Svake srede ujutro idem u jednu određenu pekaru da kupim tri kukuruzna štapića i “nešto slatko” kao doručak za pani Zuzanu Glozikovu iz Kovačice koja jednom nedeljno dolazi da bedinuje. Već skoro četvrt veka. Banatske Slovakinje (iz Kovačice i iz obližnje Padine) brinu o redu i čistoći beogradskih kuća i stanova poslednjih stotinak godina, što je polovina kovačičke istorije, po Janu Gloziku. U mojoj mladosti Slovakinje nisu bile bedinerke nego su živele u beogradskim devojačkim sobama, a kad su imale slobodan dan okupljale su se, obučene u svoje tradicionalne nošnje, kod “Albanije” i na Studentskom trgu, u uglu najbližem Kovačici. Bile su drukčije i zato zanimljive. Zvali smo ih Toticama, bez imalo pogrdnog značenja. Bajke su se pričale o broju njihovih sukanja-podsukanja.
A pričalo se i kako u zemljama Istočnog bloka, iza Gvozdene zavese, nema nekih običnih stvari, “artikala široke potrošnje”, i da su tamošnji stanovnici spremni da plate visoku cenu za, na primer, jugoslovensku Vegetu (mešavinu sušene zeleni, začina i soli), čokoladu, najlon-čarape i koješta drugo. Putnici koji su se vraćali odande donosili su neverovatne vesti o basnoslovnim cenama koje su postizali za bezazleno prošvercovanu robu. Baš u takvo vreme sam prvi put i krenuo u Bratislavu, u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Bilo je to one slavne 1965. godine, koja je po mnogo čemu za mene bila i ostala prva, jedinstvena, naročita.
Četvoročlana delegacija studenata beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta, u organizaciji Fakultetskog odbora Saveza studenata Jugoslavije, upućena je na međunarodni kongres studenata koji se bave naukom na prirodno-matematičkim i srodnim fakultetima. Kongres se 1965. održavao u Bratislavi. Bio je to jedan od tadašnjih pokušaja međusobnog povezivanja studenata iz različitih i suprotstavljenih društveno-državnih sistema, na tematski neutralnom terenu. U jugoslovenskoj delegaciji bila je i klasičarka R. sa matematike i dvojica studenata članova Fakultetskog odbora, od kojih je jedan bio šef delegacije i jedini je imao pripremljen referat. Ja sam bio najmlađi i bez posebnih obaveza.
Taj susret, gotovo sudar, zapadnih i istočnih studenata teško je zamisliv današnjim generacijama. Vesele, vedre, neskriveno ljupke, šareno odevene i u slobodi odrasle devojke, i odgovarajuće šarmantni mladići, našli su se naspram ozbiljnih, krutih i nepokolebljivih, strogo konvencionalno u sivoteget obučenih istočnih studentskih aktivistkinja (kostimi) i aktivista (odela), lica zabrinutih da ne naprave neki potez kojim će se ogrešiti o ideološke zabrane i postati žrtve kapitalističke propagande. Bio sam vrlo zadovoljan što sam se osećao ideološki nesputanim, a istovremeno zavideo zapadnim studentima na njihovom do razuzdanosti otvorenom ponašanju. To nije u svakom trenutku bio i najsrećniji pristup.
Jednog dana posle ručka odvezli su nas autobusima da vidimo najstariju piv(ov)aru u Bratislavi, ponos tradicionalne Čehoslovačke. Obišli smo ceo „tehnološki proces”, a kao što se zna, on se završava u pogonu za pakovanje, gde na beskrajnoj traci po celoj hali u stroju vijugaju flaše piva (“zidarke”) i tiho pevuše kao hiljade praporaca. Svakom od nas studenata dat je po ukrašen otvarač s grbom pivare uz dozvolu da preko reda degustiramo pivo sa trake. Pivo je zaista bilo dobro, pa se jedna grupa nas malo zadržala, a uskoro se začula i pesma. Jedna pa druga, i treća… jer su bile na raznim jezicima. A pivo ih razvezuje. Te jezike.
