Mesec: januar 2019

“Hoćete li da vam ovde donesu ručak?” Pitanje me je trglo, jer je tiho ušla. “Molim?” – izustio sam refleksno, da dobijem u vremenu, što uvek rade autodidakti kojima se obratite na jeziku koji im je treći priučeni. Učtivo je ljubazna kustos-bibliotekarka ponovila, ali se ovaj put preko njenog lica odrazila moja potpuna unezverenost. Među neagresivnim osobama zbunjenost ume da bude zarazna. Još je dodala da u blizini ima jedan restoran s odličnom kujnom. I da tako neću morati da prekidam rad. Baš joj je bilo stalo da mi učini.

Nikad nisam jeo za radnim stolom. Ne mogu da zamislim sebe kako razgrćem papire, oturam tastaturu i odmotavam hartiju u kojoj mi je stigao burek. A tada, 1975, kad se poveo taj razgovor o ručku, papiri, rukopisi koje sam, u belim rukavicama, držao ispred sebe – bili su iz XVII veka. I sto je bio iz XVII veka. I stolica na kojoj sam sedeo. Neke slike na zidu bile su doduše iz XVIII. Sa jedne me je gledao Marsili pod sivom perikom, držeći u desnoj ruci možda baš jedan od listova topografske karte koji su na stolu ispred mene. U Palati Pođi, iz XVI veka. A ona meni ručak!

Jeste, bio sam u groznici otkrivanja nepoznatih činjenica o počecima naše ornitologije, a u Museo Marsiliano u Bolonji. Sa velikom sigurnošću se zna da je prvi proučavalac ptica Srbije bio jedan neverovatan čovek, grof Alojzije Ferdinand Marsili (1658–1730), a ja sam prebirao po njegovim beleškama, pismima, skicama mapa, crtežima, rukopisima štampanih i neobjavljenih dela, po hiljadama dokumenata koje je svojom rukom novolatinskim jezikom pisao i crtao Konte Marsilji. Prvi put u životu bio sam se našao ruku do lakata zavučenih u zaostavštinu jednog genija.

Kroz glavu mi je munjevito proletela užasna slika izdajničkih špageta bolonjeze, koji se zmijski migolje na mojoj viljušci, šibajući repovima kao ispušteno crevo za zalivanje i škropeći crvenim šugom od paradajza listove basnoslovnih dokumenata. U panici, obaram čašu s vinom i gledam kako ga drevna hartija žedno upija, dok se mastilom ispisana slova šire i razlivaju nepovratno bledeći.

“Ne hvala”, pobegoh od te katastrofične slike, i još brzopleto dodah “nisam gladan.” To nije bilo ni sasvim netačno. Zanet uzbudljivim radom, zaista nisam bio osetio glad. Do tad. Bibliotekarka me je gledala zabrinuto, materinski (tek sam bio napunio 30). Hoću li bar kafu? Ne, hvala. Ni čaj? Hvala ne. Ovo moje poslednje ne bilo je čak malo preglasno. Da ublažim, i da pokušam da budem duhovit, rekoh “nihil mihi”, za mene ništa, što je bila Marsilijeva aristokratsko-učenjačka deviza u smislu “ništa za sebe”.

Marsilija mi je u stvari otkrio moj prijatelj, dugogodišnji kancelarijski i terenski ortak i kum, zoolog Dž, rodom iz Kovina, a koji se više puta pojavljuje u iskustvima ovih putovanja, od Boke Kotorske i Tare do Grčke i Avganistana. Kao strasan amaterski istraživač prošlosti Kovina i starih austrijskih topografskih karata svog rodnog mesta, tragao je za mapama koje je crtao Marsili ili bar raspolagao njima. Podstaknut interesovanjem koje je u meni potpalio Dž, počeo sam da se i sam bavim čudesnim čovekom Marsilijem, koji je pred Kraljevskim društvom u Londonu sebe lakonski predstavio sa samo dve reči Miles sum (vojnik sam). A naročito me je zanimalo njegovo ornitološko delo.

Grof Marsili (još i Luiđi Marsilji) je u stvari bio ratnik i inžinjerac, obaveštajac i diplomata, ali nadasve prirodnjak i svestrani istraživač. Ili, kako reče Paolo Rumiz u “La Republica”, bio je istovremeno i Indijana Džons i Džejms Bond, i Ervin Romel i Guljelmo Markoni. Kada je kao mladić, za račun Venecije objavio izveštaj o stanju Otomanskog carstva i opis turske vojske i utvrđenja na Bosforu, postao je naročito zanimljiv Austriji angažovanoj u odbrani od Turske u Velikom Bečkom ratu.

