Mesec: jul 2018

Ja za Vok i more u Boki

za svaki njegov val i za Jaz za
Žalosni ulcinjski
Žal i za Crni
Žar

za ludo svako jezero
Manito i nemahnito
za Ludoš tako ramsarski

za Taru svetsku baštinu
za Skadarsko nacionalnu maštinu
(i onaj Krš od Starčeve na njemu).

Za Savu za
Zasavicu
Moravu Moravicu Moravište
Drim Drinu Drinjaču
tri Rzava
dve Konjske
i jednu reku Ljudsku (ko riječ).

Za Međurječ
Lijevu Desnu i Srednju
rijeku reku i rukavac
(i za Dunavac
pokojnog Jojkića).

Za Ostrva
Ratna za Ribarska
za Adu Hadu Vadu Huju za
Čapljanac i For-Kontumac
za Čibukliju Ciganliju za
Kefaloniju i za Stratoriju

za Igalo
Ingalo Lido Štrand
za Pržno Pesak Prud
(i za svaku najmanju sprutku
ticu).

Za Dobru
Dobravu i za Zlipotok
za zamućene
Bistrice i
bistre Mutnice
za Sitnice
Krupe i Krupce
za Mrtvicu
za Živaču
(za vivka i ticu vlastelicu).

Čak i za Guzajnu

Za Rusandu
za Barandu
za Gospođin
vir i Vražje
firove za prezrelu
Obedsku i Nedozrelu
i baru svaku
Cigansku
il Carsku.

Za Kapetanski
i rit svaki vojvodinski
(pun ovaca, goveda i konja)

Za blata
Bela i crna Velja
Mala Gornja i Donja
(i za blatnjaču u njima ribu).

Za močvare Mlake
za Budžake
i Sazlije
i Poloje
Lokve
Klokote lonce Boane i Korita
Ključeve Kutove Jarčine
Jamure forlande ispred rita
i Reve i Kubike (pune žaba
drezge i žabokrečine).

Za Mirušu
Tišak i Buk
Besni fok riblji
Sebeš i Mokri i
Suvi potok
za svaki tok Sisak pištalinu
svu i Sopot.

Za Oko i Grlo i Čelo
Glave Zete i Vrelo
Mlave za
Istok
isto kao
i za Karaklijića Ponore
i za Karajukića bunare

Za ponornice Sutorine
za vode Savine i Marine
Dobre i Ljute
Tople Studene
i Bezdan

za Kraljevu
za Knez-vodu
i Smrdan

naročito za vodu Bulibanovac
(koju spodiže Stanimir ocu Ljubomiru).
I za Lugomir

za Alugu
za Luku
Rogoznicu Šamak Vrbiš
rogoz situ ševar vrbu šaš i šiš
za svaku
krivu
(a nije skrivila ništa)
ivu
i jovu

i ovu
košćelu na Petrovoj ponti
(što belo izbroja granje
i ode),

Za slavne i vode bezimene
za sve stanove vodene
(i vodeništa)

tražim pomilovanje.

Lido di Venezia, 1996.

(u jednoj junskoj noći bez sanka
Bože me prosti ja
tražim milosti za svaki tok i svaku kap vode

Ja, Voki V. Nevešt

oprosti Desanka)

Pod naslovom Pomilovan- objavljeno prvi put 2007. u Balkanskom književnom glasniku (Online) Broj 11 [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. ISSN 1452-9254 COBISS.SR-ID 141175564

April 4, 2001, 10:46:11 AM

Pre neki dan sam se vratio iz Pize, pa pomislih da bi još ponekog mogao da zanima malecki izveštaj sa mog puta.

Naravno, kula još nije pala, „a ka’će ne znamo!“ Stavili su joj razne proteze i tregere: kula vuče na jednu, a oni svi na drugu stranu. Za majstore restauratore strašno zanimljiv poduhvat, čiji su detalji u vidu izložbe okačeni o tarabu kojom je gradilište ograđeno.

Ja međutim nisam u Pizu išao zbog jedne od dveju najčuvenijih kula na Svetu, već po malom patriotskom zadatku. Naime, 29–30. marta 2001. u Scuola Normale Superiore di Pisa održavala se konferencija na temu „Monumenti di Kosovo“, gde je posebna tema bila „la salvaguardia delle importanti testimonianze architettoniche in Kosovo e, in particolare, dei monasteri ortodossi“ [očuvanje značajnih arhitektonskih spomenika na Kosovu, a naročito pravoslavnih manastira]. Opravdanje za učešće moje malenkosti leži u sledećem:

• natucam talijanski, a (kao i svi klasičari) često mogu da razumem (a ponekad uspevam i da uzvratim) stručne fraze i učene figure iskazane na romanskim jezicima (zahvaljujući grčkom i latinskom korenju stručnih termina odn. reči);
• član sam Mnemosyne – diskretne nevladine i nepolitičke organizacije za očuvanje prirodne i umetničke baštine, osnovane kada je počelo da grmi i seva 1999. (zapravo mesec dana pre prve bombe, a čim se prognoza jasno ocrtala);
• italijanska vlada je rešila da, preko jedne svoje nevladine organizacije i naše Mnemosyne, pomogne zaštitu i konzervaciju najvažnijih srpskih spomenika u svojoj okupacionoj zoni (Metohija).

