Martenica i perjanica (Drvo 4)

U petom razredu Klasične gimnazije učili smo iz latinskog Ovidijeve Metamorfoze. Dobismo da vežbamo da skandiramo i da prevedemo pesmu „Filemon i Baukida“ iz udžbenika „Anthologia Latina I“ (D. Sabadoš i Zv. Zmajlović, Zagreb 1958: Školska knjiga). Zaplet je poznat: Jupiter i Merkur inkognito putuju Frigijom i traže prenoćište, ali svuda ih odbijaju izuzev u najsiromašnijoj kući u kojoj u ljubavi i slozi žive pobožni starci Filemon i Baukida. Kao nagradu, bogovi im ispunjavaju želju da budu sveštenici u hramu u koji je njihova kuća pretvorena i da, kada dođe vreme, umru zajedno u istom trenu. To se i zbi, ali pri tom budu pretvoreni u dva drveta, hrast (Quercus) i lipu (Tilia), tako da njihova bića ili bar duše, još dugo nastavljaju da žive. Naročito je upečatljivo Ovidije opisao završnu scenu u kojoj Filemon i Baukida u sred razgovora počinju da listaju, sve teže govore usled obrastanja i grananja i na kraju jedva uspeju da kažu jedno drugom zbogom.

Ovidije još kaže da su ta dva drveta postala kultna i da lokalni Frigijci na njihove grane kače venčiće, darove i krpice za zdravlje, dakle ono što se radi od vajkada po celom svetu, kad god se poveruje da je neko drvo senovito, naseljeno senima ili duhovima predaka ili nekih drugih osoba i bića. Grane takvih drveta načičkane su zavetnim predmetima, parčićima odela, trakicama, mašnicama, zastavicama, kićančicama, crvenom vunicom.

Jednom davno, početkom marta 1990, dobih iz Sofije pismo od svog kolege i prijatelja Stefana Dončeva. Koverat malo nabubreo, dodir mi je pre otvaranja nagovestio da unutra ima još nečeg osim hartije. Kad pažljivo otvorih, nađoh dve svilenkaste kićančice, jednu crvenu i jednu belu. Na kraju pisma, pre samog pozdrava i potpisa, bilo je i objašnjenje. To je kaže martenica, Bugari je daju prijateljima i treba je nositi prikačenu na odelo, sve dok se ne vidi prvo цьфнало дьрво (bug. procvetalo drvo). Ponosno sam nosio martenicu po Beogradu i začuđenim poznanicima objašnjavao šta je to. Martenica je zapravo zaštita koja me je branila od Baba-Marte, zloćudne personifikacije najkritičnijeg perioda u godini – samog kraja zime. Drvo je to koje objavljuje dolazak proleća i prestanak svih mogućih Baba-Martinih pakosti.

Nekim drvetima pripisuje se ogromna moć. U mnogim delovima Srbije ima vrlo starih drveta, zapisa koji su pod strašnim tabuom. Nastavljen je i traje do danas onaj čudan, poseban, iskušavajući status drveta. Kao da nas zaista posmatra i pazi da li ćemo da pogrešimo ili se ogrešimo. Gledam svake godine kako su ljudi na muci da se oslobode one dve-tri hrastove grančice koje su kupili i u kuću uneli za Badnje veče, a više nemaju vatre u svom domu. Posle Božića, neki krišom noću bacaju grane badnjaka u kontejner. U mojoj ulici ima onih koji ne mogu da bace Badnjak u đubre, nego ga zadenu za kontejner ili pričvrste za obližnju gvozdenu banderu.

Dešavalo se da se odlomi prestarela debela grana krstom osvećenog drveta i padne na put, pa niko ne sme da je dirne, a nekmoli da je pretesteriše i skloni. Seljaci onda razvale tarabe pored puta i obilaze granu kvareći tuđu imovinu, što je manji greh. Na kraju dovedu radnike iz daleka da iseku granu ne rekavši im da je od zapisa. Posle se pričalo da su svi ti radnici stradali.

