If dogs run free, why not me
Across the swamp of time?
Išao sam više od trideset puta na jezera Ćelije. Da motrim na vodene ptice. Redovno. Uzastopno svake nedelje ili bar na svakih desetak dana. Upoznao sam ta jezera jako dobro. Uostalom, kao što znate, jezera i jezerske ptice su moj fah odvajkada.
Ne znate gde su jezera Ćelije? Kad izađete iz Kruševca grada, pa krenete na jugozapad uz Rasinu putem za Brus, posle dvadesetak kilometara stignete do jedne nagle ali kratke uzbrdice, i kad se popnete – tu ste, na akumulacionim jezerima Ćelije (tri nanizana basena). Ima u Srbiji više sela koja se zovu Ćelije, što je znak da je tu negde manastir ili je bar nekad tu bio. Jer, narod manastir zove još i ćelijama. Ili je bar nekad zvao.
Lepuškasta su ta jezera u klisuri Rasine. Naročito donja dva, Vodozahvat i Vasići. To su crna jezera, u čijoj vodi se ogledaju tamne šumovite padine klisure. Ali je za ptice najvažnije gornje, Ribari koje je otvorenije i najpliće i u njega Rasina stalno nanosi pesak i mulj. Dolazeći toliko često na jezera Ćelije, naučio sam i kako i gde da priđem tim jezerima, upoznao sam se s njima, osećao ih, a pomalo počeo i da razumevam tamošnje lude vodene ptice.
Ima i jedna zemljopisna zanimljivost tog dela klisure Rasine. Klisura „visi“ nad širokom i ravnom dolinom donje Rasine po kojoj se sad razlio Kruševac, pretvarajući okolna sela u prigradska naselja. Ona uzbrdica pomenuta u početku o tome svedoči. Prividno paradoksalno, tu klisuru je Pra-Rasina prosekla kroz jednu masu tvrdih visokih brda, umesto da ih zaobiđe i mirno oteče nižom ravnicom kruševačke Župe u Zapadnu Moravu. Međutim, u vreme kad se reka probijala kroz ta tvrda brda, dno današnje kruševačke kotline nije bilo tako nisko, naprotiv, nije čak ni bilo tako široko i ravno. Ali bilo je od mekšeg geološkog materijala i voda ga je dugotrajnom erozijom odnela, pa je tvrda klisura ostala kao nadnesena nad današnjim dnom kotline. Takve klisure zovu epigenetskim. Uvek me je zanimalo da otkrivam promene, naročito one iz dalekih era, one koje objašnjavaju skrivene procese nastanka slike pred mojim očima.
Putujući tako često uvek istim autoputem A1 do Pojata i posle pravcem današnjeg koridora E-761 do Kruševca i kroz njega (a dalje već znate), budući sam samcit u kolima, imao sam puno poklonjenog vremena za razmišljanje o Jezerima Ćelije i njihovim vodenim pticama. Ali i o svemu ostalom. Imalo se o čemu. Pa i o jednoj tada novoj velikoj promeni u mom životu, kakve mi se nisu dešavale često, ali u dovoljnom broju za jedan ljudski vek. Naravno, pazio sam i da se ne slupam.
Ti moji učestali jednodnevni izleti na Ćelije bili su neposredna posledica preokreta u mom profesionalnom radu. Tačnije, predstavljali su njegov važan deo. Pa zato i pišem o tim putovanjima u Rasinu. Bio je to početak moje nove priče o putovanjima, čiji kraj nisam znao, a ni kako će se i koliko odvijati. Što bi rekla Rebeka Solnit u knjizi „Izdaleka blizu“ u prevodu Vuka Šećerovića [1], prihvatio sam brdo obranih kajsija s kojima tek treba da vidim šta mogu da učinim pre nego što im istekne kratkotrajna svežina i pretvore se u gnjilu gomilu bivšeg voća. I da me podsete na obavezu izvršenja nikad preuzetih dužnosti.
