September 22, 2006, 15:33:16
Postoji verovatno vrlo veliki broj načina da se vino upropasti, a sigurno ih je više nego za pravljenje dobrog vina. Najbrži način je da nešto sipaš u vino [ili obrnuto]. Neki od metoda kvarenja niskovrednih vina su tradicionalni: dalmatinskootočka bevanda [sipanjem ustajale kišnice u loše držano plavo vino, a navodno su i stari Grci vino smatrali samo koncentratom koji treba razblaživati], zatim austro-ugarski špricer [sipanjem soda-vode u jeftino stono belo], i mnogi drugi.
Posebno mesto zauzima recina. Kada je prvi put okusiš, pomisliš da se uplesnivio zapušač. Ako tražiš da kelner donese drugu flašu, utisak će biti još gori. Možeš da pootvaraš sve dostupne boce recine – nećeš se osloboditi mirisa. Buđi zapravo nema, ali ima smole oštrog, neobičnog mirisa, od tzv alepskog bora koji raste oko celog Sredozemlja, pa i na Karmel-gori. Navodno su smolom dihtovani antički zatvarači amfora namenjenih izvozu. Tako je vino povuklo miris na smolu, a smatra se da je ista smola imala i izvesno dezinfekciono dejstvo, što je vinu produžavalo trajanje tokom dugih plovidbi. Kada se prešlo na burad, već je kod konzumenata bila stvorena navika da vino treba da bude osmoljeno. Jednostavno, barikirano vino bilo je manje traženo nego vino iz amfora. Vinari su odmah reagovali, počeli su da sipaju malo smole u svako bure s vinom. Postoje i priče o katranisanju rasušenih burića i o bačvama pravljenim od borovih duga, ali to je manje verovatno.
Za mene je međutim recina obaveza. Kad sam pre sto godina bio nov u Grčkoj i kada sam prvi put seo pred jedno prosto kafanče pored prašnjavog puta, pogledao sam šta jedu drugi gosti, neugledni, oznojeni i prljavi kao ja, i to naručio. Kelner me je pitao šta ću da pijem, ja sam rekao vino. Pitao je koje, a ja sam opet pogledao za susedne stolove. Na svakom stolu je bila po jedna zamagljena polalitarska flašica nekog žućkastog vina. Bio sam mlad i nisam znao ništa. Kelner je razumeo i rekao: „recina?” Ja sam za njim promrmljao „recina” a da nisam bio siguran da li sam tačno ponovio reč.
To je bila moja grčka inicijacija. Zar mogu sad da dođem u Grčku i da ne pijem recinu? Zar mogu da pođem iz Grčke a da ne ponesem recinu? Uostalom, ko može da jede pikiliju (ποικιλία) bez recine? Ne ide vre! Pa ipak, menjaju se običaji, ukusi i moda. Nova grčka vina su izvanredna i sve bolja, a nisu skupa. Recinu jos piju u glavnom po manjim mestima, niža klasa i starija generacija.
E sad, ja pročitao da je vino recina atički specijalitet [tu nastalo i tu se i dalje tradicionalno pravi], a da su najveći proizvođači u varošici Markopulo [Markovac]. A od moje baze u Marusiji napravljena je Atička džada sa 2×4 trake baš do Markovca, jer je tu novi atinski aerodrom „Slobodan Venicelos” [grčki Pašić, i još više]. Za 15 minuta eto me u Markopulu. Da se razumemo: recina je jeftino, najobičnije, narodsko vino, koje se ne popravlja zrenjem i odležavanjem. Nisam ja bio u potrazi za nekom retkom berbom, za nekom naročitom tehnologijom, za domaćim podrumom sa malim serijama numerisanih flaša. Ne, samo mi je bio merak da kupim recinu u samoj prestonici recine Markopulu.
U centru Markopula počeo sam da tražim prodavnicu vina. Zamišljao sam da u žiži vinarskog kraja ima bar nekoliko vinoteka na glavnom trgu. Ispostavilo se da to nije tako i da nije nimalo lako naći taj žuđeni cilj. Obišao sam i trg i centar varoši nekoliko puta – nigde prodavnice vina. A onda sam je spazio: ne podrum pića nego tirokomiju, ili srpski, sirdžinicu. Kakvo je vino u nekoj zemlji [ili nekom kraju] odmah se proceni po prodavnicama sira. Ako ima specijalizovanih sirarnica, koje su pune mušterija, a enterijer zamračen, mobilijar drven, star, a sireva zrelih, raznih, obloženih neobičnim korama i presvlakama – na dobrom ste mestu za vino. Oni koji razlikuju vina, razumeju se i u sireve.
Elem, u radnji sa sirevima saznam za prodavnicu vina koja se zove Marković [Markopulo]. Odem tamo, super radnja, kad, čovek kaže žao mi je, ali nemamo recinu. Izvinite – nestalo. Kako more nestalo, je li ovo ishodište recine, vre? Jeste, ali znate, nekad se od sveg vina proizvodilo 95% recine, a sad jedva 10%. Danas imaju nove, kvalitetnije sorte… Nego neka ja odem u vinariju Marković, evo 200 metara odavde, onuda, pa desno, odmah ću videti, tamo da tražim…
Odvezem se tamo – stvarno velika vinarija, velika kapija „Markopulo 1904” [kad je osnovana]. Ulaz u fabričko dvorište širom otvoren, u portirnici nema nikog. Svuda sve otvoreno, ali nigde žive duše. Parkiram pod jednu smokvu, ostavim Olju pored auta i krenem da tražim gde i kako da kupim recinu. Blještavo sunce kao da je gluvo podne [a bilo je rano pre podne], poput onih scena u američkim filmovima kad glavni junak ulazi u grad u iz koga su prethodno vanzemaljci genetski modifikovali i sklonili sve stanovnike. Osvrćem se stalno da mi ne promakne neki zombi dok obilazim hale, radionice i kancelarije. Nema ni zvukova. Odjednom me Olja tiho zovne: „sad je jedan mladić prošao i ušao na ona vrata”, kaže, a ja se odmah stuštim tamo, u strahu da će mi izmači markopulski Petko.
