November 03, 2007 16:15
Voltera: jugozapadni prilaz, 17. sept. 2007.
Kad sam onomad završio s Pizom, krenuo sam prvo u Volteru. Između Pize i Sijene imaju dva toskanska gradića – Voltera i Sanđiminjano, oba vredna Uneskove liste svetske baštine. Njihov je maler sličan onom koji, u prisustvu Bregova svetlosti i Zvezda Afrike, ima stotinak manjih ali bajnih neznamkolikokaratnih dijamanata imperijalne krune – malo ko stigne da i na njih obrati pažnju. To „malo ko“ treba shvatiti uslovno. Proporcionalno Volterinoj veličini, ne bih rekao da po jedinici površine tamo ima manje turista nego u Pizi. A tek u Sanđiminjanu! Da iz neba sitna kiša pa’ne …
Oba gradića su slavna već po svom izgledu izdaleka. Sa kulama, na dominantnom grebenastom brežuljku usred zatalasanog predela, još ako se pogodi naročita osvetljenost (a u Toskani valjda samo takve i ima) i najnetalentovaniji držalac fotoaparata ne može da ne donese kući romantističke fotografije. Ne i Voki Vasić.
Dok sam se, u obe ravni vijugavim, uskim putem približavao Volteri, njena udaljena silueta se svaki čas pomaljala i nestajala. Jutro je bilo promenljivo-kišno, sa dramatičnim prodorima sunca kroz niske oblake koji su povremeno nasedali na oblakoderne kule i tornjeve Voltere. Sve sam to posmatrao kroz naravno biljurnoprozirnu šoferšajbnu, merkajući gde mogu bezbedno da skrenem s druma i da slikam uzbudljive vedute. Italijani voze brzo ali predvidljivo i nisam želeo ni sebi ni njima da priređujem iznenađenja. Lokalni saobraćaj je bio vrlo gust (čemu sam razlog saznao kasnije), a pored puta nije bilo propisnih zastajališta ni odmorišta sa kojih se pruža nezaklonjen pogled na Volteru.
Kad god sam bezbedno uspevao da zaustavim auto na zgodnom prilazu nekoj seoskoj kući, ispostavljalo bi se da se osvetljenost promenila, da nema ni oblaka koji zaklanjaju vrhove kula, niti sunčevih reflektora, ni boja, niti ičeg uzbudljivog (osim ako neko ne smatra izmaglicu posebno izazovnom). I tako bar deset puta. Čim bih opet poterao auto, počeli bi da se smenjuju prodori sunca sa igrom jutarnjih senki, a na moje – skoro rizično – ponovno zastajanje, sve je u momentu postajalo tamno i sivo. A to je bio tek nagoveštaj moje loše fotografske sreće sa Volterom…
Od obavezna dva razloga za posetu Volteri, prvi je alabaster. Voltera je prestonica alabastra: iz lokalnih alabastroloma dobija se materijal od koga lokalni alabastroresci prave tone ljupkog kiča, a ponekad i ponešto vrednije. Jako volim alabastrovu mutnoću u kojoj se zadržava svetlost, a i njegov neklizav dodir.
Drugi razlog su Etrurci. Voltera ne samo da je jedan od 12 etrurskih gradova, nego je i jedna od 2–3 prestonice etrurologije. U muzejima sam u žurbi često preskakao jedne drugima nalik obavezne početke stalnih postavki sa etrurskim sobama ili vitrinama praistorijskih predmeta. U Volteri je ceo muzej (pristojne veličine) samo o Etrurcima.
A šta ja imam s Etrurcima? Pa, skoro ništa. A ipak, nađoh dva-tri motiva. Prvo, smetalo mi je što moje znanje o Etrurcima gotovo da je ravno nuli. I drugo, otkako sam naveden, i bratom od strica vođen kroz arheoornitologiju počeo da se zanimam za bronzanodobske i gvozdenodobske predstave vodenih ptica, goreo sam od želje da vidim etrurske bronzane patkice, koje su prilično slične onima koje su u impozantnim količinama nađene kod nas u Srednjem Podunavlju, a i šire. U volterskom muzeju Guanaći ništa naravno nije smelo da se slika, ali sam kupio dve replike pataka i jednu majicu zvanu „Pačija skola“.
A kao treći, dopunski razlog, išao sam da bacim pogled i na onaj najčuveniji bronzani žarač, koji je navodno Gavrilo Danuncio nazvao Večernjom senkom, Ombra di sera, inspirisao je moderne skulptore, naročito Đakometija, što sam video lane u Atini, na izložbi „Oblikovanje početka”, o paralelama morfologije arhaičnih umetnosti i savremene. O smislu stilizacije etrurske Večernje senke iz IV ili II veka pre Hrista, izgleda da za sada ima samo nezgrapnih nagađanja. Možda istezanje tog dečaka-mladića i nema posebnu funkciju, nego se samo majstoru tako dopalo.
