Jednom, mislim da je to bilo 1981, leteo sam za Split službeno na sastanak jugoslovenskog Međuakademijskog odbora za floru i faunu, koji se imao održati u Institutu za oceanografiju i ribarstvo na rtu Svetog Jurja na Marjanu. SANU je zastupao tek postavljeni predsednik Odbora za proučavanje faune Srbije akademik Zlatibor Petrović, parazitolog. Pošto sam se ja u tom trenutku zadesio na mestu sekretara Odbora, poveo me je da mu se nađem pri ruci.
Institut za oceanografiju i ribarstvo tek što je napunio 50 godina i sastanak Međuakademijskog odbora je i zakazan u Splitu zbog te obljetnice. Splitski institut, koji je počeo s radom 1930. kao Biološko-oceanografski institut, bio je ondašnji veličanstveni jugoslovenski državni i međuakademijski projekt. Osnivači i članovi Naučnog saveta bili su sve do Drugog svetskog rata akademici Živojin Đorđević i Siniša Stanković iz Srpske Kraljevske akademije (Beograd), Vale Vouk iz Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (Zagreb) i Jovan Hadži iz Slovenske akademije znanosti in umetnosti (biće osnovana 1938. u Ljubljani). Domaćini su nam ponosno pokazali na zidu Instituta mermernu ploču na kojoj je sve to bilo uklesano. Ko se i ne bi ponosio.
Divio sam se uvek toj zgradi-palati Instituta, remek-delu splitskog arhitekte Fabijana Kaliterne, inače poznatijeg kao “otac sportova” u Splitu. Ličila mi je na novu ali umanjenu Dioklecijanovu palaču, dok je bila nova a u njoj živeo njen gazda. Hoću da kažem, građena je da bude Institut i u njoj jeste bio Institut. A i Kaliterna je čini mi se imao na umu neke slične zamisli kao i Dioklecijanov arhitekta. I na prvom spratu dvospratnog Instituta, na južnoj, osunčanoj fasadi okrenutoj moru, kao i na Dioklecijanovoj palači, od ugla do ugla ide visok kriptoportik, s jedne strane otvoren hodnik sa stubovima povezanim arkadama, nešto kao viseći trem ili dugačka lođa. Obično se tumači da je svrha tog arhitektonskog elementa bila uživanje penzionera Dioklecijana u neuznemiravanoj šetnji visoke bezbednosti i udobnosti (hladovina) s nesputanim pogledom na prelepi seascape.
Ne treba međutim prenebregnuti ni klimatizacioni efekt koji kriptoportik ima na usporavanje zagrevanja spoljnog južnog zida palače, tako što uspravnu površinu fasade tokom većeg dela dana senkom svoda zaklanja od direktne sunčeve radijacije. Noću pak, promajni kriptoportik ubrzava hlađenje zagrejanog kamena. Ne sumnjam da je Kaliterna i to imao u vidu kad je na najtoplijoj, južnoj fasadi Instituta, osim kriptoportika na volte na prvom katu, dodao u prizemlju isti takav trem, i još na trećem nivou ponovio kriptoportik, ali niži, sa stubovima povezanim ravnim arhitravom umesto arkada. Još su ispred fasade bila dva reda palmi, koje su doduše povećavale hlad, ali su zaklanjale pogled na more, na Čiovo, Šoltu i Brač. Uz sve to, kameni zidovi metarske debljine rad u Institutu činili su prijatnim i po najvećoj žezi. Bio sam ponosan što moji kumovi Duca i Reca rade u takvoj zgradi.
Najlepše se Institut vidi s mora, iz pravca Čiova, po kasnoposlepodnevnom suncu za leđima, kad more dobije svoju pravu boju, a Marjan ostane šumski taman, samo s trakom sivih Jerolimskih stena. Tad zgrada Instituta kao da iskorači iz svog senovitog skrovišta, pokaže se i zarumeni. To znam od leta 1974, kad smo, u povratku sa Brača, moja supruga Zorana Vasić i naš tek prohodali sin Filip, svratili u posetu Regnerovima u Splitu. Baš u najbolje doba dana Reca nas je izvezao na more svojom pasarom sve do Šolte.
