Tri noja (Prag bis)

Prag je umeo da stane na onu tačku na kojoj postoji samo jedna strana sveta. Video sam ga 2012. u zamahu 21. veka i sa istovremenom restauracijom ne samo nacionalnog romantizma 19. nego i slavom i ponosom nekoliko prethodnih vekova. Doduše, ja sam uspevao da vidim samo ono što je pokazano spolja. Pa sam to i zagledao. Naročito pojedinosti. Na primer ptice.

Od gotike do jugendštila, pa i kasnije, Prag je ukrašavao fasade svojih zdanja alegoričnim i nealegoričnim skulpturama, reljefima, medaljonima, svakojakim trodimenzionalnim ukrasima i znacima, slikama, slikanim dekoracijama, slikama reljefa (trompe l’oeil), vitražima, natpisima, firmama, ukrasima od kovanog gvožđa i zlata, kupolama, tornjevima i šiljastim tornjićima, atikama i svakojakim drugim dodacima. Do prenatrpanosti. Kao u strahu od praznog prostora. Neki od tih dodataka su trijumfalni, poučno-pobožni, patriotsko-pobuđujući, nacionalno-romantistički, spomenički, čas ozbiljne čas trivijalne simbolike ili naracije.

Česte su i šaljive dosetke, ne baš uvek visokih kriterijuma humora, u maniru duha nemačko-srednjeevropskih slobodnih univerzitetskih gradova. Upućena je sva ta silna dekoracija ulici, privlači pogled, doziva, zaustavlja prolaznika, trudi se da ga zadivii ili obavesti. Ili bar da razonodi. Danas bi se reklo da traži komunikaciju.

Pre 17. veka kuće u praškim ulicma nisu bile numerisane pa su ih vlasnici obeležavali znacima i slikama, reljefima ili figurama, odnosno pamtljivim piktografskim adresama. Na ovom blogu sam već pominjao Kuću triju ruža. Često je znak u vezi sa gazdinim prezimenom ili zanimanjem, pa je ujedno bio i poslovna firma, logotip. Pogotovo kad je reč o gostioničarima. Nije to naravno praški ekskluzivitet. Imaju to i drugi gradovi, pa i Beograd. Doskora, kad hoćete da nekoga uputite na neku adresu kažete na primer – to ti je između Zelenog venca i Zlatnog burenceta.

Ne znam je li ko već popisao sve prikaze ptica po praškim zgradama. Ja sam ih primećivao na svakom koraku. Bilo je i iznenađenja. Ko bi na primer očekivao da na prozoru svog stana u Starom Gradu zatekne dva gladna lešinara – beloglava supa koji s neskrivenom nadom zaviruju unutra?

Najzagonetniji mi je ipak bio par vodomara u medaljonima okruženim peškirima vezanim dole u čvor na veličanstvenoj gotskoj Starogradskoj kuli Karlovog mosta iz 14. veka! Vodomar je malecka šarena ptica dugog kljuna, koja se baca u vodu i hvata sitnu ribu pljuckavicu. Vezani peškir je bio znak berberskog esnafa, što me je dodatno zbunilo. Na kraju sam našao da je sve zajedno sa vodomarom bilo simbol Vaclava Četvrtog, sina-prestolonaslednika cara Karla Četvrtog koji je naručio most od tadašnjeg slavnog nemačkog arhitekte i skulptora Petera od Geminda alijas Petra Parlera. Vodomar navodno štiti od nepogoda i utiče na umnožavanje skrivenog blaga.

Čaplje su takođe popularne na praškim palatama, iako su orlovi prvaci omiljenosti. Po živopisnosti odskače međutim par roda živopisan na fasadnom zidu neorenesansne kuće na Starogradskom trgu, s velikim zidnim slikama u jugenštilu i svakojakim natpisima na fasadi. Po narudžbi knjžara i izdavača Štorha (Storch) 1897. tu kuću su projektovali B. Ohman i R. Krieghammer.

Slika roda je panoramska i prikazuje jednu u niskom letu iznad obale jezera obrasle rogozom, pred sletanje kraj druge koja mirno stoji. U pozadini je predeo kojim dominira kula s nazubljenim kruništem na bregu.