Pevali smo zagrljeni sve moguće pesme, a samo bismo povremeno trknuli do trake po novo pivo. I do toaleta. Kad nismo više mogli da pijemo, polivali smo se pivom. Nestale su razlike, nije se znalo gde je Istok, a gde Zapad. Poskidani su istočni sakoi i gornji delovi kostima sa lenjinovom značkom na reveru, natopile su se bele bluze, a nakvasile se i zapadne majice… Bar za taj dan, led je bio probijen.
Svako od nas se trudio da uhvati melodiju nove, dotad nepoznate pesme, a držeči se za ruke, đipali smo po mokrom podu pivare na “Tancuj, tancuj, vykrúcaj, vykrúcaj, / Len mi piecku nezrúcaj, nezrúcaj, / Dobrá piecka na zimu, na zimu, / Nemá každý perinu, perinu…” Uniformisani radnici su nas zabezeknuto gledali, ali, disciplinovani da se ne bune, nisu govorili ništa. Uostalom, nije to bilo njihovo pivo…
A onda ‒ katarza: neko je pogledao na sat i objavio da imamo još jedva sat vremena do “recepcije”, svečanog prijema/večere koji nam priređuje rektor Univerziteta Komenskog, osnovanog 1919, ali koji pretenduje da se nastavlja na tradiciju Univesitatis Istropolitanae iz 15. veka. Neko promuklo zapeva Oh, beer leave me alone / Remember I must go home…
U momentu smo se otreznili, pojurili prema autobusu ostavljenom za nas, razbudili strpljivog vozača, odvezli se do studentskog doma u kome smo bili smešteni, navrat-nanos se umili i očešljali, ukrcali se opet u autobus i ‒ ipak zadocnili. Uleteli smo bučno u salu i u momentu se utišali i uozbiljili kad smo videli da nas čeka besni, uštogljeni Rektor sa dekanima, svaki sa odgovarajućim lancem na grudima u naglašeno formalno-svečanom ambijentu.
Tiho smo se razmileli na svoja mesta obeležena nacionalnim zastavicama i seli, trudeći se da budemo neprimetni, pa ja i ne odgovorih na prošaptano pitanje drugog dela jugoslovenske delegacije: “Gde si pobogu dosad, kasniš skoro pola sata, da li si ti normalan?”
Pogledao sam svoj tanjir sa priborom i čašama, a onda video. Ispred mog tanjira, i ispred svakog po celom ogromnom stolu u obliku slova Π protegnutog po celoj sali, bili su ista flaša piva i isti ukrašeni otvarač. Onog piva kojim smo se na kraju polivali. I one pivovare iz koje smo upravo pobegli! Nekako istovremeno su i ostali iz grupe zadocnelih primetili isto.
To nije moglo da prođe bez grupne reakcije. Odjednom smo svi prsnuli u zarazni, nekontrolisani smeh. Kao za pakost, to je bilo upravo u trenutku kad je Rektor, već razdražen, ustao i počeo sa Vážení kolegovia a kolegyne, ili tako nekako. Pomislio je siromah, da se njemu smejemo, prekinuo tek započet pokušaj govora i hteo da napusti celu stvar. Jedva smo dobili priliku da mu objasnimo da se nismo njemu rugali i da mu se izvinimo. Nisam uopšte siguran da je bio ubeđen u bezazlenost studentskog nestašluka.
Kad sam prvi put video Bratislavu, bio sam očaran očuvanošću baroknog grada. Otada povremeno razmišljam kako je Beograd mogao da izgleda kao stari srednjeevropski grad, da nije toliko puta rušen i spaljivan. Prisustvo materijalnih dokaza trajanja – uvek rađa iskustvo očuvanja. A ono prosvećuje, daje samopouzdanje i obavezuje. Građenje novog na ruševinama starog ne samo da ne obavezuje ni na šta, nego stvara i privid da se porušeno ili pokvareno uvek može obnoviti. Što znači i da se sagrađeno sme opet srušiti ili bar da se ne mora čuvati i održavati. Zavideo sam Slovacima što imaju tako lep grad i što su ga sačuvali.
