Obedska bara / Inicijacija

Thursday, ‎August ‎4, ‎2011 ‎00:43 / Tuesday, August 26, 2014 17:24

Našao sam pre nekoliko dana, „na dnu sanduka na tavanu“, stare negative – dokumente jedne gimnazijske avanture s kraja juna 1963. Šta s njima može drugo da se radi nego da se digitalizuju i podele sa školskim drugovima, a sad, evo, i s celim svetom.

Elem, dva beogradska klasična gimnazijalca, R. i ja, uputila su se u svoj prvi brižljivo planiran, organizovan, s postavljenim ciljem i sa standardizovanom metodologijom, ornitološki „teren“, tobože nauke radi. Pravac – famozna i mitska Obedska bara. Rešili su da prstenuju svaku tamošnju pticu močvaricu i grabljivicu, plus rode kupinovačke i obreške.

Na svim fotografijama, plavi je R, a ovaj mrki sam ja.

Roda se još kaže št’rk [germanizam]. E pa nas dvojica štrkljastih maturanata, uzeli smo kvartir u Šumskoj upravi zvanoj Šumarija u obližnjem sremskom selu Kupinovu. Spavali smo u grupnoj spavaonici za drvoseče. Od opreme smo imali dvogled, pozajmljeni zlatni dečje-damski istočnonemački analogni kompakt-fotoaparat „Penti“ (manuelno fokusiranje na odoka procenjenu udaljenost u metrima). Imali smo i primus i manjerke za kuvanje Argo-juha iz kesica (tadašnje novotarije). Takođe i neke štapiće za odagnjavanje komaraca gustim dimom i smradom.

Kuvanje supe iz kesice u Šumarijskom opštežiću

Sve smo radili prvi put: nikad dotad nismo gazili do pojasa kroz beskrajne smrdljive baruštine i probijali se kroz guste tršćake, nikad se nismo uspuzavali na tako visoko drveće na gnezda ptica grabljivica, odakle sve izgleda malo, osim pogleda iznad krošnji šume.

Nismo ništa znali, ali smo učili. Uz sve to trudili smo se da izgledamo rutinerski i iskusno i nismo smeli ni sebi ni jedan drugom da pokažemo ni najmanju slabost ni kolebanje. Tako smo bili odgajeni. Vidi se to i po pozama na fotografijama. Bez osmeha, kao da kažemo – mi smo ozbiljni tvrdi momci.

Na slikama možete da vidite i kako je izgledala crkvica Keve Angeline, pošto su je Ustaše spalile i srušile tokom rata, a pre nego što je ponovo rekonstruisana. Vidite i R-ovo penjanje na jastrebovo gnezdo i samog mladog krvoločnog jastreba s netom stavljenim aluminijumskim prstenom na desnoj nozi.

Išli smo i da prstenujemo mladunce roda u gnezdima nataknutim na mnogobrojne kupinovske odžake. Postupak je sledeći: treba se uspuzati uz krov po biber‑crepovima [Biber (nemački) = dabar, biber-crep je crep oblika i veličine lopatastog dabrovog repa]. Peli smo se dakle do slemena, pa onda po slemenu do odžaka – tu jedan od nas napravi lopovske merdevine, a drugi se preko njegovih ramena popne u gnezdo rode, stavi mladuncima po prsten na jednu nogu i istim putem se vrati.

Sve u svemu, poduhvat prilično akrobatski, ali tipičan za taj uzrast. Naravno da je svako naše penjanje na gnezdo bilo praćeno mnogobrojnim očima Kupinovčana, a najzainteresovaniji su bili [i najbrojniji] stanovnici Ciganskog šora (ne mogu da napišem Romski šor, kad šor pod tim imenom tad nije postojao u Kupinovu). Kad god bi se neko od nas okliznuo, ili mu pukao crep pod nogom, dole se čuo žagor – jer su se očigledno menjali ulozi u opkladama ko će od nas prvi da slomije vrat.