Visoko je taj moleraj u obliku trake ispod prozora mansarde. Može da promakne pažnji prolaznika koju usisava niže postavljena ali monumentalna i ljupka, preko tri metra visoka slika oklopljenog Svetog Vaclava kao Vojvode Čeških zemalja. Dolazi na debelom belom konju, sa kopljem i krstaš-barjakom. Ima na toj fasadi i poučnih domoljubivih poruka i deviza, poput jedne na zapetljanoj dugačkoj pantljici na erkeru, a koja, neobičnom antitezom, kaže da je ovde, kod kuće, lepši okrajak hleba nego u tuđini cela krava. Ali zašto su i rode na toj kući? Pa zato što se vlasnik preziva Rodić, jer se na nemačkom roda kaže der Storch!

Ali kad sam iznad ulaznih vrata u Kremencovoj 15 u Novom gradu (a ta je podela na Stari i Novi grad u Pragu iz 14. veka) video znak sa tri kosa po kojem je kuća i poznata kao kuća U tří kosů, znao sam da sam našao svog favorita. Svaki od trojice mužjaka kosova je u drukčijem položaju. Stoje na dvema recimo lipovim granama, ali simboliku tog živahnog znaka nisam nikad otkrio.

Posebno su mi bila zanimljiva „Tri noja“ na jednoj renesansnoj kući na Dražičaninovom trgu u Malom gradu. Na zidu samog levog ćoška prvo sam primetio ukrasno uramljeni prostor koji je bio oslikan, ali je izbledeo i uflekan tako da su se razaznavala samo sivkasta nojeva pera. Ispod je pisalo, neosveženim rimskim slovima sa serifama (ali ne goticom!) FEDERSCHMVCKE. To znači perjanice, ukrasi od perja. Na nemačkom.

I to je bila jedina kuća koju sam tad video u Pragu a na kojoj je sačuvan natpis na nemačkom! Ostali nemački natpisi gotovo da su nestali, a moralo ih je biti na sve strane jer je Češka pod Habzburzima bila germanizovana, toliko da su knjige na češkom bile povremeno masovno spaljivane. Ne samo da je u Pragu krajem 19. i početkom 20. veka većina dnevnih novina izlazila na nemačkom već su i nemačkigovoreći Jevreji imali više svojih listova. I Franc Kafka, jedan od najvećih čeških literata, u kući je govorio nemački, završio nemačke škole i pisao svoja dela na nemačkom. Nemci su 1946. prognani iz Praga (kao i iz cele Češke, blizu tri miliona njih) a oni koji su ostali asimilovani su i prestali da govore nemački. Nisam se dalje raspitivao o razlozima ili pobudama tog nojevskog izuzetka ili nemara u jezičkoj higijeni natpisa na praškim kućama. Zahvaljujući kojem je opstala firma Federschmucke.

Naknadno, 3. januara 2023. sin Filip mi je poslao fotografiju s vešću da je otkrio još jedan neizbrisan ili neprefarban nemački, tačnije bilingvalan nemačko-češki natpis sa jedne kuće u Malom gradu: tablu s nazivom Petocrkvanske (danas Skupštinske) ulice. Sad znamo da su u Pragu očuvana bar dva takva natpisa.

A u sredini one perjarske fasade je izbledela freska koja prikazuje tri noja ružičastih vratova i nogu, u živom pokretu, svaki u drukčijem. A na desnom kraju je natpis PERZYSSMVKYRZ, koji na češkom znači isto što i onaj nemački. Napisan je naravno nemačkom transkripcijom koju su Česi koristili sve do 19. veka. Zdanje je poznato kao „Kuća kod tri noja“ (U tří pštrosů) a sagradio ju je, i freske naručio Jan Fuhs (Fuchs), carski liferant nojevog perja s kraja 16. veka[1].

