Novi / Kotor

(Naslovna fotografija: Tihana Stanković: Herceg Novi 21. jun 2018: spomenik osnivaču)

---

Da pecam ribu naučio me je, klasično – otac, kad sam bio još mali, ali ne na Savi u Beogradu nego na putovanjima, na letovanju na moru. Pecao sam, kao u to vreme i svi ostali na moru, s kraja, najviše s molâ, na ometac, iz ruke, bez štapa i plovka. Usavršavao sam se gledajući kako to rade lokalci. Tek posle sam, opet učeći od starijih dečaka, na Savi počeo da pecam pomoću štapa, najpre kedere na muve zunzare koje sam prethodno nahvatavao na kantama za đubre i čuvao ih u tadašnjim drvenim kutijama za šibice. Dugo sam govorio meka umesto mamac. Odavno po kućama više nema kanti za đubre, sad su ulični kontejneri.

Pecanje iz ruke sam smatrao morskim načinom, a ovo drugo, sa štapom – rečnim. Leti sam se u Beogradu kupao na Adi Ciganliji. Ponekad bih u džepu poneo malu tunju s mora, još slanu od prošlog leta, i sa splava punog kupača, ležeći potrbuške na daskama, bez štapa i na opšte čuđenje, po „morski“ bih izvadio nekoliko kesega iz mutne Save. U senci splava ih je bilo uvek. Pre jezera, kad je Sava bila mutna i zelena, na onaj način mutna i zelena. A onda sam 1971. otputovao u Dubrovnik.

Dubrovnik 1971: sa beogradskim studentima biologije na pramcu Istraživačkog broda „Baldo Kosić“ Biološkog instituta JAZU

Pridružio sam se, u svojstvu nezvaničnog intendanta, višednevnoj terenskoj ekskurziji studenata biologije beogradskog univerziteta, koji su bili smešteni na Lokrumu, u nekadašnjem benediktinskom samostanu i letnjikovcu Maksimilijana Habzburškog pretvorenom u muzejsko-botaničku jedinicu Biološkog instituta JAZU. Tamo sam našao dve pecaljke sa štapovima od trske iz Trstena sa udicama. Pa sam se poslužio i, u društvu jednog beogradskog studenta iz Kotora, otišao predveče na spoljnu obalu Lokruma da pecam bukve. I video kako se začudo, bukve u moru lakše love pomoću trske, na „rečni“ način.

Lokrum 1971: pecanje bukava sa Kotoraninom (levo).

Pričljivi Kotoranin mi je u pauzama između dve bukve pričao o svemu i svačemu i brzo smo našli zajedničku temu. Pogodili ste  – Boku kotorsku i okolo nje. Između ostalog imitirao mi je kako se govori u rivalskom gradu Herceg Novom: „a uNovome zadesedinara kilo pamidora!“ Zapamtio sam tu pitoresknu rečenicu i čak mislim da sam je ponekad i upotrebljavao. Kad je nedavno izašao veliki Hercegnovski rječnik romanizama Marine Stanišić (Herceg Novi 2018), proverio sam – zaista se kaže pamidora, naročito na pjaci.

Pominjao sam Herceg Novi već više puta. Bivao sam u njemu često, krajem 20. veka najmanje jednom godišnje. Obično zimi, u vreme mimoza. Ponekad bih odlazio poslom, ali i onako, razonode i osvežavanja uspomena radi, uzgred uz poslovni ili stručni zadatak. Kao neki ne mnogo debeo konac, i ne obavezno crven, Herceg Novi je prošiven kroz ceo moj život. Uz razne druge konce, končiće i debele palamare.

Jednom sam na predavanju pitao publiku zna li koliko iznosi jedan kustoski hvat? Mislio sam na kustosa prirodnjaka. Pa sam maksimalno raširio ruke držeći u jednoj fosil izumrlog jurskog amonita, a u drugoj spiralnu ljušturu slične savremene morske životinje zvane nautilus. I dao sam odgovor: taj hvat iznosi 160 miliona godina.

