Peroni

Primetili ste već, po stalnim slikama i fotografijama na ovom blogu, kao i po onim Barbarinim, koje se stalno menjaju u zaglavlju (a Barabara Vasić dođe mi sinovica od brata od strica), da je železnica moja prva asocijacija na putovanja. Vozovi i železničke stanice pominju se i u drugim člancima u kojima opisujem svoja rana putovanja. I zaista, ako ne računamo povremene nedeljne plovidbe lađom do Zemuna na sladoled sa “kockastim kuglama” i na ljuljaške u obliku čamaca, svako moje putovanje u detinjstvu, dakle u vreme nastajanja prvih sasvim ličnih iskustava na putovanjima, počinjalo je odlaskom na Železničku stanicu. Jeste, na onu staru, glavnu, koje više nema.

Pada mi na pamet da to neko iz železničarske porodice, a s traumatičnim detinjstvom, za osvetu sistematski ukida Beograđanima (i ostalima) železnički saobraćaj. Gde ne uspe da ga ugasi, učini ga što frustrirajućijim (“da vidite malo kako je meni bilo kad sam bio mali”). Ne kažem da sam samo zbog toga gotovo prestao da putujem vozovima. Moj sopstveni (i opšti) kopernikanski obrt u načinu putovanja i izboru prevoznih sredstava ima svakako i druge uzroke. Ali istina je da poslednjih nekoliko decenija najmanje putujem železnicom. Već su moja rođena deca na primer (ne govorim o unucima koji valjda još i nisu seli u pravi voz), prvo putovala svim ostalim saobraćajnim sredstvima, pa se tek onda ukrcala u železnički vagon. Pre su se igrala sobnom električnom železnicom i vozila malim vozovima u zabavnim parkovima, nego što su videla uživo prvu pravu lokomotivu.

Uostalom, ni većina današnjih vozača na lokalnim drumovima nije nikad bila u nekom železničkom muzeju, tako da nema iskustvo sa crnom parnom lokomotivom za kojom se vuče dim, kakva je prikazana na saobraćajnom znaku “prelaz puta preko železničke pruge bez branika ili polubranika”! Danas važeći simboli obično se odnose na prošlu stvarnost, na stanje sveta koje je odavno prestalo da postoji. Policija obezbeđuje mesto zločina trobojnom trakom na čijem se belom polju nalazi ideogram u vidu precrtanog fotoaparata sa mehom (“na harmoniku”) iako je najmanja verovatnoća da će neko neovlašćeno pokušati da snima baš takvom muzejskom kamerom.

Perone beogradske Glavne železničke stanice zapamtio sam kao vlažne, sive, ne sasvim čiste i najčešće kao prizore hladnoće, magle, noći ili praskozorja. Zato sam se gotovo začudio sunčanim, suvim i belim peronima stanica u Africi! Na peronima beogradske stanice prvi put sam, kao dete video neobične ljude kakve drugde nisam sretao. Tih posleratnih godina, seljaci su još redovno nosili živopisna narodna odela, pa su se na stanici mogle videti nošnje iz svih krajeva ondašnje Jugoslavije, kakve danas valjda više ne postoje nigde u autentičnom obliku. Ono što se viđa u folklornim trupama modifikovani su scenski kostimi.

Na Železničkoj stanici sam prvi put video i da, osim simpatičnog i bezopasnog “Ludog Todora” sa Varoš kapije, kome su nas decu slali da mu nosimo hranu, ima još klošara, koji se onda nisu tako zvali. Skitničenje je bilo kažnjivo, ali se na peronu i u čekaonicama mogla provesti noć a milicionerima reći “čekam voz”. Tako je Železnička stanica noću postajala pribežište onih koji su izgubili svaku ili bar poneku bitku. Hučni Beograd je stalno izdašno proizvodio tu gubitničku kategoriju svojih stanovnika. I slao ih ka Železničkoj stanici, naročito u vremenima prevrata, okupacija i liberacija, revolucija i nacionalizacija, pa reformi, kriza i tranzicija, a onda inflacija, privatizacija i restitucija… U stvari, samo takvih se vremena i sećam u Beogradu.

