Karmelićanski manastir u Firenci nalazi se u četvrti „Prek(o)Arna” (Oltrarno) a njegova Bogorodičina crkva, iako visoka, ne vidi se dobro ni od preko, sa suprotne strane Arna, ni iz bliza. U samostanskom kvadratnom klaustru posađena su davno, možda prilikom obnove krajem XVIII veka, četiri čempresa, u svakom uglu po jedan. Kao da je trebalo da učvrste ili štite trajnost manastira koji je pre toga bio izgoreo. Danas su to impozantni zreli kiparisi (Cupressus sempervirens) čiji vrhovi bi da se takmiče sa okolnim zvonicima, ali nisam te 2007. njih išao da vidim, nego čuvenu „Malu Sikstinsku kapelu” koja mi je uvek izmicala prilikom ranijih poseta Firenci. Pa ipak, prastari čempresi kraj crkve odjednom su me povukli u rano sećanje na detinjstvo, sećanje na trake sunca provučene između ležećih senki čempresa jedne druge, a istoimene crkve – Gospe od Karmena [vekovima pogrešno izgovarano pa postalo uobičajeno, umesto Gospa od Karmela] na Pelješcu ispod najvišeg vrha, Svetog Ilije (961 m).
Godine 1950. moja porodica je letovala u Orebiću, u bančinom radničkom odmaralištu. To popodne išli smo sa jednom sličnom familijom na polu-planinarski izlet, ne baš na vrh Sv. Ilije, nego kojih tri-četvrt sata uzbrdo, do jednostavne kamene crkve iz 17. veka sa tri zvona na preslicu, koja se vidi na naslovnoj fotografiji. Tamo nas je dočekao lokalni sveštenik i u mirišljavom hladu čempresa parohijske kuće poslužio nam tri lokalna delikatesa koja do tada nisam bio probao: pršut, pelješački sir i prošek. Od svakog sam naravno dobio po malo. Dete od pet godina bilo je ubeđeno da ne postoji ništa lepše, ukusnije i slađe na svetu. Možda se tu krije objašnjenje porekla mog hedonizma.
Malim izletničkim društvom brzo se razlilo blaženstvo, kakvo samo mogu da izazovu čempresi u blizini crkve, basnoslovni pogled na More sa zalaskom Sunca iza Korčule i ostalih otoka, mediteranski planinski vazduh i – čašica prošeka.
Karmelićani su katolički krstaški monaški red koji se nazvao po isposnicima sa primorske planine Karmel u Svetoj Zemlji. Taj se red u XIII veku proširio po Evropi. Monaštvo na Karmelu je međutim mnogo starije, tamo su već jednom boravili prehrišćanski sledbenici Svetog Ilije koji je i živeo i prorokovao na tom svetom brdu. I uopšte nije slučajno što se vrh iznad orebićke Gospe od Karmela zove Sveti Ilija (ili obrnuto). Danas je nevisoka planina Karmel (oko 500 m), između ostalog, Uneskoov rezervat biosfere i obrasla je naravno drvećem, naročito zimzelenim palestinskim hrastom (Quercus caliprinos), bliskim srodnikom našeg prnara (Quercus coccifera). Sa tim hrastom u zajednici tamo raste i rogač (Ceratonia siliqua). Drugi karakterističan hrast je taborski (Quercus ithaburensis), a i alepski bor (Pinus halepensis) je tamo autohton. Ima i lovorika, maslina i oraha.
Ali ulazeći u onaj manastir u Firenci ja uopšte nisam hteo da razmišljam o drveću. Uputio sam se tamo kao prosečni turista zainteresovan za sasvim druge vrednosti, za renesansna slikarska majstorstva. Naime, fjorentinski diplomata Feliće Brankaći najmio je dvojicu majstora-mazala, Mazolina i Mazaća, da slikaju po zidovima njegove nove ktitorske kapele u manastiru. Počeli su 1425, ali iako nisu završili oni, nego Filipino Lipi [Mazačo je umro sa 26 godina], freske su ispale toliko dobre da su postale jedan od „ugaonih kamenova” na kojima se zidalo renesansno slikarstvo (kao ona četiri ugaona čempresa). Bile su slavne već među savremenicima i postale uzor generacijama velikih slikara.