U jesen 2010. u Kosjeriću sam sreo slikarku i nastavnicu likovnog obrazovanja Silvanu Spasić. Drvo je bio čest motiv na njenim slikama (opet: nomen est omen), ali ona je tragala za starim i neobičnim drvetima u Srbiji. Fotografisala ih. Nailazio sam i na druge takve ljude koje privlači pomisao da drveta koja tako dugo traju ne mogu ostati nenastanjena. Ne plaše se, jer obično veruju da samo drvo nije ni dobro ni zlo. Sve zavisi s čim mu se prilazi. Tako bar dvestagodišnji nikoljski crni bor (Pinus nigra) u porti manastira Svetog Nikole, najstarijeg u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, pomaže ako ga nevoljnik ophodi određen broj puta. Godine 2004. oko njegovog podnožja videla se kružna staza koju su utabali oni koji su svoju poslednju nadu vezivali za to jedno drvo.

Nikoljski čudotvorni bor 2004.

Opet kao prirodnjaka, zanimalo me je zašto je izabrano baš to, a ne neko drugo drvo. Biološki gledano, nikoljski bor je vrlo star ali je i prav, lep i zdrav, što znači da je odličnih osobina zahvaljujući kojima je prošao mnoge različite i teške testove. To osećaju i oni koji nemaju biotehnička znanja potrebna za procenjivanje kvaliteta drveta. Taj bor zaista predstavlja bogatstvo u smislu genskog diverziteta, koje je izdržalo provere vekovnih ekoloških ekstrema i istorijskih iskušenja. Dragocen je za obnavljanje šuma. Naravno da će onaj ko je u nevolji, svoja nadanja da usmeri ka nečemu što je tako lepo i trajno, uspravno i gordo.

Drvo života nosi sva značenja života, uključujući i njegovu prolaznost, na šta podseća i ona Klimtova crna ptica. Međutim, kako je to i drvo stalnog obnavljanja, ono govori da je i smrt isto tako prolazna. To je ponekad važno i kao nada, kao uteha i kao ohrabrenje.

Jedno od kultnih književnih dela u mojoj porodici je Rostanov Sirano de Beržerak. Najdramatičniji, poslednji, peti čin smešten je u septembarsko veče 1655. u veliku baštu jednog pariskog ženskog manastira. Rostan je u uputstvima za scenografiju tog čina posvetio iznenađujuće veliku i detaljnu pažnju drveću u tom više parku nego bašti. Nabraja i raspoređuje pojedinačna drveta i to po vrstama: jedan veliki platan (Platanus), redove kestenova (Aesculus hippocastanum), tamne tise (Taxus baccata) i šimšire (Buxus sempervirens). Na zemlji se već nalazi sloj suvog lišća koje sa drveća i dalje opada. U celom tom činu drvo, i kao materijal od koga je „tupi predmet“ nastao i kao simbol dosledne uspravnosti i gordosti, učestvuje u određivanju forme, mere i vrednosti smrti Herkula Savinijena Sirana od Beržeraka „koji bio je sve i nije bio ništa“.

U početku, sam Sirano, neustrašivi ratnik i duelista, svoju najavljenu smrt ocenjuje kao uvredu dostojanstva („Padoh od cepanke, ispod kućnih streja, u zasedi mučkoj, od jednog lakeja!“), jer mu glave dolazi ne oštri čelik nego tupa drvena cepanica, tačnije nekakva debela greda. Ali na izmaku snaga, u svojim poslednjim trenucima, Sirano se gordo uspravlja i više stablu podoban nego naslonjen na njega („Ne tu, u ovoj fotelji! Sam, pored drveta… Hvala, prijatelji!“) sa isukanim mačem izazivački dočekuje smrt.

Pada, netaknute bele perjanice.

Drveće stojeći nestaje u večernjoj tami.

Zavesa.

---

Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao završni deo memoarskog eseja „Drvo i život“ u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU. Pogledajte ostale delove: KALATRAVA, GOSPA OD KARMENA, DRVO TE GLEDA.