Bratislava ima akro-položaj sličan Budimu, Petrovaradinu i Beogradu ‒ na brdu iznad Dunava. To njenim stanovnicima i posetiocima daje onaj superiorni pogled s visine na Dunav, a zatim i na sve ostalo. Superioran u estetskom i kontemplativnom smislu. Bratislava ima svoj Breg za razmišljanje, svoj Fiçir bayir. Kad sam poslednji put bio u Bratislavi, iste one 2012. godine koje je Jan Glozik na svojoj slici namalao bratislavski Hrad, samo sam hteo da se popnem na njega. Tamo se ode, i ne treba ništa da se radi, čak ne mora ni da se gleda. Sve se samo pokazuje.
Ručali smo tamo vrlo lepo na terasi jednog restorana. Uopšte se ne sećam šta sam jeo, zapamtio sam šta sam mislio i ono što sam gledao. Za svaki slučaj sam i fotografisao.
Ali sam zapamtio šta sam jeo u jednom motelčiću na južnoj obali Dunava, jako zgodnom za putnike koji ne nameravaju a se duže zadrže u Bratislavi. Tu sam prvi put probao čeho-slovački hermelin, sir nalik kamamberu, koji se obično servira pečen, pržen, ili sirov ali uvek dodatno začinjen. A jeo sam i pravi slovački specijalitet bryndzové halušky, kao male njoke od krompira sa sitnim, kremastim, malo kiselkastim sirom zvanim bryndza. Ona se naročito mnogo izvozila iz čuvenog sirarskog kraja Liptova i bila poznata kao sir Liptauer.
Redovno sam „liptauer“ jeo kao dete uz čaj kod „baba iz Francuske“ (ulice, sada Žorža Klemansoa), odnosno očeve majke i njenih sestara, kod kojih se šira porodica okupljala svake nedelje predveče. Taj liptauer se spremao po tajnom receptu, iz kojeg je vizuelno bila najmarkantnija aleva paprika, pa je prividno (ali jako prividno) bio sličan onom što se danas po uličnim roštiljnicama servira kao „urnebes“. A što nije ni nalik niškom urnebesu, o kome, i o putovanjima u Niš, možda drugom prilikom. Sasvim lično.
A brindzu prave i banatski Slovaci u Kovačici. Gospođa Glozik je vrlo otvorena i zahvaljujući njoj sam dobro obavešten o prilikama u Kovačici. Kao da sam tamo prisutan. A povremeno i jesam, upravo zahvaljujući ljubaznosti i gostoljubivosti porodice Glozik. Bila mi je čast da prisustvujem svadbama obojice mlađih Glozika.
Obe svadbe bile su na Turíce (doduše, različitih godina), što odgovara našim Duhovima. Tog dana slovačka crkva u Kovaćici, a koja se vidi i na naslovnoj slici pana Jana, ukrašava se zelenim granama i raznobojnim maramama. Sasvim prehrišćanski i šumski.
Svadba u slovačkoj evangelističkoj crkvi na Turice, Kovačica 23.maja 2015.
Uostalom, Turice su u slavu boga plodnosti Tura, čuvara prirode i upravljača ekološkim silama. S kojima valja biti u dobrim odnosima, jer to verovatno nije niko drugi do lično Turupit sa letećom dvoseklom bumerang-sekirom, drugi sin Peruna i Perperune. Besan je što, iako krupniji i jači, nije dobio čarobni Mač Samosek, koji je pripao Perunovom prvorođenom sinu Peruniku.
Slovačka evangelistička crkva, Kulpin 2010.
Dopadaju mi se slovačke adventističke crkve. Vesele su nekako, i svetle iznutra. Takva je i slovačka crkva u Kulpinu kraj Petrovca, još jednog slovačkog centra u Srbiji, samo ne u Banatu, nego u Bačkoj. U toj crkvi sam se obreo maja 2010. kad sam sa Muzejskim društvom Srbije bio u kulpinskom dvorcu Dunđerskih. Da, u tom dvorcu, Santa Maria della Salute.
Dvorac Dunđerskih, Kulpin 2010. (Muzejsko društvo Srbije).
Ali jedna od najdekorativnijih, ili bar najdekorisanijih crkava u Slovačkoj ‒ uopšte nije slovačka i nije adventistička, nego mađarska i katolička. To je Plava crkvica (Modrý kostolík) u Bratislavi, koju sam posetio 2012. Pravljena je pred Prvi svetski rat, u maniru mađarske etno-secesije, stila urbane arhitekture oslonjene na mađarske seoske tradicije ukrašavanja. Crkva je posvećena Svetoj Jelisaveti Ugarskoj, rođenoj Požunjanki i kraljevskoj princezi čiji je unuk, mađarski kralj Bela Drugi Slepi bio oženjen Jelenom, ćerkom Uroša Prvog Vukanovića, velikog župana Raške iz 12. veka.
