Vilinsko kolo i beloguze

23.08.2009 01:21

Evo izveštaja vašeg uobičajenog izveštača koji je, „suivi d’un seul housard qu’il aimait entre tous / Pour sa grande bravoure et pour sa haute taille..,“ putovao po vrhovima vlasinskih planina. Za one iz daleka ili geografski nenadahnute, Vlasina je planinski predeo koji se stisnuo između Južne Morave, na sektoru od Vranja do Leskovca, i bugarske granice. Samo ime kaže da su tamo Vlasi – planinski stočari – imali mobilne (letnje) stanove i ogromna stada na još ogromnijim planinskim pasištima. Vekovima. Možda i duže. Sad tamo nećete videti nikog osim malobrojnih berača borovnica.

Praćen visokim husarom Stefanom S. rodom iz Valjeva, talentovanim beogradskim mladim ornitologom i multidisciplinarnim ekologom, a koji se juče oženio, lomatao sam se po vrhovima Vardenika (Gvardenik, klasični romanski vlaški koren guard– sa značenjem stražariti, motriti, čuvati) sa kojih se vrhova nadzirao prevoj i raskrsnica karavanskih i sezonskih migracijskih puteva. Ta prastara raskrsnica, na koju se motri na planinskom premetu, zove se Vilje kolo (Vilinsko kolo = kružna čistina na kojoj noću igraju vile/samovile, opasno mađijsko mesto poput medenog guvna).

Taj strateški važan prevoj upisan je, pod deformisanim imenom Vilogolo, kao tačka prilikom određivanja granica između nezavisne Kneževine Srbije i zavisne Kneževine Bugarske u članovima 2. i 36. Berlinskog sporazuma od  13. jula 1878. O anegdotama vezanim za taj slučaj pisao je Boris Ivančević (Ko igra u vilinskom kolu? Galaksija 168: 36-38, Beograd 1986) pozivajući se  na M. Đ. Milićevića (Kraljevina Srbija. 1884). Prema tim navodima, otprilike dve trećine Viljeg kola su se našle u Bugarskoj, a jedna trećina je ostala u Srbiji.  Pričalo se da su lokalni radnici odbili da zamahnu budakom u vilinsko kolo prilikom kopanja granićnog rova, pa su to morali da urade prisutni nizami. Ivančević nastajanje ovakvih krugova objašnjava delovanjem pečuraka.

Vilje kolo nazire se i danas na satelitski snimljenim geografskim kartama, kao pravilan prsten prečnika oko 30 metara. Međutim, po tom snimku izgleda da ni askeri nisu džarnuli u Vilje kolo, nego su ga učtivo zaobišli s južne strane.

Jedno od svojstava mog terensko-putničkog posla jeste redovna prilika da steknem opipljiva i neopipljiva iskustva i o onom što je većem delu gradskog sveta dostupno samo kao literatura. A i to pod uslovom da ga zanimaju prošlost i narodna predanja. Ne tvrdim da ne vredi što ste čitali „Na Drini ćupriju“ ako niste „’odali po njoj“, ali znam da je, u najmanju ruku, uzbudljivo i za maštu podsticajno osetiti pod nogama taj kameni most i osluškivati proticanje ispod njega. Drine, i svega ostalog.

E pa, na onom pustom raskršću sa obećavajućim ali tabu-imenom Vilje kolo, nisam tražio vile (ni đavola), nego mi je zadatak bio da procenim kolike bi mogle biti štete po vlasinsko-vardeničke ptice i prirodu uopšte, ako bi se grebenom Vardenika podigao „park vetrogeneratora“ ili dvostruki red vetrenjača – zid džinovskih propelera koji proizvode vrlo skupu struju, ali ne smrde i ne truju.

Posle velikog zanosa u Svetu, utvrdilo se da to čisto, zeleno korišćenje obnovljivih energetskih resursa ima i svoju mračnu stranu. Na mnogim mestima elise funkcionišu kao goleme mašine za mlevenje ptica, naročito noću, kada se većina ptica seli, ali i danju, kada jak vetar i brzina sečiva onemogućuju pticama da izbegnu takve strašne prepreke. U mnogim zemljama več je oslabilo oduševljenje za takvu čistu energetiku. Kao i drugde, i kod nas je investitor obavezan da prvo uradi studiju uticaja na ptice, pre nego što mu se da odobrenje da počne da gradi elektro-generatore na vetar.

Imao sam dakle vrlo nezahvalan zadatak. Ako moji rezultati pokažu da će biti ozbiljnih rizika, biću izložen surovom pritisku investitora i lokalne zajednice koja je gladna investicija. Ako međutim u mom izveštaju bude stajalo da se ne očekuju značajniji gubici, među ornitolozima i zaštitnicima prirode biću pod sumnjom da sam se „prodao“. Zato sam, zajedno sa Visokim Stefanom, radio vrlo pomno ovaj osetljivi posao, kako uostalom radi svako ko se bakče s vetrenjačama.