Propustio sam da kažem da su neki od tih krovova bili iz vremena Marije Terezije, što znači da im je ugao bio 45 stepeni, a visina slemena išla i do 15 meteri. Arhitektura takvih krovova je primerenija alpskim zimama s puno padavina, naročito snežnim – na strmim toplim krovovima sneg se ne zadržava. Crepovi su bili krti i prevučeni lišajevima – klizavi kao sam đavo [je li đavo klizav?].

Još je jedna informacija važna: bili smo obučeni u prilično staru i iznošenu odeću, za koju nije šteta ako se isprlja ili negde zacepi. R. je imao na sebi jedne stare pantalone, kupljene ili verovatnije šivene mozda dve-tri godine ranije, a otada je još rastao – što znači da mu nisu bile jako komotne. Ali, smatrali smo onda, a ja mislim i sada, da odelo ne čini ni gimnazijalca ni ornitologa.

Tako smo išli od kuće do kuće, peli se na odžake i gnezda, radili naporno i vešto za urbane klince koji nisu imali neko prethodno iskustvo ni u odžačarstvu, ni u veranju po seoskim krovovima. Za nama je išla naša verna publika. Obojica smo u toj publici još prethodnog dana primetili jednu Romkinjicu koja je bila približno naših godina. Imala je plave oči boje zamućene brze kraške reke. I bele zube u stalnom, malo bezobraznom osmejku. Kad god bismo pogledali dole s krova, tražili smo ta dva oka. I bili spremni na najveće ludosti. Tako je to i počelo.

Prvo upozorenje je došlo uz tihi prasak. Penjući se ispred mene uz jedan od najtežih krovova [na seoskoj prodavnici], R-u je od napora u trenutku pukao ceo šav na turu pretesnih pantalona. Prizor je bio krajnje smešan, a najviše se i najglasnije smejala tirkiznoplavooka Romkinjica. Čini mi se da nijedno drugo naše penjanje nije imalo toliko brojnu publiku kao to. Međutim R. je, posle kratkog perioda zbunjenosti, rešio da produži penjanje kao da mu ta dodatna ventilacija ni najmanje ne smeta, a sve na radost publike u parteru.

Kazna je stigla već na sledećem gnezdu [u Kupinovu kažu gnizdo, imaju nekoliko ikavskih relikata]. Bila je to Milicijska stanica – opasna, visoka zgrada sa dodatnom šupom za tadašnju motorizaciju – policijsko-biciklistički vozni park, sa strmim krovom i visokim prezidanim odžakom na kome je bilo ogromno rodino gnezdo sa čak 6 mladunaca u njemu, i – gromobranom. Pošto je R. otrčao do naše baze u zgradi Šumarije da se preruši u paradne pantalone sa celim turom, peli smo se, kao u Tomu Sojeru, uz pomoć gromobranske žice.

U povratku smo se spuštali prečicom – dijagonalno, tehnikom podizanja crepova, koju smo otkrili na ranijim krovovima. Svaki crep ima s donje strane po jedan zubac kojim je zakačen za horizontalnu gredicu krovne konstrukcije. Ako malo odigneš donji kraj crepa, možeš se pridržati za njega – on se ne izvlači budući da je zakačen onim zupcem. Tako polako možeš da se spuštaš uz pridržavanje i niz najstrmije krovove. Ovog puta sam ja išao prvi, pa je R. opet bio iznad mene i malo ukoso.

Odjednom je nešto uzviknuo i počeo da se velikom brzinom sulja niz krov. Posle mi je ispričao da se uhvatio za polomljeni deo crepa koji mu je ostao u ruci, a on nekontrolisano poleteo nizbrdo. Jedino je uspeo da u padu izbegne da naleti na mene, prilepljenog za crepove kao Spiderman. Inače bi i mene odneo sa sobom.

Nemoćno sam posmatrao njegov sunovrat. R. je otklizao do ivice krova, a meni je kroz glavu proletela nada da će uspeti da se uhvati za obodni oluk, koga nisam sa svog mesta mogao da vidim, ali sam zapamtio da nam je jedan horizontalni odvod predstavljao problem prilikom penjanja. Mislim da sam mu to i doviknuo. I zaista, R. je uspeo da se uhvati za zarđali oluk napunjen mahovinom i decenijama navejavanom sremskom prašinom, pa se čak za trenutak pojavila i njegova glava, a onda – „kraa-a-ak!“ – odvali se milicijski oluk, glave nestade i R. ćutke ponese oluk sa sobom, privučen neodoljivom gravitacijom.

