Poslednji Ticijanov poljubac 2: Beluno

Nastavljam izveštaj započet kao Poslednji Ticijanov poljubac 1: Venecija:

Belun’ (Belunezi ne izgovaraju poslednje „o”) gradić je (tridesetak hiljada stanovnika) u Dolomitima i ne bi se očekivalo da bude među prioritetima čak ni za zaustavljanje na jednom ovakvom knap-putovanju, pogotovo što nije bio ni usput. Mora da se skrene od Venecije osamdesetak kilometara na Sever, u brda.

Naravno, imao sam dva dobra razloga da odem u Beluno.

Prvi, manje važan, bila je velika, potresna, jedinstvena, čudesna i nepropustljiva izložba „Ticijan: poslednji čin.” Ne pamtim da sam u svom skromnom ali dugotrajnom muzealskom životu video tako jaku izložbu. Prethodio joj je ogroman naučni projekt (međunarodni tim) o poslednjih i, po mišljenju autora, ključnih 20 godina Ticijanovog života. Izložba je donela ne samo nove interpretacije Ticijana, nego i njegova nekolika neobjavljena ili retko iznošena dela iz privatnih zbirki širom Sveta. Palaco Krepadona u Belunu, u kome je smeštena gradska biblioteka, za ovu priliku je projektom “Otkrivanje Ticijana” preadaptiran u sistem galerija i atrijuma sa pastelnim, koralnocrvenkastim zidovima, po ugledu na boju mog auta. Publika se pušta na svakih pola sata. A to je i neka sasvim druga publika, pretežno studenti, eksperti, konoseri i meraklije. Najviše Talijani. Na ulici se i ne primećuju. O toj izložbi govorio sam na jednom predavanju (počev od min 29:58 sec) u Beogradu. 

Mnogo je važniji međutim drugi razlog. Pre četiri decenije mi je u Belunu ostalo nešto, što sam želeo ponovo da nađem. Ne želeo, žudeo. Žarko žudeo. Žudeo žudnjom neutaživom, kao što se samo može žudeti za onim što je davno sa mladošću prošlo, a možda može još jednom, pozno da se okusi.

Svih ovih četrdeset godina žudeo sam za poljupcima, poljupcima iz Beluna. Poljupcima koji se ni s jednim drugim nisu mogli porediti. I krenuo sam tamo u varljivoj nadi da ću ponovo naći ono što se u mojoj glavi i u mom srcu zove baci bellunesi.

Kada sam krajem šezdesetih godina XX veka odlazio u Beluno kao gost familije K, bivao sam poslužen lokalnim kolačima, nekom vrstom velikih kranclica ili vanilica nalik makaronama, koji su se kupovali u jednoj pekaroposlastičarnici u gradu. Zvali su se poljupci zato što su dva kotura bila slepljena filom u poljubac. Obožavao sam te kolače i mislio kako bih mogao da ih jedem dok mi ne pozli. Nažalost, uvek ih je bilo manje nego što je bio moj prag „pozlivanja”, a i bilo me je sramota da ih jedem više i brže od ostalih. Moji odlasci u Belun su se naglo prekinuli i ja sam zauvek ostao željan, jer posle toga nikad ponovo tamo nisam kročio.

Do sada.

U međuvremenu (a proteklo je dosta vremena) izgradio sam mit o baćima iz Beluna. Kada bi me neko pitao koji su kolači ili uopšte slatkiši najbolji koje sam probao – bez kolebanja sam prijavljivao baće. U najgorem slučaju, tvrdio sam, baći spadaju u deset najboljih. Maštajući o njima, urezivao sam u pamćenje i njihov zlatastožućkastosmeđ izgled, i njihov diskretan miris, i nenadmašan, ne suviše sladak, ukus. Pričao sam bajke o baćima. Govorio sam da kad pojedete jedan, poželite da uzmete i drugi. A kad pojedete drugi, onda ne poželite, nego već morate da uzmete i treći… U mašti sam uživao u njihovom produženom ukusu u ustima u kojima su se istopili. Potpuno sam verovao u to što sam pričao. Što sam više verovao – to sam bio bliže odluci da ih, posle toliko godina, još jednom potražim.

I evo sada te prilike. Eto me na autostradi koja vodi od Venecije u pravcu Beluna. Negde na pola puta bio sam uveren da ću ponovo naći baće svoje mladosti. Nemoguće je da prevalim toliki put, uložim trud, prežalim trošak i – da na kraju doživim neuspeh!

