Provedoh 2006. u Grčkoj tri nedelje, od 25. juna do 15. jula. Prvo u Patrama, na jednom zoološkom kongresu (desetom ICZEGARu, bez obzira šta to značilo), a posle u Atini, u predgrađju zvanom Marusi (Amarusija). Najvise vremena otišlo mi je na nezasluženu dokolicu, i to jednu od onih koje ne traže ustupke od udobnosti. Imam sreću da grčki prijatelji umeju da ugoste tako da ne dozvole da im dosađujem. Prvi put sam imao vremena da posetim ona mesta koja se obično ne uključuju u najuže programe turističkih obilazaka. Potvrdilo se da je to najzanimljivije i najuzbudljivije.
Patre [ili Patras] su živ grad u grozničavom privrednom i kulturnom uzmahu. Grad je odvojio ogroman prostor za velelepan [ali bez provincijske raskoši i preterivanja] univerzitetski grad – kampus, toliko veliki da ima nekoliko autobuskih stanica unutar njega. Tamo se kongres održavao.
Trećeg dana je bila kolektivna kongresna ekskurzija autobusom na mesta u Ahaji na kojima sam ranije vec bivao. Reših da propustim zvanični kongresni turizam i upustim se u privatni balnearni program kombinovan sa hodočašćem na sveto mesto najromanticnijeg dela mojih porodicnih korena, dakle – pravac Mesolongi! I to preko mosta nad Korintskim zalivom.
Naime, prema apokrifnom porodičnom predanju, moja pra-majka po liniji očeve majke bila je izvesna Hadži Mana Sagladis, za koju se smatra da je bila sestra legendarnog grčkog heroja Marka Bocarisa. Marko je prvo bio harambaša suliotskih hajduka [klefti] i odmetnik od Ali-Paše Janjinskog [koji mu je 1809. pogubio oca u Arti], zatim njegov saveznik [kada se i Ali-Paša odmetnuo od Sultana], član Eterije i jedan od najslavnijih i za života najslavljenijih grčkih junaka iz borbi za nezavisnost od Turaka, a i omiljen lik filheleničnih romantičara. Vlasi [Cincari] kažu da je Marko bio Vlahos, a rođen je 1788. u Epiru, u porodici koja se hvalila svojim poreklom od Skenderbega. Talijani ga takođe prisvajaju [Marco Bozzari].
Čerka mu je Katarina bila slavna lepotom (Slika 2), pa ju je uzela u službu prva grčka kraljica Amalija [žena Kralja Otona Bavarskog] i njome izazivala divljenje po evropskim dvorovima.
Marko Bocaris se proslavio junačkom odbranom Mesolongije za vreme prve opsade 1821. Poveo je odvažan i uspešan napad na Turke u bici na Kefalovrisiji za odbranu Mesolongije, ali je smrtno ranjen 1823. Sahranjen je uz velike pocasti, a na grobu mu je Lord Bajron, koga u Grčkoj zovu Viron [jer je beta danas vita] održao jedan govor sa golom sabljom u ruci. Bajron je i sam ubrzo umro u istoj Mesolongiji. Sve to se lepo vidi ilustrovano na originalnim slikama, kopijama i reprodukcijama u „pinakotiki” u starom dimarhionu [opštini] mesolongijskom.
E pa ta Hadži-Mana od Bocarisa, kojoj je valjda i muž tada poginuo, otseče kosu i poseče čemprese oko kuće, pa svu svoju decu pošalje u slobodnu od Turaka Srbiju, preko Mačvanske Mitrovice u obližnji Šabac. U to vreme je valjda stizao drugi veliki talas izbeglih Cincara u srpske varoši. Među tom decom bio je mladi Janis ili Sava, otac Konstantinov, pradeda Milice Janković, udate Vasić, zvane Mama-Poca, odnosno moje babe po ocu.
Ipak nisam odmah otišao na grob Marka Bocarisa. Trebalo je taj čin, koji traži malo emocionalne pripreme, odložiti za kraj dana, kada se sve pomalo skraćuje, senke se produžuju, a proteklo vreme relativizuje. Pa sam otišao sa Oljom da se kupam.