Karmelićanska crkva u Firenci je međutim velika, ali isto tako spolja skromna, od cigala, zapravo bez urađene kamene fasade. Komotno biste prošli pored nje, sa opaskom „aha, još jedna od milijardu crkava…” i ne biste pogodili kakvo se čudo unutra krije. Uopšte, monumentalne fasade se često zidaju nezavisno od samog naosa, ponekad decenijama docnije od njega, ili za dva broja veće [Sv. Katarina u Pizi, na pr], kao da se anticipira naknadna dogradnja i proširivanje crkve, a ponekad se i nikad i ne sagrade.
Na čuvenoj Mazaćovoj slici „Isterivanje iz Raja”, prilikom restauracije je skinuto naknadno dodato smokvino lišće. Na toj slici Adam i Eva izlaze goli, iako im je, po Starom zavetu, Bog dao neke kože da se pokriju, i to je jedno od tolerisanih Mazaćovih otstupanja od Biblije.
A na Mazolinovom Iskušenju Adamovom, Eva umesto očekivane primamljive, crvene, jedre, poput šara globoidne jabuke, u ruci drži nešto malo, bezoblično, sivo, jedva sivkastozeleno.
Kada se slika izbliza bolje pogleda, mnogi tvrde da je to što Eva nudi u stvari ubrana smokva, odnosno da je, bar po Mazolinu ili njegovom naručiocu, smokvino drvo (Ficus carica) samo Drvo Saznanja Dobra i Zla. Zanimljivo je da Stari zavet ne kaže koje je vrste drvo čiji su plodovi bili toliko poučni.
Pitanje je dakle prepušteno fitogeografskom tumačenju – u Sredozemlju je zabranjeno voće sveža smokva, a u kontinentalnoj Evropi je mogla biti i jabuka (Malus), a da se ne protivreči Bibliji [negde u Tropima možda može banana ili mango].
To bi bilo sve u redu, da Stari zavet ne kaže izričito da su se, počinivši greh, Adam i Eva postideli i pokrili smokvinim lišćem. Ne bilo kojim lišćem, nego lišćem drveta smokve. Ne može jabukovim [pitanje je šta bi se jabučnim listićima uopšte moglo pokriti]. Dakle, sloboda tumačenja koja je prihvatljiva za plod, ne dolazi u obzir za list. To nameće teološko-arborikulturne probleme. Kada je drvo saznanja jabuka [ne-mediteranska varijanta], pored njega u raju mora da raste najmanje jedna garderobna smokva. Ili da na jabukovom drvetu bude nakalemljena jedna smokvina lisnata grana? Jer, ako već uspešno raste i rađa smokva, jabukovo drvo je nepotrebno. Kompromis bi mogao biti da rodna jabuka bude iskušenje, a pored nje da raste i jedna listopadna smokva-nerotkinja, kojoj klima ne odgovara… Ali, to bi bilo u suprotnosti sa novozavetnom parabolom: „Jer već i sekira stoji drvetu kod korena; i svako drvo koje dobar rod ne rađa, seče se i u oganj se baca” (po Luki 3:9). Ostaje naravno i problem Adamove jabučice u grlu muškaraca, budući da „Adamova smokvica” ne postoji ni u jednom jeziku.
Ali na toj slici, zanimljivo je i Mazolinijevo kalemljenje zmije. Taj odvratni, lažljivi, zeleni, ljuskavi, od đavola klevetnika gmizavac, ima nasađenu glavu cakane plavuše, smerno spuštenih kapaka. Od njih troje na slici, zmija ima najdopadljiviju facu. Dvaput Hm!!
