28.09.2015. u 15:17
Na svečanoj, oproštajnoj večeri u hotelu Lev, Matvejevu su prišli britanski ornitolozi Geoffrey Mathews i njegova žena Janet Kear. Pitali su ga da li je čuo za nekog Vokija, studenta. A onda su ga zamolili za dozvolu da nešto napišu na njegovom jelovniku. Nažvrljali su nešto pohvalno o tom Vockyju. Moguće je da su svi troje bili u raspoloženju koje briški merlot i laški rizling umeju da omoguće. U svakom slučaju, po povratku u Beograd, Matvejev mi je, ponosan na svog učenika, predao taj zapis, iako on po formi nije bio poruka upućena meni. Nisam ga tad bacio, a po svoj prilici, neću ni sad.
A evo kako je počelo:
Dr Džefri M. tih je godina bio naučni mozak i direktor novoosnovanog Zavoda za istraživanje i zaštitu u The Wildfowl & Wetlands Trust (WWT), čuvenom i čudesnom „patkarniku“ Ser Pitera Skota u Slimbridžu blizu Bristola (Glocestershire, UK), a pod Kraljičinim patronatom. To je bila jedna srećna mešavina 4 u 1: (1) rezervata vodenih ptica na reci Severn, (2) žive kolekcije/izložbe svih vrsta pataka, gusaka i labudova iz celog sveta na otvorenom i otvorene za publiku, (3) naučnog instituta za proučavanje vodenih ptica i (4) oglednog programa za očuvanje kritično ugroženih vrsta ex situ i reintrodukciju.
Uz pomoć svoje sestre i zeta dr M. B. i dr B. B, lekara koji su se netom smestili u Londonu, i uz izvesne preporuke, dobio sam priliku da kao student-volonter u Slimbridžu provedem tri nedelje. Imao sam besplatan stan i hranu u opštežiću, plus tri funte nedeljnog džeparca. U toku prve nedelje dana, avanzovao sam od čistača i šintera (skupljao sam uginule ptice) do hranioca (po detaljnim tablicama) + čuvara + čistača + šintera koji ima dužnost i da podnosi podroban dnevni izveštaj o stanju ptica u svom sektoru. Bila je sezona jegulja koje su se lako lovile jeguljolovkama u rukavcima Severna. Sekli smo jegulje na komade i davali roncima i nekim retkim neletećim kormoranima (mislim da su bili oni galapagoški).
Druge nedelje sam opet napredovao i bio proizveden u mlađeg laboranta. Odsecao sam i kuvao glave i vratove onih zamrznutih crknutih ptica koje sam prethodne nedelje sakupljao, a zatim čistio od mesa, izdvajao i spajao (preparirao) kosti glave i dušnike. U to vreme u Slimbridžu se razvijala taksonomska komparativna metoda zasnovana na razlikama u anatomiji glave i kljuna i oblika rezonatorske petlje dušničke cevi za fino razumevanje geografske diferencijacije populacija istih i srodnih vrsta. Treće nedelje sam bio upućen u pojedinosti istraživačkih projekata i bio uključen u analogno sređivanje rezultata (ispisivanje beskrajnih listova protokola i hiljada kartona).
Laboratoriju je vodila dr Dženet K. Ona će docnije, između ostalog, postati prva žena-predsednik Britanskog ornitološkog saveza (BOU) i biti glavni urednik „Ibisa“, ako znate šta to znači. Prema čupavom i smušenom studentu iz Jugoslavije ophodila se s toliko ljubaznosti i pažnje, kao da od brige o njemu nema važnijeg zadatka. Bili su svi vrlo uviđavni i uvek sam imao više vremena nego što mi je potrebno da obavim zadatke. Kad je padala kiša, sedeo sam u biblioteci gde mi je sve bilo na raspolaganju, a inače sam dan provodio napolju. Nosio sam stalno sa sobom skicen-blok i olovke koje mi je kupila sestra, pa su tada nastali neki od mojih najboljih crteža ptica po prirodi. Nikad pre ni posle nisam tako i toliko crtao ptice. Htela me je olovka. A ptice blizu, mirne i poziraju. Posle večere je sva mlađarija išla u pab. Ja sam se ponekad, posle paba, nikad sit, umesto ka frižideru, iskradao do biblioteke.
Nisam to te 1965. znao, ali se kod Džefrija Metjusa počela da uobličuje ideja o mreži najznačajnijih svetskih predela vodenih staništa kao jednom od načina za dugoročno očuvanje vodenih ptica – ideja koja će se nekoliko godina docnije ovaplotiti u međunarodnoj Ramsarskoj konvenciji. A ja sam tad deo svog profesionalnog zanimanja trajno vezao za vodene ptice. Na njima sam i doktorirao. Sa Slimbridžom sam ostao u kontaktu i redovno se viđao sa Slimbridžancima na konferencijama po svetu, naročito sa Džefrijevom desnom rukom Majklom Smartom koji je od početka Ramsarske konvencije bio sekretar njenog Biroa. Sa svoje strane, iako samo mladi asistent, upinjao sam se da, uprkos upornom kontriranju razjedinjenih republika i pokrajina, federativna Jugoslavija 1977. najzad potpiše Ramsarsku konvenciju, u oči mog 32. rođendana. Bio sam mnogo kasnije i prvi i poslednji predsednik Nacionalnog Ramsarskog komiteta Jugoslavije. A sve je počelo onog kišnog jutra 1965. u Slimbridžu, iskrcavanjem jednog pticama zanesenog beogradskog studenta s trofejnim dvogledom oko vrata.
Neko bi možda rekao da je to što sam tamo video, čuo, pročitao i naučio, bilo opredeljujuće za jedan važan pravac mog profesionalnog razvoja. Što je svakako tačno. Ali sam, gledajući ponovovo zapis koji su Džefri i Dženet ostavili na margini menija hotela Lev, razumeo da je na mene možda veći i trajniji utisak imalo nešto drugo i verovatno mnogo važnije. To je bio moj susret sa uljudnošću i civilizovanošću velikih kultura. Takve susrete nažalost nisam nalazio u svojoj zemlji. Nisam mogao da previdim da je tamo sasvim normalno i uobičajeno da veliki ljudi ne budu uobraženi i osorni prema malim i mladim koji žele da uče i koji se raduju osvojenom znanju i umenju. I da je svaka mlada zainteresovana osoba vredna njihovog truda i vremena. I da zaslužuje svaku podršku i pomoć. To viče iz onih jednostavnih redaka pisanih Džefrijevom rukom. I to sam hteo danas s vama da podelim.
Post vrlo sličnog sadržaja postavio je albicilla 28.09.2015. u 15:17 na Blogu B92.
Putovanja, sasvim lično 