L’Italia

Nekada davno, na primer godine 1962, nije bilo uobičajeno da beogradske srednjoškolske ekskurzije tek tako putuju u inostranstvo. Smatralo se to pomalo i politički rizičnim. Objašnjavalo se čak kao sasvim nepotrebno. Šta ima da se vidi u inostranstvu, kad u Jugoslaviji ima svega navolju. Ni na letovanje nije se išlo izvan Federativne Narodne. Imali smo svoje more za koje smo znali da je najlepše na Svetu iako nijedno drugo nismo videli. Na skijanje? Samo na naše planine, pa valjda smo bili najbrdovitija zemlja? Ne zaboravite, bilo je to u vreme vrlo hladnog i vrlo rata iako se Jugoslavija sve jače nesvrstavala.

Te godine je i dalje postojala ozbiljna negativna propaganda o kapitalističkim zemljama. Naročito onim koje su u nedavnom ratu bile fašističke, kao na primer Italija. I o onim koje su imale teritorijalne pretenzije prema nama. Kao na primer, opet Italija. Tršćanska kriza je bila još sasvim sveža u sećanju. „Trst je naš!“ i „Pela džukela!“, urlali smo kao klinci ispred Američke čitaonice u Knez Mihajilovoj pre samo nekoliko godina. Nesrećni Đuzepe Pela bio je demohrišćanski premijer Italije 1953—1954. Puklo je tada i poneko staklo od izloga. A godine 1962, kad počinje ova priča, ni Osimski sporazum o granicama sa Italijom još nije bio ni na vidiku, a nekmoli potpisan!

Klasična gimnazija u Beogradu imala je u to vreme jednu važnu privilegiju: generaciju učenika završenog sedmog razreda (da, sedmog, od ukupno osam) škola je vodila u studijski obilazak antičkog Rima i Stare Grčke. Naizmenično, jedne godine u Grčku, sledeće u Italiju. Meni je dopala Italija. Uvek kad se sećam tog putovanja, pomalo grlom u jagode, iznova se uveravam da se ono izdvaja među ostalim. Pored ostalog i po tragovima koje je ostavilo u meni, kao i u drugim učesnicima ekskurzije.

Bilo je to u vreme Italijanskog privrednog čuda, kada se ta razrušena zemlja na mirakulozan način vraćala na svoje mesto – među države starih i velikih naroda. U Jugoslaviji smo imali prilično dobar uvid u taj proces. Čak i ako nismo odmah razumevali sve njegove uzroke, mogli smo da vidimo mnoga njegova lica. Mislim pre svega na italijanske filmove koji su se redovno davali u beogradskim bioskopima, naročito oni neorealistički. A 1960. se pojavio i „novi i drukčiji Felini“ sa svojim La dolce vita.

Naša još uvek eksperimentalna televizija počela je da prenosi festival u San Remu, a zatim subotom uveče i jedan spektakularni zabavni šou iz produkcije RAI – čuveni Studio Uno, koji je na mene ostavio ogroman utisak. Prvo što me je oduševilo, bilo je što sam s iznenađenjem shvatio da prilično dobro razumem italijanski, valjda zahvaljujući izvesnom znanju latinskog i francuskog. Imao sam osećaj da mi je taj jezik sasvim blizak, jasan i lep. Pa sam još više uživao u dotad neviđenom šarmu i eleganciji profesionalnih izvođača tog glamuroznog šou-programa.

Od neshvatljivo dugonogih i gracioznih sestara bliznakinja Kesler (Gemelle Kessler), koje su igrale i pevale, nisam mogao da odvojim pogled. Mali Don Lurio predvodio je izvrsne igrače, među kojima su dominirale plesačice Bluebells. Savršeni Kvartet Ćetra (Quartetto Cetra) izvodio je vesele šlagere i songove, izazvavši odmah pojavu nekoliko jugoslovenskih i jugoslavenskih kvarteta. Na špici sam prvi put čuo Minin glas (Sabato notte). Postala je zatim i redovni gost u Studiju Uno. A ja se nikad više nisam izlečio od Mine.