Mnogo je mastila potrošeno na temu zmije-žene i žene-zmije, a naročito povodom ove slike.
Evo, uprkos mojoj nameri nebavljenja drvetom u jednoj kapeli usred Firence, takva, i neka druga pitanja počela su da mi se vrzmaju po glavi. I bez otvaranja velikih teoloških i antropoloških tema sasvim je jasno da na drvo nalećemo čim u diskurs pustimo pitanja o početku ili saznanju. U tradicionalnoj kosmogoniji, u kulturama kojima pripada najupadljiviji deo čovečanstva, kod rešavanja ključnih pitanja pojavljuje se drvo, a ne neko drugo živo ili neživo biće. Prirodnjak u meni odmah se zapitao koja su od bioloških svojstava bila presudna da se baš drvo (i to možda čak određene vrste) izabere za sredstvo fatalnog testa inicijalne reproduktivne zajednice ljudske vrste u mitskom opisu Postanja svih triju velikih monoteističkih vera.
Čak iako je ceo korpus biblijskog Drveta, Prvih ljudi i Zmije-koja-ima-žensku-glavu-i-govori ili bar simbol drveta preuzet iz ranijih mitova, svejedno ostaje pitanje zašto je drvo odabrano kao najpogodniji, najrečitiji, kao najsnažniji znak, kao nosilac najrazumljivijeg prenesenog značenja, kao oličenje odlučujućeg boga ili duha, a ne recimo pečurka, čarobni izvor, neka ptica, kornjača, planina, stena, ma bilo šta drugo, a ne baš drvo? Strašno je i samo kad se pomisli da je ceo praroditeljski greh, zbog čijeg iskupljenja je Isus razapet na drvenom krstu i zbog koga su se hiljade godina hrišćanska deca rađala grešna (dok se greh ne spere krštenjem) i nastavljala da žive sa zadatom krivicom sklonosti grehu, da je dakle ceo koncept Istočnog greha stavljen u pokret jednim rđavim izborom drveta u parku punom raznovrsnog drveća!
To jedno tabu-drvo, odnosno privlačnost njegovog ploda, odlučilo je da ljudi umiru umesto da večno žive u Raju. Nismo uvek svesni te fatalne uloge koju ima drvo. Drvo života i smrti, najvećih i neprolaznih pitanja. Drvo prve zloupotrebe slobode otvaranjem očiju. Drvo prvog Pada čovekovog.
Prirodnjaka su opet i dalje kopkale lakše i veselije teme: ne samo dilema „jabuka ili smokva”, nego zašto jabuka ili smokva, a ne nešto treće? Zašto ne trešnja? Ili breskva, ili nešto četvrto, peto? Trešanja na primer ima impozantnih, značajnih, izvanrednih i po plodu i po drvetu. Sećam se jedne stogodišnje trešnje (Prunus avium) u dvorištu Prirodnjačkog muzeja u ulici Knjeginje Zorke u Beogradu. Divno zdravo, granato drvo – omiljeno sastajalište ptica (nomen est omen) – koje je svake godine rađalo stotinak kila slatkih tamnih plodova neke starinske sorte. Bivalo je važnih jutarnjih sastanaka kustosa, ručkova, ali i zabavnih soarea, koja su se održavala pod krošnjom te epske trešnje. Nadvisivala je ne samo tri, doduše mlađe, vitke Pančićeve omorike (o njima već ima u Senci koja svetli), nego i svoje vršnjakinje – obe kuće u kojima stanuje Muzej. Velika trešnja – a mala zgrada muzeja, to u jednom trenutku više nije bilo podnošljivo najmanjem od direktora u istoriji Muzeja. Vešte drvoseče „Zelenila Beograd” imale su dva dana posla.
Sastanak kustosa pod trešnjom Prirodnjačkog muzeja, Beograd 1989.