Varate se ako ste pomislili da ovoliko pišem o pticama zato što sam se celog života samo pticama bavio. Ne, opisujem ono što sam video da je Pražanima zanimljivo ili važno da drugima pokažu. Uostalom nisam samo tice gledao. Primećivao sam i ribe. Na primer Plavu štuku (U modré Štiky) u Karlovoj ulici u Starom gradu. Kafana pod tim imenom je među najstarijim u Pragu. Posle one kod Tri noja, za koju kažu da je prva u kojoj se služila kafa. A neke su kafane i gostionice u Pragu zanimljivih imena i firmi, a ponekad i hrane i atmosfere.

U mom detinjstvu Beograd je bio nezvanično podeljen na krajeve. Nismo pitali – iz koje si opštine ili iz koje si četvrti (kvarta)? Nego iz kog si kraja? Krajevi nisu imali svoje oficijelne nazive, osim Vračara i Palilule po kojima su imenovane današnje opštine mnogo većih površina. Mnogi od tih krajeva zvali su se po kafanama. Kod Slavije, kod Mostara, kod Londona, kod Banije. U vreme kad sam u nju išao, Klasična gimnazija se nalazila kod Kikevca. Tako se i kraj oko jedne zvezdaste šestokrake raskrsnice zvao Kod Sedam Švaba. Jedan takoreći mali Etoal na dunavskoj padini. Od ulica glavna se zvala Vidinska (danas Džordža Vašingtona) jer se njome kroz Vidin-kapiju iz grada izlazilo na put za Vidin. Vidin-kapija se nalazila preko 700 metara severozapadnije od raskrsnice Kod Sedam Švaba. Na tom mestu je 2004. Karić-fondacija postavila spomen-ploču na zgradu Prve beogradske gimnazije u Dušanovoj.

Do pred Drugi svetski rat, u prizemnoj kući iz 19. veka, koju je posedovao književnik Jovan Ilić (stanovao je u svojoj boljoj kući preko puta) na uglu današnjih ulica Hilendarske (došljaci kažu ispravno: Hilandarska) i Džordža Vašingtona, bila je kafana Kod Sedam Švaba. Ceo kraj se, tipično za Beograd, zvao po njoj. I u svojoj porodici sam slušao da je neko stanovao, ako se ide Dvojkom, odmah kad se prođe Sedam Švaba, iako te kafane tamo odavno više nije bilo. Posleratni novinari koji su pisali o starim beogradskim kafanama oslanjajući se na kafanske priče kažu da je imenu kumovao Đura Jakšić i da je nazvana po sedmorici švapskih majstora koji su radili na gradilištu obližnje Vojne bolnice i bili česti gosti te kafane. A još netačniju priču objavio je jedan predratni novinar, o nekakvoj sedmorici švapskih lađara koji su sa Dunava neuređenom blatnjavom Jalijom dolazili peške kilometar i po. Što se tiče Đure Jakšića, moguće je da je namalao sliku iznad ulaza u kafanu. „Na firmi je bilo naslikano sedam Švaba kako hrabro napadaju jednog zeca.“[2] Kad je prizemljuša srušena, posle rata je izgrađena socijalističko-modernistička višespratnica sa lokalom za državnu kafanu u prizemlju. Umesto starog imena, nazvana je Vidin-kapija jer je neko pogrešno mislio da je to mesto nekadašnjeg ulaza u beogradsku varoš u šancu. Sad je tamo nešto treće.

Slika kako sedam prestravljenih Švaba jednim dugačkim kopljem, kojeg drže sva sedmorica, napadaju strašno čudovište, a ispostavlja se da je obični zec, poznata je ilustracija bajke braće Grim. Koja je opet obrada nemačke srednjevekovne šaljive narodne priče. Nikako da me nasmeje takva vrsta štiva. U toj skaski su se prvi put pojavile grabulje skrivene u travi koje tresnu po nosu onog ko nagazi na njene zupce. Kulminacija grubog humora je na samom kraju kad se sva sedmorica glupih Švaba udavi u blatnjavoj reci. Rugalačka priča iz nemačkih gradova u kojoj se Švabe pojavljuju kao hvalisavi glupaci. Lažno se junače, govore nerazumljivim dijalektom, pogrešno čuju ono što im se kaže i ne poznaju uhodana pravila ponašanja. Podsetila me je na Držićevu Novelu od Stanca iz slične epohe. Švaba i u nemačkom može da ima pogrdno značenje, kao i kod nas.

