09.02.2009 01:00
U januaru 2009. otisnuo sam se poslom na jedno makedonsko jezero, doduše veštačko, ali impozantnih razmera. Zove se Tikveš, a nastalo je pre pedesetak godina zajažavanjem dugačke klisure Crne reke blizu Kavadaraca. Prvo je i najveće među makedonskim akumulacionim jezerima. Služi za jednu hidrocentralu, za navodnjavanje, a odnedavno i za ribarstvo (plutajući kavezi sa tzv. izraelskim šaranom). Crna je ona oveća reka što povezuje Pelagoniju sa Povardarjem. Kao i ostale makedonske reke, i Crna je “na lakat”, tj menja pravac pod otprilike pravim uglom, usled pojave koju je Cvijić nazvao rečnom piraterijom. Prvi put sam išao na jezero Tikveš, o čijim pticama još skoro ništa nije objavljeno.
Jezero Tikveš 2009.
Čamcem-gvozdenjakom vozio me je dvadesetak kilometara (u jednom smeru) sedamdesetogodišnji g. Tome Lisičanec, šumarski inženjer u penziji i staratelj rezervata kojim je obuhvaćen veliki deo jezera i okolnih brda, a sve radi zaštite retkih vrsta orlova. Bio je divan dan, ali veštačka jezera retko imaju lepotu prirodnih, između ostalog i zbog obale koja je ružna usled čestih promena nivoa. Sliku donjeg dela jezera kvari i hiljadu vikendica. Srećom, nekoliko kilometara uzvodno počinje neka vrsta prave divljine (mada su i sve one vikendice podignute “na divljaka”).
I ornitološki je Tikveš bio prilično razočarenje. Jedini orao koga smo videli bila je jedna bronzana skulptura, postavljena pored table s obaveštenjima o rezervatu, a vodenih ptica izbrojao sam manje nego da sam išao Savom između “Brankovog” mosta i Gazele.
Iz čamca mi je Tome pokazivao zimzelena drvca koja se lokalno zovu gol čovek, a pripadaju jednoj vrsti maginje (ili planinke), Arbutus andrachne. Ime su navodno dobila po ružičastoj boji glatke kore, koja se vidi kroz njihovo retko granje. Nisam uspeo da u mašti izazovem tu asocijaciju, ali sam zbunio g.Tometa pitanjem, zašto čovek, a ne gola žena? U januaru su cvetali goli ljudi, što je taktika nekih mediteranskih biljaka.
Gol čovek, desno: cvasti. Tikveš 2009.
Onda smo se iskrcali na jednom proširenju jezera, gde me je g. Tome poveo da vidim “manastir koji je podigao neki srpski kralj.” Nisam prethodno bio čuo ni za kakav tamošnji manastir, pa sam se radoznalo uputio uzbrdo. Manastir nije živ, iako je izgrađen novi stari konak, a u obližnjoj straćari živi neka vrsta čuvara. Mala šarena crkva od cigle i kamena cela je restaurirana, a i unutrašnje freske su sačuvane skoro u potpunosti. Spolja na dozidanoj priprati je izbledela freska Svetog Đorđa (Sveti Gjorgji). Manastir se zove Pološki, po selu Pološkom ili Pologu, koje je potopljeno jezerom kad je podignuta brana. Crkva deluje usko i visoko, nije u obliku krsta nego jednobrodna sa kupolom nad srednjim travejem.
Manastir Pološki, Tikveš 2009.
Unutra je crkva vrlo mračna, naročito zapadni travej koji je bez ikakvih prozorčića. Videlo se da je u naosu vrlo stari živopis i sa grčkim natpisima, dok je onaj u priprati znatno noviji i sa natpisima koji su izgledali kao da su pisani bugarskom redakcijom slovenskog. Centralno mesto, s obe strane ulaza u naos, zauzimaju dva stojeća portreta, od kojih je desni ktitorski, i predstavlja monahinju u ljubičastom koja, s tragičnim izrazom lica, drži model crkve. Na levom je mladi velikodostojnik u punom sjaju i sa krunom, koji živim gestovima pokazuje na ktitorku. Pored oba nimbusa su natpisi na grčkom, koji sve objašnjavaju, “…ali, jao! Još jedanput, dvaput jao! Maksim nije čitat znao…”!