Dok sam se približavao Belunu, stalno sam očekivao da ću početi da prepoznajem predeo. U jednom trenutku mi se nešto učinilo poznatim, pa sam čak supruzi najavio da će iza sledeće krivine da se ukaže Beluno na bregu iznad reke Pjave. Okuka je prošla, a ja sam vozio kroz neka bezvezna sela u kojima nikad pre nisam bio. Pa je naišla još jedna krivina, pa još jedna. Iznenada sam se našao na prilazima varoši, a ja ničeg nisam mogao da se setim. Supruga me je učtivo tešila da se Beluno morao jako promeniti za tolike godine. Hteo sam da uđem u istorijski centar varoši i da počnem da nalazim poznata mesta, ali je svuda bilo zabranjeno za saobraćaj bez nekakvih naročitih propusnica, pa su me znaci poslali na veliki parking podno brega na kome se ponosno dizao Beluno.

Pogledao sam gore i sa užasom se osetio kao da ga prvi put vidim. Shvatio sam da sam posle četrdeset godina zapamtio samo informaciju da je grad na brdu, ali ne i njegovu sliku! Ipak, nisam još hteo da popustim. Sa tog parkinga kretale su pokretne stepenice kroz ogromne cevi uzbrdo, savlađujući visinsku razliku od 40 m (bar dvostruko više, po subjektivnom osećaju). Sa stepenica se, kroz Opštinu, izlazi pravo na Katedralski trg, u srce starog grada. U svakom filmu, tu bi trebalo da počnem da se oporavljam od amnezije. A ja, ništa, jamais vu. Mai visto – mai sentito!

Beluno: Duomo (XVI): viseca apsida, Zvonara (66m, 1743), 22. sept. 2007.

Beluno: Pjaca Del Duomo: Rektorski palaco (1491), Gradska kula (XI-XII), Auditorijum (Biskupija, XII/XVII), fontana (XV), 22. sept. 2007.

Beluno: Levo: cevi s pokretnim stepenicama, a iznad Duomo (viseca apsida) i Zvonara; desno: Pjaca Del Duomo: Rektorski palaco i Gradska kula, 22. sept. 2007.

Imao sam u sećanju večernju sliku jednog starinskog trga pod snegom, za koji sam mislio da je Beluno, ali to nije ličilo ni na šta što su moje oči gledale. U sebi sam govorio da ne treba da paničim, da će početi sve da se raspetljava, samo što nije. Evo, prepoznao sam i planinu Nevegal, smeđe-zelenu, iako sam je ranije vidjao samo pod snegom. Bar nešto.

Prepoznao sam još nešto: pokretne auto-prodavnice, jer je bila subota, pazarni dan u Belunu. Ali to je bilo sećanje na prizore u drugim varošima, od pre nedelju-dve dana, što sam opisao pod naslovom Večernja senka.

Popivši aperol i kafu na trgu, krenuh ipak u akciju, ali sa poljuljanim samopouzdanjem. Prvo što je bilo obeshrabrujuće jeste činjenica da sam našao samo dve poslastičarnice, iako sam obišao ceo centar grada. U jednoj nije bilo ničega što bi moglo da bude povod za zadržavanje, a u drugoj mi, na moje „Imate li baće?” pokazaše četiri preostale malecke, žućkaste, masnjikave pseudovanilice, ni nalik onom veličanstvenom, savršenom poljupcu iz moje mladosti. Bubnjalo mi je u glavi užasno, neizrečeno pitanje: a šta ako sam to u mašti izmenio, naduvao, u grozničavoj staračkoj potrebi da sve što je bilo kad sam bio mlad, bude najlepše, najveće i sasvim izuzetno? Nisam verovao svojim ušima kada sam čuo sebe kako u očajanju pitam za dozvolu da probam jedan od ona četiri bedna baćića. Nije bio tako loš, ali to naravno nije imalo veze sa mojim mladalačkim poljupcima iz Beluna.