Pogađate već da je glavni cilj Mnemosyne da, u situacijama u kojima se pojave rezerve prema državnim institucijama, ili kad državne srpske institucije nemaju pristup spomenicima na Kosovu, bude efikasan, tj. najmanje neprihvatljiv i neugodan posrednik između Srba koji umeju stručno da brinu o baštini na Kosovu (naravno i Metohiji) i onih faktora odlučivanja koji mogu, ako hoće, da im to omoguće, kao i onih koji imaju ključ od kase u kojoj leže pare. Među zvanicama se našao i tadašnji Vladika Raško-prizrenski Artemije u pratnji Igumana Dečanskog Teodosija.

Piza 2001: budući vladika Teodosije i bivši vladika Artemije

Piza 2001: vladika Teodosije i vlasika Artemije

Konferencija u Pizi je sazvana s idejom da se programu italijanske pomoći da jedno naučno-akademsko obrazloženje. Zato je organizacija poverena Višoj Normalnoj Skoli u Pizi. To vam je jedna velika klasična gimnazija, samo u rangu univerziteta i sa težištem na nauci. Smatra se da je po klasičnoj filologiji, ali i matematici i fizici, u samom vrhu akademske Italije. Za mene kao ornitologa bilo je uzbudljivo da slušam razgovore istoričara umetnosti, vizantologa i medievalista. Mnogi od njih tečno govore srpskohrvatski i novogrčki. Svi odlično poznaju našu kulturu, našu prošlost pa i sadašnjost. Bilo je ogromno zadovoljstvo slušati racionalne referate Italijana sa vrhunskim ocenama dometa umetnosti u Dečanima, Pećkoj Patrijaršiji, Gračanici i drugim spomenicima.

Inače, sjajno uvodno predavanje održao je prof. Gojko Subotić.

Strašno je osvežavajuće prisustvovati i učestvovati u raspravama o srpstvu na Kosovu bez ikakve mitomanije i nacionalizma (ma šta to kome značilo).

Međutim, za mene je bilo dodatno uživanje što sam ponovo bio među klasičarima i shvatio da je to internacionalna kategorija. Bio sam u društvu u kome su se između ostalog slobodno citirali klasični izvori i krilatice (uključujući i dicta et sententiae), bez straha da iko bude optužen za „filozofiranje“, nadriučenost, poziranje, foliranje ili u najboljem slučaju da bude dočekan nerazumevanjem (znate one začuđene ali neprijateljske poglede kada upotrebite neki „jači“ izraz, sa porukom „šta ti tu meni, bre?“). Zatim, nije se skoro uopšte pričalo o politici, ili bar te teme nisu izazivale nikakvu strast sagovornika.

Ne mogu da preskočim ni pizanske restorane i njihovu atmosferu. Samo rasprave o tome koje ćemo vino kada i zašto piti, vrede mnogo više od sveg popijenog vina. A pravi vrhunci scenske umetnosti bili su dogovori između našeg domaćina i gazde ili recimo šefa kujne o tome šta i kako da nam spreme za ručak/večeru. To su bili pravi simpozijumi, jer smo se i mi ostali povremeno uključivali svojim intervencijama. Glavne uloge su sledeće:

Gazda ristorantea, očaran prilikom da nas ugosti, euforično opisuje mogućnosti kuće, a zatim počinje da sugestivno ubeđuje sagovornika u količinu uživanja koju je u stanju da prouzrokuje kod gostiju. Pri tom, detaljno sladi svako od sredstava za postizanje tog cilja.

Gost u ristoranteu, a naš domaćin (jer smo na njegovu preporuku ušli u taj ristorante), naprotiv izražava sve vrste nedoumica i zebnji da li će baš to što je predloženo zaista biti najbolje, čime postiže da Gazda osim mlataranja rukama i pene na ustima, počne da poziva u pomoć

• kuvara,
• svoju mamu,
• kelnere,
• komšije, slučajne prolaznike ili kogabilo.

Delimično dolazi do polarizacije. Ispostavlja se da postoje dve škole za neki šugo (taj šugo se različito sprema na levoj i na desnoj obali Arna, a kuvar i gazdina majka potiču iz suprotstavljenih tabora). Pitanje ostaje nerešeno jer se iznenada na drugom kraju rasplamsava polemika oko proporcija različitih školjaka u nekakvoj pizanskoj mešanoj buzari (jedan od problema je bio da li je kraj marta još zima, kada su vongole mršave). To već ne može da ostane lokalizovano, pa se uključuju i gosti sa susednih stolova. I tako skoro sat vremena, za koje smo složno pojeli na suvo sav hleb i grisine koji su se našli po stolovima.

A prvo veče su nas vodili u Circolo „Itaca“ (Circolo culturale Greco) za koji se odmah ispostavilo da je grčki restoran. Na delu zida kuhinje koji se na mahove video sa mog mesta, na belim pločicama, bio je ispisan početak Ilijade („Ἄνδρα μοι ἔννεπε, Μοῦσα, …“). Deviza tog kulturnog centra je „Odori, sapori, immagini e suoni della Grecia“, a tamo se odvijaju kursevi jezika, grčkih igara, tradicionalne grčke kuhinje, i naravno mogu se dobiti turističke usluge. Ako neko od vas stigne u Pizu, ne bi smeo da propusti Itaku (ne, nemam proviziju! samo mi je bilo lepo. Da, kič, ali savršen).

