Selinunte, ili o poslednjim putovanjima. I o kreminu.

Sve češće međutim imam povode da razmišljam i o onim drugim poslednjim putovanjima. Poslednjim poslednjim, završnim. Malo malo pa nekog meni poznatog nešto zaboli, on ode kod lekara, smeste ga u bolnicu i posle jave da je otputovao. Zauvek. Verovatno iznenađen i on sam.

Znam da ne volite ovakve teme. Smatra se da je nepristojno govoriti o tome. „Treba misliti pozitivno.“ Upravo tako, sa think positively (a možda je rekao i think positive), ohrabrivao me je pre mnogo godina jedan afrički sobni kolega, dok su me gurali prema operacionoj sali. To sam i tada primio s negodovanjem. Drugim rečima, savetovao mi je da ne razmišljam o mogućnosti da je to možda moja poslednja vožnja. U slučaju da jeste, trebalo je da propustim svoje poslednje iskustvo.

Nikad! Au contraire, što bi rekao stariji od pekamske braće, rešio sam da upijam svaki utisak u milisekundama. Nažalost, već sam bio dobio injekciju koja je delovala brzo i pogasila sve moje prozore. Uhvatio sam samo lica dveju osoba koje su se ne mnogo uspešno trudile da ne pokažu zabrinutost ili paniku, zatim niz svetiljki na plafonu, hladnoću vazduha na svom licu u jednoj praznoj prostoriji sa slabim osvetljenjem i nečije telo na kolicima istim kao moja. Nisam stigao ništa da kažem. Ipak, uspelo mi je da ne propustim sasvim iskustvo tog kratkog putovanja.

U literaturi i filmovima omiljene su scene u kojima se čuju nečije poslednje reči. Izjave koje menjaju tok radnje, donose neočekivane istine i obrte. U stvarnom životu, bar prema mojim iskustvima s tuđim otputovavanjima – to je znatno ređe. Sećam se vrlo dobro jednog takvog razgovora, od pre 45 godina. Odigravao se naravno u bolnici. Obojica smo znali da je to naš poslednji susret. Otvorio je oči i zagledao se u mene. A onda ih je opet sklopio i rekao: „Bore se žuti Japanci s belim Mandžurcima. Čas nadvladaju jedni, čas drugi.“ Bilo je to sve.

Nisam se nasmejao, a nisam morao ni da ga pitam šta hoće da kaže. Sopstvena agonija asocirala ga je na rat koji su napadom na Mandžuriju započeli Japanci protiv Kineza, pred početak Drugog svetskog rata. O tome su ondašnje novine izveštavale u vreme kad je čovek, čijem sam stišavanju prisustvovao, bio mlad, približno u mojim godinama u vreme našeg poslednjeg susreta. Bio sam mu zahvalan što je svoje poslednje iskustvo uspeo da podeli sa mnom, majstorski raširivši, uopštivši temu, a da je pritom zadržao individualnu vizuru, i to otmeno, bez ispovedanja. Tako je otišao čovek, koji je u “Stišavanjima” iz 1926, na kraju jedne svoje mladalačke nadrealističke pesme, ironično objavio „Ali — zar ja mogu umreti.“    Bio je moj otac.

Na putu za Selinunte leti se do Palerma. Sutradan je trebalo da se put nastavi kopnom. Te noći, u hotelu u Palermu, iznenada me je eksplozivno pogodila jedna za mene čudna bolest. Selinunte je odmah otpao, a putovanje je uzelo svoj sopstveni tok, sasvim neizvesnih odredišta i trajanja. Kako se to kaže, dezorijentisanog, preuzela me je hitna pomoć, Pronto soccorso.

Bez obzira na dezorijentisanost usled visoke temperature, našao sam se u nekoj mešavini bunila i lucidnosti. Odmah mi je palo na um pitanje, da li je to onaj slučaj? Ako jeste, onda imam odgovornost da ne promašim svoja poslednja iskustva. Ne znam da li je to bila svesna odluka ili je nju izazvalo samo moje stanje. Svejedno. Nisam uspevao dobro da odgovaram na važna pitanja lekara, ali sam zapažao sve nevažne detalje. Vama nevažne. Pojedinosti u unutrašnjosti ambulantnih vozila koja su me prebacivala od jedne dijagnostičke laboratorije do druge, razna noćna dvorišta i zadnje ulaze klinika, ravnodušna lica paramedičkih sprovodnika, razlićitost podloga po kojima su koraci menjali zvuk – sve sam to u glavi spokojno beležio.

Na kraju sam primljen u jednu bolnicu i sedam sledećih dana i noći su se u meni borili isti oni Japanci i Mandžurci, na život i smrt. Ne bojte se, neću pričati o bolesti, samo o ponekim individualnim iskustvima. U takve spada iznenadna strast za flekama, u stilu Roršahovih mrlja. Nalazio sam ih po zidovima, podovima, tavanicama bolničkih prostorija.

