Zlatni pragovi Praga

Prvi put sam u Pragu bio 1978. U stvari, gotovo da sam tad samo projurio kroz njega na putu za Berlin. Ništa od znamenitosti nisam ciljano otišao da razgledam i posetim, osim Starog jevrejskog groblja. Više se i ne sećam svog tadašnjeg motiva za takav izbor. Hradčane sam gledao izdaleka, sa suprotne strane Vltave. Preko Vaclavovog trga sam se provozao autom, u krug (doduše četvrtast), bez zaustavljanja. Zastao sam kod Karlovog mosta ali nisam prešao preko njega, pogledao sam koliko je sati na Orloju, ali nisam sačekao da vidim kako se pojavljuju i pokreću figure na njemu (ako je to tada uopšte funkcionisalo). Mislim da smo moj prijatelj i kolega Josip Šoti i ja ručali nešto s nogu (kuvane kobasice) kod železničke stanice jer u malobrojnim državnim restauracijama nismo mogli da dobijemo slobodan sto. Ali, hteo sam da vidim čuveno Staro jevrejsko groblje.

Moguće je da je u meni bila proradila kap jevrejske krvi, što mi se ponekad, mada retko, dešava. Jelena Vuković, moja baba po majci, bila je Srpkinja polu-jevrejka po ocu, nemačkom diplomati Hermanu Jozefoviču koji se prizetio u beogradsku cincarsku porodicu Vlahović, poreklom iz Soluna. U svakom slučaju, otišao sam 1978. da posetim to praško srednjevekovno jevrejsko groblje uklješteno na malom izlomljenom prostoru između zgrada najužeg centra Praga, u Starom Gradu. Sahranjivanje je prestalo još u 17. veku, ali je groblje sačuvano. Očuvala ga je praška jevrejska zajednica. Ni za vreme nacističke okupacije Praga nije uništeno, iako je na žive Jevreje bio primenjen die Endlösung der Judenfrage. Što za praške Jevreje i nije bilo prviput.

Kad sam tog poslepodneva ušao na groblje, bila je potpuna tišina. Bio sam sam. Ne mogu da kažem da nisu dopirali žamor i brujanje susednih ulica jer te 1978. na ulicama Praga nije bilo ni brujanja ni žamorenja. Vladala je desetogodišnja nepodnošljiva lakoća postojanja, osećalo se i dalje (ili sam bar tako uobražavao) razočarenje neuspehom Praškog proleća i mirenje sa sudbinom posle sovjetske invazije bez otpora. A možda je još trajalo i sećanje na izdaju čehoslovačkih saveznika Minhenskim sporazumom, komadanje zemlje i nemačku okupaciju. Na ulicama i trgovima Praga nije se videlo ni mnogo pešaka ni vozila, a o turistima i da ne govorim. Prag nije bio razaran ali mi je delovao sivo i prazno. Porušen iznutra. Uzastopnim ponižavanjem.

Već tada sam osećao izvesnu nelagodnost dok sam razmišljao o tom gradu i njegovoj slavnoj istoriji. Ili o istoriji tog slavnog grada. Nešto mi je smetalo. Činjenice, u čiju tačnost nisam sumnjao, bile su u neskladu s mojim osećajem za red. Možda u kognitivnoj psihologiji već postoji opisan taj sindrom, ne znam. Kad se činjenice ne slažu s mojim mišljenjem, tim gore po mene. Još kao malom otac me je naučio šta su četiri strane sveta. Sve je bilo dobro dok nije na kraju sve pokvario. Kao dodatak, ispričao mi je da to sa stranama sveta važi na bilo kojoj tački Zemljine kugle, osim na dvema: na polovima. Kazao je, ako stojiš na Južnom polu, kamo god da se okreneš, svuda je sever. Nema ni istoka, ni zapada, a pogotovo ne juga. Zabezeknuo sam se. Onda mi je objasnio. Ja sam bio relativno razumno dete i shvatio sam princip, ali mi je ostao neprijatan osećaj. Prihvatio sam da je sve to istina, ali taj paradoks mi nije sasvim bio kako treba. Pomisao da sve za šta znaš da je sasvim različito može da postane isto ako odabereš pravu tačku osvrtanja – malo me je uznemiravala.

