Naše, a svetsko, reče g. Bora Dimitrijević, živahni mladi direktor zaječarskog Narodnog muzeja, koji se (množina: i muzej i direktor) staraju o Feliks-Romulijani odnosno Gamzigradu. Okupljenoj internacionalnoj grupi koju sam u zakazano vreme jednog junskog dana 2005. dovezao na lokalitet, g. direktor je hteo da kaže da se kulturno-istorijsko blago o kome brine, otad nalazi na listi kandidata za Svetsko nasleđe pod okriljem Uneska. Bila je to epohalna vest. Palata, na periferiji Rimskog carstva i na okrajku Srbije, zvanično će 2007. dospeti u centar svetske pažnje.
Sigurno su mnogi od vas bili u Gamzigradu, a koji još nisu, imaju nameru da ga posete. Ja sam, sticajem okolnosti, više puta tamo vodao druge. Mora da sam u prethodnom životu bio ćićerone. Jer volim to, da druge vodim i da im pokazujem mesta na kojima sam bio, i koja sam upoznao i zavoleo.
Još na maturi, ponudio sam svom razredu Klasične gimnazije da odemo na trodnevni izlet na moju omiljenu planinu Rajac, krajem maja / početkom juna 1963, pošto smo predali maturske radove, a pre njihove odbrane. Rajac je bio sav u cveću, prvi put smo bili na ekskurziji bez profesora i bili smo svesni veličine trenutka – završetka svega poznatog i početka nečeg slućenog i uzbudljivog. Bila je to oproštajna ekskurzija. A meni prva na kojoj sam bio vođa puta.
Ekskurzija na Rajac 1963.
Već najesen iste godine, toliko sam društvu pričao o divotama Koviljskog rita, s koga sam se upravo vratio, da je nekoliko mojih školskih drugarica i drugova poželelo da ih povedem tamo, makar samo na jedan dan. Otišli smo vozom do Sremskih Karlovaca, prešli skelom na bačku stranu Dunava, motali se po Koviljskom ritu i vratili na isti način uveče za Beograd. Sa te ekskurzije ostala je upamćena jedna zmija koja je progutala žabu. To se videlo po upadljivom zadebljanju na njenom trbuhu. Uhvatio sam je i ona je zaključila da će joj izgledi biti poboljšani ako vrati žabu. Polako ju je gurala prema ustima i na kraju ispljunula. Žaba je bila malo ubledela ali je odskakutala u vodu.
Koviljski rit 1963.
A kao student, zadivljen bogatstvom britanskih morskih i barskih ptica, neumereno sam svojim tamošnjim novim prijateljima hvalio čudesne jugoslovenske ptice. Dođite, ja ću da vas vodim, pa da vidite šta je uzbuđenje, šta je prava ornitofauna! Časna reč? Časna reč! I već sledećeg leta, 1966. eto meni 7 Engleza (kao Sedam Švaba) s dvogledima oko vrata, nakrcanih u jedan Morisov kombi-dormobil i jedan klasični Vulsli (Wolseley) 1500. Prvo sam ih odveo na Obedsku baru, da i oni prođu inicijaciju. Tamo su im se najviše dopale kupinovske i obreške rode (kojih nema u Velikoj Britaniji još od 15. veka!). I pirgave grmuše, kojih takođe kod njih nema.
Onda sam ih odveo u Makedoniju (Severnu) u klisuru Babune, da se nagledaju lešinara i drugih grabljivica. Za kraj smo otišli na Skadarsko jezero koje sam i sam otkrio tog proleća. Gledali smo pelikane koje su u šali zvali Damnation (umesto Dalmatian) Pelicans. Ipak su im se, kao pravim meraklijama, najviše dopadale sitne sredozemne tice-pevačice.
Već na tom prvom vođenju, naučio sam (bio sam student i stalno nešto učio) ono što će se kasnije mnogo puta potvrditi. U grupi uvek ima neko na koga mora da se dobro pazi, jer upada u nevolje. To je tad bio Martin, simpatični ptičar tridesetih godina koji je na našem putovanju kroz Jugoslaviju zaradio nadimak Always Martin. Ako neko nedostaje, zna se, on se negde izgubio. Sve su nas ujedali komarci, ali je njegova koža bila najosetljivija. Svi smo izgoreli na suncu, ali je Martin dobio opekotine. Znate li ko je u Velesu pokvario stomak? Ko je prevrnuo čamac na Skadarskom jezeru i ko pri tom jedini nije znao da pliva? Njemu se sve dešavalo. U Virpazaru je kupio kupaće gaće sa pokvarenim rajsferšlusom. Kusur su mu vratili sa jednom progorelom pedesetodinarkom, koju, na njegovo čuđenje, niko posle nije hteo da primi.
