27.11.2007 23:47
Jeste li znali da je Ticijan umro u Veneciji, od kuge, navodno u svojoj 104. godini? I slovima: sto četvrtoj! Dobro, neki kažu da je rođen kasnije, tj. da je imao nešto manje godina. Svejedno, da nije naišla ta kuga, ili da nije bio u Veneciji, nego da je ostao u rodnom Pieve Di Kadore u Belunskom okrugu – ne bi ni umro…
Na povratku iz Pize svratih u Mlečiće, ali ne Ticijana radi. Ni Bijenala. Nisam imao ni poseban razlog, ni dovoljno vremena za pravu posetu Veneciji (iscuravala mi je tronedeljna viza), ali ko može da samo tako prođe pored Serenisime? Prosto sam se jednog jutra, ostavivši auto u garaži na Pjacale Roma, pustio lunjanju lavirintima mletačkih rija, kala i korzera, neodređeno se držeći pravca Sunca, ne bih li na kraju stigao na Trg Sv. Marka – na turističko jutarnje kapućino.
Trg je bio pun turista, a terase ispred čuvenih kafana sa muzikom bile su pune praznih stolova. Izabrah jednu u kojoj sam, sa suprugom, bio jedini gost (ocenio sam da je suviše rano?). Bio je to čuveni „Florijan”. Iza nas, u „školjci”, otmeni orkestar je diskretno štimovao instrumente, a pred nama su vanevropski kontinenti besomučno fotografisali trg, golubove, Sv. Marka sa lizipanerima i – nas, kako sedimo i čekamo da livrejisani kelneri, zadubljeni u svoje međusobne razgovore, otkriju da imaju uljeze. Najzad se i to desilo. Nadmeni kamerijere prišao je i bez okolišenja me upozorio koliko su visoke cene bilo čega, plus doplata za muziku, plus kuver, plus 10% servisa. Svestan sam naravno bio i pre toga da sam došavši na jedno od najizuzetnijih mesta, odabrao da još jednom naručim najskuplji kapućino na Svetu, pa nisam dopustio da mi zadovoljstvo pokvari neuljudnost kelnera sa lošim iskustvom. Onda je orkestar zasvirao popularnu bečko-talijansku muziku, što je kao magnet privuklo gomilu sa trga. Na nekoliko metara od našeg stola zaustavio se zid od ozarenih ljudi sa fotoaparatima, koji je posle svake „numere” aplaudirao muzici iza naših leđa.
Mogu da ne odem u Sv. Marka, ali ne mogu da ne uđem u Santamariju Dela Salute. A iz nje sam odmah otišao u kuću pokojne Pegi Gugenhajm. To je kao kada vam u Italiji, uz nekoliko vrsta zrelih (sazrevanih, „stađonatih”) sireva, u čašicama serviraju „mustardu pikante”, neku vrstu slatka od voća sa gorčicom (senfom). Pomalo je uzimate između sireva, da biste mogli u punoj meri da osetite i uživate u novom ukusu i mirisu sledeće vrste sira. Tako isto volim da, između recimo prevrelog ćinkvećenta i zrelog seićenta, uzmem dozu moderne umetnosti iz Zbirke neverovatne Pegi Gugenhajm. Na ulazu nas susrete mlada vodilja D. Upitah je „D. ili Д?” (njeno ime na identifikacionom bedžu moglo je da se pročita u talijanskoj, ali i srpskohrvatskslovenačkoj varijanti, a talijanska imena slovenskog porekla nisu retkost). Tako saznadoh da je Pančevka.
Venecija: eksterijeri Zbirke Pegi Gugenhajm, 21. sept. 2007.
