21.04.2010 11:38
Budući da sam stanovao na Putu-kojim-se-ide-na-Divan, trebalo je samo da se priključim povorkama turista pa da stignem do Porte, Divana i „Sultanata“ – središta i sedišta nekadašnje beskrajne moći Otomanskog carstva u Topkapijskom saraju. O tim rekama turista treba reći koju. U Carigradu je najmanje trećina turista na kojima se bez mnogo dvoumljenja može pogoditi da su muslimani, pogotovo kada su među njima zabrađene ili pokrivene žene. Kada čujete da se službenim licima obraćaju na engleskom, znate da nisu Turci, mada mi se čini da ima dosta i turista iz drugih delova Turske. Budući da je sezona hadžiluka, pada mi na pamet da su među tim turistima i hodočasnici koji obilaze sveta i znamenita mesta u Istambulu. Bilo ih je dosta među gostima mog hotela, a naročito su vidljivi na aerodromima.
Krenuh dakle nizbrdo, pa zavih iza Aja-Sofije i prvo se sapletoh o kitnjasti kiosk česme sultana Ahmeta III, koja se preprečila ispred Carskog ulaza u palatu. To je remek-delo iz čuvenog Perioda lala, u prvoj polovini 18. veka, kratkog doba mira, raskoši i blagostanja. Tada je počela lalomanija u Turskoj, kada su lukovice retkih sorti dostizale astronomske cene, a motiv lale se zauvek ugnezdio u vidljivom delu turske kulture. I dalje hoćete da tvrdite da je Holandija Zemlja lala?
E pa ta česma ima na krovu jedno centralno i četiri ugaona olovom pokrivena kubeta. I tu vam ja nađem hvaljenom kiosku zamerku: ne samo što je centralno kube malo ekscentrično, nego su ugaona kubeta malo ispala u odnosu na oble ćoškove kioska ispod velike streje, pa deluju neskladno i nakalemljeno. Obilazio sam tri puta oko česme da proverim, i izmicao se do zidina saraja da bolje osmotrim. Palo mi je na pamet da ta mana nije urođena, originalna, nego da je nastala prilikom manje veštih rekonstrukcija krova. Uzeo sam da gledam stare gravire, razglednice i ilustracije. Hm, pa onako, ima ih i ovakvih i onakvih. Uglavnom me demantuju.
Pritiska blizina i težina džinovske Aja-Sofije. Njena kupola je toliko teška (još prekrivena tonama olova) da su zidovi više puta morali da budu podupirani sve masivnijim kontraforama, tako da sada podseća na haotičnu mešavinu tvrđave, zarumenjene crkve i džamije sa četiri različita minareta. Ta kupola je drukčija od kasnijih vizantijskih crkava, a pogotovo od naših raških i moravskih, čak i od novih, poput crkve Svetog Save na Vračaru (popularnog Hrama).
Ne samo da je plitka, nego joj je i tambur s gustim prozorima srazmerno nizak, a kružni zid tambura je spolja prekriven olovom i blago nagnut, dok se iznutra i ne primećuje, jer je sliven s donjom zonom kupole (nemam sliku, jer je unutra zabranjeno fotografisanje). Ako je to originalno rešenje, njega su preuzeli graditelji mnogih džamija, ali ne i poznijih crkava. Ima u Carigradu jedna živopisna ranovizantijska crkva (posle naravno džamija) iz 6. veka, Svetih Srđa i Vaha (poznata kao Mala Aja-Sofija). Za razliku od Aja-Sofije, mlađa sestra ima viši i vertikalan rumeni tambur ojačan pilastrima i poduprt teškim stepenastim kontraforama.
Iznutra međutim, tambur se razaznaje po blagom pregibu rebara/krišaka na koje je kupola spolja i iznutra podeljena. Iako je podžamijena, ostao je da trči, iznad kolonade koja drži galeriju, „kairon“ na grčkom, koji u 12 heksametara slavi Justinijana i Teodoru, Sv. Srđa, ali začudo ne pominje Sv. Vaha (koji se valjda uvek slavi sa Sv. Srđem).