Marsili tad stupa u austrijsku vojsku kao inžinjerijski oficir, ali na nesreću, već u jednoj od prvih bitaka rane ga tatarski konjanici, bude oboren s konja i zarobljen, pa prodat Kara-Mustafa paši bosanskom, u Hercegovinu, gde je robovao dve godine. Otkupljen je i oslobođen tek 1684. Odmah se vratio u službu Cara Leopolda Prvog Habzburga, napravio brzu karijeru i stigao do generalskog čina. Kada su Turci odbačeni preko Dunava, Marsilji je dobio zadatak da, u pauzama između bitaka, prouči geo-strategijsko-fortifikacijske pogodnosti duž Dunava. Zato ne čudi što ga nalazimo u austrijskoj delegaciji prilikom sklapanja Karlovačkog mira 1699. i što je lično rukovodio povlačenjem linija razgraničavanja.

Tih poslednjih godina XVII veka, Marsili je istraživao sve što se tiče Dunava: geologiju i hidrografiju, utvrđenja i arheološka nalazišta, vršio je astronomska merenja, proučavao biljke i životinje, a naročito ribe i ptice. Radio je na kapitalnom projektu svog života – šestotomnoj ilustrovanoj monografiji o Dunavu, koju je 1700. godine pompezno najavio posebnom pred-knjigom, Prodromusom, s odgovarajućom, barokno preteranom posvetom Caru Leopoldu Prvom.

U tom izbije Rat za špansko nasleđe, a Marsili se 1703. zatekne u tvrđavi Brajzah na Rajni, koju su opsedali Francuzi. Austrijanci se predaju, možda malo prerano, pa pred carskim vojnim sudom Marsiljijeva glava počne da visi o koncu. Na kraju mu ipak oproste život, ali mu oduzmu činove, počupaju ordenje, prebiju mač iznad glave i otpuste iz vojske. Sva imovina mu je bila konfiskovana. Ponižen, razočaran i lišen najvišeg sponzorstva i materijalno propao, bio je odustao od knjige o Dunavu.

Tek 25 godina posle najave, zahvaljujući ponudi za besplatno štampanje u Hagu i Amsterdamu, ugledalo je dana to ogromno izdanje pod naslovom DANUBIUS PANNONICO-MYSICUS. Peti (i najdeblji) tom je ceo posvećen pticama (De Avibus). Knjižurine su toliko velike i teške, da sam onomad neveštim rukovanjem uspeo da sebi slomijem rebro u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu.

Kako je to ogromno delo štampano navrat-nanos, videlo se da, bar u 5. tomu o pticama, u njemu ima nekih praznina. Pretpostavka da se među sačuvanim dokumentima u Museo Marsiliano može naći još dragocenih informacija stavila je među prioritete moju potrebu da pregledam neobjavljene spise Marsilijeve. I za to mi se pružila prilika u proleće te, 1975, kada se u Bolonji održavala jedna regionalna konferencija Odeljenja za korišćenje resursa Međunarodnog biroa za predele vodenih staništa, koordinatora već više puta pominjane Ramsarske konvencije. Bio sam u svojstvu posmatrača, jer će ondašnja Jugoslavija pristupiti toj konvenciji tek dve godine docnije. Dakle, pošto je konferencija završena, ostao sam u Bolonji još dodatna dva dana, o svom ruvu i kruvu. Da se Marsilijem bavim.

A ne da se sekiram zbog špageta bolonjeze. Zanimljivo je da su u jelovnicima netalijanskih restorana moje mladosti iz nekih razloga bile obavezne dve jeftine stavke: špageti bolonjeze i špageti milaneze. Retko bi ih ko naručivao, bar iz moje okoline. To su bili neki špageti u tanjiru, a servirali su se tako što bi na njih bila izručena ali nepomešana gomilica crvenog sosa sa mlevenim mesom (bolonjeze) ili šunkom (milaneze). Toga nema ni u Bolonji ni u Milanu. Postoji u Bolonji ragu bolonjeze, ali on sadrži malo paradajza i nikad ne ide uz špagete nego uz krupnije testo, taljatele i lazanje. Pasta je vrlo ozbiljno jelo u Italiji.

Pet minuta pošto sam odbio ljubaznu ponudu za ručak “na noge”, osetio sam glad. Istrpeo sam još pristojnih pola sata i otišao pokajnički do bibliotekarke i objasnio da sam se predomislio. Sad bih ipak da ručam, ali bih voleo da odem u taj ristorante u komšiluku, da malo protegnem noge. Molim da ne vraćam sve one svežnjeve dokumenata i rukopisa, nego neka ostanu, odmah ću ja da se vratim. Samo neka mi objasni kuda da idem. Pažljivo me je slušala i klimala glavom s razumevanjem. Onda mi je vrlo polako potanko objašnjavala kako da nađem tu kafanicu, jer je unutra, u dvorištu. Objasnila mi je dve alternativne varijante, jednu koja je kraća, i drugu koja je lakša za orijentaciju. Na kraju je dodala da sad tamo više ne radi kujna. Moram da sačekam do 6, a tada se ionako Muzej zatvara. Bio sam joj zahvalan što nije rekla ništa u stilu “a lepo sam vam nudila…” U Bolonji se tada znao red i vreme kad se ručava.