Povratak iz Pize osetio sam kao nepravdu.

Nebo, sa svojim svetlostima i oblacima, iako (metaforički rečeno) sredstvo slikanja, na skyscape fotografijama Borisa Ivančevića drži se ipak i dalje kao daleka, nedosegnuta, uzvišena meta. Poštovano nebo. Uvaženi oblaci. Ni traga od indiskrecije tzv. oka kamere, koja je postala obavezna u slikanju prirode. Da autor druguje s oblacima? Ni govora! Oni ostaju na Vi. Zavirio u tajne meteoroloških fenomena? Taman posla. To ne bi bilo pristojno.

Boris Ivančević, sa odmerenošću pravog muzejskog kustosa, ophodi se prema oblacima u svojoj kolekciji kao prema svakoj delikatnoj skupocenosti. Nežno i pažljivo. On izbegava tvrdu, hrapavu zemlju i pazi da dodir između neba i zemlje, ako se već ne može izbeći, bude što mekši i ublaženiji. Izuzetak je tamna vertikala tornja Saborne crkve u Beogradu, ali i ona ne deluje kao nož, jer na vrhu nosi krst, a krst sa nebom ima sve unapred ugovoreno.

Izložbom fotografija, nazvanom PREDELI SLIKANI NEBOM, Prirodnjački muzej sebe čašćava o stogodišnjem jubileju, a javnost prvi put obaveštava o svojoj zbirci oblaka i meteoroloških prizora uopšte. Fotografije neba, jednog autora i u njegovom ličnom izboru, padaju svom svojom širinom preko one tanke linije koja razdvaja umetničku od dokumentacione fotografije. Negde, gde se gubi razlika između da i ne, tamo valjda nebo i počinje.

PREDELI SLIKANI NEBOM su meteorološka izložba. A nisu. Identifikacijom svakog meteorološkog prizora atestirana je autentičnost trenutka koji je kamerom zabeležen. Ali, pred nama je iluzija, a prizor je prošao. Ostala je samo potreba autora da ga analizira, i da čudo njegove lepote deli drugima. Gotovo da se čuje poziv na zajedničko gledanje nebeske pozornice. Izdaleka dopire početak uvertire, a utom se i zavesa diže. Daju se drame Haosa, rađanje Sunca u tri slike, balet refleksa, odigrava se čin cepanja oblaka, odvija se misterija tajanstvenog nestanka magle, i najzad stiže i scena umiranja svetlosti… Iz nekog razloga, stalno se čuje muzička pratnja koje nema.

A nema ni ekološkijih fotografija nego što su PREDELI SLIKANI NEBOM. Sve što se dešava na zemlji, odraz je, posledica je, trag je zbivanja i promena takozvanih klimatskih činilaca. Drugi ih mere, sondiraju i špijuniraju satelitima. Te činioce. Boris Ivančević voli kako oni izgledaju.

Autor inače pripada mikolozima, istraživačima koji proučavaju pečurke. Traže ih dole na zemlji, ali je sudbina pečuraka (naročito njih) pisana gore, na nebu. To sigurno nešto objašnjava. A nije nemoguće da je Boris Ivančević isto toliko i sumatraista. To su oni koji, po Crnjanskom, ne razlikuju dobro i zlo, već sve mere rumenilom neba. I veruju da od onoga što osećaju, i od njihovog osmeha, ma gde se nalazili, zavisi rast jedne biljke na Sumatri. Ne znam ima li veće ekologije. I još nešto je važno: sumatraista ima više nego što biste i pomislili, i svi su braća.

Tekst skoro identičnog sadržaja pod naslovom PRIZORI NEBA U GALERIJI PRIRODNJAČKOG MUZEJA, objavljen je 11. oktobra 1995. kao predgovor kataloga izložbe  PREDELI SLIKANI NEBOM Borisa Ivančevića, prve u novootvorenoj Galeriji na Malom Kalemegdanu, u okviru obeležavanja stogodišnjice Prirodnjačkog muzeja, Beograd.

Provedoh 2006. u Grčkoj tri nedelje, od 25. juna do 15. jula. Prvo u Patrama, na jednom zoološkom kongresu (desetom ICZEGARu, bez obzira šta to značilo), a posle u Atini, u predgrađju zvanom Marusi (Amarusija). Najvise vremena otišlo mi je na nezasluženu dokolicu, i to jednu od onih koje ne traže ustupke od udobnosti. Imam sreću da grčki prijatelji umeju da ugoste tako da ne dozvole da im dosađujem. Prvi put sam imao vremena da posetim ona mesta koja se obično ne uključuju u najuže programe turističkih obilazaka. Potvrdilo se da je to najzanimljivije i najuzbudljivije.

Patre [ili Patras] su živ grad u grozničavom privrednom i kulturnom uzmahu. Grad je odvojio ogroman prostor za velelepan [ali bez provincijske raskoši i preterivanja] univerzitetski grad – kampus, toliko veliki da ima nekoliko autobuskih stanica unutar njega. Tamo se kongres održavao.

Trećeg dana je bila kolektivna kongresna ekskurzija autobusom na mesta u Ahaji na kojima sam ranije vec bivao. Reših da propustim zvanični kongresni turizam i upustim se u privatni balnearni program kombinovan sa hodočašćem na sveto mesto najromanticnijeg dela mojih porodicnih korena, dakle – pravac Mesolongi! I to preko mosta nad Korintskim zalivom.