Kao sedamnaestogodišnjak, jako sam se radovao tom putovanju u Italiju i iz, uslovno rečeno, ozbiljnijih razloga. Zahvaljujući Klasičnoj gimnaziji, ali i porodici, odnosno kućnoj biblioteci, imao sam izvesno znanje, kako o istoriji klasičnog Rima i kasnijih istorijskih perioda na Apeninskom poluostrvu, tako i o antičkoj, srednjevekovnoj, renesansnoj i baroknoj umetnosti današnje Italije. Ne mogu da ne pomenem i ovde kultnu knjigu mog detinjstva – Katalog izložbe „Italijanski portret kroz vekove“ u Muzeju Kneza Pavla u Beogradu 1938. Rođenjem sam bio zakasnio na tu izložbu, ali sam svejedno napamet znao svaku reprodukciju u knjizi. Pamtio sam gde se čuvaju originali i žudeo da se nađem u prisustvu tih slika.

Ceo naš razred, upisan u Klasičnu gimnaziju 1955. (a maturiraće 1963) ukrcao se, tradicionalno za to vreme, u međunarodni voz na peronu beogradske glavne železničke stanice. U stvari, ne baš sasvim ceo. Neko je izostao zbog priprema za pohod na Mon Blan, neko po kazni, a bilo je i onih za čije razloge nisam postavljao pitanja… Za uzvrat, priključila nam se i nekolicina već svršenih klasičara prethodne generacije. S nama je pošlo petoro profesora i sekretarka škole. Kad su se železničari razdrali Roma Termini! – bio je to znak da smo stigli na prvo odredište ekskurzije koja će trajati ukupno 21 dan.

Stazione Termini je za mene, već opredeljenog da postanem prirodnjak, bila veličanstvena, ne samo svojom ogromnošću, već i jednim malim podzemnim zoološkim vrtom sa akvarijumom. Sa žaljenjem sam shvatio da neću imati vremena ni za kakvo detaljno razgledanje tog čuda. Cela grupa je brzo izašla na površinu i na zaslepljujuće rimsko pozno-letnje sunce. Odmah smo sa zadovoljstvom primetili da na sve strane po Rimu ima javnih česama sa pijaćom vodom. Ukrcali smo se u trolejbus i odvezli u moj prvi u životu Ostello per la gioventù na rimskom Montesakru. Bilo je jeftino, a sve ostalo je bilo u skladu sa takvom cenom, uključujući tanak kontinentalni doručak i laku večeru u kantini. Zajedničke spavaonice sa zajedničkim kupatilima i toaletima. Muške i ženske sobe, profesori sa đacima. Ali nismo krenuli u Italiju zbog smeštaja ni zbog hrane.

Nekoliko stvari su mi od prvog dana upale u moje neiskusne (ili bolje: jednostrano iskusne) oči. Prvo, da čim stanem na ivicu trotoara, odmah se zaustave automobili da me puste da pređem, iako nema pešačkog prelaza. Drugo, da me u punim autobusima i trolejbusima niko ne gura, nego me, uz jedno Permesso ili Scusa, zamoli da mu napravim mesta da prođe jer silazi na sledećoj stanici. Kod nas, kad sam to pokušao da primenim na srpskom, dobijao sam grube odgovore „pa je l’ vidiš da nemam gde?“ i „što se nisi ranije pripremio?“. Bilo je i zajedljivih saveta da je bolje da gospodičić uzme taksi. To „gospodičić“ je bilo naročito otrovno. Jer, bili smo tada svi drugovi.

Osim toga, u Rimu sam otkrio dotad nepoznat ukus italijanskog punomasnog sterilizovanog mleka koje se moglo piti bez kuvanja, kao i božanstvene i mirisne industrijske panine. Tokom obilaska Rima, ponekad bismo u parku ili pored neke fontane seli da pojedemo po od kuće ponetu paštetu ili „mesni doručak“ sa kupljenim paninima. Svako od učenika imao je pravo na 20 (slovima: dvadeset) USD. Po dolar dnevno za hranu, prevoz i ostalo. Za jedan dolar dobijalo se skoro 600 lira. A jeli smo vrlo umereno i štedljivo. Pili samo vodu sa česama. Jeste, bili smo skromna posleratna deca. Za celo vreme ekskurzije nisam pojeo ni parče pice, nisam probao nijednu paštu, ni liznuo vina (bar ne izvan kantine u hostelu). A dešavalo nam se da nam prilaze ljudi i pitaju Jugoslavi, avete le zigarette? Hteli su da kupe cigarete, ali i konzerve pašteta. Neorealizam se još nije bio završio.

Klasičari ispred Bazilike Sv. Petra u Rimu, u njoj i na vrhu njene kupole, 1962.

Boravak u Rimu trajao je nekoliko dana. Obišli smo grupno crkvu Svetog Petra, proveli ceo dan u Vatikanskim muzejima, svratili do Mikelanđelovog rogatog Mojsija u San Pietro in Vincoli, prošetali se Forumom i popeli se na Kapitol, razgledali Vilu Borgeze, videli Koloseum, posetili Karakaline terme, krenuli početkom Via Apija i otišli da bacimo koju liru u Fontanu Trevi.