Shvatio sam da moram stalno da motrim na njega. Išli smo jednom duž kamenite obale na ostrvu Vranjina, a ja sam ih sve prethodno upozorio da ipak pripaze na poskoke kojih ako gde ima, ima ih tamo. Martin se obradovao, i rekao da nikad nije video otrovnu zmiju. Svi smo na toj stazi videli bar po desetak poskoka, osim Martina, koji se prvi zadihao i zaostajao je za grupom od koje su se sve zmije sklanjale pre nego što bi on naišao. U jednom trenutku sam se osvrnuo i video da nema Martina. Čekao sam ga neko vreme, a onda krenuo nazad da ga tražim.
Spazio sam ga kako stoji na stazi, u kratkim pantalonama, potpuno ukočen. Pozvao sam ga, ali se nije ni odazvao ni pomerio. Kad sam se približio, video sam da je u licu siv (a bio je inače crven kao rak) i da gleda u zemlju ispred sebe. Tamo sam i sam video jednog pozamašnog sivog poskoka, kako se meškolji i malo šišti na pedalj od Martinovih gležnjeva. Nisam znao da li je poskok već ujeo Martina, ili je samo bio lenj da se skloni sa staze, ali sam razumeo da je Martin paralisan od straha. Nesvesno sam reagovao i gurnuo Martina, ne bi li koraknuo unazad. On je bio toliko ukočen da je pao nauznak, kao proštac. Srušio se na kamenje i razbio glavu. Hteo sam da kažem, ja sam mu razbio glavu. A ujeda nije bilo.
Ta moja prva grupa, većinom Jorkširaca, vratila se kući veoma zadovoljna, pa je sve ispričala svojim kolegama, tako da sam sledećih godina imao još grupa. A onda je sa mnom u vezu stupio Lorens Holovej i jedno je vreme na Skadarsko jezero i Ulcinjske solane redovno slao grupe preko svoje nove agencije Ornitholidays. Bio je to početak organizovanog birdwatchinga ili, ako hoćete, ekološkog turizma u Jugoslaviji. Čini mi se da su mi ipak najzanimljiviji saputnici bili Džefri Bosvol iz Prirodnjačke jedinice Bibisija u Bristolu i njegova žena Pamela. Vodio sam ih po Šaskom i Skadarskom jezeru, o čemu sam pisao povodom berlinskog ornitološkog kongresa. Otada sam vodio mnoge druge ture, uključujući i one sa lovom na medvede.
Poznavao sam osobu koja je govorila Gramzigrad. Trebalo bi ispitati veze sa Tolkinovim Okrugom i sa tamošnjim Gramzi-Baginsima. Svejedno, meni se Gamzigrad pojavljuje kao kometa, u dvokoračnom ritmu: 14 i 18 godina. Prvi put mi se on desio 1973. Kao najmlađi 28-ogodišnji član Organizacionog odbora Prvog kongresa ekologa Jugoslavije pod devizom „Čovek i sredina“ bio sam potrčko, zadužen za organizaciju tehničke strane skupa. Između ostalog, trebalo je da pogodim autobusku ekskurziju na Đerdap odnosno hidrocentralu koja je tek bila puštena u rad, jer su u to vreme pregrađivanje Dunava i potapanje Đerdapa bili najveće ekološke teme.
Naravno, uz branu je išla i poseta Lepenskom viru, a kako je upravo u to vreme Srejović, tek došavši na Gamzigrad, počeo da tvrdi da to tamo nije rimska tvrđava-logor, nego carska palata, izmolio sam od predsednika odbora dozvolu da ekskurziju produžimo do Gamzigrada, na kome sam prvi put bio godinu dana pre toga. U poređenju sa današnjim izgledom, tada se tamo nije videlo bogznašta, ekskurzija je produžena za nekoliko sati, putevi su bili loši, 120 ljudi je bilo umorno i besno. Srećom, nisu znali ko je pravi krivac, a ja sam morao da ćuteći slušam „Koja budala je smislila da nas dovuče ovamo po vrućinštini i prašinčini, a nema ničeg da se vidi?“. Na raznim jezicima naših tadašnjih naroda i narodnosti.
Onda dolazi godina 1987. Moja žena Olja uspešno je konkurisala da organizaciju jedne pre-kongresne sedmodnevne ekskurzije Svetskog botaničkog kongresa u Berlinu dobije Prirodnjački muzej u Beogradu. Prijavilo se desetak učesnika iz Engleske, Francuske, Nemačke, Holandije i Australije. Divna mala grupa, koja komotno staje u autobuščić sa 20 mesta (manjih nema). Čak smo imali i sasvim pristojnog mladog šofera. Itinerer: Beograd, Deliblatska peščara, Banatska palanka (skelom preko Dunava), Ram, Golubac, Lepenski vir, Donji Milanovac, Miroč, Brestovačka banja, Zlot, Gamzigrad, Rtanj, Sokobanja, Ozren, Manasija, Beograd (oproštajna lumperajka kod „Dva jelena“).