Naime, prema apokrifnom porodičnom predanju, moja pra-majka po liniji očeve majke bila je izvesna Hadži Mana Sagladis, za koju se smatra da je bila sestra legendarnog grčkog heroja Marka Bocarisa. Marko je prvo bio harambaša suliotskih hajduka [klefti] i odmetnik od Ali-Paše Janjinskog [koji mu je 1809. pogubio oca u Arti], zatim njegov saveznik [kada se i Ali-Paša odmetnuo od Sultana], član Eterije i jedan od najslavnijih i za života najslavljenijih grčkih junaka iz borbi za nezavisnost od Turaka, a i omiljen lik filheleničnih romantičara. Vlasi [Cincari] kažu da je Marko bio Vlahos, a rođen je 1788. u Epiru, u porodici koja se hvalila svojim poreklom od Skenderbega. Talijani ga takođe prisvajaju [Marco Bozzari].

Čerka mu je Katarina bila slavna lepotom (Slika 2), pa ju je uzela u službu prva grčka kraljica Amalija [žena Kralja Otona Bavarskog] i njome izazivala divljenje po evropskim dvorovima.

Marko Bocaris se proslavio junačkom odbranom Mesolongije za vreme prve opsade 1821. Poveo je odvažan i uspešan napad na Turke u bici na Kefalovrisiji za odbranu Mesolongije, ali je smrtno ranjen 1823. Sahranjen je uz velike pocasti, a na grobu mu je Lord Bajron, koga u Grčkoj zovu Viron [jer je beta danas vita] održao jedan govor sa golom sabljom u ruci. Bajron je i sam ubrzo umro u istoj Mesolongiji. Sve to se lepo vidi ilustrovano na originalnim slikama, kopijama i reprodukcijama u „pinakotiki” u starom dimarhionu [opštini] mesolongijskom.

E pa ta Hadži-Mana od Bocarisa, kojoj je valjda i muž tada poginuo, otseče kosu i poseče čemprese oko kuće, pa svu svoju decu pošalje u slobodnu od Turaka Srbiju, preko Mačvanske Mitrovice u obližnji Šabac. U to vreme je valjda stizao drugi veliki talas izbeglih Cincara u srpske varoši. Među tom decom bio je mladi Janis ili Sava, otac Konstantinov, pradeda Milice Janković, udate Vasić, zvane Mama-Poca, odnosno moje babe po ocu.

Ipak nisam odmah otišao na grob Marka Bocarisa. Trebalo je taj čin, koji traži malo emocionalne pripreme, odložiti za kraj dana, kada se sve pomalo skraćuje, senke se produžuju, a proteklo vreme relativizuje. Pa sam otišao sa Oljom da se kupam.

Mesolongija je grad na lagunama i prostranim slanim močvarama. Bajron nije imao nikakvu chance da preživi u ono malariozno vreme… Danas su te lagune kultivisane i uređene – pretvorene su u solane, ribnjake orada [komarča] i levreka [lubina, brancina], gojilišta školjaka, pecališta i kupališta. Specijalitet su porodične daščare na kolju, nekadašnje velike ribarske kolibe, koje danas mnogoljudne grčke porodice iznajmljuju za vikende i letovanja. Sa tremova pecaju, skaču u more i kupaju se, tu spavaju, kuvaju i vesele se na grčki negalamdžijski način.

Najlepše je na Turlidi, nekadašnjem ribarskom sezonskom naselju na spoljnoj pescanoj barijeri lagune, sada pretvorenoj u kupališta i niz taverni za domaću klijentelu, jer Mesolongija nije turističko mesto koje zanima strance. Naravno, odmah sam odabrao jedan restoran sa stolovima na daščanim mostićima na direcima, preko puta Patara [koje se naziru u daljini]. Tu prvo popismo kafu, pa se sa stolice bućnusmo u vodu [more telesne temperature], pa naručismo ručak [tek preminulu oradu uz ‘ladno belo di casa], i opet kupanje. Neprekidno je duvao Meltemi oko 6Bf, suv, svež severac, koji piri ujednačeno, za razliku od Bure koja je hladna i puše na refule. Meltemi je vetar koji omogućuje da ljudi ipak i leti žive u Grčkoj, a duva od juna do septembra. Da nije njega, nikad Grci ne bi mogli da budu takvi moreplovci i ne bi se razvila neverovatna helenska civilizacija, ravnomerno posejana na hiljadu ostrva.

Meltemi na Turlidi.

Onda odosmo u onu dimarhijsku pinakoteku na glavnom trgu, popivši prethodno kafu, naravno „Kod Bajrona”. Svuda se vidi mnogo Bajronovih slika i gravira. Obožavao je da se kostimira i slika. Na većini slika u grčkoj nošnji i sa turbanom, onako vitak, bezbrk i mekih crta, više liči na ogrnutu orijentalnu plesačicu u pauzi između dve tacke. Ne pomaže ni pripasano svijetlo oružje ni jatagan u ruci – sve deluje kao puka štafaža. To je naročito upadljivo u pinakoteci, u okruženju gomile hajdučkih portreta kleftskih harambaša, amartolosa i stratigosa, koji su svi brkati, nosati i grozničavih, gotovo krvožednih pogleda, a ruke im se i oružje same uzajamno traze.