Ipak, ili baš zato, priča o Sedam Švaba je postala popularna širom nemačkih i srednjeevropskih zemalja, a zahvaljujući braći Grim, i širom sveta. Osim među beogradskim novinarima koji za nju nisu čuli. Nema valjda većeg grada u Nemačkoj i Austriji u kojem se bar jedan Gasthaus ne zove Zu den sieben Schwaben. A još uvek postoji krčma U sedmi Švábů i u Pragu. Silazeći 2012. sa Hradčana niz Nerudovu u Malom gradu, spazio sam je na ćošku s Janskim Vrškom. U stvari, prvo mi je pažnju privukao kartonski bradati krčmar u oklopu, u prirodnoj veličini, koji u ruci drži tablu na kojoj piše da tu pivo košta 29 kruna. Postavljen je na stepenice koje vode ka donjem delu Janskog Vrška. Tek posle video sam da mu iznad glave visi kratak crveni barjak sa prepunom kriglom i češkom imenom krčme ispisanim goticom. Krčma je navodno na tom mestu od 15. veka.

Zadovoljan otkrićem, produžio sam dalje. Bila je to gostionica za turiste sa večernjim programom koji dočarava srednjevekovnu krčmu. Setio sam se i derviša koji se vrte u verskom transu u okviru tačke programa u carigradskim restoranima. Turisti žvaću, srču i gledaju. Nemam tu zamerke. Krčmari žive od pružanja raznovrsnih i zanimljivih usluga gostima.

O nekim od egzotičnih praških restorana već sam pisao. Od jela u klasičnim restoranima pomenuću zanimljive varijacije industrijskih sireva tipa kamamber čiji se ukus i miris obogaćuju začinima, dodacima, pečenjem ili prženjem i serviraju s prelivima. To je gotovo obavezno svuda na meniju. A prvi put sam probao onomad u Bratislavi.

Otkriće za mene je međutim bila torta medovník sa puno tankih kora od oraha s medom. Između kora su naizmenično dve vrste fila. Torta je suvkasta i donekle hrskava. Ima prepoznatljiv i ukus i miris i konzistenciju. Pražani medovnik ne prave kod kuće, to je tipična kupovna torta. Iako se reklamira kao staročeški kolač, postao je popularan pre 20-30 godina tako da se otad masovno proizvodi. Dodatni zaplet daje činjenica da je vrlo slična torta nastala u 19. veku na ruskom dvoru pod imenom медовик. I tamo je omiljena i slavna. Svejedno, medovnik koji sam jeo u jednoj bašti na Hradčanima, bio je izvrstan.

Hteo sam svom kumu Reci, pivopiji, da iz Praga donesem na poklon burence češkog piva. Pa sam sina Filipa, kao lokalnog konoasera pitao koje je najbolje? Kratko je odgovorio – sva su dobra. I zaista razlike među češkim pivima nisu u kvalitetu. Promene međutim postoje u načinu pijenja češkog piva. To mi je takođe objasnio Filip, moj glavni savetnik i recenzent ovog teksta. I sam sam, već odavno u Beogradu, sa užasom primetio da sve više ljudi koje poznajem traži pivo bez pene i da mi kelneri, ne pitajući me, sipaju pivo polako, uz zid čaše, da se slučajno ne napravi mehurić. Ima i onih mojih poznanika koji traže nehlađeno pivo (lager). Kao, imaju osetljivo grlo. U osetljivo grlo ide mlak čaj, a ne mlako pivo! Pilznerska piva moraju da budu jako hladna, 3–5°C. Inače izgube sve od ukusa i mirisa. Zato se ispijaju brzo, pre nego što počnu da se greju od spoljašnje temperature. Ne mogu da se satima pijuckaju. Krigle (staklene, keramičke ili kalajne) imaju debele zidove i dršku radi temperaturne izolacije. Ponegde se krigle rashlađuju pre serviranja. Kod Glarakijevih iz Glika Nera bio sam poslužen pivom iz krigle koja je imala duple zidove, a između je bila ona tečnost koja se ne mrzne i zadržava dugo hladnoću. O pivu iz gajbe, koje se pije iz flaše, mislim sve najgore. Kao i o onom iz limenke izvađene iz džepa.

