Koločep nekoć i sad (2022.2)

Za one čitaoce koje zanima kuda smo otišli i kamo smo stigli pošto smo poslednji put napustili praznu terasu kuće Ane Svilokos na Koločepu u septembru 2022, evo nastavka tog putovanja. Jednom belom betonskom stazom, kroz vreme.

Prošli smo Olja i ja bez zastajanja pored Torete, srednjevekovne kamene odbrambene kule kvadratne osnove, sa po dve mašikule na uglovima kruništa. U vreme elektrifikacije, pametnjakovići su pored Torete podigli kulu trafo-stanice skoro istog oblika, dimenzija i materijala. Turisti prolaze pored Torete misleći da je ona samo još jedna trafo-stanica.

Prošli smo i pored nove ambulante na raskrsnici kod škole. Pravo, put silazi u plitku uvalu Ploče, ali smo mi skrenuli desno. U prošlom tisućleću na toj raskrsnici je bio postavljen putokaz na kome je rukom bilo napisano „Drabek“. Dole nad samom uvalom Ploče nalazila se, tada skoro usamljena, Drabekova kuća. Svraćali smo ponekad kod Ferdinanda Ferda Drabeka, beogradskog Čeha (vidite koliko se Česi pojavljuju na mojim putovanjima po otocima), slikara koji se osamio na Koločepu. Bio je član porodice mojih prijatelja, pa sam mu s njima ponekad na letovanjima odlazio u posetu.

A prvi put sam ga sreo na ovom istom betoniranom pešačkom putu. Sa slamnim šeširom, valjda obaveznim za pleneriste u Mediteranu, sedeći na stoličici za poljskim štafelajem slikao je pejsaž Koločepa, sunčevom svetlošću izgorelu blještavu stazu sa starom kamenom kućom, suvim zidovima i vegetacijom. Pažljivo sam stao iza njega da kibicujem, na učtivoj udaljenosti kako ne bi slučajno moja senka pala na pogrešno mesto. Pravio se da me ne primećuje, često tako rade slikari. I ja sam se pravio da me nije primetio i nisam zucnuo. Znao sam ko je, ali mi se nije dalo da ga oslovim i kažem, znate, ja sam taj-i-taj, prijatelj sestre vaše snaje. Nego sam posle dva-tri minuta bez reči produžio putem.

Za neki od svojih rođendana, s jednocifrenim brojem svećica, dobio sam knjižicu „Crtanje u priči“ iz 1952, čiji je on autor, a namenjena je bila maloj deci koja treba da nauče da crtaju polazeći od geometrijskih likova. Zaključio sam nadmeno da mi je ta škola zakasnela i nisam je naročito koristio. Knjigu nisam ni sačuvao. Ali mi je zauvek ostao poklič IČIRPU ENJA TRC! Jedan moj drug iz detinjstva i iz Čubrine ulice, a koji je najradije čitao natraške, prvi mi ga je poverio, a ja sam ga zadržao do danas, kao univerzalni komentar na sva pitanja za koja nema pametnog odgovora.

Onaj putokaz nije bio namenjen koločepskom poštaru Stjepu Šuperku koji je na svom legendarnom biciklu obilazio celo ostrvo i bez putokaza svakog mogao da nađe jer je znao sve o svakom. Ne, Ferdo Drabek je svoj atelje otvorio za posetioce, primao je turiste i pokazivao i tumačio svoje slike. One su se mogle kupiti, a u ponudi su bile i reprodukcije Drabekovih slika štampane kao razglednice. Usamljeni slikar-realista (tako je napisao i na svojoj višejezičnoj vizitkarti i na razglednicama) bio je koločepska znamenitost. Naglašavao je da je slikar-realista, distancirajući se ogorčeno i bez uvijanja od drukčijih pristupa slikarstvu.[1]

To njegovo ogorčenje primetio je i Pavle Vasić pišući povodom izložbe u Paviljonu u Masarikovoj u Beogradu[2] a tumačio ga je periodom u kojem je Drabek morao (kurziv P. Vasića) da radi monumentalne slike na temu Narodno-oslobodilačkog rata. Umesto da slika ono „o čemu je sanjao u poletu svoje mladosti“. Smatrao ga je Pavle Vasić „nesumnjivo obdarenim i jednim od boljih učenika“ nekadašnje beogradske Umetničke škole.