Do tada sam dugo bio zaposlen u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. Iako sam radio na poziciji vršne javne i stručne odgovornosti u tom muzeju, osećao sam se sasvim dobro, nije mi bilo naročito naporno i uživao sam u slobodi inicijativa, uključujući i one koje se odnose na nauku, njenu primenu i javno predstavljanje, pa i na putovanja, a ona su le fil rouge ovog bloga. Kad se 2005. moja pozicija u Muzeju promenila, procenio sam da te slobode više neću imati, pa između ostalog ni mogućnosti za izbor putovanja. Nije mi trebalo mnogo da odlučim da napustim i tu ustanovu i državnu službu uopšte. I da, samo nekoliko godina pred odlazak u penziju, pređem u slobodne profesionalce. Prihvatio sam onu staru, poznatu izreku koju je mudri Ceo La uputio svojim učenicima: „Pre nego što napravite poslednji korak na putu od hiljadu milja, pogledajte ima li još kakvih drugih puteva.“
Može nekom izgledati nepromišljeno i rizično što sam u ekonomski slaboj sredini i bez ikakvih zaliha i odstupnica, pod stare dane odabrao status nezaposlenog. U šezdesetoj godini života krenuo sam na u Srbiji nepostojeće tržište ornitoloških usluga. Jedina finansijska podrška bila mi je otpremnina koju sam mogao da podignem ako potpišem da više nikad neću potražiti državnu službu. Takvi su bili propisi. Od otpremnine sam kupio jači kompjuter i uplatio depozit kredita za novi auto. To su mi bila osnovna sredstva. Zažmurio sam i krenuo da tražim poslove. Mislim da je uvek bilo važno da imam nešto ispred sebe. Možda ne baš velike ideale ni planove, ali ciljeve svakako.
Imao sam sreće od samog početka. Skočio sam u talase s torpedovanog broda nameran da plivam, ali je odmah naišao spasilački čamac. Te iste godine se sa Istoka pojavila čuvena avijarna influenca, u javnosti znana kao ptičji grip. Bio je to novorođeni virus H5N1 koji je urnisao živinu, ubijao ljude i neobjašnjivo se širio. Smatralo se da su vodene ptice selice ne samo rezervoar nego i vektor tog virusa. U celom svetu je podignuta uzbuna, u Srbiji je formiran krizni štab a Uprava za veterinu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede odmah je formirala Stručnu grupu za avijarnu influencu. U njoj sam se obreo i ja i kao prvo dobio pitanje gde su vodene ptice, kad se sele, kuda, kamo, kako? Odgovorio sam da ne znam, ali da umem da saznam.
Naime, sistematska proučavanja nacionalne faune ptica već decenijama nisu bila finansirana preko državnih projekata, nego su se njima uglavnom bavile alternativne, amaterske ornitološke snage u kategoriji građanske nauke, kolokvijalno poznate kao ptičari. Zato niko u Srbiji nije znao da kaže u kom trenutku vodene ptice selice, potencijalni prenosioci virusa, dolaze, gde borave, u kom broju se okupljaju i kad odlaze. Ponudio sam organizovanje mreže stalnog osmatranja na svim većim stajaćim vodama u Srbiji, i to je brzo prihvaćeno. Tako je frilenser preuzeo prvi posao.
Nisam blefirao u Ministarstvu, a i opet sam imao sreće. Naime, petnaestak godina ranije, počelo je organizovano okupljanje ptičara u Novom Sadu i Beogradu, nastala je jedna sjajna kombinacija akademskih ornitologa i amatera, ljubitelja i posmatrača ptica. Zatekao sam dakle kritičnu masu pouzdanih poznavalaca potrebnih za poduhvat monitoringa ptica kakav u Srbiji dotad nije preduziman. Monitoring smo nazvali motrenjem.
Zahvaljujući tome, te 2005, uz pouzdanu pomoć Dragana S. i Marka T, u statusu koordinatora radnih timova, okupile su se dve ekipe od po desetak motrilaca. Bilo je profesionalnih ornitologa, studenata biologije i srodnih fakulteta, ali i pravih amatera sa talentom i iskustvom u posmatranju i popisivanju ptica. Odabirani su tako da pokrivaju sve bare i jezera koja su im blizu i na kojima i inače poznaju lokalne ptice i njihovo ponašanje. Ja sam uzeo jezera Ćelije iz suprotnih razloga: bila su mi daleko i tamošnje ptice nisam poznavao. Ali, u datom trenutku, nigde u blizini nije bilo nijednog dovoljno pouzdanog ptičara. Neko je morao da bude žertva blagorodnog čuvstva. I tako sam se ja obreo na Ćelijama.