Klasičari na Rimskom Forumu 1962.

Klasičari na Kampidolju 1962.

Ostalo vreme smo imali slobodno, lunjali ulicama, obilazili znamenita mesta po svom izboru i pomalo pazarili. Ja sam sebi kupio dubinsku ronilačku masku i odgovarajuće ronilačke kupaće gaće. Uveče sam išao da, ne ulazeći nigde, sa strane zurim u šljašteću Via Veneto čije je poroke proslavio Felinijev „Sladak život“. Rim je bio prvi megapolis koji sam video i sasvim me je opijao.

Klasičarke kod spomenika Viktoru Emanuelu II, 1962.

Klasičari kod Fontane Trevi, Vile Borgeze, Koloseuma, na Via Apija i drugde po Rimu 1962.

Iz Rima smo vozom otišli do Napulja, projurili kroz njega ispod veša koji se iznad naših glava nepomično sušio preko ulica, i po suncu i vrućini obišli Pompeje.

Klasičari u Pompejima 1962.

Odatle smo otputovali u Firencu, koja je za mene tada bila kruna tog putovanja. Hostel u kome smo se smestili nalazi se u jednoj divnoj ogromnoj vili iz navodno 15. veka, Villa Camerata, na brežuljku daleko van grada, usred vrlo starog parka. Na uobičajene hostelske neudobnosti nismo obraćali pažnju. U tom parku bilo je pseudo-antičkih kipova koji su inspirasili izvesne klasičarke da poziraju pred fotoaparatom.

 Klasičarke u parku hostela u Firenci 1962.

Dole na ćošku, na izlazu iz parka, bio je mali lokalni bar sa džuk-boksom. Tamo smo uveče priređivali igranke, na radost momaka iz kraja (u našem razredu je bilo tri puta više devojaka nego muškaraca). Nerazumno smo, na džuk-boks i hladne koka-kole, trošili inače kir-janjski čuvane lire.

Klasičari u Firenci 1962.

I u Firenci smo ostali nekoliko dana da bismo razgledali samo najveće znamenitosti – Piazza della Signoria sa svim svojim palatama, statuama i fontanom, Duomo sa Baptisterijumom, Palatu Piti, Galeriju Ufici i Kapelu Medići u San-Lorencu. Samostalno, individualno smo razgledali još poneku znamenitost, kao na primer Crkvu Svetog Mine na Brdu (San Miniato al Monte). Ne samo da je to jedna od najlepših romanskih crkava, nego se nalazi na najvišoj tački Firence. Ne vredi da vam pričam o pogledu koji puca od te crkve. Idite pa vidite! A sva ostala fjorentinska čuda morala su da sačekaju neka moja buduća putovanja.

Sv. Mina na Brdu 1962.

Poslednja i najopuštenija etapa naše epske dvadesetjednodnevne ekskurzije posle sedmog razreda gimnazije (koji odgovara sadašnjem trećem), bila je Firenca–Venecija. Posle decentne Firence, Venecija mi je izgledala prenaglašena, nakinđurena i pomalo vašarski drečavih boja. To sam tada, na svoju sramotu, i javno izjavljivao, ali sam se posle, prilikom svake sledeće posete Serenisimi, nadao da me niko nije bio čuo, a ako je i čuo, da nije zapamtio kako sam ispao ka’ Vojvoda Draško u Mletke. Sećam se da smo obišli Duždevu palatu, Crkvu Svetog Marka i Crkvu Santa Maria della Salute.

Klasičari u Veneciji 1962.

Otplovili smo vaporetom i na Lido, ali se ne sećam da li u okviru zvaničnog programa ili slobodnih aktivnosti. Nisam zapamtio ni gde nam se nalazio hostel, ali me je jedna drugarica podsetila da se naš hostel nalazio u bivšem samostanu na Đudeci. Sećam se međutim da je bio najlošiji i najprljaviji na ekskurziji, bar što se tiče muškog dela. Cele noći su me jele stenice. I pre sam bio čuo za te zveri, ali do Venecije nisam imao čast da ih ne samo lično upoznam, nego da ih i hranim.