Moj favorit je bio „Gepard u trijumfalnom počinku posle neuspešnog lova“. Naravno, ne očekujem da i vi vidite takvog geparda na naslovnoj fotografiji fleke nalik opijumskom dimu, nastale od nekog ko zna kad prosutog sredstva za čišćenje sa varekinom, na podnim pločicama boje takođe avganskog lapis lazulija u kupatilu moje bolničke sobe. Ni meni danas on više ne izgleda tako opčinjavajućim. Ali mi je te prve noći u bolnici u Palermu ponudio čitavu priču koja objašnjava njen naslov. Bio sam jednostavno oduševljen. U njoj se našlo sve što mi je važno.

O toj fotografiji, koju sam zamolio da je napravi moja supruga Olja, ima i jedna anegdota. Pacijent s kojim sam delio sobu, cinkario me je, sasvim u stilu rodoljuba Ilije Čvorovića, načelnicima klinike i odeljenja prilikom jedne „velike vizite“. Optužio me je da je ta fotografija snimljena da bi se na društvenim mrežama ocrnilo stanje u italijanskim bolnicama. Bilo mi je već malo bolje, povratio mi se donekle italijanski (kao uostalom i srpski, koji je u istoj meri bio zaribao), pa sam pred profesorima (naglasak na sor) i dotorima (naglasak na tor) uspeo da odbranim nevinost i da objasnim prave pobude nastanka fotografije. Pametni ljudi, poverovali su meni, a ne Čvoroviću.

A ni Gepard na Siciliji nije nepoznata zverka. Pominje se i u iskustvu s putovanja 2013.

Noću, nisam od bolova mogao da spavam. Uopšte. Ali sam našao svoju Šeherezadu. Ime joj je Jakaranda. Rasla je u jednom bolničkom zadnjem dvorištu neopisivog oblika, više svetlarniku nego avliji s bilo kakvom prepoznatljivom funkcijom. Taj prostor nastao je ćudljivim uzastopnim dogradnjama i građevinskim adaptacijama stare bolničke zgrade, a ne planski. Drvo se prosto tu zadesilo. Nisu hteli da ga poseku, nego su ga dogradnjama uvek zaobilazili tako da je ostalo da raste u podzidanom tesnom nepravilnom poligonu zemlje s nešto zelene trave. Mislim da me je time Jakaranda osvojila. Zar nisam i ja tako rastao? Bila je osvetljena indirektno i nenamerno, svetiljkama iznad nekih tehnićkih vrata, kroz koja nikad nisam video da je iko ušao ili izašao.

Ne umem da procenim starost jakarandi, ali ova, ako i nije bila baš moja vršnjakinja, svakako je videla i pamtila svašta. Možda ne toliko koliko ja, ali s drvećem se nikad ne zna. Svake noći dolazio sam do određenog prozora hodnika s koga smo mogli ćutke da razgovaramo, da razmenjujemo svoje priče. Nije bila više u cvetu, ali sam uspeo da zamislim njen miris kako puzi hodnicima bolnice, u susret ječanjima bolesnika, njihovim teškim uzdisajima i slabašnim pozivima badante, badante! Nekada su bolnice mirisale „na bolnicu“ zbog dezinfekcionih sredstava. Današnje bolnice ne mirišu ni na šta. Ili su dezinfekciona sredstva bez mirisa, ili se bolnice više i ne dezinfikuju. Svejedno, za mene, Ospedale Policlinico Paolo Giaccone u Palermu moglo je noću mirisati na krupne plave cvetove jakarande.

Nemam pojma o čemu mi je u tim tako dugim noćima jakaranda pričala (iako umem s drvećem, jakarandski nikad nisam savladao). Ali sam sve razumeo. Vrlo uljudno, i ona je pažljivo slušala moje beskrajne neme priče. Samo ponekad, na uzbudljivijim mestima, zatreperila bi joj jedna grančica s mimozastim listovima. Posle sam utvrdio da je to bilo usled lakog strujanja vazduha. Uostalom, sigurno je već morala čuti more pripovesti poput mojih. Rastali smo se bez zbogom. Kad sam napuštajući bolnicu prolazio pored onog prozora, gledala je na drugu stranu. I inače, danju smo se pravili da se ne poznajemo.

Pravo iz bolnice, porodica me je odvezla u prastari gradić i moderno letovalište Ćefalu na Tirenskom moru, da se oni prvi put malo opuste, ja malo oporavim, a svi pripremimo za povratak u Beograd i Prag. Uzeli smo kućicu zvanu Paunova kuća u stoletnom maslinjaku u brdu iznad Ćefalua. Zašto paunova? Pa zbog paunova.

U Ćefaluu sam otkrio i svoj čarobni napitak. Ladan kremino. Gorak, sladak, mirisan. Osvežavajući. Ne znate šta je kremino? Pa vi onda ništa ne znate o poslednjim putovanjima. Kao što ni ja nisam, pre ulaska u Ospedale Policlinico Paolo Giaccone.

Vrlo slična verzija ovog posta objavljena je zatim i u Balkanskom književnom glasniku 36 na str. 151.