Unutrašnjost „Male Aja-Sofije“
Na toj istoj padini, sve do morskih zidina (dubrovčani bi rekli: mira i omirina), pruža se splet uličica s puno restorančića sa stolovima na ulici. Kelneri vas u podne i uveče glasno i nasrtljivo vabe, ali mame i istaknuti ilustrovani jelovnici, a najviše vrući i mirišljavi „anadolski hlebovi“. To su u stvari vazdušni jastuci od dve milimetar tanke jufke. Splasnu kad se ohlade. Malo mi je sumnjiv taj atribut „anadolski“, i ne verujem da ga Turci među sobom baš tako zovu. Pre zvuči kao da je više za turiste kojima anatolian odmah odiše orijentalnim egzotičnim mirisima i ukusima.
Nego, da se vratimo na Topovu kapiju saraja. Na ceremonijalnom ulazu nonšalantno stoje naoružani askeri. Sećam se, sa svoje prve posete, da je ispred ulaza stajao na mrtvoj straži gardista visok dva metra još popet na mali podijum. Izgledao je kao džin, kao bog. Videlo se da biraju kakve i kolike primaju u gardu.
Prošavši kapiju shvatio sam da je vreme kafi, pa sedoh za baštenske stočiće otmene kafane kod „Karakola“ na suncu (drveće još nije bilo olistalo), na travi u spoljnjoj bašti nekadašnjeg osmanlijskog dvora, okružen mirisima behara i baštenskog cveća i glasovima ptica, među kojima su se, po prodornim kricima izdvajali, pogodili ste, Floberovi papagaji zvani aleksanderi! Kafa dakle para vredna zbog carsko-rajskog ambijenta, a po ceni skoro kao kod „Florijana“ na Svetomarkovskom trgu u Veneciji. Samo je ovde muzika bila besplatna, ptičija. Ne ustajući od stola mogao sam da se čudim ogromnoj, prastaroj Patrijaršiji odnosno crkvi Božanskog Mira (Aya Irini, što ne znači Sveta Irena!), svoj u prozorima (ništa freske unutra, nema mesta), koju je Justinijan podigao na mestu prethodne, verovatno prve crkve u Carigradu. Nisam mogao da uđem unutra bez naročite procedure.
Crkva Božanskog mira
Imao sam sreću da je, u okviru programa Evropske prestonice kulture, u Carskim konjušnicama postavljena gostujuća izložba najavljena kao Riznice moskovske kremaljske palate. U stvari, izloženi su blago, oružje i odežde prvih, pred-pjotrovskih Romanova, na čelu sa Mihajilom Fjodorovičem, čiji je portret na izložbenom plakatu, a i najviše je njegovih predmeta. Iznenađuje ne samo koliko se pravoslavna hristijanska carska Moskva ugledala na zasenjujući osmanlijski carski Carigrad (kopirala ga), nego što je i većina dragocenih predmeta majstorsko delo otomanskih, mahom stambolskih zanatlija i veštaka. Zabranjeno slikanje.
Moja u Sijeni otkrivena sklonost ka umetničkim kloakama i slivnicima došla je do izražaja u jednom od unutrašnjih avlija Harema, gde sam našao arabeskne kišne odvode. Kiša koja je počinjala, bila je suviše slaba da izazove vijugavu igru usmeravane vode. Ali sam zato sve mogao da zamislim.
Tri dana docnije našao sam se ispred kapije bašte Dolma-bašte, poslednje palate poslednjeg Sultana. E tu sam zatekao gardistu na zlatnom postamentu, ali nekog sitnog, nežnog adolescenta, u besprekornom šinjelu. Uprkos odlučnom držanju, više je nalikovao manekenu nego ratniku-titanu.
Palata se obilazi samo u vođenim grupama. Vodič juri iz odaje u odaju da bi što brže napravio mesta za sledeću grupu. Zabranjeno slikanje. Pogodila mi se neka vodilja koja govori nerazumljivo, ne razdvajajući reči (tako govore stjuardese u avionima). Održavanje velike palate Dolma-bahče traži isto toliko truda i troškova koliko i u vreme carevine. Valjda su zato ulaznice toliko skupe. Pa ipak, izgleda da to nije dovoljno, jer je ceo enterijer i mobilijar prašnjav, izbledeo, uflekan, potamneo ili/i bez sjaja. Spolja se to ne vidi.