Dva koordinatora, Dragan i Marko, sjajno su se pokazali, iako su međusobno antipodni. Dragana, sportski građenog ali bledog Beograđanina, poznavao sam bolje i duže, tada već desetak godina. Video sam ga prvi put kad je došao kod mene u Muzej i ispričao mi svoju životnu priču. Alpinista, pao je sa stene i ostao invalid. Nije mogao više da se pentra, ali se nije predavao. Izabrao je kajak jer u njemu za veslanje nisu neophodne noge. Veslao je neumorno po Dunavu i Savi i zavlačio se u dunavce i rukavce, poplavljene kubike, vokove i reve. Tako je počeo da primećuje ptice. U početku nije o njima ništa znao ali je, inteligentan i sistematičan, rešio da počne da uči o njima. Raspitujući se o ornitolozima, uz novinarsku upornost, dođe do mog imena i javi mi se sa željom da se upoznamo. Tako je počelo naše uzajamno potpomaganje koje se pretvorilo u saradnju. I to ne samo na motrilačkim projektima.
Dragan je bloger i ponudio mi je da na njegovom blogu B92 ponekad pišem kao gost. To sam s velikim zadovoljstvom i radio više puta. Sivi stranac je prvi put objavljen baš na njegovom blogu. Dragan piše i krajnje zanimljive reportaže sa svojih ptičarskih putovanja po Africi, Aziji, Evropi i Južnoj Americi. Similis simili gaudet. Divim se Draganu zahvaljujući čijoj upornosti su izvedene poznate akcije očuvanja ili spasavanja noćilišta malih vranaca (ili kormorana, Microcarbo pygmaeus) i zaštite proslavljene Beljarice, poplavnog forlanda leve obale beogradskog dela Dunava, popularne Beogradske Amazonije. Pokretao je i druge akcije građanske organizacije „Liga za ornitološku akciju“, koju je osnovao 2003. i nastavio da je vodi do danas.
Marko T. je sasvim drukčiji. Upoznao sam ga kao ćutljivog novosadskog studenta biologije iz Bačkog brega, rumenog lica i ošišanog „na nulu“. Bio je neumoran, hitar i spretan dok smo na ubitačnom suncu peščanih odseka prstenovali hiljade ptica od jutra do mraka. Govorio je malo, ali mi je privuklo pažnju da je sve što je izgovarao bilo ne samo pametno, nego i biranim rečima. Jedini u ekipi nije počinjao da jede dok se u sebi ne pomoli. Lepo vaspitan, komplikovan, kreativan i osetljiv.
Zadatke je izvršavao inteligentno, brzo i tačno pa se, ne namećući sebe, rano istakao i dobio tihu ali ključnu dužnost sekretara u Društvu za zaštitu i proučavanje ptica. Kasnije je postao i glavni urednik jedinog ornitološkog časopisa u Srbiji (Ciconia), a jedan je od pokretača magazina za ljubitelje ptica „Detlić“, i nekoliko prvih godina njegov glavni urednik. Pokazao je vrlo dobar urednički osećaj za jezik i za ravnotežu sadržaja publikacija koje je uređivao.
Sad shvatate da mi je bilo lako da vodim svoj prvi nezavisni projekt oslonjen na dva tako sposobna koordinatora koji su, kako se otad pokazalo, svaki ponaosob odigrali značajne uloge u razvoju ornitologije u Srbiji. I nastavljaju da to čine. Zahvaljujući njima, tokom rada na projektu motrenja ptica za potrebe suzbijanja avijarne influence nismo imali nijednu pravu grešku, niti je bilo ikakvog međusobnog nesporazuma u ekipama. Štaviše, učili smo jedan od drugog. I uživali u zajedničkom poslu. A najveću satisfakciju osetio sam kad me je, desetak godina kasnije, Marko angažovao kao saradnika na rumunskom projektu kojim je on rukovodio. Da ne pominjem da mi je u redakcijama dveju publikacija bio šef – glavni urednik.