Bio je to sekund tišine. Čak ni iz hora Ciganskog šora nije izašao poznati kikot, iako su verujem sva usta ostala otvorena. Ja sam zamišljao R-ov ikarski slobodan pad sa visine od oko 8 metara i očekivao tup zvuk udarca tela o zemlju. Umesto toga, odjeknuo je strašan prasak, kao od eksplozije granate, praćen šumom lomljave i padanja kiše sitnih gelera. Što sam mogao brže spuzao sam do poslednjeg reda crepova [već sam u glavi video sliku tela sa onako čudno savijenom nogom] i – pogledao dole.

Prizor je bio stravičan [tako se uvek kaže u novinskim izveštajima]: ispod glavnog krova – što sam bio zaboravio jer smo se spuštali s druge strane zgrade od one s koje smo se peli – bio je krov šupe za milicijske milicijskoplave bicikle. Na tom krovu je bila ogromna rupa, prečnika bar 3 metra, gde su svi crepovi bili polomljeni, kao posle dejstva operacije „Allied Force“  [NATOov ratni kod nebeskog napada na Jugoslaviju 1999]. Polomile su se i one tanke gredice koje drže crepove, ali su ostale one jače, koje drže kostur krova.

Na jednoj takvoj jahao je R. s blesavim kezom na licu. Ispod njega, osvetljeni nenadanim prodorom svetlosti, svetlucali su delovi milicijske pedalizacije, delimično zatrpani ostrakama crepova, krovnim kršem i šutom. Sa strane, kao zaleđena slika, stajao je jedan mladi [najmlađi] milicajac, uhvaćen u nedolicnoj pozi čistača ribe, s nožem u jednoj i ribom s poluočišćenom krljušti u drugoj ruci, u povijenom stavu nad lavorom u kome su se kupale mrtve deverike. Oči su mu bile okrugle i usta otvorena sasvim poput te iste deverike na izdisaju.

Oduševljen veličanstvenošću štete koju smo naneli Narodnoj Miliciji, s kojom je doduše R. bio čak i u porodicnim odnosima, a još više činjenicom da je projektil ostao živ [kasnije sam se uverio da mu nijedna koščica nije stradala], potražio sam pogledom oči boje reke, da vidim kakav je utisak novi razvoj događaja ostavio na nama najomiljeniji deo publike. Kupinovski šor Maršala Tita bio je potpuno prazan! Sva publika i sva Ciganija je u trenutku zbrisala, ne želeći da bude svedokom strašnih događaja čiji se razvoj očekivao, čim se Narodna Milicija pribere od šoka i krene da uzvrati udarac.

Začudo, Milicija nas nije ni uhapsila niti je priznala da joj je nanet bilo kakav ozbiljniji kvar. Mi smo rekli nešto otprilike kao da ćemo nadoknaditi štetu, jer se to tako kaže, ali nismo ni najmanju ideju imali kako bismo to učinili, jer smo jedva imali para za autobus nazad za Beograd. Za svaki slučaj, napustili smo Kupinovo dan ranije nego što smo planirali, konstatovavši da smo prebacili plan.

I zaista, rode koje smo prstenovali ponele su svoje aluminijumske matrikule na daleke pute. Jedna od njih, koju je baš R. prstenovao na odžaku prodavnice, porasla je i krenula rano na jugoistok, preko Bosfora, da bi negde u Turskoj, kod Çiftelera držala kurs prema Južnoj Africi. Tu su je Turci uhvatili i očitali prsten. Pa javili našoj YU-centrali u Zagrebu.

Ja sam posle život nastavio manje-više u istom ptičarskom stilu, sve do danas, a R. je krenuo na more kao ribarstveni biolog, dosegavši najviše naučne domete. Ali sva naša mnogobrojna kasnija terenska putovanja samo su „ona posle Obedske bare“. Ovo je bilo prvo.

Nikad više nisam video ni oči boje mutne plave reke.

---

Upozorenje: Ništa od opisanog ne pokušavajte kod kuće.