Hemijska laboratorija i unutra hemičar. Odvede me u komercijalnu službu, koja je bila izvanredno sakrivena i zvučno izolovana. Kažem im da bih da kupim recinu, a oni mi gledaju preko ramena u dvorište, da vide gde su mi kamioni. Kažem da možda ne bih uzeo mnogo… Volim ja recinu, ali ipak… Još me pitaju nešto što ne razumem, pa reše da mi u skladištu pokažu na licu mesta. Izaberem onakve klasične polulitarske flase. Pitaju koliko ću da uzmem. Ja kažem 12 flaša, a oni mi ćutke zapakuju. Tih 6 litara dobih za manje od 10€, sto kinte flaša.
Produžih na istok, sporednim putem ka samom izlazu Južnog Evijskog kanala. Reših da posetim Vravronu, odnosno antički Brauron (Βραυρών), najčuvenije svetilište Artemide Medvedske. Izdaleka se u neprivlačnom pejsažu ističe omanji breg čija je jedna strana vrletna i stenovita i za koji sam saznao da je na njemu bio preistorijski vravronski akropolj.
U njegovoj senci, u zamočvarenoj dolji, nalazi se jedno od najslavnijih atinskih svetilišta. Impozantno deluju ostaci peristila, takozvanog Partenona, monumentalnog pravougaonog dvorišta-pozornice okružene tremom, na kojoj su se svake četvrte godine odigravale misterije posvećivanja Artemidi. Sastavni deo tog festivala bilo je oro medveđih devojaka [arktoi], devojčica uzrasta otprilike kao ona d’Angerova Kori iz Mesolongije. Okolo je bila stoa sa spavaonicama i nusprostorijama, a neki tvrde da su se tu gajili sveti medvedi, što je teško poverovaiti.
Vravrona: Artemidino svetilište: Partenon medveđih devica
Čuvenim helenskim uzastopnim teogonijskim hibridizacijama, Artemida je postala boginja Meseca i lova, zaštitnica životinja, porođaja i dece. Tako su došla u vezu deca i medvedi. U blizini se nalazi i fini mali muzej sa svime što je iskopano na Brauronu, ali nigde nema pretstave medveda. Možda je to bio tako moćan tabu da je zabranjivao prikazivanje te životinje. Devojčice su po svoj prilici samo bile obučene u šafranskožutu svilu [hor žena u Lizistrati], a nigde nisam video da su baš bile maskirane kao medvedi. Da li su Grci tada zamišljali medveda kao svilenkastožutu devojčicu od desetak godina? Navodno sve je to počelo kada su se Atičani, da bi se oslobodili kaznene kuge, obavezali da žrtvuju jednu svoju devicu, kao krvarinu za medveda ubijenog zato što je pojeo lokalnu devojčicu.
U Vravroni ima i jedna kamenčura koja se zove Ifigenijin grob. Pošto je maznula Artemidinu statuu iz hrama u Tauridi i sa Orestom zbrisala za Grčku, Ifigenija se iskrcala baš tu u Brauronu [po Evripidu i drugovima], osnovala novo Artemidino svetilište i ostala do groba sveštenica, kao što je bila i u Taurdi. Ništa ne smeta što ima još 17 sasvim drukčijih verzija o njenom povratku u Grčku.
Brauron je vrlo čudno ali prijatno, senovito [u oba smisla] mesto, sklonjeno od horada turista. I ima sve: i romantični breg sa duhovima još od kamenog doba, i klasično svetlilište sa dovoljno uspravnih stubova, jedan kameni karirani most preko zaustavljene vode svetog potoka, stoletne borove od kojih je jedan poslužio kao zvonik srednjevekvnoj crkvici Sv. Đorđa, čak ima i džinovske posađene eukaliptuse i ostalu živu prirodu.
Sjajan muzejčić ima najveću zbirku dečijih zavetnih kipova, sa životinjama-ljubimcima. Naravno da ta deca ptice drže vrlo nežno i propisno.
Vravrona: Brauronski muzej: deca s pticama
Na zasluženi ručak otidoh u Porto Rafti, luku poznatu po talasini, sto ne znači mornarica, nego plodovi mora. Odatle na sever u Rafinu, da nađem izvikano kupalište Kokino Limanaki – Crvenu uvalu, ispod surduka crvene zemlje. Na severnom kraju plaže je Mati, gde je sačekivanje večeri iznad mora, uz ekmek sa sladoledom, vredno svakog prethodnog truda.
Organizatori kongresa su za galantnu biljku-maskotu izabrali nežnu visibabu koja se naučno zove Galanthus. Ne slučajno. Područje severozapadno od Antalije je najbogatije visibabama i, dok nisu uvedena zaštitna ograničenja, odatle se navodno izvozilo po 70 miliona lukovica divljih visibaba godišnje, najviše u Englesku i Holandiju, gde svako želi da u proleće u svojoj bašti vidi prve, rane visibabe. Tamo su nas vodili na celodnevni kongresni izlet u planine Taurusa. Većina visibaba je već bila precvetala, ali sam zatekao još dosta šafrana i snega iznad 2000 m.
Putovanja, sasvim lično 