Ferdo Drabek je prilikom naših poseta ponekad bio vrlo raspoložen i govorljiv, ali je bilo prilika kad je ispoljavao nezainteresovanost. Kad sam mu pomenuo da sam u detinjstvu imao „Crtanje u priči“, nije reagovao. Ne sećam se da li mi se on ili njegov sin Libor, saznavši da se bavim pticama, žalio na kosove koji mu jedu smokve.

Drabeka tamo više nema i mi produžismo dalje prema najvišoj tački puta između Donjeg i Gornjeg Čela. Na visini od 47 metara iznad mora, leži koločepsko groblje. Potražili smo grob Emilija Svilokosa, našeg nekadašnjeg gazde koji je preminuo pre više godina. Našli smo grobnice nekolikih porodica Svilokos, ali ni na jednoj nije bilo uklesano Emiliovo ime. Sećam ga se kao dobroćudnog, sitnog rasta muškarca na kome je najupadljivija bila kosa, svilenosrebrna, sijala je naspram ribarski preplanulog lica. Bio je ponosan na nju. Njega i njegovog brata Matea mogli ste izdaleka da prepoznate po takvoj kosi, a izbliza i da ih razlikujete.

Malo je, kratko i tiho Emilio govorio, ali toliko brzo i kroz zube, gotovo ne pomičući usne, da sam ga teško razumevao. Jednom sam ga bio nagovorio da me povede barkom kad je u zoru polazio po mrežu popunicu bačenu prethodne većeri. Otišli smo prilično daleko u Koločepska vrata, prema pučini. Usput mi nije uspelo da ga pitanjima podstaknem na ribarski razgovor, na ribarska prigovaranja. Kad smo izvukli mrežu nije u njoj bilo nijedne ribice. Ni najmanje. Ne znam da li je mislio da sam mu ja doneo maler. Bilo je nemoguće znati šta misli Emilio Svilokos. I zbog toga mi je bio drag taj tihi čovek stidljivog osmeha. Nisam se dobro osećao što stojim na groblju a ne znam mesto gde leži.

Za ovaj blog uobičajenim sticajem okolnosti u tom momentu su pored groblja prolazili neki Kalamoćani. Da, znamo – rekoše – on je sahranjen u grobnici svoga punca, pokazaćemo vam. Povedoše nas do jedne od grobnica Svilokosa na kojoj zaista još nije pisalo Emiliovo ime. Na Koločepu ima raznih porodica s tim prezimenom koje se na Koločepu pominje već u 14. veku. Nisu sve te porodice u bliskom srodstvu. Godine 1922. bilo je osam porodica Svilokosa u Donjem Čelu a svaka je imala svoj nadimak (Rode, Žiže, Dizdar, Rafo Muljanin, Lampalo, Franić, Makako i Kuje), a još dve porodice su živele u Gornjem Čelu, dakle ukupno ih je na otoku bilo deset s istim prezimenom. Još pet porodica Svilokosa sa Koločepa živelo je tad u Gradu i jedna u Gružu.[3] Olja je na ploču spustila nekoliko ciklama koje je s tom namerom ubrala pored puta.

Ovo groblje nije jako staro, tu se Kalamoćani sahranjuju od 19. veka, ali na mestu gde su nekad davno postojali prastari grobovi čijih tragova još uvek ima oko crkvice Svetog Nikole, stare bar hiljadu godina. U stvari, takvu crkvu pre ove na Koločepu nisam nigde video. Neću da kažem da sam baš zadrhtao pre četrdeset godina kad sam stao pred nju u jednoj od svojih prvih šetnji do Gornjeg Čela, ali nije bilo daleko od toga. Nabasao sam na tu crkvicu nepripremljen, na običnom letovanju s malom decom a ne u obilasku rano-srednjovekovnih kulturno-istorijskih spomenika.

Pitao sam našu gazdaricu Anu Svilokos za crkvu na groblju i za kameno raspeće malo dalje niz put za Gornje Čelo. Za raspelo mi je ispričala legendu o ubistvu kneza, a za crkvicu (tad još nisam znao da je posvećena Sv. Nikoli) rekla mi je da ima jednu staru knjigu i da će je potražiti, pa neka ja tamo pogledam. Bila je to knjiga Don Vicka Lisičara „Koločep nekoć i sad“ iz 1932.[4] Nisam je nosio na plažu ali sam je pomno pročitao, skačući s jednog poglavlja na drugo. Vidite da i dalje uvek ima bar jedna knjiga u igri.