I u Pragu su se promenili način i mesto pijenja piva. Tradicionalne pivnice nestaju, pretvaraju se u nešto drugo, modernije i udobnije individualizovanom gostu. A pogotovo milionima stranih turista. Turisti nerado (ili nikad) ulaze u prave pivnice u kojima moraju da sede na klupama za dugačkim stolovima zajedno sa bučno razveseljenim nepoznatim osobama, da jedu jaku, masnu hranu sirovih mirisa (čuvene svinjske kolenice s kiselim kupusom), sede u zagušljivoj prostoriji i da bez prestanka piju pivo iz velikih krigli. Kelneri neverovatnom brzinom donose nove krigle i odnose nedopijene, jer smatraju da se ono što niste popili već zagrejalo i izvetrelo i da više nije za ljudsku upotrebu. Ili pijte pivo brzo i mnogo ili nemojte ići u pivnicu.

Jedna od poslednjih klasičnih praških pivnica je ona čuvena, ili najčuvenija, Kod Crnog vola (U Černého vola). U leto 2012. samo smo je posetili, u okviru hodočašća. Bilo je rano i bila je još prazna. Nalazi se na Hradčanima, na Loretanskom trgu i otvorena je 1965. Tamo se sad toči pivo Kozel (na srpskom jarac). Osobenost ove pivnice je u tome što deo prihoda od svakog popijenog piva ide za obližnju Muzičku školu Jaroslava Ježka za slepu i slabovidu decu. U tom lokalu je međutim prva gostionica registrovana još 1726. i otad je bila otvarana i zatvarana u više navrata. U 19. veku zvala se Kod Zlatnog vola. Kroz istoriju, u tom lokalu je bilo mnogo javnih i tajnih sastanaka za češku istoriju značajnih ličnosti.

Loretanski trg nazvan je po Loretu, gradiću u Italiji. Tamo se čuva Bogorodičina kuća iz Nazareta, koja je čudom božjim doplovila u Jadransko more i preneta je u Loreto gde je postala čuveno u katoličkom svetu mesto hodočašća. Današnji Česi su procentualno najateističkija nacija u Evropi. Valjda su, posle toliko verskih i versko-građanskih ratova kroz istoriju, izgustirali svaku varijantu vere. Međutim, u prvoj polovini 17. veka katolička carska kruna je, nadajući se da će i time moći da učvrsti rimsku katoličku religiju i da je lakše propagira, naručila repliku loretanske Bogorodičine kuće visoko gore na brdu i tvrđavi Hradčani. Oko nje su nicali manastiri, barokne crkve, kapele i prihvatilišta za hodočasnike. Ceo kompleks svetilišta i ceo taj deo Hradčana zove se Loreta.

Centar Lorete je Bogorodičina kuća, neobična nevelika sandučasta kapela u dvorištu klostera. Spolja je optočena bogatim kitnjastim belim reljefima u štukaturi (original u Italiji je u mermeru). U potpunom kontrastu, unutra je od golih cigala, malter je samo tamo gde su preostali fragmenti fresaka. Koliko je u Carevini bila važna Loreta govore i predmeti u loretanskoj Riznici.

Već sam na ovom blogu izjavljivao da se, iako prirodnjak i ateista, dobro osećam i na antičkim svetilištima, i u crkvama, i u džamijama, pa čak i kraj nekog drveta-zapisa, na svim svetim mestima. Nekoliko reči sam upotrebio govoreći o tome povodom jednog svetog bora. Ovde ću pokušati da opišem svoje iskustvo sa svetilištima i čudotvornim mestima. Svakako da ne odobravam nijednu prevaru, mađioničarski trik, lažna proročanstva ni kreativne istorijske istine. I znam da se čudotvorni izvori, fontane želja, isceljiteljske ikone i bogorodice koje plaču zloupotrebljavaju koristoljubljem ili političkim namerama. Ali.