Postojalo je oduvek u narodu znanje o mestima na kojima ne treba zidati kuću, ni podizati bilo šta. Ma, ima mesta kojih se uvek treba kloniti. Nema ih mnogo. Prva tri mesta na toj listi zabranjenih lokacija zauzimaju najjači tabui: Raskršće, Bakarno gumno i Vilino kolo! Pazite, lokalitet Vilje kolo ima dvostruku zabranu, i kao raskrsnica i kao tajno vilinsko igralište!

Naravno i da znate da nisam praznoveran. Ali posle tolikih putovanja širom otvorenih očiju, ušiju i uma, naučio sam da se ne vidi sve prvim pogledom. Jaka narodna verovanja uvek su ukotvljena za ponešto materijalno, za neki ozbiljan i vrlo star trag, koji je, kao i svi stari otisci, obično teško čitljiv.

Dešava mi se tako, idem kroz šumu u nekoj pustoj planini i odjednom – pod nogom u lišću osetim da je nešto puklo i čujem muklo i ne mnogo glasno „krak“. Već znam, naučio sam da razlikujem šta mi je krcnulo ispod cipele, odmah prepoznam – crep. Stari crep. Prodžaram malo, nađem još jedno parče. Pa još jedno. Usred šume. Uzmem topografsku mapu i, naravno, lociram da se stena iznad mene zove recimo Gradac (ili Gradišta). Ili da se mesto gde stojim u današnjoj šumi zove Selište (ili Staro selo). Ne vidimo uvek lako nešto što je postojalo, pa prestalo da postoji. Ne znači da ono čega više nema, nikad nije ni bilo. Niti da je nestalo bez traga.

Jednom sam se na terenu raspitivao za određeno Bakarno gumno. „Tоа не постои повеќе“ reče mi, skoro poovski, neki čobanin. Ne postoji više. Precizirao je, tim prilogom za vreme – „više“. Nije rekao da je izmišljeno, da nije ni postojalo. Mnogi misle da je legenda o bakarnim ili medenim gumnima trag sećanja na nekadašnje topionice ili talionice iz rane i davno napuštene metalurgije. Takvih tragova ima na sve strane u toponimima. Jedno selo između Crne Gore i Bosne i Hercegovine (Republike Srpske) presečeno je granicom nadvoje, a zove se Metaljka. Nije smešan naziv, to je Metallica, tu je u antičko vreme bila topionica. Sad je ostalo samo ime, ali koje nije prazno, kako bi se nekom moglo učiniti. Znam za još metaljki i u Srbiji i u Hrvatskoj, u krajevima starog rudarstva.

Iznenadili biste se šta o tome sve mogu da vam kažu i pokažu čak i ptice. Ima jedna ptičica živopisnog imena – beloguza. Obožava kamenjare ili gomile kamenja usred livada i planinskih pašnjaka. Kad god smo je na većinom pitomom Vardeniku videli ili samo čuli njen poj, odmah smo znali da u blizini ima nekog kamenja. E sad, otkud kamene gomile usred carstva planinske trave?

Na Vardeniku se u srednjem veku kopalo gvožđe. Ruda se tovarila i odvozila a ostajale su gomile jalovine u vidu danas sivog, ispranog lomljenog iskopanog kamena. Mogli biste da prođete pored njega i da ga ne primetite. Ali zato je tu beloguza, da vas upozori i pouči o čitanju tragova vremena.

Na kraju smo, spuštajući se blagim povijarcem Vardenika, počeli da se približavamo planinskom selu koje se pomaljalo ispod nas. Idilično, crveni krovovi, između kuća džikljaju stara stabla tamnozelenih oraha i trešanja… Stani, rekoh Stefanu, šta nije u redu? Zbunio se. Čuješ li, prošaptah? Oslušnu, pa reče da ne čuje ništa. Tačno, iz sela nije dopiralo ništa od poznatih zvukova koji se čuju izdaleka. Ni lavež, ni kokodakanje, ni blejanje, ni povik, ni škripanje vrata ili točka.

Izgledalo je kao selo, ali više nije bilo naseljeno. Viđao sam i ranije takva avetinjska planinska sela. Bili smo svedoci inicijalne faze nastajanja arheološkog nalazišta. Kroz hiljadu godina, zvaće se „Lokalitet Selište, Treći milenijum.“

---

Napomena: Projekt vetroparka na Vardeniku obustavljen je u svojoj ranoj fazi. Na lokalitetu Vilje kolo nikad nije ništa podignuto.

(Beograd, 28. decembra 2018).