Svi naši paralelni divlji afrički srodnici primati, zapazivši kako odlomljena grana ostaje čvrsto u krošnji ako se popreči između dva oslonca (račve), naučili su da grade gnezda za noćenje. Vrlo su vešti u tome i to rade svako bogovetno veče. Tako je počela arhitektura i to je jedna od lepih veština koja je starija od čoveka i njegove civilizacije. Drugim rečima, Homo sapiens i svi njegovi neposredni hominidni prethodnici, od početka su znali da grade od drveta, što podrazumeva ne samo veštinu, nego i znanje potrebno za izbor delova drveta po obliku i veličini u skladu sa prethodno razvijenom zamisli (projektom) gnezda. Poznavali su i različit kvalitet drveta, njegovu čvrstinu, elastičnost, dakle razlikovali su vrste drveta. I umeli su da pronađu mesta gde određena vrsta drveta raste. Malo li je?
Stanovnici Afrike i danas ne samo da razlikuju veliki broj vrsta građevinskog drveta, nego poznaju i sva njihova glavna svojstva. Klasičarka i arhitekta Ivana Golubović to je davno potvrdila onomastičkim istraživanjima u jeziku Joruba i u 16 drugih lokalnih jezika i to objavila u svojim studijama iz 1984. i 1985/1986. Reč je o znanjima o biodiverzitetu, bogatoj nematerijalnoj baštini ili neopipljivim vrednostima bio-kulturnog diverziteta, koje su [vrednosti] srazmerne veličini biološke raznovrsnosti, u ovom slučaju diverzitetu drveća tropskih kišnih šuma i savana Zapadne Afrike. Nije dakle samo zanimljivo što ima tako mnogo raznog drveća u šumama tropske Afrike – uzbudljivo je ono šta sve tamošnji ljudi znaju o raznim vrstama.
Uzorci građevinskog drveta Nigerije, iz knjige I. Golubović.
Vrednost bogatstva znanja o drveću međutim nastaje tek prilikom deljenja blaga, tradicijskim prenošenjem znanja s jednog pokolenja na drugo. To je moguće jedino ako se kreiraju informacije o drveću. Bez obzira da li su informacije usmene ili nošene naprednom IT, one počinju imenom. Bez imenovanja drveta nemoguće je razmenjivati informacije o njemu, kao što se ni bez adrese poruka o drvetu ne može preneti.
Ima i obrnutih slučajeva – da drveće prenosi poruke o ljudima. Znao sam bar jedno takvo drvo. U centru Najrobija u Keniji rasla je džinovska bodljikava najvaška akacija (Acacia xanthophloea) u bašti kafane „Thorn Tree“ u legendarnom hotelu „Novi Stenli“ u kome sam te 1992. bio smešten (pominjao sam taj hotel i to drvo u izveštaju pod naslovom The New Stenye Hotel). U vreme engleske kolonijalne vlasti to je bio najpristojniji hotel tropske Afrike, gde su odsedali veliki beli lovci i čuveni avanturisti, uključujući i neizbežnog Hemingveja, a kafana u hladu akacije bila je omiljeno mesto zakazanih susretanja.
Akacija ima sitno perasto lišće i ne daje baš neku „debelu ‘ladovinu“ ali u tom delu Afrike nešto mnogo bolje se ne može ni tražiti. Međutim, ona ima dugačke, oštre i jake trnove na granama. U doba bez interneta i mobilnih telefona, ne samo da je zakazivanje sastanaka u Africi bilo nepouzdano, nego su, s obzirom na neizvesnost safarija (na svahiliju safari znači putovanje, a ne lov), i vreme i datum randevua uzimani s tolerancijom od ±2 (u nedeljama dana). Ko prvi stigne do kafane „Thorn Tree“ napiše poruku na cedulji i pribode je akacijinim trnom u debelu koru stabla. Vremenom, praksa se ustalila i postala vrlo popularno sredstvo uzajamnog obaveštavanja, naročito među mladim turistima s ruksacima. Na stotine ceduljica svih formata, vrsta hartije i raznih starosti i stepena izbledelosti i ispranosti tiskalo sa na tom drvetu, one 1992.