Kad izaberem tačku gledanja s koje se sve to ružno i podmuklo ne vidi, preda mnom se pokažu stotine hiljada ili milioni prošlih i budućih hodočasnika. Mogu da ih zamislim kako prolaze ovuda kuda ja sad koračam ili gde stojim. Ima ih i naivnih i lakovernih (ne mnogo više nego među nehodočasnicima), ima svakakvih. Ali sve ih je dovela potreba za novom nadom, za utehom, za podrškom za podnošenje tegoba života. Za spasom. Iako je sve samo u mojim mislima, učini mi se da to osećam u vazduhu, pod tabanima, kao na peronima železničkih stanica. Hodočasnici su ljudi koji iako bespomoćni, polaze na put do svetilišta, ne prihvataju da se ne može više ništa učiniti. Ne sede i ne očajavaju. Preduzimaju akciju.

„Čuda pomažu nevoljnicima koji u njih veruju.“ Poslednji put sam to čuo pre nekoliko godina iz usta svoje školske drugarice, lekarke. Verovanje u čuda ne otklanja uzroke nevolja, ali ohrabruje nadanje i olakšava podnošenje muke. Pogledajte i obične turiste na mestima kao što je praška Loreta. Osećaju i oni taj respekt, smireno se kreću, ne tumaraju tamo-amo kao inače, govore tiho i zamišljeni su. Loreta dakle deluje.

Pored Lorete, valjda sam se na Hradčanima najviše bavio crkvom Svetog Vida, čiju sam fotografiju unutrašnjih lukova gotskih svodova upotrebio kad sam svojevremeno pisao o Kalatravi. Pazio sam i na šarene i svetlucave vitraže. Ali nisam mogao da ne obratim pažnju i na Gradsku stražu.

U tvrđavi na Hradčanima je sedište Predsednika Češke Republike. Visoko na koplju vije se Predsednička štandarta, pretpostavljam onda kad je on tu. Deviza štandarte je „Pravda vítězí“ (Istina pobeđuje) na traci okačenoj o lipove grane ispod štita s grbovima Boemije, Moravske i Šleske. Predsednikova garda je Hradní stráž odnosno Gradska garda u smislu tvrđavske straže (grad kao naselje se na češkom kaže město).

Gradska straža je leti u uniformama golubijeplave boje. Podseća na boju poslednje uniforme Austro-ugarske. Ne mogu da kažem da mi se kroj uniforme dopada. I nisam jedini s takvim mišljenjem. Kao da nijednom gardisti ta uniforma nije taman pa da mu lepo stoji. Nezadovoljstvo sam podelio sa porodičnim znalcem uniformi i rešavačem mojih čestih dilema u toj oblasti, bratom Čedom Vasićem. Stvari stoje ovako. Ružnu uniformu je 1990. kreirao proslavljeni filmski kostimograf Teodor Pištek, dobitnik Oskara za kostimografiju u Formanovom Amadeusu. I raznih drugih nagrada. I koji je još i slikar, filmski scenograf i bivši vozač trkačkih automobila. Dakle, zna se odgovorno lice.

Uniforma Gradske straže se naročito nije dopala češkim veteranima iz Drugog svetskog rata i oni su svoju kritiku izneli javno, tako da se razmatra mogućnost promene i boje i kroja. Svejedno, gardisti u lihtplavom bili su 2012. vidljivi svuda po Hradčanima, smene straže su, na radost turista, stalno nekud marširale sa ceremonijalnim verzijama (hromirani čelik i tamni bajc) stare poluatomatske puške Vz. 52 na desnom ramenu i nožem na pušci.

Već sam na ovom blogu pisao o svom iznenađenju kad sam u hradčanskoj Galeriji slika (Obrazárna Pražského hradu) naleteo na meni nepoznatu a time i neočekivanu verziju Smrti Marka Bocarisa. Ali, kad je o slikama reč, trebalo mi je da siđem s Hradčana i da odem na sajmište, u Veletržní Palác, pa da vidim jednu veliku izložbu na koju nisam bio dovoljno pripremljen iako sam se prethodno obavestio o njoj.

