U Valensiji

January 4, 2003, 12:08:42 PM

Ne znam koliko je vas bilo u Valensiji, ali provedoh tamo desetak dana krajem novembra 2002, prvi put u životu. Znate već – morala je biti opet nekakva svadba ili ekološka konferencija, kada sam se tamo zaputio. Nije bila svadba, već prilika da, valjda poslednji put, ispred mene stoji čuveni natpis „Yugoslavia„. Ne mogu da tvrdim da taj konvencionalni naziv za mene nema nikakve težine, iako na priloženoj slici držim parče nerandžastog kartona takoreći s dva prsta! Karton je ostao tamo, ali sam sačuvao „litar“ koji sam deset dana nosio oko vrata, sa svojim imenom i imenom zemlje u kojoj sam rođen, ali u kojoj, osim ako ne požurim pre Ustavne povelje, po svoj prilici neću umreti.

Konferencija zemalja potpisnica Ramsarske konvencije [o vodenim ekosistemima od međunarodnog značaja] odigravala se u jednom čudu arhitekture i kulture, u Gradu nauke i umetnosti [Ciudad de las Artes y las Ciencias], na periferiji Valensije, na vodi, u pretenciozno ali duhovito projektovanom i sagrađenom Muzeju nauke Princa Felipeta, a po čudesnom projektu Santjaga Kalatrave. Deviza konferencije, „Voda, život i kultura [Agua, Vida y Cultura]“, bila je dakle prilično inspirativna na jedan integrišući način, gde je život smešten između vode i kulture. Bila je to još jedna prilika da izložim neke od rezultata razmišljanja o pticolikim artefaktima bronzanodobskih i gvozdenodobskih kultura na vodi, do kojih smo došli moj brat od strica, arheolog Rastko Vasić i ja.

Valensija je provincijski centar, veličine Beograda, sav u burnom razvoju i izgradnji, pa se okrenutost budućnosti oseća svuda. Podrazumeva se da to nije u suprotnosti sa mediteranskim smislom za čuvanje romantičnih tradicija. Pa tako i ove ultragotske zgrade ostavljaju jedan sasvim uravnotežen utisak i pored svojih ekstremnosti. Ima tamo jedno uzdignuto šetalište, prekriveno gotskočipkastim rebrima u obliku perastih palminih grana, kao neka aleja kojom su posađene prave palme i razno drugo bilje. Nema stakala, tako da je sve puno vazduha. Ta mrežasto-perasta pergola ne pravi nikakvu stvarnu senku ni hladovinu, jer je suviše visoka – već samo oštre paralene sunčeve zrake izlomi i pretvori u difuznu svetlost. Zato Španjolke koje se tuda šetaju imaju tako meke crte lica i krupne i sjajne oči [ne moraju da žmirkaju na suncu]. Zato valjda Španjolke i vole da se onuda šetaju.

Opšte raspoloženje 1300 delegata/učesnika konferencije kvarile su surove mere obezbeđenja. Pri svakom ulasku i izlasku čekalo se gunđajući u dugačkim redovima da se prođu ne samo provere propusnica, već i sve sprave za skroziranje i trkeljisanje odela, cegera i ostalog ličnog bagaža. To su one odvratne i ponižavajuće situacije kada vadite iz džepova ne samo telefone, naočare, kljućeve, pribor za lulu, metalnu lovu svih usputnih stanica, žetone, već i žvake, praškove za glavu, prezervative pa i sve ostale predmete umotane u staniol, a luda sprava uporno pišti, jer imate metalnu kopču na opasaču. Prolazite tek kada skinete i pojas, jednom rukom pridržavajući pantalone.

Španija je zemlja sa zvaničnim unutrašnjim terorističkim organizacijama, svakodnevno su ispred konferencije održavane razne mirne, u smislu nenasilne, ali bučne demonstracije, a među delegatima bilo je i uzajamno krajnje neomiljenih likova, tako da bi se skoro moglo reći da su te mere ipak davale neki osećaj sigurnosti. Pored grupe civilno-tehničkih ošišanih agenata sa crnim naočarama, na svakom gate-u su stajala po tri policajca, odnosno, po EU-pravilima, po 2 fanatično-muška polismena i po 1 vrlo mlada, borbeno-ženska policajka u zaista skladnoj uniformi.

E tu sad već vaš izveštač dobija rolu. Naime, nekim slučajem, valjda zamenivši me sa nekim drugim matorim bradonjom, dok sam prilazio da stanem u dosadni red, jedna policajka mi uhvati pogled, nasmeši se i dovikne „passa caballero!“ uz jedan vrlo elegantan gest rukom. To je mome duhu i uhu zazvučalo tako romantično, da sam se odmah setio jedne od naših porodičnih krilatica iz Rostana: „Oui, c’est un passeport, certes, que ce sourire! [Naravno, kad osmeh vaš kao pasoš važi]“ S tim što je ovde situacija bila obrnuta od Roksanine. I tako, pošto su Španjolke pokazale da su ravne Špancima, koji su „…les plus galantes gens du monde, – je passais!“ Naravno da sam otada svakiput ulazio prekoreda na taj ulaz, i naravno da su moje ljubomorne i zavidljive kolege, naročito iz tzv bivših YU-republika, neosnovano izmišljale razloge moje neočekivane privilegije.