Poslednji put sam službeno, i poslednji put uopšte, bio u Splitu decembra 1990. Uhvatio me je tamo i 22. prosinca, proglašenje novog Ustava nove samostalne republike Hrvatske. Na Prokurativama je razvijen redizajniran barjak, i mislim i na Rivi, a i po izlozima su se mogle videti novoustanovljene nacionalne zastave malih formata. Nisam video nikakvih manifestacija, u hotelu „Marjan“ bilo je kao i svakog drugog dana, ali kao da je ceo Grad bio nešto tiši nego inače, ili sam ja to uobražavao. Ustav, čudna mi čuda! Tresla se gora – rodio se miš!
E, a ja sam zbog tog miša u gori i potegao iz Beograda! Zbog dinaromiša, koji doduše nije pravi miš nego voluharica (za one koji prave razliku) i to voluharica od milion dinara – dinarska voluharica (Dinaromys bogdanovi), endemska vrsta Dinarskih i bliskih im planina. „Živi fosil“, ta zverčica bila je poznata samo po fosilnim nalazima i celo njeno pleme je smatrano izumrlim pre million godina. Sve do senzacionalnog otkrića 1922. kad je ruski bračni par Martino počeo da nalazi prve, sive, rundave, tople i žive dinarske voluharice, prvo u Crnoj Gori a zatim i drugde po krševitim dinarskim planinama. Što je među biljkama Pančićeva omorika – to je među sisarima dinarska voluharica Martinovih! Zovu je Martino’s snow vole, Campagnol de Martino, Martino-Schneemaus, itd.
U vreme pripremanja hrvatskog Ustava, ja sam u beogradskom Prirodnjačkom muzeju pripremao izdavanje knjige Martinovog učenika i nastavljača Borisa Petrova o sisarima Jugoslavije. Petrov je bio moj prvi i poslednji šef u radnom životu, iz vremena kad sam bio zaposlen u Institutu za biološka istraživanja u Beogradu. Želeo sam da knjiga počne fotografijom jedinstvene dinarske voluharice. Bilo je vrlo malo do tad snimljenih fotografija a Petrov je svakoj nalazio manu. Ostalo je da pokušam da, po njegovim uputstvima i na mestima gde je ranije lovljena, uhvatim i za knjigu snimim dinarsku voluharicu. Pokušavao sam na Bjelasici, na Trebeviću, i oko Cetinja, uzalud. Klopke su mi bile pune sisarske bižuterije, ali mi je žuđeni dragulj uvek izmicao. Moj poslednji pokušaj bio je na Mosoru i Kozjaku iznad Splita u decembru 1990. Uveče sam postavljao klopke i rano zorom išao da ih pokupim.
Sa istim razočaravajućim rezultatom. Petrovljeva knjiga izašla je bez fotografije.[1]
Kao utehu, kupio sam ispred Srebrenih vrata tradicionalne gumaše. Teški sandalo-opanci na kaiš, pravljeni navodno u Zagori, potplateni automobilskom gumom i s licem od debele meke žute kože od restlova štavljenih u vojnim kožarama ondašnje JNA. Kupovao sam ih svakih desetak godina a skidao ih kad idem u krevet. Nosio sam ih iz ekstravagancije, zbog jednog događaja iz gimnazije. Trpeo sam njihovu jedva podnošljivu neudobnost. Da, imale su miris, na gumu i štavljenu kožu. Sećam se da ih se moja sestra Miša diskretno užasavala – „Zar ćeš u tome da ideš?“ (London, Kejptaun). Zauzvrat, bili su neuništivi. Poslednji par završio je između Gavdosa i Krita. U moru.
Split mi u mladosti, kako bi rekao Matavulj, “postade pravo obajanije.”[2] Kao i svima koji su ikad otvorena uma i duha ulazili u Split, ili Spljet. Ili Spalato. Voleo sam u početku da zapažam, pronalazim, istražujem, da čitam o njemu. Da otkrivam. Da se čudim i divim. Pa i da se zgražam nad vekovnim hrišćanskim vandalizovanjem Dioklecijanove palate i da se divim njenom paganskom opstajanju usprkos očiglednosti.
Pri svakom sledećem dolasku u Split bivao sam nešto manje analitičan i postepeno prestajao da se čudim a nastavljao da se divim. Ali i gnušam primitivne komercijalizacije tipa mortadela “Dioklecijan” (Mesna industrija “Sljeme”, Zagreb[3]). Vremenom, prestao sam da obilazim i slavna mesta, nego sam se najradije samo nasumično šetao, tačnije lutao, njegovim obalama i uličicama, prepuštajući samom Splitu da mi ponudi neki prizor, događaj ili susret.