Slično sam 1978. nekako mislio i o Pragu, tada glavnom gradu Čehoslovačke. Republike formirane šezdest godina ranije raspadanjem države koja se u trenutku poraza u Velikom ratu i sopstvenog sloma zvala Carevina i kraljevina Austro-Ugarska. Dakle nije bila Austro-Čehoslovačko-Ugarska. Pre uspostavljanja Čehoslovačke, Prag nije bio prestonica suverene države nego nesuverenog Češkog kraljevstva bez kralja u okviru komplikovane asimetrične uprave neuravnotežene Habzburške Monarhije.

Mnogo ranije, češki Prag je bio centar sveta, Caput Mundi, blistavozlatna prestonica Svetog Rimskog Carstva. Ali to ni tad nije bilo češko nego nemačko sveto carstvo, Sacrum Imperium Romanum Nationis Germanicae. S crnim dvoglavim orlom na zlatnom štitu. Pa je i Prag bio nemačko-češka stolica nemačkog cara i češkog kralja oličenog u caru Karlu Četvrtom Luksemburškom koji je istovremeno bio i kralj Karlo Prvi (Pšemislović, po materi). Ima i drugih evropskih gradova sa pragovima postavljenim tako da sapletu svakog ko pokuša površno da zaviri u njihovu istoriju, ali mislim da je Prag jedan od šampiona u toj disciplini.

U samom centru Praga preprečio se jedan prag u koritu Vltave. Kao basamak. Lađe mogu da ga savladaju samo pomoću prevodnice. Na češkom se prag kaže práh. U davna vremena, pre nego što su izgrađeni mostovi, a pri niskom vodostaju, tu je Vltava mogla da se pregazi. A gaz, plitko mesto za prelaženje reke, na češkom se zove isto – práh. Kao u srpskim toponimima Brod, u značenju mesta gde se reka može prebroditi, pregaziti ili preći skelom (splavom), čamcem ili mostom.

Bio sam prilično začuđen izgledom Starog jevrejskog groblja. Bezbrojne ploče sličnog oblika i veličine, od istog sivog kamena, bile su gusto načičkane jedna do druge. Između njih uopšte nije bilo prostora za grobnu humku. Izgledalo je kao neki veliki ali potpuno zapušten lapidarijum obrastao drvećem, šibljem i korovom. Pomislio sam da to i nije pravo groblje nego da su tu donete ploče sakupljene s nekog deset puta većeg groblja. Zbunjen, nisam se dugo zadržao. Tek posle sam saznao da su zbog nemogućnosti da dobiju drugi i veći prostor ni proširenje postojećeg, Jevreji tu vekovima sahranjivani u slojevima. Preko već postojećeg groba nasipao se sloj dovezene zemlje i u nju polagao pokojnik. Izvađena prethodna ploča postavljala se na vrhu, pored nove. I tako nekoliko puta. Kažu da na nekim mestima ima i do 12 slojeva! Zemlja se slegala, ali je njena površina ipak rasla u visinu.

Ponovo sam iz Beograda krenuo za Prag 1997. Sa mnom su putovali mladi ali ključni članovi beogradskog Centra za markiranje životinja Milica Ivović i Milan Paunović. Vozili smo se udobno novom Opel Astrom Prirodnjačkog muzeja, putevi su bili odlični a mi svi dobro raspoloženi i ponosni. S jakim razlogom. Iako je Savezna Republika Jugoslavija (Srbija + Crna Gora) i dalje bila pod međunarodnim sankcijama, na Generalnoj skupštini članica u Pragu trebalo je da nas prime u Evropsku uniju za prstenovanje ptica – EURING. To smo računali kao neku vrstu brze pravedne pobede i velikog priznanja.