Kad sam boravio u Pragu one 1997. naišao sam na radnju u kojoj su se prodavali luksuzni predmeti i nakit po Muhinom dizajnu. Nisu antikviteti ali se navodno drže originala. Svejedno, ne zbog Muhe nego zato što su mi se dopale, kupio sam Olji minđuše u vidu stilizovanih listova ginka (Ginkgo biloba). U stvari, tu i nije bilo šta da se stilizuje. Jedinstvenom drvetu priroda je dala jedinstveni oblik listova, i na tom mestu je evolucija odmah stala. Nije išla dalje tim pravcem. Kad se postigne savršenstvo, ono ne može da se dalje razrađuje a da se ne pokvari. Muha je samo to prepoznao i blago provukao kroz ar-nuvo.

Alfonsa Muhu i Saru Bernar pominjao sam već opisujući jedan događaj u Boki Kotorskoj. U Pragu imate osećaj da vam Muha stalno zuji unaokolo kudgod da krenete. Čak i u Katedrali Svetog Vida na Hradčanima zabljesnuće vas Muhin vitraž.

Ima ga svuda, i po unutrašnjim zidovima pompezne palate nove praške Opštine (Obecní dům) na Trgu Republike, koja je valjda kulminacija praškog ar-nuvoa. Ali sve to nije još ništa. Muha me je lukavo čekao u NGP-u.

Kad smo bili 2012. u Pragu, u Sajamskoj palati (Veletržní Palác) malo izvan samog centra Praga, otvorena je izložba Slovenske epopeje Alfonsa Muhe u galeriji u prizemlju Narodne galerije u Pragu (Národní galerie v Praze). Približili smo se ogromnoj funkcionalističkoj zgradi koja me je odmah podsetila na nešto malo mlađi Brašovanov BIGZ u rodnom gradu. Budući priviknut na kitnjastost praških zgrada, prvo sam dobio želju da proverim adresu. Muha, ovde? Nemoguće! Ali sam se brzo vratio na staru ideju da je funkcionalizam upravo idealan za potpuni razlaz forme i funkcije.

Ušli smo unutra i zastali. Da se priviknemo na drukčije osvetljenje i drukčiju stvarnost.

Nikad ranije, nikad u životu nisam se našao u prisustvu tolikog broja toliko velikih slika. Stajao sam i dalje. Nisam se osetio malim pred njima, nisu to takve slike. Nije Muha to hteo. Pa sam zakoračio unutra i seo na najbližu klupu. Osim nas u sali je bio samo još jedan nevidljivi posetilac. Ili ih je bilo dvoje? Možda i nekoliko, otkud znam. Sve drugo je bilo vidljivo.

Slovanská epopej ima dvadeset slika u dva formata (landscape/portrait) i u tri varijante veličina. Sedam od njih ima dimenzije 8,10 x 6,10 m, što znači da je svaka slika površine dvosobnog stana u Beogradu iz kog vam sad ovo pišem. Ne žalim se na mali stan, nego pokušavam da poređenjem pokažem kolika su Muhina platna. One male su 4,80 x 4,05 m i takvih je devet. Srednje su 6,20 x 4,05. Ustao sam s klupe i polako razgledao slike, kompozicije sa neuhvatljivim brojem ljudskih figura u akciji ili levitaciji (i to je neka akcija), pred akciju ili odmah posle nije. Figura koje su žive, mrtve, besmrtne ili izmišljene, sve prema slovanskim, slovenskim, slavenskim ili slavjanskim epovima, mitovima i istorijskim događajima.

Neke figure su obasjane svetlošću s lica, druge kao da su ušle u senku, dok je sve iza njih okupano suncem. Jedne su u kontra-svetlu a neke opet reflektorski osvetljene zrakom koji prolazi kroz uski prozor manastirske crkve. Ima i slika na kojima je pala noć sa svim svojim užasima i dalekim ravnodušnim zvezdama.

Sa svake slike vam se neko obraća, pogledom, gestom, pokretom ili glasom. Poziva vas da zaigrate s njim, zapevate, da proslavite svetkovinu, makar da zapljeskate. Ili moli, traži pomoć, zaštitu ili zajedničku molitvu. Ako ni to, onda bar razumevanje i poštovanje za Slovene. Sa svake slike pravo u vas gledaju neke oči. Morao sam opet da sednem.