Vremenom, oko Železničke stanice, kao i obližnje autobuske, formirala se naročita zona povećane tolerancije. Dobila je i podzemno ime Štajga. U njenim granicama bilo je dozvoljeno i ono što drugde nije bilo. Ipak, nadzirala ju je jaka Narodna Milicija, tako da se ne pamte neka tamošnja velika nasilja ni krupnije pljačke. Jednostavno, Štajga je bila olakšanje za one koji su se, ne uspevši da osvoje svoja mesta ili ostvare snove, poraženi vraćali na startnu poziciju u podnožju legendarno strmih ulica Balkanske i Kameničke. Nevoljnicima i usamljenicima pružala je brzu utehu u noćnim porocima. Ali bez radosti i veselja. Ako su se tamo i pravila poznanstva, nisu se očekivala prijateljstva.

Pre zore jedne maglovito-smogovite novembarske beogradske noći, vozio sam autom sina srednjoškolca na Stanicu. Išao je sa svojim klubom na takmičenje zakazano u Budimpešti. Iskrcao sam ga s torbom na ulazu, ostavio kola na parkingu, pa peške krenuo da mu još jednom poželim uspeh i sreću. Koračao sam onim poznatim crnim vlažnim peronom, prolazeći pored zgurenih mračnih prilika uobičajeno praznih pogleda. I onda, na kraju perona, ugledah blistavu grupu veselih, mladih, lepih, čistih mačevalaca, uzbuđenih nadama u predstojeće pobede. U očima im se videla jedva suzdržana želja da borbe što pre počnu. Na toj stanici, gotovo da me je ošamutio prasak prejakog alegorijskog kontrasta te čiste sportske mladeži sa peronskim svetom ugašenih nada, unapred odustalih od svake borbe. Izgledali su kao Vilenjaci. I, kao što je red, u sledećem trenutku i Vilenjaci su nestali. Svetlost se ugasila, a na peronu su ostali samo oni od pre, oni čiji vozovi nikad ne stižu.

A sećam se onih davnih veličanstvenih, trijumfalnih ulazaka u stanicu džinovskih parnih lokomotiva. Na kraju kilometar ravnog praznog, za nju raščišćenog koloseka nad koji se naginjem, pojavljuje se crna gvozdena mašina u oblaku pare i dima. Prvo je mala, jedva se razaznaje u daljini, a onda se usporeno približava i na kraju polako, uz cviljenje čelika, šištanje i štektanje ventila, pobedonosno uklizava između perona, dok železničari, stojeći na papučicama vagona u pokretu, u tamnoplavim (“teget”) šinjelima mašu i prodorno zvižde pištaljkama koje nadjačavaju i najveću buku. Čudan metalni ženski glas, kakvi se nikad nigde drugde ne čuju, sa razglasa objavljuje: “Ekspresni voz ‘Simplon-ekspres’ za Niš, Sofiju i Istambul, iz Pariza, Lozane, Milana, Venecije, Trsta i Zagreba, ulazi na drugi kolosek!”.

Ali mene nije tad zanimala legendarna JŽ-Nula-Petica, najbrža parna lokomotiva, ogromna, crna, masna i vlažna, sa mesinganim tablicama, uglačano-sjajnih lica klizajućih delova čeličnih poluga i gaznih površina, sa čudnim, ekscentričnim zamajcima na velikim pogonskim točkovima tri srednje osovine. Sve mehaničke pojedinosti sam napamet znao, jer sam tu lokomotivu crtao stotinak puta u raznim verzijama.

Ne, kao ker na lancu vukao sam nekog ko mi je čvrsto stezao ruku, nisam nijednim pogledom okrznuo slavnu lokomotivu, prošao sam pored nje probijajući se kroz gužvu na peronu i tražio pogledom majčino uplakano-nasmejano izmučeno lice koje mi maše sa prozora vagona. Krupni i grlati Ličani vikali su “Nos-sač?” nudeći svoje usluge. Putnici koji ne silaze, načičkani na spuštenim prozorima, sa zanimanjem su posmatrali prepune perone stanice u kojoj će voz stajati čitavih dvadeset minuta.