Raspadom SFR Jugoslavije dotadašnji Zavod za ornitologiju u Zagrebu je 1992. postao od jugoslovenske samo hrvatska institucija za prstenovanje ptica. Time je u Srbiji ta važna naučna tehnika izgubila mogućnost da se primenjuje. Zaustavljena je, prekinuta. Relativno brzo, s obzirom na uslove (međunarodni embargo, ekonomska kriza i kriminalni monetarni haos), beogradski Prirodnjački muzej je već 1993. kao svoju organizacionu jedinicu osnovao Centar za markiranje životinja (CMŽ). U nemogućim uslovima, usprkos očiglednosti uspevali smo da nabavljamo prstenove iz Mađarske i Švedske. Sećam se da sam 1994. u zaključanoj hotelskoj sobi u Budimpešti preuzeo i isplatio na ruke jedan kontingent prstenova za markiranje ptica. Mladi ljudi iz Muzeja dali su sve od sebe da uspostave mrežu dobrovoljnih saradnika na terenu, da ih obuče i zakažu prve ispite osposobljenosti za dobijanje dozvole za prstenovanje ptica.

Rezultati su se vrlo brzo pokazali i bili su celom svetu vidljivi u izveštajima koje smo tokom četiri godine slali Evropskoj uniji za prstenovanje ptica. I eto nas, kako jurimo za Prag u kojem će nas naše kolege primiti za punopravnog člana EURING-a. Ko se ne bi veselio? I ponosio.

Stigli smo po mraku u neku vilu-pansion (gazda je bio iz Srbije) na jezeru okruženom šumom, dvadesetak kilometara istočno od Praga. Prihvatio sam taj predlog izbora smeštaja (umesto hotela u samom Pragu) zbog cene koja je odgovarala našem više nego ograničenom budžetu. Ispostaviće se da to ipak nije bila dobra ideja. Ujutru smo se uputili za Prag. Čim smo mu se približili, upali smo u saobraćajni krkljanac hiljada Škoda raznih modela koje su sve milele vozeći svoje putnike na posao. Sa užasom shvatismo da ćemo zadocniti na za nas istorijski nastup. Bio je to tek početak nevolja.

Generalna skupština EURING–a održavala se u kongresnoj sali Češkog saveza naučno-tehničkih društava (Český svaz vědeckotechnických společností) u zgradi kraj Vltave u srcu istorijskog dela Praga. Zadocnili smo ali smo ipak stigli na odredište. Za mene se priča da sam u neka davna vremena spasao jednog parkingškog patuljka. U znak večne zahvalnosti patuljak se otad stara da ja uvek nađem mesto za parkiranje i kad je to nemoguće. Ako je sve popunjeno, u trenutku kad ja nailazim upravo se neko isparkirava i ostavlja mi prazno mesto. Nema grada na svetu u čijem centru se nisam parkirao. Sve do tog dolaska u Prag. Patuljak je potpuno zatajio, možda je bio na pauzi, i patuljci imaju dušu. Uzaludno smo kružili oko odredišta dok je vreme surovo i sve glasnije otkucavalo, a nervoza rasla ka panici. Najzad reših da parkiram auto na praznom mestu na kome je pisalo nešto kao „samo s takvom-i-takvom karticom.“ Rekao sam da idemo brzo da se prijavimo na Generalnu skupštinu, a ja ću odmah posle strčati da nađem gde se nabavlja ta vražija kartica ili ću pokušati da preparkiram auto na neko drugo mesto. Neće valjda za to malo da mi pišu kaznu.

Hoće. I više od toga.