Sve je funkcionisalo savršeno, osim u Gamzigradu! Planirajući svaki detalj ekskurzije, čak i jelovnike (naročito njih i vinovnike), Olja i ja smo prošli celu turu kolima i ugovorili sve na licu mesta. Posebno sam se pobrinuo za Gamzigrad. Naime, tada je u Srejovićevoj ekipi radila jedna besprekorna gospođica koja je bila čak deo moje proširene porodice. Sa entuzijazmom je pristala da prihvati grupu botaničara i da je vodi kroz lokalitet i to na prisan način, kao onaj ko ima lično iskustvo sa nedavno potvrđenom Feliks-Romulijanom, s obzirom da je i sama učestvovala u otkopavanju čuvenog natpisa. Čvrsto smo se dogovorili o datumu i vremenu našeg dolaska.
Bilo je to vreme bez mobilnih telefona i kad smo autobusom stigli pred ulaz u Feliks Romulijanu, odmah sam peške požurio da nađem našu vodičicu. Usput sam sa zadovoljstvom gledao kako su iz razrušenih rimskih temelja, za proteklih 14 godina iznikli rekonstruisani zidovi do pristojne visine. Sve je delovalo vrlo lepo, uspravljeni su i neki od stubova, a bilo je i informacionih tabli za posetioce. Ali nije bilo vodiča. Ni one mlade arheološkinje koja je bila ugovorena, niti bilo kakvog drugog. Ne, njemu niko ništa nije rekao o našem dolasku, žao mu je, ali on o tome ne zna ništa, objasnio mi je ravnodušni čuvar. Bio sam matiran. Morao sam da se okrenem „unutrašnjim rezervama“.
Srećna je okolnost bila da sam, pre polaska, pročitao valjda sve što je do tada bilo napisano o istraživanjima Gamzigrada. I što sam ponešto od toga zapamtio. I onda sam, s bezobrazlukom koji mi inače nije najsvojstveniji, improvizovao čitavo predavanje i proveo grupu po celom lokalitetu. Kad sam odmah posle pitao Olju da li je bilo strašno, odgovorila je da nije. Što je moglo da ima više značenja. Zato sam je danas, posle 32 godine, pitao da li se seća te moje improvizacije. Ne seća se, ali kaže da bi se sećala da sam se obrukao.
Osamnaest godina posle te botaničke ture, dakle 2005, kao svež šezdesetogodišnji slobodni strelac, najmio sam se kod svoje žene Olje da, u svojstvu vozača, putovođe, konačara, nosača i momka za sve, ponovo vodim kongresnu botaničku grupu (ovog puta kongres je bio u Beču). Prijavilo se samo petoro učesnika, plus Olja i ja – taman za jedan udobni minibus sa 9 sedišta. Itinerer je bio sličan, ali je uključivao i Rajačke pimnice, a obavezno je podrazumevao Gamzigrad. Ovog puta uz vođenje na najvišem nivou, kako ste videli na samom početku. Štaviše, malo predavanje nam je održala i gospođa Maja Živic, tadašnji kustos zbirke Felix Romuliana – Gamzigrad u Narodnom muzeju u Zaječaru, a koja će i sama postati direktorka tog muzeja. Ja sam uživao što ne moram ništa da radim i pravio sam se da se, kao pravi šofer, silno dosađujem dok grupa pomno razgleda svaki rimski stubić, mozaik, stepenik ili ploču.
Nisam se dosađivao naravno, a sumnjam da je to i moguće u Gamzigradu. Obično se razmišljajući pitam šta me toliko uzbuđuje kod tog ogromnog spomenika? Siguran sam da je glavni razlog njegov potpuni diskontinuitet. Ne samo da u blizini Gamzigrada danas ne živi niko i da se on ne nalazi ni na jednom putu, osim na sebi prilaznom, nego takvo stanje traje poslednjih 1000 godina. Hiljadu godina! Hiljadu godina u tom nekadašnjem vojnom utvrđenju, živahnom gradu, carskoj palati (tri u jedan) sa paganskim hramovima, hrišćanskim crkvama i mauzolejem, hiljadu dakle godina tamo ne živi niko. I sad mi tamo dolazimo u posetu. Razgledamo s udivljenjem tragove dela i duha ljudi i naroda s kojima nas ne povezuje ni najmanji kontinuitet, ali osećamo i vidimo i opipavamo njihovo prisustvo. Iskustvo bliskosti dalekog.
Proračuni mog sledećeg kometskog vođenja grupe u Gamzigrad padaju u ovu, 2019. godinu. Dosad se niko nije prijavio.
Putovanja, sasvim lično 
3 mišljenja na “Gamzigrad”