Kad sam prvi put došao u Marsilijev muzej, predstavio sam se, rekao ko sam, šta sam i šta želim. Nisu mi tražili ni pasoš, ni pismo od direktora instituta u kom sam tad radio, ni nalog za službeno putovanje, ništa. Dovoljno je bilo moje pošteno lice. Koje međutim nije ništa vredelo tamo odakle sam došao.

Kako su mi šta donosili od spisa i publikacija, upisivao sam svoje ime i datum u korisnički karton. Tako sam video i ko je sve pre mene pregledao te rukopise i dokumente. Obično ih nije bilo više od prstiju jedne ruke. To je bilo strašno uzbudljiv trenutak. Neka od imena su mi bila poznata. Za neka sam se iznenadio. Često sam bio prvi iz Beograda, a ponekad i prvi iz Jugoslavije. U svakom slučaju divan je bio taj osećaj pripadanja grupi koja deli isto iskustvo. A bilo je bogami i praznih kartona. Ruke su mi drhtale dok sam razvezivao prvi (od korisnika) “kodekse” – korice svežnjeva nesortiranih listina starih preko 250–300 godina! Malo se koje drugo iskustvo može meriti s tim osećajem otkrivanja…

Tako sam u Kodeksu 1044 neočekivano naleteo na jedan dotle nepoznat nevelik list sivkaste hartije na kome je u zaglavlju pisalo olovkom i ćirilicom: “то е по српскомь ензікȣ“! Ispod se nalazilo desetak srpskih naziva ptica, prva od naučnika zapisana srpska nomenklatura ptica, koja nije mlađa od kraja XVII veka! Tamo su bili vivak, nesit, kukavica, vetruška, mišolovka (mišar), [g]njurac. lelek i druge ptice čija su se imena sačuvala do danas.

Napustivši Dunav, Marsilji se s najvećim uspehom posvetio okeanografiji i astronomiji i doživeo da bude primljen među besmrtnike Pariske Akademije, engleskog Kraljevskog društva i članove akademije u Monpeljeu. Osnovao je Institut za nauka i umetnosti u Bolonji (1715) i postao jedan od najznačajnijih polihistora svog vremena. Na naslovnoj slici je vikontski grb Marsilija.

Tri godine pre mog puta u Bolonju kod Marsilija, vrativši se iz Avganistana, dobijem u jesen 1972. od svog tadašnjeg šefa Borisa Petrova, jedan tajni zadatak, skoro dostojan Marsilija. Trebalo je da onaj isti Dž. i ja odemo u Grčku na određene lokalitete u Tesaliji i na Atici. Tamo treba da uhvatimo dve vrste specifičnih voluharica i da ih donesemo žive u Beograd, kako bi im Petrov uradio hromozomsku analizu, tada vrlo popularnu metodu u zoologiji sisara. Morali smo te nežne životinjice, o kojima niko ništa nije znao – pronaći, nenasilno uloviti i održavati u životu do Beograda. Pritom je sve moralo biti bez znanja grčkih kolega (naučničko takmičenje za prvenstvo), ali i bez znanja vlasti, i grčkih i naših. Išli smo privatnim Dž-ovim fićom. A poveli smo, kao ispomoć za negu životinja, ako ih uopšte nađemo i uhvatimo, slepu putnicu Z.

Iako smo krenuli da tražino iglu u plastu sena, nađosmo i uhvatismo odmah, iz prve, te naše male žrtve. Svakako smo imali mnogo sreće, ali i višegodišnjeg iskustva, uigranosti kao tandem i istraživačkog instinkta, u čemu je Dž. prednjačio. U stvari, bilo nam je krivo što smo tako brzo završili posao u izazovnoj Grčkoj. Ne sećam se ko je predložio da ostanemo još nekoliko dana, ali je predlog prihvaćen jednoglasno. Sebično smo rekli da, ako slučajno neka od životinja ugine, sad bar znamo kako i gde da lako ulovimo nove.