Mesolongija je grad na lagunama i prostranim slanim močvarama. Bajron nije imao nikakvu chance da preživi u ono malariozno vreme… Danas su te lagune kultivisane i uređene – pretvorene su u solane, ribnjake orada [komarča] i levreka [lubina, brancina], gojilišta školjaka, pecališta i kupališta. Specijalitet su porodične daščare na kolju, nekadašnje velike ribarske kolibe, koje danas mnogoljudne grčke porodice iznajmljuju za vikende i letovanja. Sa tremova pecaju, skaču u more i kupaju se, tu spavaju, kuvaju i vesele se na grčki negalamdžijski način.
Najlepše je na Turlidi, nekadašnjem ribarskom sezonskom naselju na spoljnoj pescanoj barijeri lagune, sada pretvorenoj u kupališta i niz taverni za domaću klijentelu, jer Mesolongija nije turističko mesto koje zanima strance. Naravno, odmah sam odabrao jedan restoran sa stolovima na daščanim mostićima na direcima, preko puta Patara [koje se naziru u daljini]. Tu prvo popismo kafu, pa se sa stolice bućnusmo u vodu [more telesne temperature], pa naručismo ručak [tek preminulu oradu uz ‘ladno belo di casa], i opet kupanje. Neprekidno je duvao Meltemi oko 6Bf, suv, svež severac, koji piri ujednačeno, za razliku od Bure koja je hladna i puše na refule. Meltemi je vetar koji omogućuje da ljudi ipak i leti žive u Grčkoj, a duva od juna do septembra. Da nije njega, nikad Grci ne bi mogli da budu takvi moreplovci i ne bi se razvila neverovatna helenska civilizacija, ravnomerno posejana na hiljadu ostrva.
Meltemi na Turlidi.
Onda odosmo u onu dimarhijsku pinakoteku na glavnom trgu, popivši prethodno kafu, naravno „Kod Bajrona”. Svuda se vidi mnogo Bajronovih slika i gravira. Obožavao je da se kostimira i slika. Na većini slika u grčkoj nošnji i sa turbanom, onako vitak, bezbrk i mekih crta, više liči na ogrnutu orijentalnu plesačicu u pauzi između dve tacke. Ne pomaže ni pripasano svijetlo oružje ni jatagan u ruci – sve deluje kao puka štafaža. To je naročito upadljivo u pinakoteci, u okruženju gomile hajdučkih portreta kleftskih harambaša, amartolosa i stratigosa, koji su svi brkati, nosati i grozničavih, gotovo krvožednih pogleda, a ruke im se i oružje same uzajamno traze.
Stara opština je zapravo muzej slavne istorije mučeničke Mesolongije. Posle smrti Marka Bocarisa odbijen je napad Turaka, ali je obnovljen tri godine kasnije i 1826, posle jedne strašne eksplozije barutane sa hiljadama mrtvih, Turci su osvojili tvrđavu i pobili sve sto su zatekli živo. Ta tvrđava je u oslobođenoj Grckoj pretvorena u Sveti grad, gde su sahranjene mesolongijske žrtve, gde je grob Marka Bocarisa i gde su spomenici grčkih junaka i raznih filhelenskih udruženja. Tamo sam se uputio predveče, kada su senke čempresa postale duže od njih samih.
Ispred ulaza je bronzani spomenik, naravno Vironov. Malo su ga raskrečili i omuževili, dodali mu brkove [koje je, istini za volju, jednom i pokušao da pusti], namrštili ga, a jatagan naperili kao da ce svakog trenutka da ga isuče. Odatle odosmo preko ulice u taj spomen-park, ulaza okićenog nacionalnim i unijskim zastavama. Čuvar prilično neugledan i monolingvalan tražio nam po evro za ulaznice. S visine mu pokazasmo ICOMove kartice s kojima nas svuda u svetu puštaju besplatno i prekoreda [ako reda ima]. Iskreno je priznao da prvi put vidi takvu stvar i ponovio iznos i valutu. Glumio sam zapadnjaka koji insistira na svojim pravima, i – čovek jednim širokim grčkim zamahom ruke pokaza da prođemo. U očima sam mu video prezir koji sam odmah želeo da odagnam, jer sam se pripremao za susret sa nečim trajnijim. A koštalo me je truda da se oslobodim misli kako sam se izblamirao za dva pišljiva evra.