Ali nismo o tome suviše brinuli. Utrčali smo u zgradu gde se održavala Skupština, pa bojažljivo ušavši u salu predstavili se predsedništvu i izvinili zbog zakašnjenja. Predsedavajući je odmah ustao i objavio da je pristigla delegacija Beogradskog Centra za markiranje životinja na šta se salom razlegao aplauz, a nama je odmah laknulo. Moram da kažem da tih godina nije uvek bilo jednostavno biti iz Srbije na međunarodnim skupovima. Često mi se dešavalo da se prema meni neki delegati iz najcivilizovanijih zemalja ponašaju kao da sam kužan. U Milanu 1992. otvoreno su me pitali kako se ja osećam kao Srbin zbog srpskih zločina u Bosni, a bilo je to tri godine pre masakra u Srebrenici. Jedan kolega me je u Budimpešti 1994. molio da potvrdim da su izmišljene priče o našoj hiperinflaciji, jer je nemoguće da pad vrednosti neke valute bude na desetine biliona posto, a da država preživi. Razočarao sam ga i dodao da je u istoj Mađarskoj 1946. bila još mnogo veća inflacija. Kolega i prijatelj koji nije uspeo da izbegne moju pruženu ruku pri susretu u Veneciji 1996, pošto se pribrao, prišao mi je i izjavio da smo se tad rukovali i nikad više. Sutradan po našem prijemu u EURING ljubazni gospodin kome engleski nije maternji izjavio je da smo nas troje „nice persons“ iako smo Srbi. Ne znam je li gore ako je hteo da nam napravi kompliment ili ako je opravdavao samog sebe što nije neuljudan prema nama.

Ovo praško iskustvo me je podsetilo na lakoću upadanja u klišee i predrasude kad razmišljamo o drugima i drukčijima i kad procenjujemo čitave narode. Evo na primer – Čehe. Ko su i kakvi su Česi? Moj otac je pre Drugog svetskog rata bio na studijama u Pragu. Naučio je i češki i celog života povremeno ubacivao poneku češku reč, ali od njega nikad nisam čuo nikakvu generalizovanu ocenu Pražana ni Čeha. Doduše, on nije pričao viceve ni o Bosancima, Crnogorcima, Lalama, Piroćancima, kao ni o Erama, Ličaniima, Dalmošima, Ciganima, Škotima, Ircima i ostalim popularnim vicopričačkim stereotipovima. Ne pokušavam ovde da govorim o njegovoj, svojoj ili bilo čijoj političkoj ili građanskoj korektnosti. Objašnjavam samo svoja iskustva iz Praga.

Ali sam od svoje babe polujevrejke Jelene (a posle i od drugih) čuo da se za Čehe kaže da su Jevreji među Slovenima. A Jevreji „Polaze od zamisli da se blagodet mora ostvariti u ovom, a ne u zagrobnom životu,“ kako reče deda antisemite Simonea Simoninija, glavnog junaka Praškog groblja Umberta Eka. To bi značilo da su uporni u koriščenju načina da dođu do materijalne koristi odnosno da izbegnu štetu, dakle dovitljivi su i štedljivi. Inače, Pražani su, među kojima je svakako bilo i Čeha, izvršili pogrom svojih sugrađana Jevreja na Pashu 1389. pobivši nekoliko hiljada.

I još mi je baba Jelena Vuković, a unuci su je zvali Maka, pričala o turistima iz Praga koji su između dva rata masovno dolazili da letuju na jugoslovenskoj obali Jadranskog mora. I da su s ushićenjem govorili: Vaše moře – naše moře, naše Praha – zlatá Praha. Što bi kao trebalo da govori o njihovom mentalitetu. Upoznao sam u raznim prilikama priličan broj Čeha. Svaki je bio sasvim drukčiji od ostalih.