Jednom tako, nekog tmurnog jesenjeg dana 1972, tumarao sam uskim pustim sokacima Geta, koji nisu bili baš krivudavi ali su se svaki čas lomili provlačeći se između zidova što antičkih što srednjevekovnih zgrada. Nisam ništa ni tražio ni očekivao. Niti sam razmišljao kuda ni kamo me noge vode. Odjednom sam stao. Nisam mogao dalje jer mi je pravac bio preprečen nizovima lancuna obešenih od zida do zida na konopcima u visini moje glave. Uličica se slepo završavala jednim proširenjem koje je služilo kao zajedničko dvorište stanarima okolnih zgrada. Sve je bilo tamno, kamenosivo, ahromatsko, ali su ti lancuni svetleli, kao saterano u ćošak jato velikih snežnobelih ptica smrznutih u pokretu. Nije bilo vetra niti najmanjeg pomeranja ili zvuka.
Mašio sam se za svoj zanemareni (analogni) fotoaparat, polako i tiho, kao u strahu da će se od mog naglijeg pokreta bele ptice poplašiti i prhnuti u nebo. Onda se iznenada pojavila boja. Između dva bela platna pomolilo se jedno rumeno devojče, kao gustim gvašem malano. Gledalo me je u oči, ni začuđeno ni zainteresovano. Prišao sam i valjda pokretom glave i očima, bez reči pitao smem li da je slikam? Nije ništa odgovorila, nije ni pobegla niti joj se promenio izraz lica. Malo sam se sagnuo i škljocnuo shvativši šta sam tog dana tražio od Splita. A uz to, dobio sam i naslovnu fotografiju za ovaj tekst koji će se pojaviti pola veka kasnije. U Splitu lepo nikad sasvim ne zamire, nego se vremenom samo preobražava i vaskrsava. I tako je kroz vekove i milenijume. Od Diokleciana Dalmatinca.
Koji jeste na početku Splita ali nije njegov osnivač. Svoju palatu nije zamislio kao grad, naprotiv! Trebalo je da bude, i bila je, suprotnost gradu, usamljeno privatno zdanje, dvorac na pustoj obali mora šest-sedam kilometara udaljen od najbližeg grada Salone. Na mestu na kojem nije bilo ničega. Kad bi arheolozi kopali ispod temelja Palače, ne bi našli ništa. Tamo nije bilo prošlosti.
Da je Dioklecijanu neko proročanstvo nagovestilo da će od njegove palate nastati čitav grad i šta će se zbiti s njom i njegovim grobom, svakako bi odustao od projekta. Ali onda grada zvanog Split ne bi ni bilo.
Nije srećom Dioklecijan znao šta će se dešavati jer se svašta može zamišljati na osnovi iskustva, ali niko ne može da budućnost iskusi. Ili, kako učenicima reče mudri Ceo La, “u trenutku kad počinje iskustvo, budućnost prestaje i nastaje sadašnjost.” Ne znam šta je Dioklecijan za života imao u glavi i kako je video Palatu posle svoje smrti. O tome nema nikakvih dokumenata. Sagradivši sebi Mauzolej verovatno se nadao njegovom vekovnom trajanju i čuvanju. Obično se govori i piše da je moćni car Dioklecijan s titulom Sina Božjeg (Iovius, Jupiterov) ali koji je sam sebe penzionisao, svoje privatno umirovljeničko boravište (a ne nikako javnu carsku palatu) naručio kao utvrđeni kastrum sa šesnaest kula, projektovan po tadašnjim state of the art fortifikacijskim, vojno-taktičkim i logističkim standardima – da bi se osećao bezbednim tokom svojih poslednjih godina. U to nema sumnje, ali mi pada na um i da mu je zamisao mogla biti i da ostavi trajno nepobedivi garnizon čuvara Mauzoleja u kome on večno počiva.