Bio je ponedeljak, a nisam znao da ću se, sticajem okolnosti, Etrurcima ponovo baviti već sledećeg dana, u Sijeni. Naime, u naročito preudešenom unutrašnjem prostoru bolnice Santa Maria della Scala, zatekao sam izložbu o Etrurcima, neverovatnu po jedinstvenosti predmeta iz kolekcije Bonći Kazukini (palermitanske zbirke predmeta iz Kjuza), i po naprednosti izlagačkog postupka. Ah taj fatalni Palermo! (o njemu vidi i u Selinunte, ili o poslednjim putovanjima. I o kreminu.)
Tako sam, u samo dva uzastopna dana, Etruraca imao više i jače nego za ceo dotadašnji život. Čini mi se da sve te urne od alabastra, tufa ili pečene zemlje (nekoliko stotina urni) prikazuju etrursku smrt u glavnom na dva načina. Jedna je smrt kao predah na dobro posećenom luksuznom simpozijumu, gde se pokojnici, ne ispuštajući čašu ili tacnu iz opuštene ruke, spremaju da nastave gozbu. A na drugim urnama pokojnike kao da je gotovo iznenadno uhvatio san, pa su se nepripremljeni, malo skupio ispod pokrivača suviše tankog da bi ih sasvim zaštito od hladnoće. Kanda se podrazumeva da će se pokojnici probuditi, možda malo nazimljeni…
Sijena: Bolnica Santa Maria della Scala
Ulazeći na tesan i apsolutno srednjevekovni centralni trg Voltere, Pjacu dei Priori, stisnutu visokim strogim palacima sa kulama motriljama, odjednom sam osetio da nesto uopšte nije u redu. Pogledam: trga nema! Nema ni trga, ni partera bilo koje palate na pjaci. Sve je, do poslednjeg centimetra, bilo napunjeno tezgama, zapravo razvijenim pokretnim, samohodnim pazarskim prodavnicama. Stotinama njih! Od tezgi i nadstrešnica se trg niti vidi niti oseća, a mogu da se fotografišu palate tek od drugog sprata naviše, ako uopšte nađete slobodno mesto sa koga biste slikali.
Voltera: Pijaca na Piaca dei Priori, gornji rakurs.
Ponedeljak je volterski pazarni dan, kada se valjda iz celog sveta sjate ti kamioneti koji na krovu imaju hidraulični i daljinski upravljan uređaj za rasklapanje i sklapanje širokih tendi, ispod kojih rasprostiru svoju industrijsku, manufakturnu i prehrambenu robu. Kako je sam trg zbog visokih zgrada i promenljivog vremena i inače mračan, imaju ispod nadstrešnica i sopstvenu rasvetu. Vašar se malo i prelio sa trga u okolne ulice. Masa kupaca iz Voltere i okoline (otuda onoliki saobraćaj od sabajle) tiskala se uskim prolazima. Prvo sam bio besan što ne mogu ne samo da fotografišem – kuda god da sam usmerio aparat, uvek bih u kadru imao i lepo parče tende – nego ni da razgledam fasade palata! Nisam imao sreće da dobro slikam Volteru ni spolja, a evo sad ne uspevam ni iznutra. A onda sam shvatio da je taj i taklav trg usred Voltere, pre hiljadu godina i napravljen samo zato da bi se na njemu ponedeljkom skupljali prodavci i gurali kupci oko doduše nešto drukčijih, ali po nameni istih tezgi…
Voltera: Pijaca na Piaca dei Priori, donji rakurs.
Bio mi je to prvi talijanski moderno-tradicionalni setimanalni pazar. Sticajem okolnosti i kalendarskog hira, u svakom sledećem gradu dočekivaće nas isti takav vašar. Nešto slično sam video i u Grčkoj. Trgovina se promenila i, otkako su klasične robne kuće u izumiranju, sve je veći broj tzv. artikala široke potrošnje koje gotovo da i nemate više gde da kupite do u udaljenim mega-marketima bez prodavaca, ili na sedmičnim pazarima, koji vam sa sve prodavcima i njihovim putujućim kućama, kučićima i mačorima dolaze na noge.