Dok je Vicko Lisičar (1879–1938) tokom 1931. službovao kao dušobrižnik na obližnjem otoku Lopudu, pozabavio se istraživanjem Koločepa. Kopao je po Arhivu župnog ureda i Dubrovačkom državnom arhivu, a po ostrvu mu je vodič i kazivač bio tadašnji koločepski učitelj Alfred, naravno Svilokos. I ti podaci su u knjizi najzanimljiviji. Dobri don Vicko nije koristio mnogo drugih istorijskih i istorijsko-umetničkih izvora pa nije mogao da se poređenjem s njima dovoljno kritički odnosi prema sopstvenim interpretacijama i zaključivanjima. Najradije se povodio za svojim idejama i željama. Odbacivao je sve što se u njih ne uklapa. Svakako je znao za Cvijićev kapitalni projekt „Naselja i poreklo stanovništva“ jer je u mnogom sledio njegov program, pa čak jedno poglavlje u svojoj knjizi i nazvao tako, „Naselje i porijeklo stanovništva otoka Koločepa“. Ali nije citirao ništa iz 24. knjige Naselja u kojoj je upravo Koločep obrađen, iako je publikovana koju godinu ranije.[5]

Nije mi to ništa smetalo, bio sam na letovanju a ne na recenzentskom zadatku. Ali me je radoznalog zanimalo zašto don Vicko s toliko mara argumentuje starohrvatsko poreklo Koločepa i svih njegovih najstarijih spomenika kulture. Šta je tu sporno? Čak je razradio i ključ za prepoznavanje starohrvatskog trotračnog prepleta na kamenoj ornamentici kojom se starohrvatska razlikuje od bilo koje druge na svetu. Nije očigledno poznavao srednjevizantijsku klesanu plastiku koja se odlikuje baš takvim ukrasom. I onda nađoh na str. 117. knjige, da je savesni povesničar Vicko Lisičar na terenu zabeležio da stanovnici Koločepa prastaru starohrvatsku crkvicu Sv. Nikole tradicionalno nazivaju grčkom.[6] To Lisičar tumači neukošću naroda.

Danas ta „grčka“ crkvičica Sv. Nikole izgleda drukčije nego kad sam je prvi put video pre četrdeset godina. Verno je i stručno obnovljena 1998, porušene su priprata i mrtvačnica nevešto nakalemljene prilikom obnove u 19. veku i rekonstruisano je malo kockasto kube kojeg nije bilo dok sam ranije dolazio na Koločep. Vraćen joj je izvorni izgled. To znači da su zidovi i dalje neravni jer se malterom ne može ispeglati grubo tesani kamen. Kad sam je pogledao prvi put, pomislio sam da zidari nisu imali ni visak.

Jedva da i ima prozora, umesto njih su tek neki prorezi 12–15 cm široki, visine tridesetak centimetara. Obično se za takve otvore kaže da su mali kao puškarnice, ali ovi su još manji, strelac kroz njih ne bi mogao ništa da uradi. Spoljni zidovi su podeljeni lezenama sa slepim arkadama od kojih je na pročelju jedna velika kao portalna niša. Strane joj nisu vertikalne pa crkva izgleda kao da se raširila u gornjem delu pod težinom svoda. Apsida je spolja pravougaona. Cela crkva je malecka, nepunih pet metara duga, a široka dva i po. Kažem vam, sasvim jedinstvena preromanička crkvica.

Ali se i dalje ne zna ko je, zašto i kad nju podigao. Nemoguće je tačno utvrditi ni čiji je bio Koločep u mračnom ranom srednjem veku jer ne postoje direktni, proverivi i nedvosmisleni dokumenti o tome. U takvim okolnostima svaki istoričar i povjesničar ima slobodu okušavanja u svojoj kreativnosti. Razumljiva je zato ogorčenost Lisičareva kad se u svojoj knjizi o Koločepu okomljuje na austrijskog istoričara Johana Kristijana fon Engla (1770–1814) i njegovu Istoriju Dubrovačke republike,[7] u kojoj se (knjizi) tvrdi da je Koločep Republici darovao kralj Mihajlo Vojslavljević od Duklje, vladar Južne Dalmacije u 11. veku. Don Vicku Lisičaru je neprihvatljivo da je ostrvo Koločep Dubrovniku poklonio jedan Srbin. Tako kaže.