Stara opština je zapravo muzej slavne istorije mučeničke Mesolongije. Posle smrti Marka Bocarisa odbijen je napad Turaka, ali je obnovljen tri godine kasnije i 1826, posle jedne strašne eksplozije barutane sa hiljadama mrtvih, Turci su osvojili tvrđavu i pobili sve sto su zatekli živo. Ta tvrđava je u oslobođenoj Grckoj pretvorena u Sveti grad, gde su sahranjene mesolongijske žrtve, gde je grob Marka Bocarisa i gde su spomenici grčkih junaka i raznih filhelenskih udruženja. Tamo sam se uputio predveče, kada su senke čempresa postale duže od njih samih.

Ispred ulaza je bronzani spomenik, naravno Vironov. Malo su ga raskrečili i omuževili, dodali mu brkove [koje je, istini za volju, jednom i pokušao da pusti], namrštili ga, a jatagan naperili kao da ce svakog trenutka da ga isuče. Odatle odosmo preko ulice u taj spomen-park, ulaza okićenog nacionalnim i unijskim zastavama. Čuvar prilično neugledan i monolingvalan tražio nam po evro za ulaznice. S visine mu pokazasmo ICOMove kartice s kojima nas svuda u svetu puštaju besplatno i prekoreda [ako reda ima]. Iskreno je priznao da prvi put vidi takvu stvar i ponovio iznos i valutu. Glumio sam zapadnjaka koji insistira na svojim pravima, i – čovek jednim širokim grčkim zamahom ruke pokaza da prođemo. U očima sam mu video prezir koji sam odmah želeo da odagnam, jer sam se pripremao za susret sa nečim trajnijim. A koštalo me je truda da se oslobodim misli kako sam se izblamirao za dva pišljiva evra.

Odmah sam našao Bocarisov monumentalni grob koji ima gotovo centralno mesto. Počesmo da razgledamo i da slikamo. U tom trenutku mi je, naravno, nestalo baterija u aparatu, a rezervne sam zaboravio u Patrama! Rekao sam sebi: pa šta, i otrčao do prvog kioska [oko 100m], kupio baterije i usput dao 2 evra bakšiša onom sirotanu. Olakšane duše, posvetio sam se senima junaka…

Na grobu nema spomenika odnosno portreta Marka Bocarisa. Naprotiv, tamo je jedno remek-delo Davida d’Anžera: „Kori Tis Ellados” u belom mermeru, sitna, mršava, ali strašno ljupka devojčica u prirodnoj veličini. U neobičnoj je pozi, kao da se pridigla iz ležećeg položaja posle plakanja na grobu, a prstom pokazuje na ime Markovo uklesano u gornji deo kamenog sarkofaga, na mestu gde je glava. U stvari, odozdo se taj natpis i ne vidi, nego izgleda kao da Kori nešto rasejano šara prstom po pesku koji je upravo iscureo iz velike klepsidre, ili, usresredjena, odlučuje da povuče pravi potez u nekoj nepoznatoj igri figurama…

To nije original, koji je ostećen i nalazi se u Nacionalnom istorijskom muzeju u Atini, već replika Georgiosa Bonanosa, postavljena verovatno 1926. umesto prototipa, prilikom obeležavanja stogodišnjice mesolongijske pogibije i egzodusa. Tada je štampana i jedna poštanska marka sa tom figurom. Skulptura se zove Κορη τησ Ελλαδοσ [čita se Kori tis Elados, što znači grčko devojče] – verovatno da je Pjer-Žan David hteo tek do pola oslobođenu Grčku da predstavi kao nejaku subadolescentnu devojčicu pred kojom je rast i sazrevanje. Potrebna joj je uteha dok oplakuje Marka Bocarisa kao simbola herojske žrtve, a mala je i slaba, pa joj treba i zaštita [za razliku od krepke i stasite francuske Marijane].

Nekoliko dana posle toga, video sam u Nacionalnom istorijskom muzeju u Atini originalnu Kori sa Bocarisovog groba. Tamo deluje sasvim drukčije, još nejakije i nežnije, a nisko postolje omogućuje i gornje rakurse, mada sam se ja i u Mesolongiji jednim panterskim skokom (dobro, skokom jednog šezdesetjednogodišnjeg pantera) i proveriv prethodno da čuvar nije u vidokrugu, popeo na tafo da bih slikao odozgo ono sto Kori prstom pokazuje, a otkrio dve trešnjice u Korinoj kosi.

 Sunce je bilo sasvim nisko kada sam, vraćajući se iz Mesolongije, prelazio more mostom od Andiriona do Riona, tako da je beli most postao nerandžast . Most je tehnicko čudo, ali je i inače neverovatno uzbudljiv sa čudnim ritmom i neočekivanim vizuelnim efektima. Dugačak je nepuna 3 km, stubovi su mu visoki 120 m iznad kolovoza koji je na 45 m nad površinom vode, a oslanjaju se na morsko dno duboko i do 65 m. Zvanično se zove Most Harilaja Trikupisa, po predsedniku Grčke vlade iz 19. veka koji je još tada predlagao da se tu izgradi most. Ima 6 saobraćajnih traka + jednu pešačko-biciklističku. Ali je to i valjda jedna od najskupljih ćuprija na Svetu: mostarina za auto je 2006. bila 10.5€!