S malom grupom prijatelja 1967. studentski sam šatorovao na jednom pustom delu Lastova, gotovo idealnom za podvodni ribolov zbog velikih dubina uz samu okomitu obalu. Pred kraj našeg boravka, na oko 100 metara od nas postavila je logor jedna porodica iz Praga. Otac, majka i dva sina – starija tinejdžera. I svi su ronili. Imali su jedan komplet sa bocama, ali su većinom ronili na dah. Nisu bili druželjubivi, pa smo se, za tih nekoliko dana, samo pozdravljali u retkim prilikama u prolazu prilikom odlaska po pijaću vodu u Ubli. U susretima pod morskom vodom mahnuli bismo jedan drugom i, po pravilima fer-ponašanja podvodnih ribolovaca, nastavljali na suprotne strane da ne plašimo jedan drugom ribu. Poslednjeg dana pred svoj odlazak s Lastova otišao sam do Čeha da ih upozorim da na određenom mestu, na zaravnima („policama“), inače skoro vertikalne obale na dubinama između 10 i 15 metara, ima gomila prosutih neeksplodiranih topovskih zrna kalibra bar 15 cm (nisam ih merio).

Te granate nisu izgledale opasno ako ih se ne dira, talasi ih na toj dubini nisu pomerali. Bile su prekrivene plišanom sivozelenkastom skramom morskog obraštaja. Nisu korodirale, ali su ipak imale neodvrnute vršne kupe u kojima sam pretpostavljao da su upaljači. Bile su bez čaura. Zamislio sam da je to s neke barke ispao ili je zbog nevremena izbačen sanduk municije za brodsku ili obalsku artiljeriju, pa se drveni sanduk raspao i daske isplivale, a granate ostale da leže na dnu, to jest kamenitoj podlozi. Čeh-otac (nikad se nismo imenima predstavili jedan drugom) odmah se zainteresovao, uzeo masku i peraja i pošao sa mnom da mu pokažem mesto. Usput sam ga pitao kako je zadovoljan ulovom ribe, a on mi je ispričao da u stvari skuplja morske životinje za praški Narodni muzej (koji je najvećim delom prirodnjački) i da tako pokriva troškove letovanja. Dovitljivo, pomislio sam tada. I bio sam u pravu, ali u tom trenutku nisam još bio pronikao do kraja smisla informacije.

Ušli smo u vodu i ja sam mu pokazao tačno mesto. Ubrzo se ponovo pojavio sa starijim sinom i nekim smešnim maleckim gumenim čamcem, dok je mlađi sve pratio s obale. Kao i ja. Zaranjali su mnogo puta, a ja sam u čudu gledao šta rade. Onda su na površinu pomoću užeta izvukli jednu granatu. Nisu je uneli u dečiji gumenjak nego je privezali za njega sa strane, tako da se sve odmah prevrnulo ali ostalo na površini. Doviknuo sam mu nešto kao „jesi li poludeo?“ Odgovorio mi je da nije i da je on to već radio posle rata. Onda su zloćudni plen plivajući odgurali prema svojim šatorima. Bio sam zadovoljan što sutra zorom odlazimo i zarekao se da, ako ikad budem imao sinove, nikad s njima neću vaditi granate iz mora. U novinama ni na radiju nije sledećih dana bilo vesti ni o kakvoj eksploziji na Lastovu.

Na Generalnoj skupštini EURING-a odslušao sam s ponosom elokventni govor naše Milice Ivović na besprekornom engleskom (završila englesku osnovnu školu u Keniji), pa se iskrao da rešim problem parkiranja auta. Već izdaleka sam užasnut video odvratnu veliku upozoravajuće-žutu katančinu – „lisicu“ na prednjem točku Astre. Još gori je bio ogromni beli plakat s prekrupnim crnim bold slovima, nalepljen preko celih prednjih vrata uključujući i prozor. Na njemu je pisalo koga treba da zovem i koliko papreno će sve to da me košta. Mislim da je moglo da se pročita i s druge strane Vltave. Prolaznici su zastajali, kikotali se zlurado i pitali se koja se budala ovde parkirala bez odgovarajuće kartice. Nagađali su i šta bi moglo da znači ono BG na tablicama. Moj domalopređašnji nacionalni ponos dobio je težak udarac u pleksus.

