Klasičar u Luzitaniji

May 28, 2001, 9:28:01 PM

Pošto sam po preporuci portugalskih pescadores bio u Sesimbri, palo mi je na pamet da bih možda mogao opet da vam pustim jedan izveštajčić. Nažalost, bez sopstvenih fotografija. Molim svakog da mi stavi do znanja ako misli da sam postao dosadan, jer postoji opasnost da počnem da se javljam kad god se vratim iz trafike s druge strane ulice.

[Ne bojte se, u mojoj uličici nema nijedne trafike]

Sesimbra (naravno, tako se piše ali se ne čita kako se piše, nego približno Sizimbra) ribarsko je mestašce na atlantskoj obali ispod ušća (estuarije) reke Sado, što znači da je blizu najbogatijih ribolovišta Portugalije. To je jedna plitka uvala sa ogromnom plažom, nešto lukobrana, ribarskom marinom, škverom za popravku ribarskih brodova, fabrikom konzervi, hladnjačom i nekoliko ogromnih hotela na klifu koji opasuje celu uvalu. To su oni naopaki hoteli, gde je ulaz sa recepcijom na mansardi tj. u nivou kolskog prilaza, a sobe su nizbrdo. Ja sam bio u Hotel do Mar (ne čita se tako!) i do sobe sam morao da menjam dva lifta. Pošto je sve naglavačke, gosti se redovno gube po hotelu. Navigaciju dodatno otežava i činjenica da morate uvek znati strane sveta, pošto postoji istočno i zapadno krilo hotela a brojevi soba su isti u oba krila. Ako imate tamo neku konferenciju, nijedna sesija ne može da počne na vreme, jer zadihane i izbezumljene učesnike dovlače spasilačke ekipe i sa po pola sata zadocnjenja. Ali s druge strane, kada se konačno dočepate odredišta, pa makar to bila i najdosadnija konferencija, osetite se spasenim i preplavi vas takvo zadovoljstvo, da nikad više ne poželite da napustite konferencijsku salu.

Osim zbog onih ribara, u Sesimbru (ne, rekao sam, ne čita se Sesimbra!) išao sam na sastanak članova Komiteta za sredozemne vodene ekosisteme (MedWetCom). Svaka zemlja daje jednog državnog i jednog nezavisnog delegata (ja sam bio nezavistan, i ovog puta jedini iz Jugoslavije) i oni se svake godine dogovaraju o neobičnim projektima i programima za očuvanje predela vodenih staništa u Sredozemlju i izveštavaju o rezultatima. Ove godine glavna tema bile su solane. Morska so je čudo i hit, a tradicionalne solane kao tehnologija na bazi prirodnih resursa i čiste sunčeve energije – paradigma su ekološki prihvatljivog, tzv održivog razvoja. So ima i kulturno-istorijski aspekt, tako da je pokrenut veliki program ALLAS (All About Salt), sa štabom u Grčkoj, u kojoj se so danas kaže alati (αλάτι), od klasičnog hals (ἅλς). Naravno, sve to ima veze s pticama koje su najvažnija biološka vrednost solana.

Imao sam i jednu klasičnu narudžbinu – da kupim CD kraljice fadoa (lat. fatum), pokojne Amalije Rodriges. Nju sam slušao kada sam prvi put bio u Lisabonu i Portugaliji, 1986. Posle toga sam tamo odlazio još koji put, ali više nisam mogao da idem u fadžinice. Jednostavno, to je postalo turistički obavezno i nisam hteo da kvarim onaj prvi utisak. Međutim, moj prvi kontakt s nekom vrstom fadoa je na izvestan način vezan za klasičarstvo. Evo te priče, prema mom sasvim nepouzdanom sećanju:

Godine 1963. na biologiju beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta upisalo se rekordnih četvoro brucoša iz Klasične gimnazije. Dakle nas četvoro iz istog razreda. Mislim da nikad pre ni posle toliko klasičara iz jedne generacije nije otišlo na biologiju. Zapravo, čini mi se da ima sasvim malo klasičara među biolozima. I obrnuto.