Više nema tog messenger-drveta. Navodno, škodili su mu izduvni gasovi najropskog saobraćaja. U stvari, 1998. se promenio vlasnik hotela, koji mu je promenio ime u Sarova Stanley Hotel, sproveo dogradnju zgrade, a umesto bašte, sagradio zatvorenu skupu kafanu s luksuznim enterijerom i klimatizacijom. Plašeći se možda kletve drveta kog je nosio na duši, u sred kafane, ispod staklenog zvona, posadio je jednu kržljavu mladu akaciju i pored nje postavio mračne oglasne panoe, kao jadni pokušaj zamene pokojne slavne srodnice. Na tim tablama samuje nekoliko istovetnih, postrojenih i sterilnih cedulja sa urednim štampanim plavim zaglavljem hotela, pričvršćenih jednakim pribadačama s plastičnim glavama. Verujem da ih to kelneri posle fajronta krišom pišu i kače, jer su sve pisane hemijskom olovkom iste debljine i boje mastila. Kome bi uostalom bilo stalo da tamo i danas ostavlja poruke. Jednostavno, to više nije to.
Kao što ni senka akacije nikad nije prava hladovina. Akacijina suncobranasta, široka ali tanka krošnja ne brani prolaz sunčevim zracima i uvek propušta dovoljno svetlosti za bujanje savanske trave ispod nje. Ona samo poremeti, pobrka dotad paralelne zrake, umekša osvetljenost, otupi oštrinu senki, uvede neku treperavu atmosferu i lica žena učini još lepšim. Kad sam jednog sunčanog prolećnog dana 2002. u Valensiji kročio pod lukove novog šetališta iznad parkinga na vodi, zvanog „l’Umbracle“ („‘ladovina“?) shvatio sam da je slavni Santjago Kalatrava imao baš taj ritmični efekat modifikacije svetlosti na umu. To je kao neka ogromna rebrasta zasvođena pergola u vidu džinovskih perastih palminih grana (u stvari listova) nagnutih jedne prema drugima u trijumfalnom poretku. Ispod tog rešetkastog metalnog svoda, pružila se aleja pravih živih palmi, a uz nagnuta bočna rebra puštene su da rastu puzavice, tako da se još ne zna kakve će to nove pulsirajuće svetlosne efekte da ima u budućnosti.
Duguljasta metalna struktura sa drvećem, izdignuta iznad bazena sa vodom u nekadašnjem koritu reke Turije u „Gradu Umetnosti i Nauke“ na periferiji Valensije, podsetila me je na jednu davnu inicijativu one iste klasičarke, Ivane Golubović, na redizajniranju i revitalizaciji železnog železničkog mosta. Naime, grupa od pet beogradskih arhitekata predložila je 1981. pretvaranje, preprojektovanje stogodišnjeg mosta u promenadu, u duhu konkretnog urbanizma, nove arhitekture, odnosno postmoderne, kako se tad govorilo i pisalo. Arhitekta Ivana Golubović je uvela drvorede s obe strane noseće konstrukcione kutije mosta tako da, slično Kalatravi, ali znatno pre njega, „ritam drveća prati čelične rešetke“.
Kalatrava je u svojoj opsesiji skeletnom arhitekturom svakako bio inspirisan drvolikim svodonosećim kosturom gotskih katedrala. Prvi put sam to video na peronima Istočne stanice u Lisabonu građene za Svetsku izložbu EXPO 1998, koja je potvrdila autorovu svetsku slavu. Palmine lukove iz Valensije Kalatrava je ponovio na još monumentalnijim porticima Olimpijske agore u Atini 2004, ali im je udvojio ritam tako što je svaki drugi par perastih grana malo snizio, postigavši efekat sličan otkucajima srca. Kad god se aritektura potrudi da stvori nešto potpuno novo, ona se nađe bliže svom prauzoru – granatom drvetu.
Blizanci Đorđe i Nikola već su kao dvogodišnjaci bili (čini mi se urođeno) opsednuti štapovima od opalih grana nađenih u parku. Rastanak od štapova pri polasku kući uvek je bio toliko bolan, da je često morao biti zamenjen kompromisom: skraćene verzije štapova bivale su dozvoljene za unošenje u kuću. Preistoričari su uobičajili da najranije periode ljudske kulture nazivaju kamenim dobima i granice im određuju stepenom obrađenosti i načinom obrade kamenih predmeta. Videli smo da su arhitekturu poprečenih i ukrštenih grana baštinile prethodne predačke hominidne vrste. U vreme neobrađenog kamena hominidi su, isto tako kao u građenju gnezda, odabirali vrstu drveta za svoje rane štapove i močuge koji su im univerzalno služile i kao alat i kao oružje. Prvo su gledali da li je grana prava ili kriva, a zatim birali po dužini i svojstvima materijala, po težini i obradljivosti, a obrađivali su grane skraćivanjem, kljaštrenjem, oštrenjem vrha. To su sve Nikola i Đorđe radili sa tri godine.
