23.04.2010 04:24
Prijatelj H. mi je još u Antaliji rekao da obavezno odem na dugu večeru „sa dva programa“ u restoran na vrhu kule Galata sa „fantastičnim pogledom“ na ceo Istambul. Nisam sumnjao da je predlog dobar, ali nikako nisam stigao da to učinim tokom ovog boravka u Carigradu. Idući put ću. Ali sam više puta preko ćuprije Galata prelazio Zlatni rog. Čudan je to most i uopšte nije onaj koga pamtim sa svojih prethodnih poseta.
Onaj moj stari bio je plutajući, da ne kažemo pontonski, čiji se središnji deo, šupalj i propustljiv za barke, rastavljao kada je trebalo da prođu veliki brodovi (slično čuvenom novosackom montažno-demontažnom postbombardo-vanjskom mostu). Ovaj novi ima dve glomazne azurne kutijaste kule sa mehanizmima za podizanje rasklopnog srednjeg dela, kako bi brodovi sa višom nadgradnjom i katarkama mogli da ulaze u zapadni deo Zlatnog roga. Most se otvara samo pred zoru svakog dana.
I ovaj je dvospratan, sa kafanicama nad vodom, dok gore tutnji saobraćaj u 6 traka plus dve pešačke. Bio sam iznenađen kada sam video da preko mosta idu teški tramvaji ili laki metroi. Onaj stari je neko zapalio još dok se pored njega gradio novi. Plutajući ostaci odšlepani su dublje u zaliv. Ne znam na čemu leže današnji delovi mosta između kula i obala, da li plutaju ili su na nekim šipovima? U svakom slučaju, sa njih je i dalje odlično pecanje. Padaju krupni cipoli kao i sitna riba pljuckavica. Dok vam ovo pišem, dešava se čudo: stiže mi pismo od Klasičarke N. P. iz Kelna sa priloženom novinskom fotografijom onog prethodnog, izgorelog mosta. Kaum glaublich!
S druge strane zaliva je mlađi, da ne kažem noviji (reda veličina vekova) deo Istambula, koji je doživeo procvat u vreme evropeizacije grada za zemana poslednjih careva. Zvao se grčki Pera [πέρα = preko (Zlatnog roga)] i naselili su ga carigradski hrišćani i stranci, a ubrzo je postao elitni kvart kojim je dominirala Štrafta – Grande rue de Pera, koja se danas zove ulica Istikal, pedestrijanska kao Knez-Mihajilova. Eto i to mi je bilo novo: u moje vreme je to bila prometna ulica sa automobilskim, trolejbuskim i autobuskim saobraćajem, ali bez mnogo zanimljivih lokala koji bi bili vredni zadržavanja, jer je izgubila svoju elitnost posle masovnog odlaska Grka, preseljenja prestonice u Ankaru i doseljavanja miliona turskih seljaka u Istambul.
A sada je to opet najlepša ulica, bar po radnjama, kafićima, restoranima, poslastičarnicama, kinima, galerijama. Što je najsmešnije, kroz gustu pešačku publiku probija se neprestanom zvonjavom mali starinski mileći tramvaj, sličan nekadašnjoj beogradskoj Dvojci (iz dvadesetih do šezdesetih godina 20. veka). Ima jedan kolosek sa mimoilaznicama, kao nekadašnja beogradska Devetka koja je išla od Trga republike do Klanice. Istikalska Trojka ima na oba kraja dodate „spojlere“ (kao na nekim tipovima beogradskih tramvaja iz šezdesetih) za sprečavanje kešanja. Mislim da današnje beogradske generacije i ne poznaju taj termin. A ja sam se, od polovine 2. i u 3. razredu gimnazije, na putu do škole svakog dana kešao o Šesnaestkinju, buduću Sedmicu, od Mosta do Sredačke.
Trojka za Taksim
Ulica Istikal ide hrptom brda sve do vrha, na kom je trg koji se zove Taksim, što je reč koja ima isto značenje kao i beogradske Terazije – uređaj za raspodelu vode za vodovodne podsisteme. Na Taksimu su danas velike kulturne institucije i luksuzni hoteli, među kojima je i Marmara, sa čije sam gornje terase kao opservatorije jednog davnog septembra posmatrao hiljade roda, mišara, osičara, orlova i kobaca kako se jedreći sele i tačno tuda prebacuju iz Evrope u Aziju da bi produžili na Jug, sve držeći se istočnih obala Afrike, kao gelendera.