Pa i meni je. Ali na nešto drukčiji način. Nigde unaokolo, sve do 19. veka nije postojala nijedna prava nacionalna država. Vladari su bili vlasnici zemalja koje su nasleđivali, silom osvajali, iznuđivali ucenom, kupovali, dobijali na poklon ili kao miraz. Jezik, vera i nacija nisu tu igrali nikakvu ulogu. Tako su bar mene učili. Rođena braća su ratovala jedan protiv drugog. Menjali su kraljevi, knezovi, veliki i mali župani veru, ženili se strankinjama i udavali ćerke za inoplemenike. I majka samog Mihajila bila je Bugarka Neda (Nedeljka, Dominica), nećaka cara Samuila, a njegov sin i naslednik Bodin oženio se Normankom Jakvintom iz Barija. Toliko o nacijama u 11. veku.

Još je nešto moglo da smeta don Vicku Lisičaru kad je reč o Fon Englu. Prevod te knjige objavljen je u Dubrovniku, a prevodilac i komentator bio je Lisičarev viši po rangu kolega, ugledni dubrovački kanonik Ivan Stojanović[8]. Koji se izjašnjavao kao Srbin. Zvanično.

Možda se može učiniti čudnim što se na toliko prostora na blogu bavim ovakvim pitanjima i Lisičarevom knjigom, ja koji se izdajem za ravnodušnog prema nacionalizmu bilo koje provenijencije. Mogao sam svakako da elegantno prećutim neke delove te knjige, pa i celu knjigu. Prećutkivanje je međutim uvek deo obmane. A obmanjivanje čitalaca bi mi ubilo zadovoljstvo pisanja. Zato nisam.

Kad je 1998, radi rekonstrukcije crkvice Sv. Nikole, rušen onaj nakalemljeni kamenom dozidani nakazni trem, iz zida su ispali delovi drevne mramorne oltarske pregrade sa uklesanim ktitorskim natpisom. Konzervatori su odmah prepoznali da je to isto polomljeno mramorje čiji je jedan komad upotrebljen prilikom proširivanja i produžavanja župne crkve Uznesenja Gospe u Donjem Čelu u 15. veku. Što bi značilo da već tad nije bio u upotrebi u crkvi za koju je izvorno isklesan, odnosno da je već u to vreme ta crkva bila napuštena i prepuštena slobodnoj reciklaciji građevinskog materijala. Takoreći rinfuzna crkva.

Ta, sada već znamenita predromanička mermerna oltarska pregrada potiče iz crkvice Svetog Arhanđela Mihajila na starom koločepskom groblju, manje od 300 metara putem severno od grčke crkve Svetog Nikole. Ta je crkva bila u nepopravivim ruševinama u 19. veku, pa su je Kalamotezi do-porušili do temelja, a kamen upotrebili za onu mrtvačnicu i trem na crkvi Sv. Nikole. Po temeljima se vidi da je Sv. Mihajilo građen u približno isto vreme i prema sličnom planu kao i Sv. Nikola[9]. I da su obe crkve ili kapele bile vekovima zapuštene, čak i u vreme dok su se obavljali pogrebi na starom groblju.

Kad je taj dragoceni komad mermernog crkvenog enterijera sastavljen i natpis u celini pročitan, videlo se da ipak nisu sve misterije rešene. Kao ktitorka je označena zagonetna Regina (Kraljica). U vreme podizanja crkve nepoznate godine najverovatnije u 11. stoleću, svi su na ostrvu znali ko im je kraljica, pa naručilac nije smatrao potrebnim da još i napiše njeno ime. Bila je to možda i prva kraljica ikad u istoriji Koločepa. Ali koja i čija? Geografski najbliže su žene dukljanskih vladara koji su imali i kraljevske titule u izvesnim papskim dokumentima. A među njima je kandidat ona Normanka Jakvinta, žena Bodina Vojislavljevića.[10] Deo istoričara međutim opciju vidi u hrvatskoj kraljici Jeleni, ženi kralja Dmitra Zvonimira, sestri ugarskoga kralja Ladislava.[11]