Ja sam se odavno pomirio s tim da u starim oštećenim natpisima razaznajem tek poneku poznatu reč, da tekst ne umem da podelim na reči, da ne razumem većinu skraćenica… Ali sam se iskreno nadao da ću u crkvi za koju mi je rečeno da ju je podigao srpski kralj, uspeti da dešifrujem bar ime tog kralja, pogotovo što je bilo jasno da, geografski gledano, dolaze u obzir samo Dušan i eventualno Dečanski. Umesto poznatog kralja, ja nalazim nepoznatu ožalošćenu ktitorku. Shvatio sam da nešto nije u redu i osećao se prilično bedno kao svaki klasičar koji stoji pred grčkim tekstom koji ne razume. U stvari, neke reči (redoslede slova) sam ipak prepoznao. Npr: ΑΔΕΛΦΟΣ kod onog tipa, što bi trebalo da znači da je bio nečiji brat, i ΟΙΟΣΤΟΥΔΕΣΠΟΤΟΥ…, ali nisam znao da pročitam ime despota, ako je uopšte posle toga išlo ime. Kod ktitorke sam našao jedno ne baš jasno MΑΡΙΑ i KTIT…
Nema veze. Pošto je sve slikano, računao sam da mi treba samo da se dočepam interneta i svojih knjiga u Beogradu. Na internetu sam odmah našao da je manastir podigao Car Dušan svome bratu Dragutinu, koji je tamo i sahranjen, i da ga je poveljom dao Hilandaru. Ama, opet nešto nije bilo u redu. Niti je ona ktitorka mogla da bude preobučeni Dušan, niti je Dušan imao brata Dragutina. U međuvremenu sam dalje preturao po internetu i došao i do imena Drahušin (a ne Dragutin) kome je to grobna crkva, ali ni njemu nema pomena ni u jednoj od dve “Istorije srpskog naroda”, ni u “Srbiji u doba Nemanjića”. Našao sam da mu se žena zvala Jelena, pa je to u jednom momentu bila moja kandidatkinja. Uzalud sam se uzdao i u „Rodoslovne tablice i grbove srpskih dinastija i vlastele“. Nijedna od mojih kućnih knjiga nije mi izbacila nikakvog Dragušina! A ni o ženi ktitorci ni traga ni glasa.
Morao sam da tražim pomoć, a od koga ću do od svoje školske drugarice klasičarke, profesorke M. M. (iako to nije njena uža specijalnost). Bio sam siguran da će rešiti moju muku. Znala je i koga da pita pa mi je ubrzo javila odgonetku. I ne samo to, jednog vetrovitog dana mi je ćušnula u ruke kopiju članka iz Starog srpskog arhiva od 2007, u kome sve piše, crno na belom. Dakle, kada se natpisi u crkvi protolkuju, ktitorka je bivša bugarska carska princeza, Despotica Marija, aka monahinja Marina. Ona je Teodorina sestra, dakle Dušanova tetka, a bila je udata za Despota Aldimira, bugarskog velikaša kumanskog porekla. Ožalošćena za mladim sinom Jovanom Dragušinom, čiji je ono posmrtni portre u despotskom ornatu, iako nije imao despotsku titulu, nego bio despotski sin. On Dušanu dođe brat od tetke. Na fresci piše da je sin Despota Aldimira, i to se sada, kada se zna, može da razazna (pisano je u dva reda, a alfa i delta su vrlo slične). Dušan se ne pominje po imenu nego kao kralj (ΚΡΑΛΙ) naš. Izgleda da su, u smutno vreme za bugarski presto, Aldimirovi bili pod Dušanovom zaštitom i na njegovom dvoru.
Krčag sa đubrišta manastira Pološkog, Tikveš 2009.
Pre nego što sam pošao iz manastira, onaj čuvar donese jedan gizdav ali oštećen krčag kojeg je našao na đubrištu. Bojom je bio sličan kori golog čoveka. Spakovah ga i ponesoh da nađe svoje mesto u Muzeju u Kavadarcima. I tako su se završile moje ovogodišnje zimske avanture po Maćedoniji. Kupih još i “karton” muškatne kavadarske Temjanike “Special collection” i sutradan se vratih u Beograd.
Većinu fotografija snimila je Olja Vasić.
Putovanja, sasvim lično 