Kad sam se prvi put uputio na Ćelije, krenuo sam s nekom vrstom ravnodušne profesionalne radoznalosti (ako je takva kombinacija moguća). Vremenom, tokom učestalih poseta Ćelijama, upoznao sam ta jezera, ceo taj kraj, ali su i ta mesta mene usvojila, umešala su se u moj tok života, da ne kažem curriculum vitae. Kad bih preterivao, mogao bih čak napraviti i nekakvu podelu svog života na prećelijsku i ćelijsku fazu. Ali i bez toga, nemam nikakve sumnje da su jezera Ćelije ušla u moj život kao obeležje jedne značajne promene. I to ne samo kao simbol, nego kao reper malo drukčijeg pristupa životu i radu.
Ako sam se već latio introspekcije (blog se ne zove za džabe „Putovanja, sasvim lično“), moram da opišem jednu situaciju s mog prvog putovanja na Ćelije. Tog jutra, 30. novembra 2005, posle vožnje od oko pola kilometra vijugavim pristupnim putem, stigao sam do Vodozahvata, građevine i postrojenja za zahvatanje vode za Fabriku vode u obližnjem Majdevu. Odatle se vodom snabdeva Kruševac i toga radi akumulaciona jezera Ćelije i postoje. Ispred upravne zgrade bio je samo jedan Jugo, usred lepo održavanog ozelenjenog prostora. Nigde žive duše. Zaključio sam da nema mnogo ljudi jer je postrojenje automatizovano. Ulazna vrata su bila nezaključana. Popeh se uz stepenice i zakucah na staklena vrata kontrolne sale. Unutra su bila dva gospodina, od kojih samo jedan obrati pažnju na mene. Priđoh mu da se predstavim. „Ja sam Voislav Vasić…“ – i stadoh.
Na mnogim terenima javljao sam se usamljeničkim posadama komunikacionih releja na vrletnim vrhuncima, prijavljivao se u graničarskim karaulama, svraćao u komandne sobe hidrocentrala po zabačenim klisurama, tražio konak u skrivenim manastirima, odsedao u najudaljenijim lugarnicama u planini, predstavljao se starešinama katuna gorskih bespuća i ovčarskim psima. „Mi smo ti-i-ti iz Biološkog instituta“, „Ja sam taj-i-taj iz Prirodnjačkog muzeja“… Sad odjednom nisam imao spreman nastavak. Dežurni inženjer me je strpljivo ali upitno gledao.
„… gledam tice!“ rekoh brzo, a on ne trepnu, kao da mu posmatrači ptica dolaze svakodnevno.
Nešto me je sprečavalo da odmah pomenem Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Upravu za veterinu. Možda da dobri čovek ne bi pomislio da sam došao u nekakvu inspekciju, a verovatnije zato što mi je, kao novom u svom statusu, bilo neprihvatljivo da se pomisli da sam vladin službenik, da me je država poslala da obavim zadatak. Ne, bio sam gordi freelancer, a država je bila samo moj klijent kome pružam svoje usluge.
„Koje ptice?“ – najzad upita tiho moj domaćin, inž. Vladeta Lukić. E, tu se ja onda raspričah i o ptičjem gripu i o celom poduhvatu monitoringa vodenih ptica. Njemu laknu, pa mi ponudi kafu. Pri odlasku najavih da ću redovno dolaziti. Tako je i bilo, sve do 24. aprila 2007. Posle sam dolazio mnogo ređe, ali sam dolazio.
Jeste, ta prva lutanja po Ćelijama ličila su spolja na moja prethodna terenska putovanja, ali lično za mene bila su nešto sasvim drukčije. Novo, ili bar odavno nedoživljeno. Bio sam slobodnjak. Šezdesetogodišnjak koji je vaspitavan, rastao i živeo u sistemu stalnih porodičnih i društvenih očekivanja i dužnosti. Ona su me celog života gurala uz stepenice. Sva ta očekivanja od mene i taj hod uz stepenice, trebalo je da naglo prestanu u trenutku mog penzionisanja. Gledao sam to toliko puta kod ljudi na koje sam se inače trudio da ličim. Viđao dotad dostojanstvene profesore kako se hvataju rukama i nogama za ragastoe vrata svojih kabineta dok ih docenti i asistenti izguravaju u penziju. I one kojima udeljuju po sobičak da bi nastavili da rade kao da se ništa nije promenilo. Došavši do kraja stepenica, nisu imali kuda dalje da zakorače.