Između ostalog, otišli smo da razgledamo Mikenu, koju sam ja prvi put video prethodne godine. Slučajno, odseli smo u svratištu ε (pete) kategorije koje se zvalo “kod Lepe Jelene (Menelajeve)” odnosno “I Orea Eleni” (Η Ωραία Ελένη του Μενελάου). Primio nas je lično gazda i seo za naš sto. Ispričao nam je da je kod njegovog dede odsedao i sam Šliman i doneo ogromnu knjižurinu u kojoj su bili potpisi i utisci prethodnih gostiju. Bio je i potpis za koji je gazda tvrdio da je Šlimanov. Slično kao u korisničkim kartonima Marsilijevog muzeja, s uzbuđenjem sam zurio u poznata i nepoznata imena i osetio da pripadam jednom stvarnom nizu ličnosti koje ne samo da su imale priliku da dožive upoznavanje Mikene, nego su o svom iskustvo ostavile trag drugima. A uopšte se nisam iznenadio što sam, među poznatim imenima osoba koje lično ne poznajem, našao i jedno drukčije – potpis svoje školske drugarice, klasičarke K! Te iste 1972, u knjigu se pre nas upisao i Irvin Stoun, koga je proslavila „Žeđ za životom“, o Van Gogu.

Lepa Jelena Menelajeva još uvek postoji na istom mestu. I dalje se reklamira kao „House of Schliemann„. Nije promenila kategoriju, ostala je ε.

Naravno, sve one male beštije stigle su žive i zdrave u Beograd. Bez ijednog gubitka. Zvanično, to putovanje nije ni postojalo.

Jedna ulica u Sremskoj Mitrovici nazvana je Marsilijevom. Vrlo je to čudna ulica. Dvokraka. Da biste prešli iz jednog kraka u drugi iste ulice, morate da stanete na znaku „Stop“.

---

Delovi ovog teksta objavljeni su pod naslovom „Marsilji je bio prvi“ u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 3, str. 22–23, Novi sad 2010.

Rezultati pregleda Marsilijevih rukopisa objavljeni su u Vasic V. & Džukić G. 1977: Savremena biologija 8; Vasic V. & Džukić G. 1977: Matica srpska: Zbornik za prirodne nauke 53.

September 15, 2009 14:36

Neka pisma iznenada oslobode sećanja na kojima se taman bio uhvatio sloj fine prašine. Pa pokuljaju, uspomene. S malo tog zlatnog praha po sebi…

KERASJA VODENON, čuje se stalno ponavljano raspuklo vikanje marusijskih pijačnih piljara, sa najglasnijim poslednjim slogom –non (Κεράσια Βοδενών)! Trešnje od Vodene, vikali bi kod nas, na nekadašnjoj pijaci Zeleni venac, ali su i tamo odavno piljari napustili nametljivo mediteransko-orijentalno izvikivanje robe i glasno pozivanje mušterija.

Redovni čitalac ovog bloga već zna da sam, zahvaljujući grčkim prijateljima, povremeno kao bazu koristio udobnosti jednog stana u modernom rezidencijalnom delu atinske Marusije. Najšira ali inače mirna i tiha ulica tog kvarta, Ulica 25. marta, zatvara se subotom i pretvara u bučnu narodnu pijacu, u lajki agora (λαϊκή αγορά), i ispunjava se pokretnim tezgama, suncobranima, gajbama i gomilama najraznovrsnije robe. Na izvestan način, grčke narodne pijace podsećaju na italijanske, samo što su relativno nove i ne održavaju se na srednjevekovnim ili još starijim trgovima.

Nema trešanja bez vodenskih! Vrede svaki od 3 evra i 35 para evarskih za kilo. To mu dođe oko 400 dindži. U Beogradu bi na Palilulskoj pijaci 7. jula postigle kao od šale 500 RSD. Pazite, sedmog jula, kad su trešnje prošle. Vodena je grčko kraljevstvo trešanja. Tamo su najbolje i najviše ih odande dolazi (70% domaćeg tržišta). Trešnje se u Vodeni i prerađuju u razna slatka, marmelade i džemove, ali se i suše u vidu listova na papiru rastanjene paste. To se zove pestil, probao sam ga prvi put od kakija („japanske jabuke“) u Gruziji a odnedavno se na jednoj tezgi prodaje na beogradskoj Palilulskoj pijaci – od jabuka, višanja i šljiva. Prave ga neke „Ruskinje“ udate za Srbe, kaže prodavac.

Ove pozne trešnje gaje se na prisojnim obroncima planine Voras. Tamo se čak jedno planinsko selo zove Kerasjes („Trešnje“), na 700 m visine. Niste čuli za tu planinu? A za Kajmakčalan jeste? Pa on je najviši vrh (2521 m) te granične planine Vorasa, poznate i kao Nidže.