Zvao sam policiju i uspeo da izmolim neki mali popust, ali su rekli da ne mogu odmah da dođu da odblokiraju auto, imaju puno posla. Progutao sam i tu dodatnu vaspitnu meru. Zaslužio sam je. Kad je na Skupštini napravljena pauza organizator nas je poveo na zajednički ručak u blizini, peške. Svi evropski delegati su prošli pored Opel Astre s ornamentima i čudili se, a mi smo se pravili da nemamo pojma čiji je to auto. Ručak mi nije prijao.

Reč Praha nema nikakve veze s praštanjem u saobraćajnim prekršajima u Pragu. I prilikom sledeće posete Pragu petnaest godina kasnije platio sam neumoljivoj policajki kaznu za vožnju po tramvajskim šinama, previdevši znak da je to samo na tom mestu zabranjeno iako je na drugim dozvoljeno, pa čak i obavezno u ulici u kojoj smo gostovali kod mog sina.

Program Skupštine EURING–a 1997. bio je prepunjen, sadržavao je i jednu ekskurziju, tako da ni tada nismo imali dovoljno vremena za razgledanje celog Praga. Ali sam ponovo otišao na Staro jevrejsko groblje, solo i ovog puta s boljim razumevanjem onog što gledam. Opet sam bio jedini posetilac ali više nije bilo onakve tišine. Nisu okolne ulice postale toliko šumne, Prag ni tada nije bio grad kojeg je buka pobedila. Ulice i trgovi jesu bili puni prolaznika, studentarije, turista i saobraćaja, ali vozači nisu besomučno trubili, teški kamioni i građevinske mašine nisu tuda tutnjale, niko se nije drao i niodakle nije treštala muzika. Ali Jevrejski grad mrtvih nije više bio okružen mrtvim gradom živih.

A drveće između naherenih ploča još je malo poraslo za proteklih 19 godina.

Iskreno sam bio zadivljen Pragom 1997, samo osam godina posle Plišane revolucije. Po ne-znam-koji put Prag se odlučno otresao svih ružnih vremena i ostavio ih iza svojih istorijskih pragova.

A onda smo Milica, Milan i ja ušli u Narodni muzej koji je prvenstveno prirodnjački. Odnosno, prvobitno je bio prirodnjački, a istorijsko-umetnička odeljenja su mu tokom istorije postepeno dodavana. Već one 1978, kada sam prvi put video praški Narodni muzej samo spolja, ne ulazeći unutra, nisam mogao da izbegnem poređenja sa zgradama beogradskog Prirodnjačkog muzeja. Jesam ja jednom rekao da o onome šta je u muzejima ne treba suditi po spoljašnjosti zgrade. Tvrdim to i dalje. Ali se po zgradama muzeja spolja odmah vidi ono drugo: odnos nacije prema sopstvenoj kulturi, obrazovanju i nauci. Nepogrešivo. I gle, eto nečeg što se ipak može nazvati zajedničkom crtom češke naravi, mada ne samo njihove. Odmah sam se setio i onih ludih lastovskih Čeha kojima je plaćano da rone do granica izdržljivosti svojih pluća da bi sakupljali primerke za zbirke praškog Narodnog muzeja. A danas tome dodajem i sarajevskog Čeha Svatoslava Obratila iz pogođenog Zemaljskog muzeja, koji je tokom opsade i granatiranja svakog dana rizikujući život odlazio da čuva poverene mu muzejske zbirke, i koji ih je sačuvao.

Ako izuzemo kompleks Hradčana na brdu, nisam u Pragu video nijednu javnu zgradu koja ima bolji, dominantniji, značajniji urbanistički položaj od neorenesansne palate Narodnog muzeja s kraja 19. veka. Nadnosi se nad nizbrdo pružen dugački Vaclavov trg, ona mu je svečano pročelje, njegov prirodni gornji kraj, tačnije početak. Kad je tridesetak godina posle Muzeja podignut novi spomenik Svetom Vaclavu oklopniku, najčuveniji u celom Pragu, konjanik je ostao u senci muzejske zgradurine. Kao da je Vaclav okrenuo konja u nameri da otkasa što dalje od nje.