Donekle je to i počelo da se ostvaruje tokom prva dva veka posle Dioklecijanove smrti. Rimska država preuzela je ceo kompleks i u severnom, vojničkom delu otvorila vojnu štofaru, gynaeceum (u prevodu “ženaru”, jer je vunu prela i tkala ženska radna snaga). Prostorije same raskošne Palate korišćene su kao sigurna kuća ili zavod za interniranje svrgnutih rimskih careva (a toga je u ono vreme bilo na pretek) i njihovih porodica. Svejedno, utvrđenje sa posadom je održavano i popravljano, isto kao i Palata sa Mauzolejem. Ali to i dalje još nije bio grad nego, današnjim jezikom rečeno, državna ustanova posebne namene. Zatvorenog tipa.
Kad je nastao haos raspada Rimskog carstva i pad njegovog zapadnog dela, Dioklecijanova palata, Mauzolej i tvrđava su napušteni. Ne znam kad ni pod kakvim okolnostima. Neodržavani zidovi, su počeli da pucaju, svodovi i krovovi da padaju, stubovi da se klimaju. Kišni kanali su se zapušili a mulj i prašina koju je donosio vetar počeli su da zatrpavaju ulice, stepenice. I Peristil. Prodrli su i u unutrašnje prostorije i podrume. Zakorovila se i zazelenela Palača poput perivoja (dopala bi se Borisu Regneru Starijem), procvao je svuda divlji komorač (kao na Firulama), a iz pukotina u zidovima izdžikljali su kapar mirisnih pupoljaka i lekovita crikvina.
Ali Dioklecijanovo graditeljsko delo niko dotad nije razarao, nijedna divljačka horda nije ništa porušila. Nije bilo vredno truda. Nije se nalazilo na strateškom mestu, iz njega se nije nadzirao nijedan put osim puta do njega samog. Nije imalo čak ni vrednu luku. Za varvarske rušioce – beznačajna građevina.
I tako je valjda trajalo stotinak godina, do 8. ili 9. veka. A onda su se pojavili prvi Splićani. Bili su Salonitanci, izbeglice iz u 7. ili 8. veku od Avara i Slovena razorenog grada Salone. Prvo su se potucali po obližnjim otocima, pa rešili da se vrate što bliže zavičaju. Hrišćani, romanske kulture i jezika a grčko-ilirske krvi. Nerazorene odbrambene zidine oko napuštene Dioklecijanove palate izgledale su im kao bezbedan okvir za početak novog života. I bili su u pravu. Uselili su se u prostor pogodan za odbranu od spoljnih pretnji, ali unutra sasvim nepodoban za njihov način gradskog života. Dioklecijan ga je ostvario kao prostor sa vojnički strogo organizavanim životom, nipošto grad slobodnih individualaca. Salonitanci su zato počeli da ga, danas bismo rekli – adaptiraju. Da ga kvare. Da ga ispunjavaju svojom vizijom gradske zajednice.
A to su radili zaziđivanjem i pregrađivanjem, rušenjem i bušenjem, zakrčavanjem širokih ulica i probijanjem sokačića tipa Pusti me proć. Nisu se brinuli za građevinski materijal. Ceo kompleks doživljavali su kao majdan besplatnog obrađenog kamena. Bili su Hristovo stado sa očuvanim predanjima o satanskom caru Dioklecianu, progonitelju hrišćana. Zaista, po produkciji svetaca velikomučenika naš car je bio u vrhu liste. Sveti Đorđe je stradao kao oficir u njegovoj gardi. Razumljivo je zato da su se rani Splićani, predvođeni svojim pastirima, posvećeno latili purifikacije, čisteći svoj grad od paganske pogani. Porazbijali su sve statue – bezbožničke idole iz Mauzoleja i same palate, pobacali ih u more ili na neko đubrište. Sarkofag sa Dioklecijanom još uvek nije pronađen. Čak ni njegov najmanji ulomak. Moglo bi se reći da je na delu bio organizovani hrišćanski vandalizam.
Ubrzo su se pojavili i drugi problemi. Iako su slovenske (hrvatske) pridošlice od 12. veka počele da naselje nazivaju Grad, taj prostor namenjen isključivo za Dioklecijanove potrebe unutar zidina nije bio urbanistički projektovan kao gradsko naselje. Nije imao, a nema ih tamo ni danas, slobodne javne površine, nikakve pijace (pazare) niti pjace za javna okupljanja i manifestacije. Najveći slobodan prostor bio je Peristil, jedva desetak metara širok prolaz i svečani prilaz ulazu u Palatu, a ni u kom slučaju trg. Na njemu se možda vršila smotra lične Dioklecijanove garde, ali ne i bilo kakvi događaji s većim prisustvom. A pobožnim useljenicima bila je potrebna zborna, stolna crkva, biskupska katedrala. Odmah po dolasku, sagradili su, ugurali ispod arkada između tesnih stubova neke male crkve, više kapele, ali to nije bilo dovoljno.