Ni Vodenu možda nećete lako naći na mapama. Tražite je pod Edessa. Tog sam 7. jula 2006, gledajući zapis na drvenoj tablici zabodenoj u gajbu s trešnjama, razmišljao o otpornosti narodnog govora. Vrlo teško Grcima uspeva da izbace iz jezika slavizme i turcizme. Pravo kaže klasičarka S. S, nikome ne bi palo na pamet da prodaje „kerasja Edesas„, kad su Vodenske tradicionalna trgovačka marka. A ona se ne menja bez preke potrebe.

U Vodeni sam prvi put bio embargljive 1993. Čudesan je i jedinstven položaj tog grada. Nastao je na ogromnoj lučnoj bigrenoj barijeri nekadašnjeg „visećeg“ jezera, koja se nadnosi nad 200 metara nižom dolinom. Ceo grad je kao lastino gnezdo, ili bolje, kao balkon okrenut istoku. Istovremeno s divnim pogledom, to je bio izvanredan strateški položaj za nadziranje najčuvenije antičke džade po imenu Egnatia. I Vodena je bila moćna. Ona je navodno prva makedonska prestonica, pre obližnje Pele. Vergina, čije je Sunce znamenje Makedonije, leži između Vodene i Soluna.

Pre nekoliko vekova, ono jezero se zasulo, pa se i grad proširio na njegov račun. Ali je voda nastavila da teče ispod varoši kroz porozne kalcijum-karbonatne naslage i da se stropoštava niz bigrenu barijeru u vidu mnogobrojnih vodopada. Istovremeno je ta kreativna voda, uz pomoć biljaka, algi i mahovina, produžila da gradi šupljikave sedrene zidine i pećine. Ko jednom ode u Vodenu, mora da nastavi da je posećuje. Pa sam tako i ja činio.

Slovensko stanovništvo Vodene i celog tog područja bilo je, pred kraj otomanske vlasti, izloženo pritiscima komiteta balkanskih nacionalnih država. U vreme proboja Solunskog fronta, naspram saveznika u Vodeni, stajali su Bugari, pa se Vodenjani nisu mogli izjašnjavati kao pripadnici istog etnosa kao neprijateljska vojska. Srpski vojnici su opet smatrali da se nalaze među svojom braćom, a izginuli su onoliko ubeđeni da je Kajmakčalan Srbija.

Grčka je međutim, između dva rata, u celoj Makedoniji zamenila toponime slovenskog i turskog korena, pa je Vodena 1923. postala Edesa, kao pre hiljadu godina. U vreme Građanskog rata 1946–1949, Narodno-osvoboditelniot front je imao jako uporište u Vodeni, a činili su ga komunisti koji su se izjasnili kao etnički Makedonci, pod uplivom Jugoslavije, u sastavu koje je nastala jedna nova nacionalna makedonska država. Po završetku Građanskog rata, etnički Makedonci u Grčkoj nikad više nisu priznati, a Grci ih ne priznaju ni u komšiluku.

I tako, kad sam sledeće godine u Edesi čuo postarije vlasnike hotelčića kako govore jezikom koji sasvim razumem, a nije grčki, stupio sam u razgovor. Priznali su da već njihova deca govore skoro samo grčki. Današnji Grci naziv Vodena smatraju vulgarnim, tj bugarskim (Βούλγαρος).

Kraljevske makedonske grobnice u Vergini video sam za Uskrs 1993. Bio je to opet jedan od redovnih velikih međunarodnih Zooloških kongresa Grčke i susednih zemalja. Ovog puta se održavao u Solunu, a kongresna ekskurzija je bila izvedena po Srednjoj Makedoniji. Najveću pažnju organizatori su naravno posvetili kraljevskim grobnicama, i o tome su učesnici prvog dana kongresa dobili izvrsno predavanje jedne učenice tada tek preminulog prof. Manolisa Andronikosa, koji ih je otkrio 1977. Prethodno sam riznice video u novom solunskom arheološkom muzeju, koji je povodom njih i podignut.

Zlatni hrastov venac (sa sve žirevima) i zlatno sanduče (larnak) za kosti „Filipa Drugog“, sa onim znakom Sunca, i dalje su mi (i do danas) na vrhu rang liste zlatnih predmeta koje sam u životu video i to prvenstveno po odmerenosti i umerenosti (gotovo skromnosti). A još je delikatnija jedna „ženska“ kruna (iz predsoblja Filipovog groba) na kojoj svaki mirtin listić i cvetić kao da trepere.

Te grobnice tada nisu izgledale kao danas i u stvari nisu još bile zvanično otvorene za posetioce. Još se kopalo i podziđivalo ispod provizornih nadstrešnica, a bilo je strogo zabranjeno slikanje. Ja to nisam bio dobro razumeo zbog jezičke barijere, pa mi se omače jedna fotka, koju prilažem (bez izdajničkog je blica).

