29.06.2008 13:26
Baveći se Galičicom i pticama Prespanskog i Ohridskog jezera, u Resen i iz njega putovao sam putem koji je najklasičniji – Εγνατία Οδός (Via Egnatia). U dolasku sam iz Ohrida (Lychnidos) prešao u Prespansku kotlinu preko brda i sela Kosela, a u povratku preko Đavolovog prevoja (Gjavato) u Pelagonijsku kotlinu pored Bitolja (Heraclea Lyncestis). Ne znam da li znate da je u selu Kosel čuvena solfatara Duvalo, koja na tri para odušaka iz utrobe zemlje duva sumporvodonik i ugljendioksid, tako da životinje koje upadnu u krater uginu u momentu ili za najviše nekoliko minuta. Ako je gde ventilacioni otvor Pakla, onda je to tamo. Ceo kraj neizdržljivo smrdi. O Duvalu je 1925. pisao još Sima Trojanović, a u vreme Jugoslavije ono je nazivano jedinim našim živim vulkanom!
Međutim, glavna prespanska đavolska atrakcija je Golem grad. Nalazi se skoro na samoj tromeđi Makedonije sa Albanijom i Grčkom. To je visoko izdignuto kamenito ostrvo dugo manje od pola milje, površine 18 hektara, prirodna tvrđava usred nemirnog jezera, sa vertikalnim stenovitim obalama visine 20tak i više metara. Izdaleka liči na znamenito ostrvo Helgoland na Severnom moru. Do pre desetinu godina, samo na jednom mestu je moglo relativno bezbedno da se pristane (Dolnik ne duva samo ako je Jugo, a posle njega obično dune Sever, ili ponekad Zgornik sa Galičice). Otkako je nivo jezera opao za nekoliko metara, pojavilo se belo šljunkovito žalo svuda oko ostrva. Tamo sam se uputio jednog ranog jutra u 6 sati gvozdenim čunom kapetana Aleksandra iz Stenja, po jakom Dolniku, koji je srećom prestao pre nego što smo bili sasvim mokri. A kako izgleda kad duva Jugo pogledajte na naslovnoj slici.
Izgleda da je na ostrvu naselje trajalo od neolita sve do recimo 7. veka, a kasnije su, u Srednjem veku po svoj prilici tamo bile samo povremene monaške zajednice. Već vekovima tamo niko stalno ne živi, osim ptica i zmija, a ostrvo je osvojila jedna zaista čudna i divlja šuma, pretvorivši Golem grad u fascinantno mesto tajni i mešavinu riznice istorijskog i prirodnjačkog blaga.
Drugi ili zvanični naziv ostrva je Sveti Petar, po restauriranoj crkvici (sa freskama) iz vremena Mrnjavčevića. Pod krovom je i crkvica Sv. Dimitrija (valjda slične starosti), a od baziličice iz 6. veka restaurisani su samo temeljni delovi zidova. Građevina prilepljena kao lastino gnezdo na južnom delu ostrva smatra se rimskom cisternom (na osnovi pronađenih odvodno-dovodnih slivnika), a u Srednjem veku je bila pocrkvljena. Ne želim da se pravim pametnim, ali ostajem začuđen idejom građenja cisterne za kišnicu na ostrvcetu okruženom milijardama tona pijaće vode. Možda je neko bio proneo vest da će jezero iznenada da presuši?!
Uopšte, Golem grad raspaljuje maštu, pa se može čuti i čitati svakojakih priča i slobodnih tumačenja. Mnogi veruju da se tu krunisao Car Samuilo. A u jednoj potkapini postoji ugreban dvostruki (tzv. patrijaršijski ili lorenski) krst, navodno iz 9. veka. Zovu ga pogrešno „Florenskim“ krstom i pripisuju mu naročita značenja.
Tako tajanstveno ostrvo je na meti divljih kopača Blaga Cara Radovana. S one strane granice dolaze i ronioci da muljaju pored obala Golemog grada, koji je formalno zaštićen, ali bez nadzora. Kao i svako skriveno blago, čuva ga zmaj, oličen u hiljadama zmija. Zaista, Golem grad spada u zmijska ostrva (kao npr Grmožur na Skadarskom jezeru), a verovatno da je rekorder u svojoj kategoriji. Dok se iskrcavate, imate utisak da hodate po podu frizernice u kojoj je nekoliko crnomanjastih Meduza upravo ošišano do glave. Skoro sve te silne zmije pripadaju neotrovnoj vrsti ribarica (varijabilnih su boja, a među odraslim jedinkama, na ostrvu preovlađuju zlokobno tamne, skoro crne). Ima i nekoliko stotina poskoka, ali u moru ribarica oni se retko viđaju. Razlog za postojanje tolikog broja zmija je ekološki – isti kao i za pelikane i kormorane: jezero je prebogato ribom, a nema štuka, smuđeva, pastrmki i drugih efikasnih ribljih grabljivaca, pa njihovu predatorsku ulogu igraju ptice i zmije. Godine 1967. izvesni Kiril Jonovski preneo je par indijskih mungosa sa Mljeta, ali oni na Golem-gradu nisu opstali, tako da ga i dalje čuvaju zmije. To nažalost predstavlja adrenalinsku atrakciju za turiste, koji leti navaljuju na ostrvo. Zmije zaista nisu efikasan repelent jer se, u prisustvu čoveka, učtivo ali brzo povlače i nestaju među kamenjem.