Ja nisam želeo ništa da nastavljam ni da završavam. Hteo sam da započinjem.
Okolnosti su me navele da na onoj pretposlednjoj stepenici postavim platformu, a prva od dasaka te skele bio je moj rad na jezerima Ćelije i motrenje za potrebe suzbijanja avijarne influence. Na skeli sam bio oslobođen dotadašnjih očekivanja i zahtevanja, ostvario sam princip „mogu, a ne moram“ i nisam se uopšte osećao neudobno. Kao da sam bućnuo u more i, skoro bestežinski, slobodno plivao i ronio svim pravcima, u sve tri dimenzije. Sebi sam izgledao kao junak iz onog vica koji je na put u Afriku poneo nakovanj. Kad su ga pitali za razlog, odgovorio je – da bih mogao da pobegnem od lava jer čim odbacim nakovanj mnogo brže trčim.
Ta česta samotnjačka putovanja na kruševačke Ćelije nosila su razne rizike za rasejanog frilensera u godinama, kome misli idu uvek ili ispred ili iza točkova. Noć uoči polaska sve bih sitničavo pripremio, rasporedio sve neophodne gadžete, asesuare i drangulije po džepovima jednog za te potrebe kupljenog prsluka i u onim na vindjaci, sa sigurnosnim i nepromočivim zatvaračima. Pred polazak bih samo proverio rezervne baterije, vremensku prognozu i napunio svežom kafom dva mala termosa.
Dvadeset treći mart 2006. bio je najavljen kao savršen i, za to doba godine, izuzetno topao i tih dan za Kruševac i skoro celu Srbiju. Bez oblaka. Pred polazak odlučim da ne ponesem tešku crnu terensku vindjaku. Šta će mi? Vreme idealno za vožnju i već sam bio prešao polovinu puta. Svratim na pumpu po benzin. Mašim se za jaknu na zadnjem sedištu jer mi je u njoj novčanik i zato je nikad ne ostavljam u kolima. Nema mi vindjake! U trenutku shvatim sve! Sramotno sam sam uskočio u mišolovku! Priberem se i sagledam situaciju. Nemam dovoljno benzina ni da produžim niti da se vratim u Beograd, a ni para ni kartica da ga kupim. Nemam ni za putarinu, pa ne mogu ni da izađem s autoputa A1! Ostaću zauvek na njemu, kao Krakovijanac na aerodromu.
Brzo zovnem mlađeg kolegu Bracu G. iz Paraćina, da ga zamolim da dođe na paraćinsku izlaznu naplatnu stanicu i da mi pozajmi novac. Javi mi se da je na terenu negde u Istočnoj Srbiji, i da mu je žao. Lepo je biti frilenser, ali nije uvek lako, pogotovo kad pravi ovakve gluposti. Počnem da prevrćem po glavi imam li ikog dovoljno bliskog da mogu da ga zovem u pomoć, a da živi u Jagodini, Ćupriji ili Paraćinu. Za dalje nisam imao benzina. Setim se Koše. Trideset pet godina ranije, u Školi rezervnih oficira u Sarajevu, stekao sam druga iz vojske Radomira K. zvanog Koša, iz Jagodine.
Nas dvojica smo tamo brzo našli zajedničke poglede i interesovanja, kako u kritičnosti prema domaćoj stvarnosti, tako i po ukusu u tadašnjoj muzici. Bila je 1970, muzikom su, pored ljubavi, vladale antiratne i socijalne teme. Kako on kasnije reče, tada se, pevajući uz gitaru, sanjao bolji svet [2]. Obojica smo oduševljeno slušali Boba Dilana, Kridens Klirvoter Rivajval, Rer Berd…
Nedavno sam iz usta svoje školske drugarice Maje H. S. čuo angdotu o Bobu Dilanu i Leonu Koenu. Leon pita Boba, kome se divio, „Reci mi molim te, jesam li ja bar drugi?“ „Ne, nisi drugi, ti si prvi. Jer ja sam nulti,“ kaže Bob.
