoca, pa je zato tako imenovao svoj ugostiteljski objekat. To mi je bilo malo neobično. Daleko je gora Romanija i na njoj Sokolac.

Onda mi je opet u pomoć priskočio moj odgonetač belocrkvanskih enigmi g. Živan Ištvanić. Vlasnik restorana „Sokolac“ g. Marko Vukomanović jeste došao iz Sokoca ali Banatskog, maleckog doseljeničkog sela, nekih pedesetak kilometara severoistočno od Bele Crkve. Ali ime tog naselja možda ipak ima veze s kolonistima od Romanije. Uostalom i Romanija i Rumunija u kojoj je Sokolovac (Sokol u rumunskoj verziji) etimološki su bliske.

Kad god bismo seli za sto kod Sokoca (ali i drugde) otvarale su se teme dostojne nutricionističkog simpozijuma. Senka je vrlo obazrivo birala hranu s jelovnika i ograničavala se na onu koja ispunjava njene stroge kriterijume. Za razliku od nas ostalih koji smo, gladni s terena, večeru posmatrali kao mali hedonistički praznik. S druge strane, Senka Puhalo je bila vrhunski ekspert za sirovo a jestivo samoniklo bilje i divlje plodove u šumi i polju. Bila je vrlo dosledna u pridržavanju svojih pravila pravilne ishrane. Otišla je iz Beograda na porodičnu zemlju u Potocima, koju je sama obrađivala i gajila sopstvenu hranu. Zatim se preselila u Portugaliju, pridruživši se grupi istomišljenika koji sve sami podižu i neguju na ustupljenoj im zemlji.

Jelena Nikolić Antonijević

Sasvim je drukčija međutim Beograđanka Jelena Nikolić Antonijević, biolog s beogradskog univerziteta. Otvorena, ali tiha, o sebi govori samo kada je direktno pitana. Brza i snažna na terenu i praktična u svakoj prilici. Predviđa šta treba da uradi pre nego što se to zatraži. Samostalna i inicijativna. Jelena je izrasla u pravog ornitologa kome je terenski rad važniji od mnogo čega drugog. Nastavili smo da sarađujemo do danas, na mnogim i raznim programima i projektima. Ne znam šta bih bez nje.

Naš ornitološki trio zajedno je, osim posla kod Bele Crkve, radio na još četiri slična ili znatno veća projekta. Kroz taj rad uspostavio se među nama jedan naročiti odnos uzajamnog poverenja i otvorenosti na finoj distanci prisnosti, neophodnoj za profesionalne relacije. To može da nastane kad s nekim provodite stotine dana i noći, u svim prilikama i okolnostima, i zimi i leti, po snegu, na vetru, pod kišom i suncem, kad delite sve i stalno pazite da završite posao, da pritom ugodite ostalima i da nikom ne dodijavate. Na terenu uostalom i nema foliranja, svako se pokaže ko je i kakav je.

Jelena i Senka pre rada na ovom projektu jedva da su se poznavale. Od početka do kraja su se odlično slagale, nijednom među njima nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja netrpeljivosti, a nekmoli sukoba. Često smo svi bili umorni na kraju napornog dana, žedni ili gladni, kad je strpljenje na ispitu. Ali nikad, nijedna od njih nije pokazala nervozu, niti da joj je nešto teško ili da joj je dosta. To se nije desilo ni kad smo se zaglavljivali kolima u snegu i blatu, kad smo se smrzavali, ni kad je vrućina bila takva da je i pticama bilo teško, pa se nisu odvajale od vode za piće i rashlađivanje.

Da ne bi ovo moje ushićenje ekipom svojih belocrkvanskih saradnica i saradnika bilo smatrano preteranim, moram nešto da razjasnim. Decenijama sam radio s mladim saradnicima i na terenu i u kancelariji, obučavao ih, vodio i učio, da ne pominjem studente, diplomce, magistrante i doktorante i kandidate za viša stručna zvanja. Znam da razlikujem šta je šta. Zato ponavljam, imao sam sreće prilikom izvlačenja za posao na Krušavcu kraj Bele Crkve.

Na početku rada u Beloj Crkvi, 23. oktobra 2010, moje dve ornitološke desne ruke i ja pošli smo da se posle večere malo prošetamo ulicama. Pred izlogom već zatvorene Gradske galerije stao sam kao ukopan. Kroz staklo izloga su iz mraka u mene buljile poznate ribetine i morske nemani, muzejski primerci riba od kojih sam za mnoge znao i kakve su bile na dodir pre prepariranja. Čak i kako su mirisale. Bila je to gostujuća izložba beogradskog Prirodnjačkog muzeja „Ribe Južnog Jadrana“, otvorena dan pre. Tadašnji direktor Prirodnjačkog muzeja Slavko Spasić radio je pre toga kao profesor srednje škole u Beloj Crkvi i živeo 15 godina u njoj.

I dalje, s vremena na vreme, skoknem do Bele Crkve. Tamo sam tako aprila 2014. upoznao gospođu Danijelu Đolić, fanatičnu aktivistikinju u zaštiti prirode Bele Crkve, koja je saznala za moj rad i poželela (i dobila) razgovor za lokalnu radio-stanicu. Krajem oktobra 2015, na njen poziv, učestvovao sam u postavljanju zimske hranilice za ptice u tamošnjem Gradskom parku. Pod pokroviteljstvom lokalnih organizacija civilnog društva, hranilicom se Bela crkva simbolično izjasnila na čijoj je strani i to u prisustvu dece iz osnovne škole. Diskretno sam pogledom tražio neku vižljastu devojčicu pràve plave kose i prodornog pogleda, kakva je morala biti Veca Vuković, devedeset godina ranije.