Od ostalih gluposti, treba pomenuti i kuniće, koje je pre neznamkoliko godina neko iskrcao pa su sada preplavili ostrvo. Sudeći po raznovrsnosti boje krzna i veličini, rekao bih da su pušteni kunići domaćeg soja. Ljudi iz Stenja ne znaju da to nisu autohtoni, divlji zajci, a čini mi se da ni Nacionalni park (kome ostrvo pripada), nije svestan opasnosti po lokalnu zaštićenu i endemičnu floru. A ona je zaista zanimljiva i čak uzbudljiva.
Golem grad: prašuma foje
Naime, otkako je pre nekoliko vekova ostrvo opustelo, tamo se razvijala neobična i jedinstvena prašuma, najviše od foje, jedne vrste vrlo atraktivne tujolike kleke, rasprostranjene u istočnom Sredozemlju. Na Golem-gradu ima na svakom koraku prastarih primeraka i oni stvaraju utisak začarane šume. Foja je zakonom zaštićena i postala je kultno drvo savremenih ekologijomana i mitomana, pa možete pročitati da je poreklom sa Tibeta ili čak da ne raste nigde više na Svetu sem u Makedoniji. I lokalna ekološka nevladina organizacija zove se „Foja“.
Za ptičare je međutim jedinstvena veza foja i vranaca (kormorana) koji se na njima gnezde u golemgradskoj koloniji od oko 2500 parova! Da bi se znalo da li je to mnogo ili malo, dovoljno je reći da na tom ostrvcetu ima više kormorana nego u celoj Srbiji. Za bilo kog punokrvnog ornitologa malo šta može da bude toliko uzbudljivo kao boravak u velikoj ptičjoj koloniji, naročito ako se do nje stiže iz daleka i uz puno napora. Oni koji nikad nisu bili na takvom mestu, treba da zamisle uživanje koje može da obuzme čoveka kada se nađe usred zaglušujuće dreke i lepeta, ošamućen mešavinom mirisa svežeg i sasušenog ribožderskog ptičjeg izmeta i zadaha ispuštene ribe u raznim stadijumima truljenja, dok mu poveliki mladunci iz gnezda, u znak preziranja uljeza, obilno povraćaju na glavu sveže i polusvarene zalogaje ribe…
Veanci u gnezdu
Kormorane tradicionalno mrze ribari, jer jedu mnogo ribe, a i broj im raste. U prošlosti je ta mržnja bila još veća, a kormorana je bilo manje. Stvar je vrlo prosta: ribarstvo je je skoro zamrlo na Prespanskom jezeru, jer se ne isplati (poznata riba njivička je u stvari sitna riba pljuckavica i ne može da postigne komercijalno isplativu cenu). Otuda je nastao višak ribe, kojeg prati povećanje broja ptica (kormorana, pelikana, ronaca i gnjuraca). Preostali ribari tvrde da je danas ribe manje nego pre, ali to tvrđenje demantuju istraživanja a i sam rast broja kormorana i pelikana. Pravi razlog omraze je đavolski crna boja kormoranovog perja. Za belog pelikana koji, uzgred budi rečeno, ždere više ribe od kormorana, ribari nemaju ružnih reči. Naprotiv, kažu da on sam i ne hvata ribu, već za njega lovi kormoran. Tu ima istine. Jedna od dveju pelikanskih vrsta, kudravi pelikan, voli da lovi zajedno sa kormoranom, pri čemu crnac roni i isteruje ribu na površinu, gde je čeka belac otvorenog kljuna. Nije sasvim jasno zašto crnac crnči za belca?
Mržnja na đavolje tice ide i dalje. Iako je jasno da je za bujanje džungle na sterilnom kamenitom ostrvu zaslužno i vekovno fosfatno đubrenje ptičijim guanom, zbunjuje činjenica da krečnobeli ljuti izmet kormorana ubija zelene iglice foje efikasno poput američkog agensa Orange u Vijetnamu. A foja je zakonom zaštićena vrsta drveta. Kao što je i kormoran zaštićena tica. Hamletovska dilema. Upravo se vode rasprave sa onima koji bi hteli da pobiju jedan broj kormorana radi spasa drveća. Mene teši činjenica da se vekovima kormorani tamo gnezde, a ne vidi se da na ostrvu ima golih, ćelavih površina. Kada se drvo na kome se gnezde osuši, oni pređu na zdravo, pa tako prepuštaju taj prostor obnavljanju vegetacije. Znam samo da tako spektakularnu koloniju tica u životu nisam video (a nagledao sam se vala svakakvih čuvenih kolonija).
U povratku sa ostrva Golem grad aka Sveti Petar ka Stenju, na steni litice oštro oko uočilo je zaboravljeni granični kamen zaboravljene SFRJ.
Većinu fotografija snimila je Olja Vasić.
Putovanja, sasvim lično 
4 mišljenja na “Golem grad”