Most Andirio-Rio. Beli most nerandžaste boje.

A nekoliko dana po povratku u Beograd, pričao sam o Mesolongiji i pomenuo ona nesretna dva evra, kad se Olja umeša. Čekaj, kaže, pa i ja sam na izlazu, dok si ti išao po auto, dala sirotom čuvaru 2€!

Ovaj tekst je, uz neznatne razlike, objavljen online 2007. u Balkanskom književnom glasniku 12 / ISSN 1452-9254 COBISS.SR-ID 141175564

26.06.2008 17:17

Govorim o vremenu mnogo pre mobilnih telefona, GPSova i ostalih danas uobičajenih putnih sokoćala. Od sredstava komunikacije iz tog doba je dugo opstajala čuvena bodljikava akacija (Thorn tree), na čijim se trnovima ostavljaju cedulje sa porukama za one koji će tuda možda jednom naići. Tamo sam se zadesio davne ali uzbudljive 1992.

Ali krajem maja uzbudljive 2008, našao sam se u selu Stenje, podno Galičice, a na Prespanskom jezeru, i ostao u toj bazi skoro tri nedelje. Stenje je geografski najudaljenije mesto od Skoplja, na samoj albanskoj granici. Bio bi to pravi “Kraj Sveta”, da nije još jednog polu-sela (skoro bez stanovnika), koje se zove Konjsko i nalazi se na samom rtu, još nekoliko kilometara dalje od Stenja. Uprkos tim činjenicama koje zvuče surovo, selo Stenje se pitomo prućilo duž jedne velike jezerske plaže. Na kraju sela, kao poslednja kuća, nalazi se novi hotelčić pretencioznog imena “Riva” (na naslovnoj fotografiji). Gazda hotela Risto ima 24 (dvadesetčetiri) godine. Tamo smo odseli jer nijedan drugi hotel na jezeru još nije bio otvoren. Ta činjenica je dovela do mnogobrojnih i neočekivanih susreta u tom malom hotelu, pa me je to i podsetilo na onaj hotel u Africi.

U stvari, ja sam bio na terenskom ptičarskom pohodu na planinu Galičicu i u močvare na severnoj obali Prespanskog jezera, a u okviru međunarodno finansiranih projekata za unapređenje Nacionalnog parka “Galičica” i specijalnog rezervata “Ezerani”. Posao je planiran kao neprestano kretanje po što nepristupačnijim i vrletnijim predelima, u potrazi za zanimljivim ornitološkim podacima.

Volim da o sebi i dalje dečački razmišljam kao o starom, prekaljenom terenskom vuku, doraslom svakoj situaciji i otpornom na iskušenja tela i duha. Ali ima jedna činjenica: na “jačem,” visokoplaninskom terenu poslednji put sam bio na Šarplanini 1998, dakle deset godina mlađi nego u vreme kad ovo pišem. Otada sam prilično štedeo od napora i srce i noge. Radio sam glavom, sedeo za kompjuterom, vozio se autom i gojio se. Tako sam na ovaj pohod prvi put poneo u sebi i neka uznemirujuća pitanja i s njima u mislima zaspao u udobnoj sobi s pogledom u hotelu “Riva” u Stenju.

Međutim, kada me je sutradan kroz balkonska vrata probudila moja Ružoprsta Zora, kada sam čuo poznate zvuke ptica, jezera, vetra i planine, osetio sam se kao stari poenter ponovo pozvan u lov. Tiho sam se iskrao i bez kafe i doručka izjurio napolje. Sve je opet bilo u redu…

Vratio sam se u podne, kada i pticama počinje sexta.

Posle večere smo krenuli u dugu večernju šetnju, kroz livade oko jednog para-jezera, svog obraslog trskom, tako da se zove Blato. Pošto je Sunce već bilo zašlo, pitali smo neke kosače koji su utovarivali seno, da li može da se prođe skroz oko jezera (nekoliko km)? Oni su rekli da može, ali da ima puno zmija. Kada su videli da nas to ostavlja ravnodušnim, izjavili su da bolje da ne idemo, jer ima volci. Rekao sam da su jedini, za koje znam da su imali problem s vukovima, bili Crvenkapa i njena Baba, pa smo produžili. To nije bilo mudro, jer su staze bile potpuno zarasle, pa smo se s mukom po mraku probijali kroz nepokošenu vlažnu travuljinu do pojasa. Celim putem sam razmišljao kako je ružno što su oni Stenjanci hteli da zaplaše i nagarave svilene Belogragjane.

Sutra uveče smo od lokalnog rendžera Nacionalnog parka čuli da su tamo prethodne noći vuci pojeli tele. A rendžer je to ispričao kada je došao u hotel Rivu da dočeka jednu drugu grupu istraživača, za koju nismo prethodno znali, kao ni ona za nas. U toj ekipi je bio najveći svetski pelikanolog, Francuz talijanskog imena, koga sam upoznao na Skadarskom jezeru 30 godina ranije, a poslednji put ga video pre bar 15 godina, na nekom kongresu. S njim je bio i jedan mlađi grčki ornitolog, koga sam upoznao dve godine pre Stenja u Patrama, a radi najviše na grčkom delu Prespanskog jezera.