Ne znam šta je Muha mislio kad je počeo da zamišlja ovaj epopejski ciklus monumentalnih slika. Bila je to svakako neka velika ideja koja se dobro smestila u njegovoj glavi. Glavi koja je dotad videla ceo svet, jer se iz Pariza ceo svet i vidi. Prvu sliku iz serije dovršio je 1912, a poslednju 1926. Radio je dakle Epopeju najmanje četrnaest godina.

To nije bilo četrnaest bilo kojih godina. Tokom njih je počeo i završio se Prvi svetski rat u kojem su se Sloveni međusobno ubijali, propala su evropska carstva i nastajale su nove slovenske nacionalne države, među kojima i Čehoslovačka. Muha na početku rada nije mogao predvideti događaje, ali je neke ubacivao u svoju epopeju kako su pristizali. Morala se menjati i njegova ideja o Epopeji i program delova ciklusa. Možda je i sveslovenstvo osećao različito na početku i na kraju. O tome sam razmišljao sedeći na klupi.

U govoru na prvom otvaranju izložbe kompletnog ciklusa u Pragu 1928, a u takvim prilikama krupne reči još više krupnjaju, Muha je rekao da je misija Epopeje da objavi stranim prijateljima i neprijateljima ko su Sloveni bili, ko su sad i čemu se nadaju. Da bi snaga slovenskog duha izazvala poštovanje, jer se iz poštovanja rađa ljubav.

Uvek se pitam šta se posle dešava s tako krupnim ideologijama i veličanstvenim idejama, poput panslavizma, idejama koje pokreću narode, za koje se vode ratovi i koje inspirišu stvaraoce na ovako velika dela. Šta bude kad ideja propadne, pokaže slabosti svojih temelja, bude napuštena ili, još gore, nastavi da u vidu grotesknih usamljenih vitezova lutalica jaše na sve nemoćnijim rosinantama. Kad i sama ideja postane mit, pomalo neprijatan, zbog pogašenih nadanja. Zadivljen i tužan ustao sam i sa Oljom izašao na ulicu. Veletržnu.

Nisu sve zgrade praških ulica sagradjene da mirno stoje. Pražani svojim gostima pokazuju jednu kuću na obali Vltave koju zovu Kuća koja pleše (Tančící dům) ili Fred i Džindžer, kao plesački par. To je ona vrsta novije arhitekture za koju, kad vam je pokažu, strepite da će odmah da vas pitaju kako vam se dopada. Meni se dopala, jer onaj nešto niži partner, zdepast, krut i koji nije suknjast u donjem delu (da li je to Džindžer?) ima na vrhu naopako postavljeno ptičje gnezdo iz koga strše kao neke grančice. Može čak i da se oseti i taj plesni okret. U svakom trenutku kuća bi mogla da otpleše iz ovog grada, iz ovog vremena ili iz ove stvarnosti. To je dobar kontrast prema stamenim, nepomičnim starim zdanjima u obližnjim delovima Praga.

Pardon, ispravka! Ima jedna stara kuća u Starom gradu, na ćošku Karlove i Seminarske, koja je u poluokretu nadesno. Kao da joj se više ne dopada ono što je ispred nje, pa se predomislila i sad bi da se okrene i šmugne natrag. Kuća koja ima svoju volju. Zove se Kod Zlatnog bunarčeta (Dům U Zlaté studně), navodno je iz 14. veka a današnji je izgled dobila u 17. veku. Kažu da je ime dobila po zlatu skrivenom u zidu bunara koji se nalazio u podrumu.

Nema dakle kontrasta. Različito je isto, kad se bolje pogleda. I obrnuto. Ceo La je nešto mudro rekao na tu temu, ali nisam zapamtio.

---

[1] Pavel Vlček et al. (eds): Umělecké památky Prahy 3: 207. Praha 1999: Academia.

[2] Branislav Nušić: Stari Beograd. Beograd 1984: Prosveta: Baština. Divna Djuric-Zamolo: Hoteli i kafane XIX veka u Beogradu. Beograd 1988: Muzej grada Beograda.