U Sanđiminjano sam se međutim odvezao nekoliko dana kasnije. On pruža još spektakularnije i potpuno vrtoglave prizore: na vrh brda je, a iz njega se dižu menhetenske kule od 40–50 metara, ne jedna, ne dve, nego 14! Što su u normalnim gradovima odžaci na kućama, to su u Sanđiminjanu srednjevekovni tornjevi. Navodno ih je sredinom XIX veka bilo očuvano preko 80, ali mi je u to teško da poverujem, jer je Sanđiminjano vrlo mali. U svakom slučaju, slobodno se za njega može reći da je ekstremni srednjevekovni gradić. A počelo je naivno. U vreme prosperiteta krajem XIII veka, reše Sanđiminjanci da na istom trgu podignu još jednu, novu, veću i lepšu gradsku kuću umesto stare, koju je krasila pedesetmetarska, vitka kamena kula-lepotica sa zvonom. I sagrade je i dodaju joj i novu javnu, gradsku kulu, jos višu od prethodne, a prethodnu odmah prozovu olinjalom, ofucanom i otrcanom (điminjanska posla). Ali je ne sruše, nego ostanu obe. Novu krste Golema kula, s punim pravom.
Kule sanđiminjanske
Na to, najjača điminjanska porodica – famiglia – da bi pokazala moć, digne svoju, privatnu kulu, što odmah učini i njoj rivalska familija. Je l’ tako? Tako! E ne’š ti! I oni prvi odmah podignu još jednu kulu, bliznakinju. Popnu se na vrh i pogledaju – a po gradu na sve strane majstori samo kuckaju i zidaju kule nebu pod oblake i čardake ni na nebu ni na zemlji… Da biste razumeli tu strast, tu opsesiju kulama, treba da se popnete na Golemu. Nije samo pogled to što je veličanstveno. Više od pogleda – a odozgo se vidi sve, uključujući i gornje strane belih tendi na pazaru – to je jedan meteorski osećaj dostupnosti, dohvatljivosti svega, bilo na nebu, bilo na zemlji. Nije mi bilo dugo potrebno da se zauvek navučem na kule i tornjeve (šteta što nemaju liftove).
Sanđiminjano s vrha Goleme kule
Naravno, bio je četvrtak, pazarni dan u Sanđiminjanu, i opet iste pokretne tezgoradnje s tendama. Uspeo sam da se strpim do „večeri“ u 14 sati, kada se, po lokalnom propisu pazar zatvara, odnosno evakuiše, a dotad zaposednuti trgovi ostaju prazni, čak i bez otpadaka. Ni po čemu ne bište mogli da pogodite da je tu jutroš bila onakva gužva. Milina za slikanje.
Kule i pazari na stranu, opet sam imao i dva specijalna razloga da dođem u Sanđiminjano. Prvi je Ornitološki Muzej! U malom Sanđiminjanu postoji ornitološki muzej. Dobro, tako se zove jedna izuzetna zbirka lokalnih ptica poklonjena gradu. Ono što je malo neobično, jeste smeštaj zbirke – u razsveštanoj kapeli ili crkvici Sv. Franje, zaštitnika ptica. Zbirku je 1866–1911. skupljala u blizini, najviše na svom posedu Brdo, fjorentinska markiza Marijana Pancatiki Himenes d’Aragona Paolući, rođenjem ruskinja, strasna lovica, ali i učena poznavalica ptica i skupljačica školjaka. Ona je bila tetka grofu Hektoru Arigoniju Deljiodiju, najvećem talijanskom ornitologu XX veka, pa je možda baš ona presudno uticala na njegovo opredelenje. Lako moguće, jer je on često boravio na Brdu, pa su deo zbirke zajedno skupljali loveći nesrećne ptice puškama, mrežama i klopkama. Kolekcija je zadivljujuće kompletna, uključujući i neke sasvim retke vrste, a taksidermija prvoklasna (Rikardo Manjeli iz firentinskog prirodnjačkog muzeja i čuveni veronski majstor Dal Nero) i u dobrom je stanju. Sačuvana dokumentacija. Pravo otkrovenje.
Sanđiminjano: Ornitološki muzej.
Drugi razlog je vernaćija. Vernaćija sanđiminjanska je jedno od najvećih i najfinijih italijanskih vina, a pravi se od endemske loze koja raste po vinogradima oko samog grada (i nigde više) na peskovitoj pliocenskoj ilovači, što se sve vidi sa kule. To je i prvo vino koje je dobilo oznaku DOC (kontrolisano geografsko poreklo) 1966, a 1993. su mu dodali i garanciju DOCG. Mislite li da sam mogao da prođem blizu Sanđiminjana, a da ne svratim?
Imao sam i malo sreće: u gradskom muzeju je bila nestala struja, tako da nisam morao da vidim još jednu, treću uzastopce, izložbu o Etrurcima.
Posetom Sanđiminjanu završio sam sa Toskanom i uputio se u Veneto. Ali je u međuvremenu bila jedna Sijena.
Putovanja, sasvim lično 
3 mišljenja na “Večernja senka”