Valensijanci [Valenšani, Valentinci?] tvrde da se i dalje najbolja paelja [pilav] pravi tamo, i ja sam spreman da im dam za pravo. U neposrednoj okolini Valensije je Albufera, laguna koja je još od srednjeg veka pretvarana u pirinčana polja. Ono što je za mene bilo otkriće, to je da Paella Valenciana ima isti, pravi ukus, bez obzira da li se pravi sa piletinom, sitnim kopnenim puževima, raznom ribom, jeguljama, školjkama, morskim puževima, glavonošcima, voćem, ili sa svim tim zajedno, pa čak i da li se umesto pirinča kuvaju makaroni [ili nešto slično]. Najvažnije je dakle kako se kuva, a ne šta se kuva! Čini mi se da je obavezna vrlo široka plitka tepsija [prava paelja ima bar metar u prečniku] jer je bitna kritična masa jela, koja ne sme da bude u debelom već u sasvim tankom sloju. S tim u vezi je i količina tečnosti koja mora da ispari u trenutku kada je pirinač skuvan. Nažalost nisam imao priliku da u Valensiji budem ponuđen velikim lokalnim vinima, što samo znači da ću morati tamo još jednom da odem.

Uopšte, imao sam puno propusta ovog puta, ne znam šta se to sa mnom dešava. Nisam uspeo ni da za svoju kolekciju kapa, kupim autentičnu toreadorsku kapu, jer je jedina radnja koju sam našao bila stalno zatvorena, kao i muzejski shop na Plaza des torros. Tamo je najstariji tauromahijski muzej, sa malom, ali vrlo uzbudljivom postavkom. Između ostalog, šokantno su majušni kostimi čuvenih matadora. Zapravo, oni su bili skoro dečjeg stasa, tako da naspram njih, osrednji bikovi izgledaju zastrašujuće veliki. Zanimljivo je i kako se menjala bikovska moda. Na starim fotografijama vidi se da su nekada bili popularni šareni, alatasti, sivi i bikovi mrkovi, a da su crni bili čak manje cenjeni.

Inače, za toreadorski kostim vezana je jedna anegdota sa mojim sinom Felipetom, iz vremena kada sam mu, kao petogodišnjaku, neprestano crtao i zabavljao ga raznim pričama. Tražio je jednom da mu nacrtam toreadora. Ja sam mu ispunio želju, ali je on zahtevao da, umesto nemuževnih baletanki na ružičastim dokolenicama, toreadoru nacrtam – čizme. Ja sam surovo odbijao da narušim autentičnost ansambla, i to toliko principijelno, da se siroti Felipe rasplakao, a ja sam se posle osećao kao poslednji skot. Ali nisam nacrtao čizme. Filip je sad odrastao čovek, ali se, u različitim prilikama, redovno sećamo tog događaja. U muzeju sam gledao te patičice. Zaista ne deluje u redu da se u njima gazi po areni – pesku pomešanom s krvlju.

Mavarska kultura je iznela Valensiju na glas u nekoliko privrednih delatnosti. Osim pirinča, Mavri su s Dalekog Istoka u Valensiju doneli pomorandže i tehnologiju proizvodnje hartije. Valensija je u Evropi najveći proizvođač pomorandži, a dugo je bila i najveći proizvođač hartije. Fabrika, sada tek druga u Španiji, i danas se nalazi u Hativi [piše se Xativa], mestašcu 30 km od Valensije, ispod jednog romantičnog zamka.

Glavna pijaca u Valensiji ima spoljašnjost modernističke katedrale (u stvari je ar-deko, odnosno španska verzija ar-nuvoa), sa ogromnim zelenim bronzanim papagajem na šiljku tornja, koji valjda treba da potseća na prekomorsko-imperijalnu raskoš pijace.

Jedini problem za stranca je jezik, jer bez nekog od španskih jezika ne možete da se sporazumevate. Engleski retko ko zna, i taj nedostatak im ne smeta. Turisti i gosti imaju da nauče bar osnovne fraze, ili da se ponašaju kao gluvonemi. U autobusima vam šoferokondukter pola sata nešto nerazumljivo priča, sve dok ne ukapirate da nema da vam vrati kusur od 10 evara. Pošto nema, morate da siđete, da usitnite lovu u nekom baru i sačekate sledeći autobus. Valensijski govor je dijalekt katalonskog, mada je učtivo da se složite sa domaćinima da je to potpuno samostalan jezik. Oni će vam rado i dugo objašnjavati po čemu se razlikuje od svakog drugog jezika na Svetu.

Bio sam u Valensiji u jeku predbožićne groznice i opšte ozarenosti trošenjem para. Imao sam sreću i sa hotelom, jer se u suterenu, u jednoj velikoj sali, održavala velika prodajna izložba [kod nas bi se to zvalo sajam] kristala i minerala, i nešto fosila. Zapanjila me je gungula i enorma količina predmeta i novca koja je tu menjala vlasničke ruke. U Beogradu skoro da poznajem lično sve mineraloške kolekcionare i kolekcionare-pripravnike, a tamo ih je bilo na hiljade.

Na aerodromu sam opet morao da se smeškam da mi oproste višak od 30 kilograma knjiga i kamenja. Misleći valjda da sam neka vrsta Deda-Mraza, pustili su me da pasam bez dodatnog plaćanja, više kao božićni popust.