Plava crkva, Bratislava 2012.
Crkva je podignuta kao školska kapela obližnje gimnazije, građene u istom stilu mađarske secesije. Sva je plava, čak je i strmi krov (umesto kupole) pokriven plavo glaziranim crepovima. Mislim da nijedan kvadratni metar ni fasade ni unutrašnjosti nije ostavljen bez neke dekoracije, pa crkva deluje pomalo gaudijevski, samo na mađarski način. Čak ima i ukrasni odžak, ili bar neku dimnjakomorfnu strukturu. Osim cilindrične kule zvonare.
Malo ispred crkve nalazi se krajnje neobičan spomenik “Nenarodenym” (Nerođenima), kao beleg neznanoj nerođenoj deci, podignut valjda u okviru kampanje protiv abortusa. Bronzana zmija se groteskno obmotala oko ptice koja u ropcu pišti, na kamenu delimično optočenom mozaikom ulomaka pretežno plaviih keramičkih pločica. U Bratislavi sam inače video nekoliko bizarnih, ali šaljivo-satiričnih uličnih skulptura ili spomenika. Što ovaj nije. Nije šaljiv, mislim.
Slovačka folklorna grupa, Kulpin 2010.
A onomad u Kulpinu 2010, podmladak jednog slovačkog umetničkog društva izveo je kratak, ali živopisan folklorni program. Tom prilikom, prišla mi je gospođa koja je dovela tu veselu grupu dece u slovačkim nošnjama. Počela je sa onim “Vi se mene verovatno ne sećate, ali… “, obraćanjem koje nažalost sve češće čujem. Pogledao sam je brzo i shvatio da sam to lice već video, ali ni korak dalje od toga… Ispostavilo se da je bila polaznica (tako se kaže) seminara koji je samo tri meseca ranije u Bačkom Petrovcu za nastavnike osnovne škole držalo Udruženje “Škola za opstanak”, a ja sam tamo bio predavač na teme “Biodiverzitet kao osnova održivog razvoja” i “Natura i kultura”.
U Bačkom Petrovcu sam bio i ranije, a i posle odlaska u Kulpin. Poznati crnogorski ornitolog Ondrej Vizi tamo je rođen i išao je u istu onu osnovnou školu “Jan Čajak” u kojoj sam mnogo godina docnije držao seminar. Legendarni “Vizi Jezerski” (sa Skadarskog jezera), čovek je koji je, osim što se bavio pticama, osnovao nacionalni Prirodnjački muzej u Podgorici 1995, lično napravio inicijalne zbirke, i dvadesetak godina rukovodio njime. Fotografisao je ptice na Skadarskom jezeru i jednu izložbu fotografija, čijem otvaranju sam imao sreću da prisustvujem, postavio u Kulturnom centru u svom rodnom Petrovcu.
Ah da, umalo da zaboravim, naravno da nisam nosio ništa da prodam u Slovačkoj one 1965. Čokoladu od 200 grama koju mi je tetka poklonila “za put”, podelio sam na kraju jedne vesele žurke koju smo priredili u studentskom domu, pošto smo pojeli sve sendviče koje smo navukli. Razočarao sam slovačkog kolegu koji mi je prišao i pitao da li imam još koju, za prodaju. Pomislivši da samo tvrdim pazar, ponudio je neprijatno visoku cenu.
U Bratislavi 2012, dok sam lutao kroz Staré Mesto, nisam ni pokušao da tražim stope onog dvadesetogodišnjeg Beograđanina, niti da osluškujem skoro pedeset godina daleke odjeke graje preko Gvozdene zavese pomešane studentarije. Pa ipak, nikako ne bih mogao reći da sam se u Bratislavi osećao kao u tuđem gradu. Ima gradova koji me odmah usvoje. Poseduju tu alhemiju.
Putovanja, sasvim lično 
3 mišljenja na “O Istropolitancima u Požunu. I o jednoj čokoladi”