A moj deda Voja Vuković imao je „dedin štap“, sa savijenim gornjim i okovanim donjim krajem, ukrašen, masivan, predebeo i pretežak za moje tadašnje dečije ruke. Bio je jedno od dedinih civilnih statusnih obeležja i bez druge praktične uloge osim za izvlačenje mojih klikera kada se otkotrljaju ispod nameštaja. Prve prave zvanične štapove, skijaške, leskove, tamnocrvenkaste sa sjajnom, kao masnom korom koja je bila zadržana na njima, dobio sam one godine kad sam pošao u školu.
Cela praktična mehanika zasnovana je na iskustvima maštovitih pokušaja upotrebe delova drveta. Nijedan mehanizam na principima pokretne poluge i obrtnog valjka, odnosno osovine, možda nikada i ne bi bio izumljen da nije drveta, odnosno nekog njegovog dela pogodnog da bude pretvoren u štap, motku, letvu, oblicu. Oruđe i oružje od obrađenog kamena dobilo je na efikasnosti tek kad je nasađeno na drvenu držalju, polugu kojom je produžena ruka. I kasnije, metalno oruđe zadržalo je drvene delove. Uvek je drven onaj deo koji ide u ruku, do kože, bez obzira da li se radi o čekiću, motici, vilama, sekiri, srpu, kosiru, kosi, koplju ili nožu. Danas se prave i plastične držalje. Ali one oblikom podražavaju drvene. Niko još nije izmislio bolji oblik.
Onaj stari železnički most bi se možda mogao preurediti u pešačku promenadu. Prvi most je bilo deblo slučajno palo preko potoka ili reke, i njega su oduvek koristile i životinje i ljudi, naravno peške. Čovek je umeo da izazove i nameran pad drveta na mestima gde je hteo da prebrodi vodu, ili da dovuče brvno na mesto koje mu odgovara. U Srbiji, pa tako i u Azbukovici, odakle su poreklom moji Vasići, i danas se prelazi brvnima, kakvo je na primer ono preko Tribuće (sic!), pritoke reke Trešnjice poznate po jedinoj koloniji beloglavih supova u Podrinju.
Od čamovih balvana su bili splavovi na kojima sam 1950. prošao kanjonom Drine, od Višegrada do Bajine Bašte. Za razliku od modernog raftinga, splavarenje u to vreme nije bilo oblik ekstremnog turizma, nego način jeftinog transporta drvene građe od mesta u blizini kojeg je drvo posečeno, do odredišta gde će biti prodato. U konkretnom slučaju, od tarske „eksploatacije“, tamo gde se tresao od jeda jedan Doktor zabrinut za šume, zatim niz točila do Drine, pa Drinom pored moje Azbukovice do Save i onda do savskog Pristaništa, gde sam dolazak velikih splavova kao dete posmatrao s balkona rodne kuće u blizini današnjeg Bluovog murala zvanog Šumožder.
Ti splavovi su bili modularni: kako se reka širila i smirivala, tako su se splavovi spajali u veće, najčešće produžnim nastavljanjem, a njihove dvočlane posade su se udruživale. Noću, splavovi su imali upaljene fenjere, a na većim su bila i ognjišta pa i poneki šatorčić. Specifičan splavarski alat za manipulaciju balvanima bio je capin, klinasto blago zakrivljeno jako a kratko sečivo, pod tupim uglom nasađeno na čvrstu podužu drvenu držalju. Na prednjem i na zadnjem kraju svakog splava bila su dugačka splavarska drvena vesla kojima se splav pomerao bočno prema jednoj ili drugoj obali reke, da bi se uhvatila matica ili izašlo iz nje, izbegavali bukovi, stene, tišaci, limani i čevrntije koje oštećuju ili usporavaju splavarenje.
Monoksili, čunovi od jednog izdubljenog debla poput drvenog korita, kad se malo unaprede usađivanjem nekih drvenih dodataka, mogu postati mnogo stabilniji i pokretlj iviji. Može se njima ploviti i po velikim rekama i jezerima, pa i morima, do susednog ostrva, pa i dalje ako su vetar i struje povoljni. Relativno brzo i rano naseljavanje velikih a udaljenih arhipelaga, pripisuje se upravo dostupnosti vrsta drveta odgovarajućih za gradnju plovila. Daljim dodavanjem drvenih delova dobijani su sve savršeniji brodovi za sve veće i sve riskantnije ekspedicije.