Ali da bi se stiglo sa ćuprije gore na brdo gde je Štrafta sa tramvajčićem, treba savladati visinsku razliku. Za to služi „Tunel“, saobraćajno sredstvo za koje se tvrdi da je treći najstariji i prvi najkraći metro na Svetu. To je tačno ukoliko se složimo da je to uopšte metro. Meni se čini da je prikladnije nazvati ga podzemnom uspinjačom.
Turci danas Peru zovu Bejoglu, ali je naziv Pera sačuvan u imenima hotela, kafana i institucija. Od takvih je novi privatni Muzej Pera, jedan od najlepših koje sam video. Toliko mi se dopao, da sam dvaput dolazio, ali ne samo zbog izložbe o Hipodromu. Desilo se da je u njemu bila gostujuća izložba Pikasovog ciklusa grafika koju je naručio Volar („Suite Vollard„). Pet su tematskih delova: Minotaur, Slepi Minotaur, Vajarski atelje (pun kopija antičke skulpture), Rembrant i Bataille de l’Amour. Iz prikrajka sam posmatrao buljuk đaka, fasciniranih tumačenjem pikasovih grafika od strane jednog kustosa.
Carigrad 2. apr. 2010: Muzej Pere: Picasso.
Sledeća izložba će biti Botero. Sećate se, onaj što pravi one nabrekle skulpture i takve iste ljude na slikama, kakve sam nalazio na putovanjima u Lisabon, Barselonu i Atinu, zatvarajući jedan od svojih mnogobrojnih trouglastih krugova?
Na Veliki Petak otišao sam na službu u crkvu Svetog Trojstva kod Taksima, kojoj je prisustvovao jedan vladika sedeći na prestolu.
Carigrad 2. apr. 2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.
Dva dana pre toga, ušao sam u Plavu džamiju. Nisam ušao odmah. U tako velike hramove ne treba ulaziti naglo. Danima sam je gledao izdaleka, pa obilazio okolo. Razgledao turbe sultana Ahmeta Prvog, koji je prvi odustao od običaja davljenja mnogobrojne braće, kao prvog carskog gesta po sedanju na tron. Malo jezivo izgledaju postrojeni ležeći sanduci cele familije sultanove (u različitim dimenzijama, shodno rangu), a sa uspravljenim nišanima obmotanim čistim, snežnobelim čalmama.
Onda sam jednom došao samo u dvorište Sultan-Ahmetove džamije i tu dugo sedeo. Kad se pažljivo pogleda, vidi se da su sivi spoljašnji zidovi u stvari višebojni, a da su arkade sastavljene naizmenično od svetlijih i tamnijih kamenova. Uopšte, sedenje u tom dvorištu sa jednoličnim, mirnim (pravilnim) peristilom i česmom na sredini, i posmatranje svih mogućih uzburkanih, talasasto-stepenastih oblika krovova, kao da podstiče (u svakom slučaju olakšava) razmišljanje i tihi razgovor.
Sultan-Ahmetova Dzamija 30. mar. 2010.
Tek iz trećeg cuga sam ušao u džamiju. Uvek se iznenadim njenom veličinom unutra, kao da je veća nego kada se gleda spolja. A nije ni spolja mala, jer je morala da se ravna prema strašnim prethodnicama – Aja-Sofiji i Sinanovoj Sulejmaniji. Debljina stubova koji nose kupolu već je neverovatna. A i sam prostor, prekriven mekim crvenim tepisima stvara naročiti utisak prostranosti – omogućuje da se istovremeno odvijaju razni događaji – ali nudi i osećaj udobnosti. Gledao sam umorne turiste-posetioce sa kolikim olakšanjem i zadovoljstvom, pošto su s bolnih nogu skinuli cipele na ulazu, sedaju na tepih i smiruju se oslonjeni leđima na neki stub. Ostaju satima, buljeći u mamutske svetlucave polileje ili u zavodljiv kalejdoskop pločica kupole. Opuštaju se i počinju spontano da meditiraju, možda prvi put.
Sultan-Ahmetova Dzamija 31. mar. 2010.
Tako se završilo to moje putovanje u Tursku 2010. Ejvala!
Putovanja, sasvim lično 
2 mišljenja na “Pikaso, Plava džamija i ejvala!”