Platih sva četiri, i spremih se da izađem. Već sam smišljao argumentaciju za dostojanstveno podnošenje priznavanja potpunog neuspeha misije. Pa naravno, ko je i mogao pomisliti da se posle toliko godina mogu naći ti mitski kolači. Ako su i postojali, sigurno se više ne prave. Poslednji poslastičar koji ih je pravio sigurno je umro pre 10 godina, odnevši tajnu recepta u grob. Ceo poduhvat je izgledao detinjasto nerealnim. Da li ste čuli da iko drugi takve stvari radi? Uozbiljimo se. Uostalom, dan je bio divan, biće to sjajan izlet, a tu je i Ticijanova izložba kao utešna nagrada. Ipak, zapitah prodavačicu da slučajno nije čula za takve-i-takve baće, ovolike, stari recept…? Nije sigurna, ali možda ima kod Koste, u maloj ulici pored samog trga (prodavci kobajagi nikad nisu sigurni šta ima kod konkurencije). Odjurih tamo i nađoh Kostinu radnju, skrivenu u neobećavajućoj uličici sa ciklamama, zatvorenu. Otvara se u četiri. Zahvaljujući tome sam i otišao da vidim Ticijana.

Zamajao sam se sa Ticijanom, pa nisam stigao na vreme: „Kod Koste“ je već bilo otvoreno, mala radnja, unutra jedna prodavačica. Kako sam zakoračio unutra, ma i pre toga, čim sam otškrinuo vrata – prepoznao sam ga! Miris baća. Ništa tako ne miriše kao sveži baći Belunezi, a odmah mi je pogled odleteo na vitrinu sa uredno poređanim poljupcima iz mojih snova, propisnog prečnika i standardne boje, tačno onakvim kakvih sam se sećao i opisivao ih. Memorija je sav moj mladalački Beluno zatrpala, utapkala i poravnala, samo mi je sačuvala moje baće, u punoj rezoluciji. Onda sam shvatio da me prodavačica čudno gleda, a da mi supruga iza leđa šapuće „eno ih, eno ih,“ supruga, koja za baće zna samo iz mojih egzaltiranih priča.

Mucajući i u strahu da ću da se probudim, glupavo sam pitao kako se zovu ti slatkiši? „Baći“ – s dosadom odgovori prodavačica, i kao da joj zaigra desno oko. Ostala je još jedna provera. Polako i biranim rečima zamolih da probam jedan kolač, a njoj zaigra i drugo oko. U sledećem trenutki su mi usta bila puna ne samo savršenog, nego i potpuno poznatog ukusa mirisnih bademskih mrvica koje se tope pomešane sa pekmeznim filom. Zatekoh sebe kako panično brojim kolače na nevelikom poslužavniku u vitrini i odmah zabrinuto pitam prodavačicu ima li ih još u rezervi. A koliko meni treba? Skoro viknuh: „25“, na šta njeno celo lice protresoše tikovi, a ja shvatih da u potpunoj izbezumljenosti i ushićenju nisam pitao za cenu. Poče da ih ređa u veliku kutiju za svadbenu tortu, a supruga, koja je progutala drugu polovinu probnog poljupca, predloži mi da uzmem i svih 30. Ali mene je bilo sramota da ispoljim toliku alavost, iako sam video da će u kutiji ostati praznog mesta.

Platih i krenuh da u nekom barčiću nadoknadim preskočeni ručak, još nedovoljno svestan da je uspela neverovatna misija kasnog traganja za slastima moje mladosti. U razgovoru o planovima za sutrašnji dan, setih se da treba da kupim nešto prijateljima u Ljubljani kod kojih nameravam da svratim. Ne sećam se ko je od nas dvoje predložio da kupimo fine čokoladne bombone koje sam video kod Koste. A kad sam već opet ušao, pokupih i sve ostale baće – napunih kutiju sa 45 divnih, zlatnih, mirisnih… poljubaca. Uzgred ispričah prodavačici (nije ni pokušavala da kontrološe lice) da sam došao po kolače koje sam probao pre nego što se ona rodila. Koketno me pozva da dođem opet, ali da ovog puta ne čekam toliko dugo.

Pre ponoći se, kao pepeljuga, prebacih preko talijansko-slovenačke granice i tako izbegoh vizni prekršaj. Nadam se da sam bar ostavio staklenu ili pelcanu cipelicu gde treba. Uzeh hotel u Šempetru pri Gorici. Ispred hotela odigravao se lokalni kermes. Muzika je bila isključivo sa jugoslovanskog Bliskega Ishoda. Te noći, ponovo daleko od Beluna, vratile su mi se u sećanje sve one slike koje su mi tamo izmicale, svi zvuci i glasovi umekšani snegom, mirisi zimskog Beluna koji se greje drvima, uhvaćeni u jedan krzneni okovratnik, svi zaboravljeni pogledi i dodiri. Pomislio sam da umirem.

Poljupci su spavali u svojoj kutiji za svadbenu tortu.