Već kad se prvi put ulazi brodom u Luku Sv. Križa primećuje se da u Donjem Čelu nešto vizuelno nedostaje. Nema vidljivog zvonika koji obično dominira primorskim mestima. Župna crkva Uznesenja Gospe na Koločepu skrivena je pri dnu prisojne padine kraške doline čiji je u pleistocenu potopljeni zapadni deo morska uvala. Posle proširenja i produženja u 15. veku i dalje je ta crkva relativno mala (15 x 5 m) i sasvim skromnog spoljašnjeg izgleda, bez kupole. Ima trozvoni zvonik na preslicu (alla romana) koji se vidi tek kad stanete ispred crkve. Razmišljao sam o Koločepu u 15. i 16. veku kad je imao svoj procvat zahvaljujući trgovačkom pomorstvu (Koločepljani su bili vlasnici nekoliko desetina velikih brodova, čak 65 u 16. veku), ribarstvu, vađenju korala i poljoprivredi. I imao je oko dve hiljade stanovnika.[12] Pa ipak na ostrvu nije ni tad ni posle podignuta nijedna crkva impozantnijih dimenzija niti arhitekture. Umerenost je oduvek bdela nad Kalamotom.

Blizu kraja puta, onog betoniranog za Gornje Čelo, iznenada počinje strmina. Silazak u malu uvalu i luku ranije je savlađivan samo stepenicama, a sad je dopunjen vrtoglavim zavijucima betonske staze. Svrha te strukture je u omogućavanju spuštanja tovara kolicima, ručnim ili motornim, ako se doveze brodom u Donje Čelo. Ne izgleda mi mogućim isto izvesti obrnutim smerom, uzbrdo. Iz predostorožnosti, većina kuća, i starih i novijih, ostala je gore na bezbednoj visini. Dole, u maloj mirnoj luci ima samo jedan hotel i dve sklepane konobe na rivi, namenjene izletnicima (fišpikničarima) iz Dubrovnika i Cavtata.

Oni se dovezu na nekom prenakrcanom drvenom motornom peligu kojem je nadograđena gornja paluba i šank za kojim se toči piće. Dok se brod približava gornjočelskoj tihoj luci i molu uz koje će pristati, preko mora se razležu preglasna muzika, pijana pesma putnika i megafonski pojačana obaveštenja vodiča na engleskom i nemačkom. To se zove Elaphite Islands Cruise. Kad pristanu, napravi se gužva jer bi svi odmah da siđu s broda, a to mogu samo preko jednog uskog mostića. Vodič uzalud pokušava da ih kroz megafon disciplinuje. Kako se iskrcaju, tako jurnu prema onim dvema konobama, na po još jedno, i u toalet. Ostali se razmile po obali. Tumaraju, slikaju se i nikad ne krenu uzbrdo onim stepenicama kojim smo mi sišli. Budu tu pola sata-sat i onda uz pesmu i svirku otplove dalje. Gornjim Čelom opet zavlada mir, na radost onih koji su na terasu hotela Kalamota došli na ručak peške čak iz Donjeg Čela.

Bili smo jedini na terasi. Hotel je bio pred zatvaranjem sezone krajem septembra i nisu se videli nikakvi hotelski gosti. Izgledom je hotel bio prijatno iznenađenje. Umesto neprivlačnog iako žuto okrečenog ali sasvim skromnog hotelčića kojeg sam pamtio, na samoj obali stajala je njegova nova verzija optočena sivobelim kamenom. Novi hotel je mnogo veći, ali ne u visinu ni u širinu u odnosu na stari, nego dodacima koji su diskretno povučeni bočno i iza glavnog dela zgrade. Kao dokaz da je arhitekta pre projektovanja pomno sve proučio i očuvao osnovni oblik i gabarite prethodnog hotela, na zidovima glavnog hodnika izložene su istorijske fotografije stare zgrade i faza njenih dogradnji dvadesetih godina prošlog veka. Tako sam saznao da su u Gornje Čelo svojevremeno sletali i avioni!

Posluživao nas je mladi kelner početnik s kojim smo se sporazumevali na engleskom. Donevši deser i kafu, upitao nas je odakle smo. Kad smo mu odgovorili, kao da su mu neke misli proletele kroz glavu. Pomislio sam da je u svom umerenom geografskom znanju tražio gde da smesti Belgrejd. Ali nisam bio u pravu. Na naše uzvratno pitanje odgovorio je India. I udaljio se. Bilo nam je prijatno i nismo se žurili natrag u Donje Čelo.