Ali, četiri klasičara na godini to je takoreći klub. I tako je i bilo, osnovali smo klub s originalnim imenom “Bios” i učlanili naravno i nekoliko neklasičara. Klub je, između ostalih aktivnosti, imao lepo posećene večernje projekcije filmova o prirodi koje smo pozajmljivali iz stranih kulturnih centara u Beogradu (Beograđani su ih i dalje zvali čitaonicama).

Na mene je fatalni utisak ostavio francuski film o zelenortskim kitolovcima. Ne zbog uzbudljivosti poslednjeg tradicionalnog lova na kitove (rukom bacani harpuni), nego zbog pesme, kitolovačke mome, zelenortske verzije fadoa, koja se zvala nešto kao “Najveća smrt na svetu” (ako je kit najveća životinja na svetu, onda je i kitova smrt najveća). Kad ubiju kita, kitolovci u njega pobodu veliku crnu zastavu i, veslajući polako, s postovanjem, vuku ga na obalu. Taj prizor i ta pesma su za nas dvadesetogodišnjake bili nešto vrhunski tužno i romantično-lepo. Mislim da smo se tada, moj najbolji drug i budući kum R. i ja, jedva uzdržali da se ne spakujemo i odemo pravo na Cabo Verde! Da vas sve podsetim, to su bile rane hiljadudevetstošezdesete, i takvi filmovi su bili potpuna retkost. Ne, nije bilo satelitske televizije. A i za fado je tada malo ko bio čuo u Beogradu. O momi da i ne govorim.

Nažalost, nisam uspeo da ponovo nađem ni taj film, ni tu pesmu. Koliko je lepa bol o kojoj  takva muzika peva, osetićete ako poslušate Sodad Sizarije Evure.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Sizimbra: ribolov CC0

Ko zna, možda su to veče i ta portugalsko-kreolska pesma odigrali neku ulogu u pokretanju i razvoju bogate tridesetogodišnje prirodnjačko-biološke produkcije obrazovnog programa beogradske televizije pod uredništvom gospođe I.I, još jedne klasičarke-biologa M63. Kakve to sve ima veze sa Sizimbrom i konferencijom o solanama kao predelima vodenih staništa i pticama? Pa kako da nema, godine 1986, 15 godina pre nego što je na toj konferenciji lansiran onaj veliki međunarodni projekt ALLAS za očuvanje solana, klasičarka i urednica obrazovnog programa RTB gospođa I.I, započela je snimanje emisija o solanama i Ulcinjskom primorju, sa istim tim motivima i porukama. Serija od četiri emisije emitovana je 1988. Te pionirske emisije su sačuvane iako su snimljene analogim tehnikama i mogu se i danas pogledati (Ulcinjsko primorje I, II, III i IV). I neke druge njene emisije su sačuvane, kao na primer o Obedskoj bari I i II, o Geren dvoru itd.

Ulcinjske solane

Što se tiče morskih specijaliteta Sizimbre i okolnih mesta, ne vredi ni da počinjem, jer bi to prethodno zahtevalo čitave ihtiološko-malakološko-krustace-ološke (da ne kažem kancerološke) kurseve. Priznajem da nisam video baš sve ribarske centre Sveta, ali od onog što sam video (a nisam tako malo), Sizimbra i Lisabon su najbogatiji i najraznovrsniji. Mislim da se ni o portugalskim vinima i jelima ne sme ništa započeti u formatu bloga. Samo ću da vam pustim, da vam zagolica radoznalost, ideju o jednom tradicionalnom portugalskom jelu: neverovatni gratinirani bakalar na kelju! I bakalar i kelj odvojeno užasno bazde dok se spremaju, ali kad se zajedno jedu – savrseno im se mirisi potiru, tačnije amalgamišu u jednu potpuno novu i neodoljivu aromu.

Portugalija je sada sva u žutom –svuda cveta brnistra (žutilovka), kao i kod nas na moru, odnosno moru koje produženo osećam kao Nostro).