Odmah sam našao Bocarisov monumentalni grob koji ima gotovo centralno mesto. Počesmo da razgledamo i da slikamo. U tom trenutku mi je, naravno, nestalo baterija u aparatu, a rezervne sam zaboravio u Patrama! Rekao sam sebi: pa šta, i otrčao do prvog kioska [oko 100m], kupio baterije i usput dao 2 evra bakšiša onom sirotanu. Olakšane duše, posvetio sam se senima junaka…
Na grobu nema spomenika odnosno portreta Marka Bocarisa. Naprotiv, tamo je jedno remek-delo Davida d’Anžera: „Kori Tis Ellados” u belom mermeru, sitna, mršava, ali strašno ljupka devojčica u prirodnoj veličini. U neobičnoj je pozi, kao da se pridigla iz ležećeg položaja posle plakanja na grobu, a prstom pokazuje na ime Markovo uklesano u gornji deo kamenog sarkofaga, na mestu gde je glava. U stvari, odozdo se taj natpis i ne vidi, nego izgleda kao da Kori nešto rasejano šara prstom po pesku koji je upravo iscureo iz velike klepsidre, ili, usresredjena, odlučuje da povuče pravi potez u nekoj nepoznatoj igri figurama…
To nije original, koji je ostećen i nalazi se u Nacionalnom istorijskom muzeju u Atini, već replika Georgiosa Bonanosa, postavljena verovatno 1926. umesto prototipa, prilikom obeležavanja stogodišnjice mesolongijske pogibije i egzodusa. Tada je štampana i jedna poštanska marka sa tom figurom. Skulptura se zove Κορη τησ Ελλαδοσ [čita se Kori tis Elados, što znači grčko devojče] – verovatno da je Pjer-Žan David hteo tek do pola oslobođenu Grčku da predstavi kao nejaku subadolescentnu devojčicu pred kojom je rast i sazrevanje. Potrebna joj je uteha dok oplakuje Marka Bocarisa kao simbola herojske žrtve, a mala je i slaba, pa joj treba i zaštita [za razliku od krepke i stasite francuske Marijane].
Nekoliko dana posle toga, video sam u Nacionalnom istorijskom muzeju u Atini originalnu Kori sa Bocarisovog groba. Tamo deluje sasvim drukčije, još nejakije i nežnije, a nisko postolje omogućuje i gornje rakurse, mada sam se ja i u Mesolongiji jednim panterskim skokom (dobro, skokom jednog šezdesetjednogodišnjeg pantera) i proveriv prethodno da čuvar nije u vidokrugu, popeo na tafo da bih slikao odozgo ono sto Kori prstom pokazuje, a otkrio dve trešnjice u Korinoj kosi.
Sunce je bilo sasvim nisko kada sam, vraćajući se iz Mesolongije, prelazio more mostom od Andiriona do Riona, tako da je beli most postao nerandžast . Most je tehnicko čudo, ali je i inače neverovatno uzbudljiv sa čudnim ritmom i neočekivanim vizuelnim efektima. Dugačak je nepuna 3 km, stubovi su mu visoki 120 m iznad kolovoza koji je na 45 m nad površinom vode, a oslanjaju se na morsko dno duboko i do 65 m. Zvanično se zove Most Harilaja Trikupisa, po predsedniku Grčke vlade iz 19. veka koji je još tada predlagao da se tu izgradi most. Ima 6 saobraćajnih traka + jednu pešačko-biciklističku. Ali je to i valjda jedna od najskupljih ćuprija na Svetu: mostarina za auto je 2006. bila 10.5€!
Most Andirio-Rio. Beli most nerandžaste boje.
A nekoliko dana po povratku u Beograd, pričao sam o Mesolongiji i pomenuo ona nesretna dva evra, kad se Olja umeša. Čekaj, kaže, pa i ja sam na izlazu, dok si ti išao po auto, dala sirotom čuvaru 2€!
Ovaj tekst je, uz neznatne razlike, objavljen online 2007. u Balkanskom književnom glasniku 12 / ISSN 1452-9254 COBISS.SR-ID 141175564
Putovanja, sasvim lično 