Kad se danas sećam te velike i ambiciozne ekskurzije, verovatno je pomalo idealizujem (ne računajući stenice), kao što se obično u poznim godinama ulepšavaju uspomene iz mladosti. Ipak mnoge tadašnje činjenice danas deluju kao bajke. Jedna od takvih je broj turista i razgledača mirabilija i istorijsko-umetničkih znamenitosti. Tvrdim da ih je onda, pre 57 godina, bilo bar sto puta manje nego danas. Na trgu Svetog Petra – pusto, tek poneki posetilac u daljini. Automobili voze po trgu! Na vrhu najveće kupole – nigde žive duše. Samo se beogradski klasičari popeli gore da gledaju Večni Grad! I da se slikaju. Uđemo u Santa-Marija-dela-Salute – nikog, k’o u crkvi! Šapućemo. Milina za razgledanje i razmišljanje…

Tokom cele ekskurzije profesori su bili sjajni prema nama, što je bilo možda izvesno iznenađenje za mene nezrelog. Nisu pokušavali da nas disciplinuju ni vaspitavaju. Kao da sam osećao da počinju da nas poštuju kao odrasle. Verujem da su u nama već tada videli buduće ličnosti posvećene nekoj od raznovrsnih profesija koje su čekale da ih izaberemo kao životni poziv. I mi đaci smo uzvraćali istim respektom. Ekskurzija je protekla mirno, bez ijednog incidenta. Niko se nije nigde izgubio, niko nije imao posla s karabinijerima, čak niko nikad nije zadocnio da se vrati na spavanje u hostel do 10 sati uveče.

Ekskurzija je bila u znaku profesorke istorije umetnosti gospođe Vidosave Galović, našeg vodiča kroz Italiju i tumača svakog spomenika ili umetničkog dela pred kojim smo stajali. Još pre ekskurzije, na časovima njenog predmeta, „Galovićka“ nas je sve osvojila svojim neobičnim načinom predavanja. Ne gledajući ni u koga, očiju podignutih prema plafonu, prividno ravnodušno i ne pokušavajući da nas šarmira, upoznavala nas je sa svetom umetnosti i mnoge od nas zauvek privukla na tu stranu.

Često sam razmišljao šta je to što je bilo toliko očaravajuće kod Vide Galović, i po čemu se razlikovala od ostalih „profana“? Nisam našao ništa drugo osim poverenja koje nam je ulivala. S njom je od samog početka bilo jasno da ne samo da zna sve o onome o čemu govori, nego i da to znanje koje nam prenosi nije knjiško, nego je i doživljeno i proživljeno. Bila je to profesorka koja je mogla da nam nenametljivo prenosi svoja iskustva sa umetničkim delima o kojima nam je predavala.

I program čitave ekskurzije i svaki dnevni plan obilazaka bio je njeno delo. Majstorski je dozirala količinu informacija i utisaka koju đaci na ekskurziji mogu da prime u jednom danu. Uvek je pazila da nas ne preoptereti tako da smo imali dovoljno vremena da sredimo utiske, razmišljamo i razgovaramo o onome što smo tog dana videli. U našem razredu, dakle grupi sasvim različitih mladih osoba, nijedan drugi profesor nije tako jednodušno dobijao najviše đačke ocene.

Kad bi me neko pitao, koji je najvažniji događaj u mom školovanju, bez razmišljanja bih rekao: Ekskurzija u Italiju 1962. Na izvestan način, klica većine Putovanja, sasvim lično, počela je da niče na tom davnom đačkom putu.

A kad bi trebalo da izaberem gimnazijskog profesora koji je u meni ostavio najdublji i najtrajniji trag, opet ne bih tražio vreme za razmišljanje – profesorka Vida Galović i niko drugi. Nisam pravio propisnu anketu među svojim školskim drugaricama i drugovima, ali imam utisak da bi se mnogi od njih, na oba pitanja izjasnili na sličan način kao i ja. Uostalom, to smo u više navrata saopštavali profesorki Galović, prilikom naših okupljanja za krupne godišnjice mature, na koja je spremno dolazila.

Kad sam joj lično, na jednoj lađi koja noću krstari Savom i Dunavom oko Beograda, iskreno izjavio svoju zahvalnost i zadovoljstvo što sam imao sreću da mi predaje i vodi me u Italiju, Vida Galović je, u svom stilu, samo odmahnula rukom i mašila se za paklicu cigareta i upaljač.

Prof. Vida Galović, noćna lađa 2010.

---

Jedan deo fotografija snimile su klasičarke Kosovka Perišić i Milena Milin. Zahvaljujem im se što su mi ih ustupile.

Zahvalan sam i Oliveri Božić i Kosovki Perišić koje su mi osvežile neka izbledela sećanja.