A onda je pred nas stao Milan i na čuburskom rekao Dobar dan, kako ste? Konobar u sledećoj smeni. Rekao mu Indijac da za stolom sede dvoje njegovih kompatriota, a on se obradovao kao da smo došli kod njega u New Stanley Hotel u Najrobiju! Ne, hvala, propisi mu ne dozvoljavaju da sedne za naš sto. Čučnuće pored nas za slikanje. Srdačan mladić prijatnog lika i ophođenja. Ispostavilo se da je radio u blizini naše beogradske kuće, u jednoj finoj piceriji u koju relativno redovno svraćamo. Obećali smo mu da ćemo preneti pozdrave njegovim starim kolegama, a on nas je častio čizkejkom.

I gospođu Zorku Oreb, našu sadašnju gazdaricu, pamtim iz vremena kad je, kao vrlo mlada žena, radila u restoranu Vile Ruže kao konobarica. To sećanje mi se nije odmah vratilo, trebalo je da prođe dva dana od našeg ponovnog susreta. Ali to nije zato što se ona jako promenila, nego zbog moje prenatrpanosti sećanjima. Vidim je sad kako uvek nasmejana, plava, s katkom pravom kosom koja se zatrese pri svakom koraku, dugovrata i graciozna, scenskim hodom gazi s drugog kraja bašte prema našem stolu i donosi nam naručenu večeru. Nije mogla da ostane nezapamćena. U stvari, okidač za moje prisećanje bio je njen govor, jedinstveno skladna mešavina sremsko-slavonskog i koločepskog. I danas je gospođa Zorka ista takva, čak ima i istu frizuru kao pre 40 godina. Iste su i njene energičnost, predusretljivost i ljubaznost. I pored raznih neizvesnosti, rezervisali smo i ove godine isti apartman kod nje.

Konobarica, ali u hotelu, bila je i naša ondašnja gazdarica Ana Svilokos. Ne zovem je gospođa Ana, suviše mi je blizu. Ajme šta je vruće, rekla bi uveče, kad bi se, posle završene smene, mrtva umorna popela silnim stepenicama do svoje terase i strovalila se na najbližu stolicu. Vokal A izgovarala je uvek nazalno, između A i O tako da je ono ajme zvučalo više kao ojme. Kad nije umorna, govorila je oštro, rafalno, temperamentno, s povremenim naglim povišavanjem tona. Tako govori i danas.

Čuli smo da je Ana bolesna, pa joj nismo unapred javili da dolazimo na Koločep, ponovo posle toliko godina. Kad smo stigli, saznali smo da je u kući svoje sestre Ivanke Svilokos, jer se teško kreće. Malo smo oklevali, da li da je uopšte uznemiravamo. Onda ju je Olja ipak našla telefonom i dogovorile su se da je sutra posetimo u sestrinoj kući na Maćusu, nekih 160 metara od nas. Istog popodneva, zove neko odole s one ne-ulice. Pogledamo, kad ono Ana! Nije htela čekati do sutra. Knedle da udave. Da se popne uz stepenice nije mogla, pa se mi sjurismo dole. Stegao sam je čvrsto, možda i prejako, iako se nikad pre nismo zagrlili. U stvari, Ana je jedna od malobrojnih bliskih osoba s kojim sam se ponovo sretao posle tolikih decenija. Nemam još dovoljno iskustava.

Prolazio sam u stvari kroz ono što u sebi zovem Bergmanovim povratkom, po svom prijatelju Islanđaninu Štefanu Bergmanu s kojim sam studirao i stanovao. Posle 40 godina došao je ponovo u Beograd 2007, „da nešto proveri.“

Gospođa Ivanka Svilokos Kaul i njen muž žive u Berlinu, a otkako su u penziji, sve više vremena provode u svojoj kući na najlepšem položaju na Maćusu. Oko kuće je divna negovana bašta. Brinuli su se o Ani dok je bila bolesna. Ana je ostala ista, veselo-ozbiljna, srdačna ali ne mnogo sentimentalna, kakva je bila oduvek. Uz kafu, bili smo posluženi fantastičnim Gospođa-Ivankinim beškotima kantućinima od sopstvenih badema koji rastu oko kuće. Još smo, prilikom poslednje posete, dobili kesu tih badema i pregršt pelcera cveća iz njenog vrta.