Jedno naročito uzbuđenje osećao sam tada i u Solunu i na samom nalazištu u Vergini, kod sveže otkopanih grobnica. Nisam tad gledao svetski čuvene arheološke spomenike i muzejske predmete koje su pre mene videli milioni turista i posetilaca muzeja. Ne, video sam predmete koji će tek postati svetski čuveni i koje će tek gledati milioni turista i muzejskih prolaznika. Pomalo me je taj osećaj podsećao na specifično slatko-treperavo raspoloženje koje sam mnogo puta pre toga, ali i kasnije, osećao pred otvaranja važnih muzejskih izložbi, u onom kratkom vremenu, kad se već vide masovno okupljene zvanice na vernisažu, ali izložba još nije otvorena za javnost.

Ili, možda još više, taj mi je trenutak zaličio na jedno iskustvo, dostupno izabranoj grupi ronilaca na dah, a koje se uvek pamti kao doživljaj iz „sveta između“. To je onaj trenutak kada se negde daleko gore, pogled zaustavi na zlatnom svodu živog, ljeskavog izvrnutog ogledala, a svuda unaokolo i dole, nesputano se otvaraju beskrajni ultramarini. Tad ronilac može da poželi da zauvek ostane sa „donje strane“, u svetu bez ograničenja.

Značajna je međutim na toj ekskurziji bila i poseta podrumima Vutari u Nausi, na pola puta između Vergine i Vodene. Tokom probanja vina pustili su nam tzv multimedijalnu prezentaciju na temu – vino u istoriji i duhu grčkog naroda (ili tako nešto). Na velikom izduženom ekranu u sredini se odmotavao film (video), a sa svake strane su se smenjivali statični slajdovi. Svi rezovi i zumovi bili su savršeno i uzbudljivo usklađeni sa muzikom i šumovima (zvučnim efektima). Bio sam oduševljen (setite se, to je bila davna 1993) i počeo da smišljam kako da nešto slično napravim za pretstojeću proslavu 100-godišnjice Prirodnjačkog muzeja u kome sam tada radio.

Našao sam odmah pravog autora-realizatora nove ideje: onog istog Borisa Ivančevića, kustosa pečurkara, fotografa koji se proslavio izložbom skyscape-fotografija, bicikliste, kajakaša na divljim vodama, autora prirodnjačkih emisija za tv, avanturiste, putnika i ko zna koga ili čega još. Odmah je razumeo o čemu govorim i napravio tačno takvu stvar (sa pet sinhronizovanih projektora i miksetom). Zvala se „Muzej u prirodi – priroda u muzeju“ (sa muzikom Enje – Enya) i koja je u sali SANU prilikom jubilarne svečanosti 1995. postigla apsolutni uspeh, pa je čak istapšana na bis. Beograd do tad tako nešto nije bio video.

Od tada je svako hteo da ima takav spektakl, pa je Boris Iv. odmah dobio angažman da napravi svoju predstavu za svečanost dodeljivanja priznanja komandan-Kustou, u Mornaričkom muzeju na Trokaderu u Parizu 1996. Nijedne novine nisu propustile da istaknu highlight ceremonije – multimedijalni šou.

A još davnije 1956, Onaj-koji-ovo-piše, tada jedanaestogodišnji ali već pasionirani ronilac apneista, dobio je knjižicu koja se zove „Svet tišine“, isto kao i dokumentarni film koji je tada snimljen. Piščevom imenu nije tada poklanjao pažnju, jer je bilo potpuno nepoznato. Neki Žak Kusto. Knjiga se sačuvala do danas, ali bez naslovne, prvih i poslednjih strana, i odavno raskupusana od stalnog čitanja i prelistavanja na putovanjima, u barci, na hridima, u vozu i kod kuće.

U međuvremenu je Kusto postao zvezda popularizacije znanja, divulgacije nauke i etalon za medijsku promociju očuvanja prirode, a meni je ostajalo samo da mu se divim i da ga izdaleka podražavam u našim medijima. Jedino u čemu sam uspevao, bilo je nošenje vunene kapice kustoovke kad god sam se nalazio na vodi. Kapice boje vodenske trešnje.

---

Delovi teksta o ronjenju objavljeni su u predgovoru knjige Tomislava Petrovića „Ronjenje na dah i podvodni ribolov“, Beograd: Prirod-njački muzej 1996.

Kad bih pokušao da napamet sastavim spisak putovanja na kojima sam dočekao neku od novih godina, odnosno listu mesta u kojima me je zadesio 1. januar bilokoje godine, ne bi mi išlo lako. Nekih se sećam malo bolje. Na primer onog na Kosmaju, za doček 1960, ako se ne varam. Kosmaj je tada bio mnogo dalje od Beograda nego danas. Išlo se vozom do Đurinaca, pa onda peške, preko Sopota, do Pobedinog novog planinarskog doma. Sa bazenom. Zimi bez vode.