Svi veliki javni događaji i sva prelaženja istorijskih pragova Praga u 20. veku odigravala su se ispred Muzeja. Proslavljala su se oslobođenja i proglašenja nezavisnosti, defilovali su okupatori i oslobodioci, mahalo se i ovim i onim i svakojakim zastavama, protestovalo se i bunilo, dizale se revolucije i kretalo u rat s pokličem „Na Beograd!“. Tugovalo se i veselilo na trgu na koji gledaju prozori Narodnog muzeja. Pevalo se i jaukalo, prosipalo se i pivo i krv, praštali su mitraljezi, bljeskali pobednički vatrometi i dimio se Jan Palah.

Nas troje prirodnjaka iz beogradskog muzeja ušli smo te 1997. u Narodni muzej u Pragu nezvanično, kao obični posetioci. Verovatno je da je bio red da kao muzealci najavimo svoje razgledanje direktoru i kolegama, ali smo procenili da bi sve to onda potrajalo, a mi smo bili kratki s vremenom. Samo smo se razleteli po brojnim salama stalne izložbene postavke rađene u najboljim tradicijama klasičnog izlaganja u maniru početka 20. veka. Priznajem da sam sa radoznalošću zagledao vitrine s morskim živim svetom, ali ni na jednom primerku nisam na etiketi uspeo da nađem da piše „Lastovo 1967“. Ni kod koga nisam želeo da se raspitujem, da se ne pomisli da nešto istražujem. Ali sam se iznenadio kada sam u vitrini sa meteoritima video dva komadića Sokobanjskog meteorita iz 1877, čiji se eksponat od 15 kg čuva u beogradskom Prirodnjačkom muzeju, i još dva sitna komada Jeličkog meteorita koji je pao 1889. a čiji se primerak od 7 kg takođe čuva u našem muzeju.

Hteo sam i 2012. da posetim Narodni muzej, imao sam dovoljno vremena, ali je muzej bio zatvoren zbog rekonstrukcije glavne zgrade i adaptacije susedne „viseće“ zgrade, arhitektonske suprotnosti starom zdanju, a u kojoj je poslednji stanar bila „Radio Slobodna Evropa“. Te godine sam u Prag došao u goste sinu Filipu koji tamo živi i radi. Nisam imao nikakav drugi cilj osim porodičnog okupljanja. Sve ostalo je moglo, ali ništa nije moralo. Nisam otišao čak ni treći put na Staro jevrejsko groblje.

Prag je, posle prijema u Evropsku Uniju 2004, još više poskočio preko novog istorijskog praga. Bio je sve sjajniji, zlatniji i lepši. Te godine 2012. izgledao je kao da dvadesetog veka u njemu nikad nije ni bilo. Kao da ga je Prag bajpasovao. Tek poneko, umereno naglašeno ili naglašeno umereno spomen-obeležje kvarilo je taj privid. Uz jedan izuzetak koji para nebo: praški Metronom, podignut 1991. na upražnjenom mamutskom postolju ogromnog (valjda najvećeg uopšte) granitnog spomenika Staljinu oslobodiocu na čelu kolone. Kolos je uništen 1962. u vreme destaljinizacije. Tad je i bilo preporučivano ili naređivano da se obaraju Staljinovi kipovi širom Istočnog Bloka. Metronom sa crvenom iglom dugačkom dvadesetak metara gledao sam sa pristojnih udaljenosti, najčešće preko 1000 metara. Klati se u taktu od 10 sekundi što izdaleka izgleda kao 10 minuta. Suviše spor tempo. Pripisivane su Metronomu razne simbolike odbrojavanja vremena, u skladu sa serijom truckavih pragova praške istorije. On valjda opominje da vreme možda teče sporo ali da sve prolazi, nestaje i briše se, ponekad brzo. Naglo.

---