Do dana današnjeg onaj prvobitni monoksil očuvao se u glavnoj gredi, kobilici svakog drvenog broda. Od kakvog će drveta biti koji deo broda od ključne je važnosti. Kad je građen Argo, upotrebljena je naročita pelionska borovina kojoj ni voda ni vatra nisu mogle ništa. Bio je to najbolji i najčvršći brod do tada, a na insistiranje jedne boginje u njega je bio ugrađen i deo od svetog dodonskog hrasta, poznatog po tome što je mogao da predskazuje budućnost. Sa pedeset drvenih vesala bio je i najbrži tadašnji brod, a pritom neverovatno lak, pa su ga Argonauti na rukama prenosili na kritičnim mestima. Bio je i najlepši, ukrašen drvenim figurama.
Mit o Argonautima pokazuje kako su drvenim brodom Grci širili svoj uticaj i kulturu ka Istočnoj Evropi. Kad govorimo o uticajima i prožimanju udaljenih kultura nismo uvek dovoljno svesni da se to sve odvijalo zahvaljujući odvažnim ljudima na drvenim lađama. O značaju povoljnih vetrova, već sam pisao pominjući Meltemi.
Ne zna se od kojih vrsta drveta je bila sagrađena „Santa Marija“, Kolumbov komandni brod. To je svakako bila dragocena građa jer, kada se na Božić, 25. decembra 1492. brod nasukao kod ostrva netom originalno krštenog Hispaniola, Kolumbo je naredio da se pažljivo rastavi i iznese na obalu. Od tog drveta podignuto je utvrđenje nazvano Navidad (šp. Božić). Danas se to mesto nalazi u državi Haiti.
Sergije Matvejev: Lađe na Skadarskom jezeru 1966.
Iako sam odrastao na Savi, od plovila od drveta možda sam najviše vremena proveo u skadarskojezerskom čunu, dok sam tamo decenijama proučavao ptice. Kad sam 1966. prvi put došao, zatekao sam još funkcionalnim arhaično građene duge lađe koje su se kretale pomoću vesala i jedara. Običan čun je međutim simetričan, šiljat na oba kraja i pokreću ga dva veslača sa po jednim veslom, ili samo jedan koji u tom slučaju vesla tehnikom „krmice“. To je uzan čamac, koji gazi samo 15–20 cm. Brz je, što je vrlo važno s obzirom na veličinu jezera i udaljenosti. Bilo je uobičajeno da se prevesla i preko 30 km za jedan dan. Pravljen je obično u dve veličine. Veći, „na tri kolomata“ (tri reda dasaka na kosim stranama visine oko 50 cm), bili su 6–7 m dugački a 1 m široki, i mogli su da nose do 900 kg robe ili 7–8 osoba. Manja verzija imala je dva „kolomata“. Za strane se upotrebljavalo isključivo dudovo (murvovo, Morus) drvo, dok je dno rađeno od tvrde bukovine (Fagus), kao prilagođenost na česte podvodne hridi i nepostojanje marina za vezivanje. Uvek se čunovi izvlače na obalu, čak i kad je od kamenih krša. Ispostavilo se da je „penta“, TOMOS-ov vanbrodski motor od 4 konjske snage idealan pogon kada se na jednom kraju odseče vrh čuna.
Zahvaljujući dudovom drvetu i tom ili sličnom čunu i tim lađama, razvijala se rana srednjevekovna država Zeta oko Skadarskog jezera. Plovidba je omogućavala stalnu komunikaciju na mnogo većem prostoru nego što je to bilo moguće igde u okolnom brdovitom bespuću. Time su bile s jedne strane obezbeđene brze odbrambene intervencije pokretljivim oružanim snagama, a s druge strane se razvijala lokalna trgovina viškovima proizvoda, naročito ribom (dimljena saraga ili ukljeva). To se održavalo do kraja XX veka do kad se tradicionalno petkom čunovima dovozila roba iz svih okolnih sela na pazar u Virpazaru. Sada se sve promenilo. Hrana se kupuje u super-marketima, sela su opustela, na pijaci se prodaje kineska roba, a brodogradnu dudovinu zamenila je plastika. Na dnu Skadarskog jezera leže groblja plastičnih morskih barki na kojima je dno probijeno.
Nema više ni čudne, vetrom šibane prastare košćele (Celtis australis) na Petrovoj ponti koja se, po bistrom vremenu, videla sa daljine od deset kilometara, a bila je poput svetionika jedan od glavnih navigacionih orijentira Skadarskog jezera. To je jedno od onih drveta koja mi nedostaju, pa je i u pesmu turena [„Za svaku krivu ivu i jovu i ovu (što belo izbroja granje) košćelu na Petrovoj ponti, tražim pomilovanje“].
Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao deo autobiografskog eseja „Drvo i život“ u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU.
Putovanja, sasvim lično 
9 mišljenja na “Kalatrava (Drvo 2)”