Glavni događaj tokom dočeka, bio je maskenbal, odnosno kostimirani bal pod maskama. Za izradu kostima na raspolaganju su bila samo priručna sredstva. Društvo se sastojalo od veselih planinara i njihove mahom tinejdžerske dece, što je, ovo drugo, bila moja tadašnja kategorija. Ja sam izabrao da budem Smrt. Bio sam pokriven pravim belim krevetskim čaršavom, u ruci sam držao pravu kosu (kojom se kosi trava domskih travnjaka), a na licu sam imao kartonsku lobanju lične izrade. Bio sam prilično zadovoljan svojom kreacijom.

Ideja da predstavljam Smrt verovatno je došla iz pubertetske potrebe da se i mene neko uplaši. Na defileu maski sam se trudio da se krećem što zlokobnije. Išao sam vrlo polako i zagledao se levo i desno u publiku, kao da pogledom tražim koga ću da pokupim. Na moj užas, čim sam se pojavio, začuo sam svoje ime iz više usta. Svi su odmah znali da sam to ja.

Ima onih raznih izreka o tome šta se ne može sakriti: siromaštvo, grba, zaljubljenost, kašalj… Tome treba dodati i ćopavost. Ja sam na maskenbalskoj paradi naime hramao! Od prethodne noći, bio sam jedini ćopavac na celoj planini. Imao sam osobeni identitetski znak. I da se umesto mene, na novogodišnjem dočeku, pojavila prava Smrt, ako bi hramala, svi bi mislili da sam to ja.

A, kako sam to obeležje zaradio, sramota me je i da pričam. Onaj bazen. Bez vode. Ja sam o sebi tada razmišljao kao o jednom jako veštom i spretnom pentraču-skakaču. U ono vreme klinci nisu znali za parkur, ali smo, moj nerazdvojni drug Š. i ja, silno vreme provodili verući se i skačući po još nerekonstruisanoj i nerestauriranoj Beogradskoj tvrđavi, i po ruševinama kojih je još ponegde bilo u gradu. Uz to, razvijali smo sve moguće veštine preskakanja ograda i upadanja u zabranjene zone preko lavirintskog sistema zidova i taraba između gradskih avlija. Moja specijalnost je bilo amortizovanje doskoka na beton sa znatne visine. Na Kosmaju sam bio jedini koji se usuđivao da skoči u onaj prazan bazen! Bilo mi je samo važno da za taj podvig imam odgovarajući broj gledalaca, naročito gledalica.

Te noći, one pre Dočeka, mi dečurlija smo se jurcali oko Planinarskog doma. Ja sam u jednom trenutku ocenio da treba da ponovim onaj skok u bazen, dostojan akrobate Aleksića. Pošto sam više puta optrčao oko bazena, rešio sam da po mraku izvedem svoje nestajanje. I skočio.

Već po trajanju leta shvatio sam da sam skočio s pogrešne strane. Ne tamo gde je bazen dubok 2 metra, nego na suprotnom kraju, gde je za skokove u vodu predviđena dubina od valjda 5 metara. Ipak sam se dočekao na noge i, napravivši kolut, malo ublažio sudar s betonskom podlogom. Stisnuo sam zube i nisam ni jauknuo. Uganuo sam desnu nogu, ali ništa nisam slomio. Što je najsmešnije, moj skok odnosno pad – niko nije ni primetio, ali su svi posle videli da hramljem. Rekao sam da sam iskrenuo nogu prilikom trčanja.

Mislite da sam izvukao lekciju iz te ludosti? Onda me ne poznajete. Istog leta, na moru, gledao sam kako lokalni mulci skaču naglavu sa stene u pličak na plaži, gde se, u vodi dubokoj jedva tridesetak centimetara, nalazio uglačan koritast kamen. Ako skočite tačno, možete rukama da kliznete po njemu i da amortizujete udar. Čim su lokalci otišli, to sam isprobao i bio vrlo zadovoljan.

Onaj isti moj drug Š. i ja smo naime leti, na Savi i na moru usavršavali skakanje sa što većih visina u sve pliću vodu. Tvrdili smo da na nam je cilj da skačemo sa najviše skakaonice prvo u lavor, pa u čašu vode, a na kraju i na mokru krpu! Obožavali smo da sa ograde skočimo na glavu u vodu do kolena u dečjem bazenu na splavu na Adi.

E sad, jedne večeri bez mesečine na moru, naše društvo krene na noćno kupanje „u belim kostimima“. Ja se, u svom egzibicionizmu, odmah popnem na onu stenu, u mraku dobro naciljam tamni koritasti kamen za klizeći doskok i – vinem se u vazduh. Tras! Mislio sam da mi se glava rasprsla, a presekao me je i bol u rukama.