I tako, skoro svakog dana tokom celog našeg boravka, pojavljivao se poneko nov, očekivan i neočekivan (čak i moj davnašnji terenski ortak i kum, veliki beogradski herpetolog, zatim po dve različite ekipe iz beogradskog i skopskog muzeja, čak i neki Francuzi koji proučavaju skakavce) i svi smo bili zajedno u New Stenye Hotelu, ili hotel-Rivi.

Sad vam je već jasno, da sledi još izveštaja sa uzastopnih putovanja na Galičicu, u Ezerane, čudesno ostrvo Golem grad na Prespanskom jezeru i kojekude po ohridskom i prespanskom kraju. Strpite se malo.

Nastavi čitanje „Senka koja svetli – Pančić 1814.+200“

Sve češće međutim imam povode da razmišljam i o onim drugim poslednjim putovanjima. Poslednjim poslednjim, završnim. Malo malo pa nekog meni poznatog nešto zaboli, on ode kod lekara, smeste ga u bolnicu i posle jave da je otputovao. Zauvek. Verovatno iznenađen i on sam.

Znam da ne volite ovakve teme. Smatra se da je nepristojno govoriti o tome. „Treba misliti pozitivno.“ Upravo tako, sa think positively (a možda je rekao i think positive), ohrabrivao me je pre mnogo godina jedan afrički sobni kolega, dok su me gurali prema operacionoj sali. To sam i tada primio s negodovanjem. Drugim rečima, savetovao mi je da ne razmišljam o mogućnosti da je to možda moja poslednja vožnja. U slučaju da jeste, trebalo je da propustim svoje poslednje iskustvo.

Nikad! Au contraire, što bi rekao stariji od pekamske braće, rešio sam da upijam svaki utisak u milisekundama. Nažalost, već sam bio dobio injekciju koja je delovala brzo i pogasila sve moje prozore. Uhvatio sam samo lica dveju osoba koje su se ne mnogo uspešno trudile da ne pokažu zabrinutost ili paniku, zatim niz svetiljki na plafonu, hladnoću vazduha na svom licu u jednoj praznoj prostoriji sa slabim osvetljenjem i nečije telo na kolicima istim kao moja. Nisam stigao ništa da kažem. Ipak, uspelo mi je da ne propustim sasvim iskustvo tog kratkog putovanja.

U literaturi i filmovima omiljene su scene u kojima se čuju nečije poslednje reči. Izjave koje menjaju tok radnje, donose neočekivane istine i obrte. U stvarnom životu, bar prema mojim iskustvima s tuđim otputovavanjima – to je znatno ređe. Sećam se vrlo dobro jednog takvog razgovora, od pre 45 godina. Odigravao se naravno u bolnici. Obojica smo znali da je to naš poslednji susret. Otvorio je oči i zagledao se u mene. A onda ih je opet sklopio i rekao: „Bore se žuti Japanci s belim Mandžurcima. Čas nadvladaju jedni, čas drugi.“ Bilo je to sve.

Nisam se nasmejao, a nisam morao ni da ga pitam šta hoće da kaže. Sopstvena agonija asocirala ga je na rat koji su napadom na Mandžuriju započeli Japanci protiv Kineza, pred početak Drugog svetskog rata. O tome su ondašnje novine izveštavale u vreme kad je čovek, čijem sam stišavanju prisustvovao, bio mlad, približno u mojim godinama u vreme našeg poslednjeg susreta. Bio sam mu zahvalan što je svoje poslednje iskustvo uspeo da podeli sa mnom, majstorski raširivši, uopštivši temu, a da je pritom zadržao individualnu vizuru, i to otmeno, bez ispovedanja. Tako je otišao čovek, koji je u “Stišavanjima” iz 1926, na kraju jedne svoje mladalačke nadrealističke pesme, ironično objavio „Ali — zar ja mogu umreti.“    Bio je moj otac.

Na putu za Selinunte leti se do Palerma. Sutradan je trebalo da se put nastavi kopnom. Te noći, u hotelu u Palermu, iznenada me je eksplozivno pogodila jedna za mene čudna bolest. Selinunte je odmah otpao, a putovanje je uzelo svoj sopstveni tok, sasvim neizvesnih odredišta i trajanja. Kako se to kaže, dezorijentisanog, preuzela me je hitna pomoć, Pronto soccorso.

Bez obzira na dezorijentisanost usled visoke temperature, našao sam se u nekoj mešavini bunila i lucidnosti. Odmah mi je palo na um pitanje, da li je to onaj slučaj? Ako jeste, onda imam odgovornost da ne promašim svoja poslednja iskustva. Ne znam da li je to bila svesna odluka ili je nju izazvalo samo moje stanje. Svejedno. Nisam uspevao dobro da odgovaram na važna pitanja lekara, ali sam zapažao sve nevažne detalje. Vama nevažne. Pojedinosti u unutrašnjosti ambulantnih vozila koja su me prebacivala od jedne dijagnostičke laboratorije do druge, razna noćna dvorišta i zadnje ulaze klinika, ravnodušna lica paramedičkih sprovodnika, razlićitost podloga po kojima su koraci menjali zvuk – sve sam to u glavi spokojno beležio.