Naslućivao sam to možda od detinjstva, još od tanjira sa suvim voćem i slatkišima o Matericama i od obaveznih kompota (ošava) Badnjih večeri, ali tek uz pomoć pulicerovca DŽareda Dajmonda (Mikrobi, puške i čelik, Beograd 2004: Dosije i Službeni list) razumeo sam izuzetnost nekog voća u odnosu na ostalo, a ujedno i značaj biblijskih drveta-voćki sa tako izvanrednim plodovima. Među 100.000 vrsta drveta, koliko se procenjuje da ih ima na Zemlji, veliki je broj divljih vrsta sa jestivim plodovima. Mnogo je međutim manje onih vrsta drveća koje se mogu gajiti, ali opet ih ima na skoro svim kontinentima. Pa ipak, pripitomljavanje prvih drveta, nekoliko hiljada godina pre naše ere, odigralo se na jednom relativno malom geografskom području u istočnom Sredozemlju u jugozapadnoj Aziji, sasvim na domak i Evropi i Africi. Arheolog DŽejms Henri Brestid nazvao je 1905. to područje Plodnim Polumesecom, a obuhvatalo je planinski deo Male Azije, predeono raznovrstan prostor između Sredozemnog mora kod one planine Karmel i Persijskog zaliva, sušnu Palestinu sa dolinom Jordana i natopljenu Mesopotamiju odnosno doline Tigra i Eufrata. Tu je došlo do prvih domestifikacija drveta, ali samo vrlo, vrlo malog broja vrsta: masline (Olea europaea), urmine palme (Phoenix dactylifera), smokve, a nešto kasnije i jabuke, iako su divlja drveta tih pojedinačnih vrsta rasla i na mnogo širem području. Ali su samo ovde rasle sve te četiri vrste.
Dva su osnovna uslova morala biti zadovoljena da bi do pripitomljavanja drveća došlo. Prvi uslov, da je već skitačko, sakupljačko-lovačko nabavljanje hrane zamenjeno stočarstvom i sedelačkom poljoprivredom na bazi gajenja jednogodišnjih trava/žitarica krupnoga semena, bio je u Plodnom Polumesecu ispunjen. Jasno je da ne možete gajiti višegodišnje drvenaste biljke ako ste uvek na putu i nemate stalna naselja.
Drugi uslov je da se gajenje drveća isplati. A isplati se baktati se oko onog koje omogućava dobijanje viška hrane. U prevodu: kandidat za pripitomljavanje mora da bude takva vrsta drveta čiji se bogati rod sastoji od plodova što se beru danas, a troše i danas, i sutra, i iduće nedelje, i idućeg meseca. Jabuke su dobre i tri meseca posle branja, a trešnje trećeg dana bacamo. Taj uslov je izbor vrsta pogodnih za rano pripitomljavanje suzio na one koje jednostavnim tehnologijama u aridnim uslovima mogu da se konzerviraju sušenjem (urme, smokve), ili da uspevaju da se zimi u planinskim dolinama očuvaju u svežem stanju (jabuke), ili opet da se njihove hranljive materije izdvoje ceđenjem (masline). I upravo tih i takvih divljih vrsta biljaka bilo je u ponudi u onom čudesnom području u obliku kifle. Počela je epska istorija gajenja drveća. Zasađeni su zabranjeni vrtovi. Svakoj pridošlici prvi voćnjak je morao izgledati kao Raj na Istoku. On je to i bio.
Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao deo autobiografskog eseja „Drvo i život“ u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU.
Još ranije, pod naslovom „Smokvin List”, sasvim svež izveštaj iz Firence objavljen je 19. oktobra 2007. u 21:17 na zatvorenoj klasičarskoj Guglovoj grupi Agora-Ave. Iz njega su preuzeti izvesni delovi teksta.
Putovanja, sasvim lično 
6 mišljenja na “Gospa od Karmena (Drvo 1)”