Bio je to skok na mokru krpu, koju je u međuvremenu čistačica iscedia. Pa ju je na kraju neko i sasvim sklonio! Taj neko je bila vrlo jaka oseka, koju sam potpuno bio prevideo. More mi je izmaklo stolicu! Tako ono valjda kažnjava preteranu samouverenost. I opet me je nešto sačuvalo od lomljenja vrata i ruku. Završio sam sa oguljenim nosom, ljubičastim rakunskim naočarima i odranom kožom s grudi. Ali otada, uvek prvo proverim da li ima bar 35 cm vode, pre nego što skočim.

Pamtim ja još nekolike putujuće dočeke. Sa poukama i bez pouka. Jedan se udesio da bude u Kejptaunu. Došlo ih je troje zajedno: nova godina, novi vek i novi milenijum. A ja netom pomilovan po srcu. Da čovek pomileni od miline.

U Kejptaunu sam stanovao na Gardensima, u stanu s pogledom na mirne miliongodišnje planine kapske. S druge strane, uzbudljivi nepropustljivi događaji, kao što je gradski vatromet za onaj trostruki doček 2001, ili totalno bakarno pomraćenje meseca 9. januara 2001, dešavali su se s druge strane kuće. Nisu bili vidljivi iz stana i kom sam stanovao. Tako smo se Olja i ja upoznali s komšijama od preko puta. I gledali prizore neviđene s njihove terase i u njihovom ljubaznom društvu.

Oni imaju jednu malu firmu za publikovanje i prodaju Biblije. Istovremeno su i kolekcionari. Pohvalili su se da imaju oko 600 različitih izdanja Biblije u zbirci. Bojim se da nisam pokazao dovoljnu impresioniranost tim brojem. I to mi je do danas ostalo kao jedna od mojih bezrazložno nedovoljno učtivih reakcija. Iako mi je komšija pominjao neka retka izdanja, jednostavno nisam bio dorastao da procenim vrednost te zbirke, pa sam, strah me je, slabo sakrio skepticizam neznalice.

Ipak sam ispričao da, iako sam prirodnjak i, takoreći, slobodni mislilac, redovno citiram Bibliju. Pa i u ovom blogu sam je citirao. Nije slučajno što se u Svetom pismu pominje tridesetak raznih vrsta ptica, više nego vrsta iz drugih klasa životinja. Rekao sam i da je Biblija trezor znanja o prirodi i o pogledu na prirodu od pre više milenijuma. I zaista, nisam pravio statistiku svojih citiranih izvora, ali bi sigurno Biblija bila kod mene na vršnom delu spiska. Naročito volim da na predavanjima i seminarima govorim o biblijskom Potopu kao prilici za ekološko resetovanje Sveta koji se, greškom ljudi, iskvario.  I o odluci Tvorca da se ne pravi nikakva selekcija u biodiverzitetu, nego da se sačuva ukupna raznovrsnost.

Bare, 7. jul 2014: Gnezdo rode na dimnjaku ciglane.

A poslednja Biblija koju sam stekao, došla mi je, opet na jednom putovanju, na pomalo neobičan način. Doduše, izgleda da kod mene samo neobični načini i jesu uobičajeni. To se desilo 7. jula 2014. u požarevačkom selu Bare, oko 4 sata posle podne. Moja saradnica J. i ja smo tuda obavljali popis rodinih gnezda u severoistočnoj Srbiji. U Barama, našli smo staro gnezdo na ogromnom dimnjaku napuštene ciglane.

Na putu, na autobuskom stajalištu primetio sam ženu, koja je izgledala da može da mi pruži informaciju koja mi je bila potrebna. Zaustavio sam auto i pitao je, a zatim sam, videvši pored nje oveću torbu, ponudio da je povezem do Požarevca. Zahvalila se i odbila, ali je rekla da ima nešto za mene. Kad je otvorila torbu, video sam da je puna Biblija – Novog zaveta. Pružila mi je jedan primerak.

Požurio sam da pokažem odlučnost odbijajući da na putu u Barama požarevačkim kupim od nje Sveto pismo. A ona je strpljivo i s osmehom objasnila da ne prodaje nego da daje besplatno. Shvatio sam da je reč o Biblijama koje Gideoniti dele po celom Svetu uvereni da taj njihov napor ima smisla i da doprinosi očuvanju moralnih vrednosti ljudi. Jedva sam se uzdržao da joj se ne poverim da J. i ja verujemo da naše volontersko prebrojavanje roda po braničevskim selima ima veliki značaj za očuvanje biodiverziteta. Već četiri godine se ta „plava Biblija“ vozi svuda sa mnom u Reno-Modisu.