Na kraju sam primljen u jednu bolnicu i sedam sledećih dana i noći su se u meni borili isti oni Japanci i Mandžurci, na život i smrt. Ne bojte se, neću pričati o bolesti, samo o ponekim individualnim iskustvima. U takve spada iznenadna strast za flekama, u stilu Roršahovih mrlja. Nalazio sam ih po zidovima, podovima, tavanicama bolničkih prostorija.

Moj favorit je bio „Gepard u trijumfalnom počinku posle neuspešnog lova“. Naravno, ne očekujem da i vi vidite takvog geparda na naslovnoj fotografiji fleke nalik opijumskom dimu, nastale od nekog ko zna kad prosutog sredstva za čišćenje sa varekinom, na podnim pločicama boje takođe avganskog lapis lazulija u kupatilu moje bolničke sobe. Ni meni danas on više ne izgleda tako opčinjavajućim. Ali mi je te prve noći u bolnici u Palermu ponudio čitavu priču koja objašnjava njen naslov. Bio sam jednostavno oduševljen. U njoj se našlo sve što mi je važno.

O toj fotografiji, koju sam zamolio da je napravi moja supruga Olja, ima i jedna anegdota. Pacijent s kojim sam delio sobu, cinkario me je, sasvim u stilu rodoljuba Ilije Čvorovića, načelnicima klinike i odeljenja prilikom jedne „velike vizite“. Optužio me je da je ta fotografija snimljena da bi se na društvenim mrežama ocrnilo stanje u italijanskim bolnicama. Bilo mi je već malo bolje, povratio mi se donekle italijanski (kao uostalom i srpski, koji je u istoj meri bio zaribao), pa sam pred profesorima (naglasak na sor) i dotorima (naglasak na tor) uspeo da odbranim nevinost i da objasnim prave pobude nastanka fotografije. Pametni ljudi, poverovali su meni, a ne Čvoroviću.

A ni Gepard na Siciliji nije nepoznata zverka. Pominje se i u iskustvu s putovanja 2013.

Noću, nisam od bolova mogao da spavam. Uopšte. Ali sam našao svoju Šeherezadu. Ime joj je Jakaranda. Rasla je u jednom bolničkom zadnjem dvorištu neopisivog oblika, više svetlarniku nego avliji s bilo kakvom prepoznatljivom funkcijom. Taj prostor nastao je ćudljivim uzastopnim dogradnjama i građevinskim adaptacijama stare bolničke zgrade, a ne planski. Drvo se prosto tu zadesilo. Nisu hteli da ga poseku, nego su ga dogradnjama uvek zaobilazili tako da je ostalo da raste u podzidanom tesnom nepravilnom poligonu zemlje s nešto zelene trave. Mislim da me je time Jakaranda osvojila. Zar nisam i ja tako rastao? Bila je osvetljena indirektno i nenamerno, svetiljkama iznad nekih tehnićkih vrata, kroz koja nikad nisam video da je iko ušao ili izašao.

Ne umem da procenim starost jakarandi, ali ova, ako i nije bila baš moja vršnjakinja, svakako je videla i pamtila svašta. Možda ne toliko koliko ja, ali s drvećem se nikad ne zna. Svake noći dolazio sam do određenog prozora hodnika s koga smo mogli ćutke da razgovaramo, da razmenjujemo svoje priče. Nije bila više u cvetu, ali sam uspeo da zamislim njen miris kako puzi hodnicima bolnice, u susret ječanjima bolesnika, njihovim teškim uzdisajima i slabašnim pozivima badante, badante! Nekada su bolnice mirisale „na bolnicu“ zbog dezinfekcionih sredstava. Današnje bolnice ne mirišu ni na šta. Ili su dezinfekciona sredstva bez mirisa, ili se bolnice više i ne dezinfikuju. Svejedno, za mene, Ospedale Policlinico Paolo Giaccone u Palermu moglo je noću mirisati na krupne plave cvetove jakarande.

Nemam pojma o čemu mi je u tim tako dugim noćima jakaranda pričala (iako umem s drvećem, jakarandski nikad nisam savladao). Ali sam sve razumeo. Vrlo uljudno, i ona je pažljivo slušala moje beskrajne neme priče. Samo ponekad, na uzbudljivijim mestima, zatreperila bi joj jedna grančica s mimozastim listovima. Posle sam utvrdio da je to bilo usled lakog strujanja vazduha. Uostalom, sigurno je već morala čuti more pripovesti poput mojih. Rastali smo se bez zbogom. Kad sam napuštajući bolnicu prolazio pored onog prozora, gledala je na drugu stranu. I inače, danju smo se pravili da se ne poznajemo.

Pravo iz bolnice, porodica me je odvezla u prastari gradić i moderno letovalište Ćefalu na Tirenskom moru, da se oni prvi put malo opuste, ja malo oporavim, a svi pripremimo za povratak u Beograd i Prag. Uzeli smo kućicu zvanu Paunova kuća u stoletnom maslinjaku u brdu iznad Ćefalua. Zašto paunova? Pa zbog paunova.

U Ćefaluu sam otkrio i svoj čarobni napitak. Ladan kremino. Gorak, sladak, mirisan. Osvežavajući. Ne znate šta je kremino? Pa vi onda ništa ne znate o poslednjim putovanjima. Kao što ni ja nisam, pre ulaska u Ospedale Policlinico Paolo Giaccone.

Vrlo slična verzija ovog posta objavljena je zatim i u Balkanskom književnom glasniku 36 na str. 151.