Sve i da se imalo velikih para za monumentalnu građevinu novog hrama, nije bilo prostora za takav poduhvat. A onaj mrski Mauzolej zvrjao je prazan, očuvan i gotovo neoštećen. Zadivljujuće je da je velika i veličanstvena kupola od salonskih cigala opstala i čak nije ni prokišnjavala. Jeste bila očišćena od paganskog mobilijara, ali je arhitektonski stajala postojano. Pa su prelati, po principu „šteta da se baci“, odlučili da Mauzolej ubice hrišćana odmah preinače u splitsku sabornu crkvu. Bila je to očajna ideja.
Prvo, unutrašnjost Mauzoleja mala je za katedralu, čak i po ondašnjim merilima. To je bure okruglog dna, široko u prečniku samo 13 i nešto metara, a visoko 21 i po. Površina celog poda je dakle bila oko 140 m2, kao recimo, nekog većeg stana u Beogradu. Ali nije samo veličina prostora bila nedovoljna, nego je njegova organizacija bila potpuno nepodesna za Službu Božiju. Radijalna simetrija Mauzoleja, kružna osnova unutra, a oktogonalna spolja, okrenuta je praktično ka svim stranama sveta. Slučajno su ulazna vrata bila na zapadu (tačnije severozapadu), prema Peristilu, glavnom prilazu Dioklecijanovim odajama. Ovi nedostaci su prvih vekova bili relativno podnošljivi, dok je Splićana bilo malo, a i liturgijska pravila su se tek ujednačavala, uz kolebanja između dominacije Carigrada i Rima, dok ovaj drugi nije zvanično prevladao porazom Grgura Ninskog upravo u Splitu.
Ranosrednjevekovni Splićani srećom nisu znali šta je bunker niti su čuli za tu reč. Da jesu, njihova glavna svetinja ne bi im ni spolja ličila na katedralu, nego na to drugo. U svakom slučaju, bez ikakve svečane, monumentalne fasade, bez prozora, cela od velikih kamenih blokova, i bez markantnog zvonika, spolja nije mogla biti ni najmanje privlačna kao crkva.
Svetlost je u unutrašnjost Mauzoleja ulazila kroz jedan jedini polukružni prozor iznad jedinih ulaznih vrata sa zapadne strane. Mauzolej je zatvorena grobnica, pripada tajanstvenoj polutami predvorja Hada, usmerena je podzemlju a ne nebu. Sve je i bilo udešeno da onaj ko uđe, to odmah i oseti. Jedan preduzimljivi splitski nadbiskup zato početkom 17. veka probi na istočnoj strani prozor uništivši deo dotad očuvanog reljefnog friza Mauzoleja. Pusti svetlost i nadu u spasenje u crkvu, ali nastavi da hara nezaustavivši se na proboju svetlosti. Probuši i u donjoj zoni istočni zid, razvali peripter i sagradi deset metara dugačku nakaznu kutijastu kamenu izraslinu, prezviterijum (hor) ne pokušavajući da je arhitektonski ili stilski uskladi sa osnovnom zgradom negdašnjeg Mauzoleja, sad već saborne crkve Vaznesenja Presvete Bogorodice.
Uz poklič Sve je dozvoljeno, ode zatim deo periptera i sa jugoistočne strane, gde se u istom veku prilepi jedna neugledna sakristija. Ostala je još nenapadnuta severna strana, ali samo do 18. veka. Srušiše tad i taj deo periptera, probiše unutrašnju nišu pa na toj strani niče kao guka nova kapela Svetog Domna (Dujma) s njegovim moštima. Kasnije su probijena još i jedna vrata na južnoj strani.
A da bi se dobio prostor za zvonik, već u 13. veku srušena je prostaza Mauzoleja, bogato ukrašeni prilazni trem sa stepeništem. Počelo je zidanje kule zvonare na samim vratima crkve, nekadašnjeg Mauzoleja. Da time ne bi bio zatvoren ulaz u crkvu, prizemlje zvonika građeno je kao vestibil – pa se i danas u splitsku katedralu ulazi kroz zvonik. Na nesreću, zvonikom je bio zaklonjen onaj jedini originalni mali prozor iznad vrata. Bila je to vekovima sasvim mračna crkva.