Opet je sretoh posle razgledanja Galerija – išla je na pauzu za ručak istim putem kao i ja ka Caterama na Đudečkom kanalu. Postdiplomka je na modernom slikarstvu (diplomirala Istoriju umetnosti u Beogradu), ima 24 godine, a ovde je dobila neku međunarodnu stipendiju, koja joj omogućuje kurseve i praksu u Galeriji Gugenhajm. Ispod miške je na ručak nosila debeli (300+ strana) elaborat o vođenju grupa po Galeriji (to počinje od sutra). Posle sam razmišljao, ima li išta lepše: biti mlad i lep, i učiti o najlepšim umetničkim delima, i raditi u jednoj od najsavršenijih i najposećenijih zbirki moderne umetnosti (i voleti to), i biti okružen ljudima koji vole i poznaju umetnost, i sve to usred jednog od najraskošnijih i umetnošću najbogatijih (najkondenzovanijih?) gradova na Svetu? Da ne kažem ništa o tome kako to dobro zvuči kao početak stručne karijere…
Posle ručka sam otišao da proverim da li još radi Santrovazijski škver. Škver je, kao i u Istri, Dalmaciji i Boki, malo brodogradilište i brodopopravilište, a Santrovazijski je jedan od poslednjih u samoj Veneciji, u kome se popravljaju ali i grade tradicionalne, asimetrične, luksuzne gondole. Slučajno sam ga bio otkrio 1996, lutajući u pauzi jedne konferencije, a zapamtio ga i po alpskoj verandi sa visećim smrdljevcima. Ime je dobio po obližnjoj crkvi San Trovazo, ali sam Sveti Trovazio u stvari ne postoji. Reč je o iskrivljenim i spojenim imenima svetaca blizanaca, Gervasija i Protasija, svetih mučenika iz vremena rimskih careva. Kao novopečeni deda blizanački, zainteresovao sam se za te čudne svece. Kod nas se slave 27. (14.) oktobra i padaju na dan Sv. Petke. Među svecima, jedino još za Kuzmana i Damjana znam da su bili braća blizanci.
Venecija: Santrovazijski škver, 21. sept. 2007.
Na kraju sam, kao deo hodočašća, samo još protrčao (zatvarala se) kroz Veliku školu Sv. Roka. Ona konferencija 1996. koju sam malopre pomenuo, održavala se u Sali Za Dnevni Boravak te Velike škole. Skoro ceo moleraj uradio je Jakov Robusni zvani Tintoreto. Mletačke „škole” bile su svojevrsne kulturno-prosvetno-duhovno-dobrotvorno-potporno-finansijsko-esnafsko-zavičajne bratstveničke institu-cije, povremeno vrlo uticajne. Velika škola Sv. Roka je među malobrojnim koje su preživele od XV veka i imaju živu aktivnost i danas. A na onoj konferenciji, bilo je prilično dosadno slušati referate svih delegacija. Zabavljao sam se prisećajući se u glavi raznih zanimljivih vodenih mesta na kojima sam bio. Dopadala su mi se imena, tzv hidronimi, bilo je baš neobičnih, zvučnih, lepih… U glavi sam počeo da ih ređam i grupišem. Onda sam ih zapisao na marginama konferencijskih papers. Kad sam se, posle svečane završne večere vratio u hotel, uradio sam prvu verziju ZA VODE.
Venecija: Rialto, 21. sept. 2007.
U povratku sam prešao preko rijaltovske pijace da pogledam koliko je sati na kažu najstarijoj crkvi u Veneciji, Sv. Đakometu.
Ukrcao sam se zatim u noćni vaporeto i Kanalom Grande stigao do auta, prošavši usput pored osvetljene bijenalske lobanje jednog indijskog umetnika, napravljene od nerđajućeg kujnskog posuđa. Naziv dela je „Bog je vrlo gladan”. Fotografijom sam zabeležio i vibracije vaporetovog dizel-motora.
Sutradan sam krenuo za Belun’. Ali o tome, čitajte u nastavku koji se zove Poslednji Ticijanov poljubac 2: Beluno.
Putovanja, sasvim lično 
3 mišljenja na “Poslednji Ticijanov poljubac 1: Venecija”