U to vreme sam manijački crtao ne samo lokomotive, nego i planove Pariza, dok je moja majka tamo bila na lečenju. U kući je postojao jedan vodič Pariza iz 1907, edicije Gid-Žoan, kod Ašeta (preteče Guides Bleues), kojeg je kupio moj deda Vojislav kad je tamo bio na kapetanskom vojnom stažu. S oduševljenjem sam i čitao taj vodič i iscrtavao pariske ulice i trgove mitskog grada kojim je u tom trenutku možda koračala moja bolesna majka. Kada sam, mnogo godina docnije, izašao iz taksija na bulevaru Maženta, bio sam potpuno orijentisan u pogledu rasporeda ulica i cele topografije Pariza. Odmah sam se snalazio i u radijalno-cirkularnom sistemu linija metroa, čije je jezgro već postojalo 1907. Bilo je to rezultat mog prvog virtuelnog putovanja u Pariz, trideset godina pre stvarnog, a na tragu dedinog putovanja, bezmalo pedesetak godina ranije. Tu, na tom vlažnom peronu Železničke stanice u Beogradu ukrstila su se dva moja vrlo rana imaginarno-crtačka putovanja kroz prostor i vreme. I to je samo još jedan razlog što stanični peron ne mogu da ne nosim svuda sa sobom.

Danas je teško zamisliti ta, železna vremena. I sva moja rana terenska putovanja počinjala su na železničkoj stanici. Čak i ona jednodnevna. Imam sačuvanu narandžastu džepnu terensku beležnicu zvanu notes, prepunu zabeleženih posmatranja ptica, a na čijoj je zadnjoj strani bio upisan red vožnje lokalnih vozova koji su, početkom šezdesetih, polazili sa Dunav-stanice i razvozili radnike po državnim poljoprivrednim imanjima u Pančevačkom ritu. Kad bih išao u Deliblatsku peščaru, hvatao sam u praskozorje voz za Vršac, silazio u Vladimirovcu, tamo presedao na lokal za Kovin i silazio na stanici između sela Mramorak i Dolovo. Odatle peške. Nećete verovati, ali i na obližnji Kosmaj odlazio sam nekim noćnim vozom, silazio u Đurincima, a odatle đipčio 12 km peške po mraku, da bih stigao na odredište pred svitanje, kad se samo kosovi čuju.

Na višednevne terene odlazio sam samo tako što bih uspostavio bazu iz koje sam išao peške na dnevne ekskurzije i opet se na noćenje vraćao u bazu. Ali i tada bih najpre polazio vozom, obično uz presedanje i čekanje satima na nekoj pustoj stanici u gluvo doba noći. Silazio sam na nepoznatoj seoskoj postaji odakle sam kretao peške natovaren celokupnom opremom i bagažom. Uopšte, kad sam počinjao da putujem, glavni putnički saobraćaj odvijao se železnicom.

U retkim prilikama su postojali lokalni autobusi ili se mogao naći neki kamion čiji bi šofer pristao da me od železničke stanice preveze deo puta. Ponekad bih se popeo na tovar teretnog kamiona, za koji sam čuo da ide u željenom pravcu. Uz dozvolu šofera. Ili bez nje. U svakom slučaju, ti vozači teraju kamione šumskim putevima po najvećim rupama i ispod najnižih grana, ne bi li se otresli potencijalnih slepih putnika.

Železnicom u novije vreme redovno putujem samo po Engleskoj. Naslovna slika je odande, iz septembra 2018. To su mi dragocene prilike za obnavljanje dodira s bezbrojnim nevidljivim stopama poznatih i nepoznatih osoba na vlažnoj površini perona. I za pogled u daljinu duž koloseka na kojima se paralelne šine ipak ohrabrujuće seku u beskonačnosti, kao skupocena pobeda nad strahom od nade.

Ali i dalje, kad god stupim na peron, bilo gde u svetu, moji tabani prepoznaju podlogu, a noge same uhvate “peronski korak”.

---

Manji delovi ovog teksta objavljeni su u članku “Jedan beli Fića i terenske prilike u prošlom veku” u Magazinu za ljubitelje divljih ptica “Detlić” br. 13, str. 38–39, Novi Sad 2017.