Koša je tada u vojsci imao hajdučki izgled, jake uglaste vilice, crne brkove, smrknute crne oči i guste crne obrve. Mogao je da pozira za lik Srđe Zlopogleđe. Osetljiv na nepravdu, bio je prgav, ali ne istinski kavgadžija. Potvrdio mi je da je od istih Košanina kao i poznati botaničar Nedeljko Košanin. Posle nekoliko meseci prijateljstva dobili smo različite prekomande, obećali da ćemo nastaviti druženje, ali u stvari nismo. Videli smo se i čuli telefonom u nekoliko navrata, a poslednji put je to bilo bar dvadeset godina pre događaja koji opisujem.
Moja supruga Olja uspela je da nađe i javi mi broj njegovog kućnog telefona, pa sam ga pozvao. Bilo mi je strašno. Zamislite da vam se javi neko iz daleke prošlosti i traži vam pare, s nekom neverovatnom pričom o novčaniku zaboravljenom u kod kuće ostavljenoj jakni, o benzinu, putarini, ptičjem gripu na nekom jezeru kod Kruševca, gledanju ptica i drugim koještarijama. Ćutao je s druge strane dok sam ja zadihano sve to pričao. Činilo mi se da, što se više trudim da logično objasnim, postajem sve neuverljiviji. Konačno je oduvek ćutljivi Koša progovorio. Svakako će mi pomoći, ali ne može da dođe do naplatne stanice na izlasku s autoputa jer mu je žena odvezla auto da obavi neke poslove. Dao mi je adresu i uputstvo kako da nađem njegovu kuću. Ostalo mi je jedino da pokušam da probijem branike na naplatnoj stanici i projurim kao u filmu.
Žurilo mi se, trebalo je da stignem na vreme do svojih Ćelija. Dovezem se do naplatne stanice i ubedim čoveka da ću da mu platim u povratku. Valjda imam pošteno lice – i on me pusti. Nađem Košu na osunčanom tremu divne kuće na Liparu, najlepšem rezidencijalnom delu Jagodine. Pozajmi mi pare i još mi pokloni zbirku svojih prevoda tekstova čuvenih muzičkih pesama „Strofe uz strune“. Posvetio ju je našem zajedničkom sećanju na jedan koncert Arsena Dedića i Serđa Endriga u sarajevskoj Skenderiji 1970, posle kojeg sam od pitomaca svog voda dobio stalni nadimak Serđo. Strast za rokenrolom i angažovanom muzikom za mlade Košu nije nikad napustila. Ugledni jagodinski intelektualac, rotarijanac, ekspert za berze obojenih metala [3], Koša je dugo radio u Fabrici kablova i pisao o njoj [4].
Ledene zime 2005/2006. u Beogradu se zadesila moja drugarica Dragana J. iz Kejptauna. Kad je čula da se spremam da 11. januara idem na redovno motrenje ptica na Ćelijama, ponudila se da učestvuje u avanturi ludog frilensera. Uželela sam se snega i leda, reče. E pa imala je i jednog i drugog po volji. Sva jezera su bila zaleđena, bar do pola površine. Sa zadovoljstvom je sve fotografisala i ponela polarne slike u Južnu Afriku, na čijim obalama, za razliku od jezera Ćelije, ima pingvina ali nema leda. Vrlo retko sam vodio još ponekog od mlađih kolega kao saputnika. Jednom je to bio Dragan S. koji mi je bio šef, koordinator za jezera Ćelije, iako sam ja njemu bio nadređeni u celom projektu motrenja ptica za potrebe suzbijanja ptičjeg gripa.
Deset godina posle avijarne influence otišao sam ponovo na Ćelije u oktobru i novembru 2016. Iz sasvim drugih pobuda i u brojnom i veselom društvu. Pune autobuse sam vodio na ta jezera. A čitaoci već mogu da znaju da malo šta toliko volim kao povratak na dobra stara mesta posle više godina i održavanje uroboričkih kontinuiteta. Voleo sam to od malena, a sad se valjda time pomalo opirem prolaznosti.