Ostao mi je težak utisak zagušljivosti i slabe rasvete unutrašnjosti dvora, koji ne samo da je dominirao nad divljenjem, nego i doprineo produbljivanju uverenja o zabludama Bolesnika na Bosforu da raskoš može da pokrije i prikrije samrtnu boljku. Dirljivi su bili i pokušaji poslednjih turskih careva da se, grozničavim podražavanjem evropskih stilova i moda, odreknu spoljašnjih istočnjačkih odlika. Leka nije bilo i Carstvo se raspalo i nestalo. Ironijom sudbine, čovek koji je bio izvršilac gašenja Turskog carstva, asketski askerski Tata Turaka, došao je da sporom smrću umre upravo u ovoj carskoj palati, okružen prašnjavom i raspadajućom se raskoši. Doduše, imao je veličanstven pogled na Bosfor.
I u dvorskoj bašti su se prikazivali divlji Floberovi papagaji na još neolistalom drveću.
Sledećeg dana bacio sam se na Arheološki muzej, u poznatoj senci Topkapi-saraja. To je veliki i basnoslovan muzej. Ne samo da je u njemu najvažniji postšlimanski materijal Troje, nego je tamo postavljen i čitav trojanski konj u prirodnoj veličini, građen doduše po ugledu na nojevu barku i podignut na nesrazmerno visoke noge (valjda da ga Potop ne ukvasi), i u pozi kao da se opire vučenju ili guranju. Ali, što reče Vergilije, Equo ne credite, …!
U muzeju se mogu videti i originalne roze-mermernene ploče sa krstastim tetragramom dinastije Paleologa (ΒΑΣΙΛΕΥΣ ΒΑΣΙΛΕΩΝ ΒΑΣΙΛΕΥOΝ ΒΑΣΙΛΕΥΣΙΝ) koje su stajale iznad svake kapije zidina konstantinopoljskih. Ali Srbin Srbina Sjekirom Siječe.
Carigradski arheoloski muzej 1. apr. 2010: Krst sa ocilima
Zvezde muzeja su međutim relativno malo poznati sidonski sarkofazi iz 4. veka pne, iskopani u 19. veku u Libanu. Reljefi takozvanog Aleksandrovog sarkofaga prikazuju Aleksandra Velikog, između ostalog i njegovu pobedu nad Darijem u čuvenoj bici kod Isa. Sa strane su postavljeni odlivci reljefa ofarbani na način na koji je, kako se po ostacima boja veruje, sarkofag bio originalno molovan.
Carigradski arheoloski muzej 1. aprila. 2010: Sidonski sarkofag sa Bitkom kod Isa
Uspeo sam (iz neznanja) samo jednom da sevnem blicem, pre nego što su savesni čuvari počeli da viču na mene. Zato su ostale slike izdrmane usled predugačke ekspozicije. Među posetiocima je najpopularniji sarkofag sa svojevrsnom skulptorskom studijom 18 ožalošćenih žena, od kojih svaka tuguje na drukčiji način.
Carigradski arheoloski muzej 1. apr. 2010: Sidonski sarkofag 18 tužnih žena
Ima i savršenih feničkih antropomorfnih sarkofaga, hibridnih egipatsko x helenističkih. U stvari, otkriće ovih sarkofaga i bilo je razlog za izgradnju muzeja u Istambulu, u duhu evropeizacije krajem 19. veka.
Carigradski arheoloski muzej (desno) i fenički sarkofazi (levo), 1. apr. 2010.
U okviru programa gostovanja u evropskoj Prestonici Kulture izložena je famozna britišmjuzeumska rimska verzija Mironovog Bacača diska. Ima tuđu glavu koja je uz to pogrešno transplantirana, pa gleda napred u zemlju umesto nazad, u disk. Svejedno.
Carigradski arheoloski muzej 1. apr. 2010: Londonski Bacac diska
Proverio sam, vratili su ga! Nedavno, oktobra 2o18. video sam tog Bacača diska u Britanskom muzeju.
Putovanja, sasvim lično 
4 mišljenja na “U Sarajima”