Kad smo na kraju ovog putovanja krenuli sa Koločepa, pratila nas je opet gospođa Zorka i još dodala našem prtljagu svojih pelcera mediteranskog cveća. Izdaleka, od Lopuda već se video brod kao mala bela rastuća mrlja na tamnoplavom moru. Nekad je to bio naš omiljeni m/b „Perast“, građen 1962. Stradao je u ratu, kad ga je JNA pogodila 5. oktobra 1991. u Slanom, ali nije potonuo. Bio je godinama vezan u Korčuli, a 2004. je dotegljen u Ploče i izrezan. Nema ga više. Sada ga zamenjuje bliznakinja „Postira“, ali nije to to.

Kad smo stigli na Koločep, trebalo mi je nekoliko dana da se pomirim s njenim užasnim zvukom. „Perastovi“ motori su skladno i mirno brujali odajući snagu i sigurnost. „Postira“ svoj dolazak četiri puta dnevno najavljuje nekom agresivnom lupnjavom, zveketom, kao da motor vrti teške lance čiji slobodni krajevi udaraju o unutrašnje strane gvozdenog korita broda. „Perast“ sam voleo, a „Postiru“ trpim. Ti se brodovi nalaze na dva različita kraja ovog mog lutalačkog krstarenja po valovima vremena, ali nisu bili ni njegov početak ni kraj.

Nisam na ovom putovanju tragao za istinom, što ne znači da sam bio ravnodušan prema njoj. I nisam pokušavao da raskrinkam svoje mitove, ni da razfoliram iluzije. Samo ne prestajem da uživam putujući kroz svoje kontinuitete. Kroz neprolaznu prolaznost. I da prstima opipavam ogrebotine koje ostavlja vreme, isto kao što volim da ispod dlana osetim kad više nema brazgotina jer ih je vreme uklonilo dugim glačanjem. Tražio sam i dobru priliku da iste slike pogledam drugi put i da staro iskustvo upotpunim novim. Da dobijem nekonačne odgovore na svoja pitanja. Ništa time ne postaje jasnije, ali je sad sve bolje. Ili, kako se, možda prvi put na savršen način, oglasio učitelj Ceo La, „XXX XXXX, XXXXXX XXXXX XXXXX XXXX“[13].

Kad smo se vratili sa Koločepa u Beograd, na aerodromu nas je sačekao sin Filip. Gladni, otišli smo pravo na picu, da prenesemo Milanove pozdrave.

---

[1] Ferdinand Drabek: Ferdo Drabek – koločepski slikar-realista. Dubrovnik 1975.

[2] Pavle Vasić: Delo Ferdinanda Drabeka. Umetnički život 2, str. 701. Beograd 1976: Umetnička akademija.

[3] Sindik, Ilija: Dubrovnik i okolina. Naselja i poreklo stanovništva 24. Beograd 1926: Srpski etnografski zbornik 39: 9–513.

[4] Piščeva naklada, Dubrovnik.

[5] Sindik, Ilija: Dubrovnik i okolina. Naselja i poreklo stanovništva 24. Beograd 1926: Srpski etnografski zbornik 39: 9–513.

[6] Svakako ne u etničkom značenju, nego konfesijskom, obreda grčkog (za razliku od obreda rimskog).

[7] Johann Christian von Engel: Geschichte des Freystaates Ragusa. Wien: Anton Doll 1807.

[8] Ivän Hristijan v. Engel: Povjest Dubrovačke Republike. Preveo, opaskama popratio i nadopunio Ivan kan. Stojanović. Dubrovnik 1903: Srpska Dubrovačka Biblioteka 1.

[9] Željko Peković: Četiri elafitske crkve / Quattro chiese delle isole Elafite. Dubrovnik–Split 2008.

[10] Valentina Babić: Oltarska pregrada sa ostrva Koločepa. Beograd 2017: Zograf 41: 51–75.

[11] Vedrana Delonga: Pisana uspomena na jednu „sestru i kraljicu” s Koločepa, u: Oltarna ograda s Koločepa. (katalog izložbe str. 23-28). Split 2000: Muzej hrvatskih arheoloških starina.

[12] Vicko Lisičar: Koločep nekoć i sad. Dubrovnik 1932: Piščeva naklada.

[13] Precrtao Ceo La tušem (kineskim mastilom). Kaže da ne da ovlašćenje za citiranje.