Udruženje „Škola za opstanak“ iz Beograda, koju vodi klasičarka Gordana B, a ja imam zadovoljstvo da budem njegov član i predavač, ima u svom programu ekološko-environmentalno obrazovanje i vaspitavanje obrazovača i vaspitača (edukacija edukatora), ali i onih koji donose odluke koje diraju prirodu i životnu sredinu ili svojim delatnostima neposredno utiču na nju. To je putujuća škola, koja je, otkako sam se pofrilenserio, održala nekoliko desetina seminara širom Srbije, po gradovima, varošicama i selima, od predškolskih ustanova do viših škola i prosvetnih centara i zajednica, kao i u državnim upravama opština, gradova i regiona. Nema gde nismo išli. Neke od tih seminara sam već pominjao na ovom blogu.
Ggde je god moguće, izvode se i radionice na terenu, pod otvorenim nebom, a ponekad bogami i pod otvorenim kišobranima. U oktobru 2016. „Škola za opstanak“ je gostovala u kruševačkoj Fabrici vode u Majdevu, fabrici radi koje su i napravljena akumulaciona jezera Ćelije. Polaznici seminara bili su predstavnici gradske uprave i javnih komunalnih preduzeća Kruševca. A terenska radionica se održavala na jezerima Ćelije. Autobus je iskrcavao polaznike seminara na istim onim mestima sa kojih sam, deset godina ranije, motrio ptice ćelijske. Čak smo i sendviče delili na onom mestu u Vasićima, na kome sam ja vadio svoj, od kuće ponet sendvič. Dobro, možda i dva. Ali manja od ovih seminarskih.
Meseca novembra seminar smo držali za kruševačke vaspitače, učitelje, nastavnike i profesore. Velikim autobusom otišli smo na jezera Ćelije, zurili kroz teleskop u ptice na vodi i uživali u zajedničkom otkrivanju pojedinosti i celine prirode. Osvedočavala se čarolija: veštačka jezera naseljavale su prirodne ptice i pokazivale vitalnost ekosistema. Čak su se pojavile i utve (Tadorna tadorna) nesvakidašnje ptice koje sam na Ćelijama prvi put našao deset godina ranije. Zurio sam tada kroz isti ovaj teleskop. Samo što je bio nov, kupljen specijalno za motrenje ptica na mom prvom frilenserskom zadatku.
Taj veteranski teleskop bio je savršen za terensku radionicu seminaraca koji su čekali u redu da pomoću njega osmotre, kako ih nikad pre nisu videli, šarene utve na jezeru Ribare u sklopu ćelijskih jezera. Teleskop je magična sprava. Kad pogledate kroz nju, posle širokog horizonta, najpre se neprijatno iznenadite gledajući strašno malo kružno vidno polje. Onda se odmah obradujete što je nešto što je bilo jako daleko, sad sasvim blizu, takoreći na dohvat ruke. A sve je ostalo jednako daleko kao i pre, i nepromenjene veličine. Izdaleka blizu.
U slobodnjačkom delu svog radnog veka, imao sam, posle Ćelija, još mnogo ugovorenih projekata kojima je zajedničko bilo stalno putovanje. Na točkovima sam prešao više stotina hiljada kilometara, a bogami sam dosta i preleteo. Mnoga iskustva iz raznih delova Srbije, Severne Makedonije , Rumunije, Gruzije i nekih drugih krajeva već sam opisao. Ostala su još mnoga o kojima tek želim da pišem. I ona o kojima nameravam da ćutim.
Ceo La je jednom izrekao nešto, čega se više ne sećam tačno (on je o svemu i svačemu prosipao mudrosti, ponekad kontradiktorne, ko bi ih sve zapamtio?), ali bilo je otprilike ovako: „Nemoj da stojiš ispred vrata koja su ti se zatvorila, idi na druga vrata. Ali i ti bato budi drugi.“
Možda nije bilo baš tim rečima, ali sam zapamtio osnovni smisao.
Dok psi slobodno trče, što ne bih ja
u močvari vremena?
Moje misli pletu simfoniju
i tapiseriju stihova.
Bob Dilan 1970
(preveo Radomir Košanin, „Strofe uz strune“ 2001)
______________
[1] Solnit, R: Izdaleka blizu. Beograd 2016: Geopoetika.
[2] Košanin, R: Strofe uz strune. Kragujevac 2001: Srce.
[3] Košanin, R, Pavlović, T: Berza obojenih metala. Jagodina 2001.
[4] Košanin, R: Preko zvezda do trnja. Jagodina 2018.
Putovanja, sasvim lično 