Zvonik je građen kroz četiri veka, s dugim prekidima. Česti udari groma rušili su gornje delove, pa je jednom čak strovaljeno kamenje prebilo kičmu onoj crnoj sfingi. Munjovod je postavljen u 19. veku ali nije bio sasvim efikasan. Uz sve to, mahom reciklirana raznovrsna kamena građa nije davala sigurnost klimavim gornjim spratovima tornja. Pominje se i dejstvo posolice koju je jugo nanosio s mora. Stalno su vršene popravke, a teška zvona su iz bezbednosnih razloga spuštena niže. Na kraju je krajem 19. i početkom 20. veka zvonik morao biti kompletno razgrađen i ponovo sagrađen. Visok je bezmalo 60 metara.
Iako, kako je rečeno, Peristil nije bio pravi trg, čim je Mauzolej osvećen i posvećen Uspenju Bogorodice, žitelji Splita Peristil prozvaše Piazza del tempio, ili Plokata Svetog Duje. I zaista, tu su se okupljali o praznicima.
Uprkos svim tim užasima upropašćavanja Palate kao umetničkog spomenika, kao istorijskog nasleđa, kao buduće Uneskove svetske baštine, grotesknim preinačavanjima, pregrađivanjima, nagrđenjima i nakaznim dograđivanjima, uz povremene svete prevare (piae fraudes) i poneki istoriografski falsifikat, zapravo baš zahvaljujući svim tim grozotama, Dioklecijanova palata, posteljica i srce Splita, opstala je kao najočuvaniji kasnorimski i ranosrednjevekovni spomenik. I to, paradoksalno, zaslugom izvršiteljke te štete, blagoslovene svete crkve, koja je imala snage, prilagodljivosti i veštine da oko sebe okupi i zadrži pobožni narod Grada Splita.
Da je tomu tako možda najbolje svedoči Gamzigrad kod Zaječara, Felix Romuliana, već pominjana na ovom blogu, mauzolejska palata iz iste epohe, rimski dvorac Dioklecijanovog zeta cara-tetrarha Galerija, podignuta sa istom namenom i po sličnom projektu kao splitska. Ona je međutim bila zauvek napuštena, bez ikakvog produženog ili novog odnosa sa stanovništvom tog kraja. Propala je Felix Romuliana i svedena uglavnom na otkopane temelje i rekonstruisane najniže zone zidova. Gamzigrad jeste bio hristijanizovan, ali nije očuvao pastvu. U tome je suštinska razlika.
Retko sam bivao u gradovima u kojima se, kao u Splitu, golim okom vidi i oseća gotovo nadrealistički spoj i skladna isprepletanost nespojivog, vremenski udaljenog i duhovno ili idejno suprostavljenog. U stvari, nisam bio ni u jednom gradu koji je po tome Splitu ravan. Na početku jeste bio opus, materijalizacija Dioklecijanove silne zamisli, delo bez prošlosti a sa čudesnom budućnošću. Neočekivanom. Iznenađujućom. Neplaniranom. U beskonačnim i multiplikovanim nizovima promena, posledica prvobitnog dela. U kontinuitetu, do danas.
Kroz ceo 20. vek bile su popularne splitske razglednice na kojima je prikazivana rekonstrukcija Dioklecijanove palate s početka 4. veka. Na njima se vidi kako bi Split izgledao da ga nikad nije bilo. Pomalo kao Šredingerova mačka.
Moja iskustva s putovanja u Split zato su kao film u više verzija. Mogu da sedim udobno u fotelji bioskopa, ili da stojim iza kamere, ili ispred nje. Ili da, kao sad, rukujem projektorom. A desi mi se i sve to zajedno i istovremeno.
[1]. Mammals of Yugoslavia (Insectivores and Rodents). Beograd 1992: Bull. of Nat. Hist. Mus., Suppl. 37.
[2] Car Duklijan, Pripovetke, https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/smatavulj-pripovetke/index.html.
[3] Sapunar, A. 1987: Dioklecijan u književnosti. Kulturna baština 17: 19-31.
Putovanja, sasvim lično 
>
Sviđa mi seSviđa mi se