Jedan kustoski hvat. Predavanje 28. maja 2015. u Etnografskom muzeju, Beograd.

Tom doskočicom sam pokušavao da objasnim da se kustosi ne bave hipotetičnim, apstraktnim periodima, već delaju u opipljivom, materijalnom protoku vremena. Mogu da taktilno osete, da imaju najintimniji dodir sa prošlošću. Stalno su u vremeplovu. Prošlost im nije nepoznata, bolje razumeju sadašnjost, a na neizvesnu budućnost mogu da gledaju sa više mudrosti. Pritom sam mlatarao rukama. U desnoj sam držao predmet pozajmljen iz paleontološke zbirke Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, a u levoj suvenir donet iz Herceg Novog. U kom kažu pamidora.

Predavanje sa hercegnovskim nautilusom (u levoj ruci) 28. maja 2015. u Etnografskom muzeju, Beograd

Kupio sam taj nautilus 1997. u prodavnici školjaka Nautilus, vlasnika g. Stevana Damjanovića u prizemlju kuće na Šetalištu pet Danica. Imam tu ljušturu i danas. Malo je napukla kad je pala s police prilikom brisanja prašine. Iz nje često curi dah tropskih mora. Unutra, u njenoj najmanjoj i najdubljoj komori čuvam svoju stalnu želju za putovanjem i pomalo je puštam kroz tanki nautilusov sifon. Kao i glavonošcu iz ljušture, ta tehnika mi omogućuje da biram dubinu na kojoj ću da plivam, da po želji isplivam na površinu kao i da ne potonem na dno.

Uz pomoć g. Stevana Damjanovića iz Herceg Novog, krajem prošlog veka, Prirodnjački muzej je uspevao da nabavi reprezentativne primerke za svoje zbirke ljuštura mekušaca tropskih mora. Takođe je iz istog izvora obogaćena ponuda u muzejskom „Bazaru prirode“ na Malom Kalemegdanu. To je opet za rezultat imalo razvijanje „školjkaškog“ kolekcionarstva u Beogradu. Jedno vreme je Nautilus iz Hercegnovog imao čak i svoju ispostavu u Beogradu, u tržnom centru Milenijum u Knez-Mihajilovoj.

Priznajem da, kad god sam u Herceg Novom i okolo njega, tražim mesta iz porodičnih priča, pokušavam da prepoznam for gde je mogao biti onaj austrijski top obalske artiljerije na kom su sedele moje majka i tetka kao devojčice. Ja sve nešto mislim da je to For na Punti Oštro, ali nisam siguran.

Vojislav Vuković: Moja majka Jelisaveta (mlađa devojčica) i moja tetka Ljubica (starija devojčica) na obalskom topu. Njihova majka Jelena Vuković u tamnoj haljini stoji iza zatvorenih usta cevi.

Tragam i za onom negdašnjom hercegnovskom obalom sa sekama na kojima se moja majka kupala kao devojka sa svojim veselim društvom kad je dolazila u Herceg Novi na letovanje.

Tri hercegnovske kupačice na seki na Vojničkim banjama (Jelisaveta Vuković je levo).

Ostatke rivijere koju znam sa fotografija, do danas nalazim višekratno izmenjene i za mene oskrnavljene. I vidim: promenile su se pojedinosti. Izgubili su se detalji, ali je ostao onaj u sećanju očuvan opšti predeo, krajolik hercegnovski, jednako osvetljen suncem. Ostala je ista pozadina, održao se horizont sa prednjim vratima između Rose i Kobile i spoljnjim, koja drže Mamula i Punta Oštro. Šta se onda u stvari promenilo ili, preciznije, ko se menjao?

Poslednji put sam prošao Šetalištem Pet Danica u julu 2005. Stotine turista su hodale kilometarskom betoniranom širokom stazom pored mora prolazeći kroz jedan nadsvođen tunelasti usek kod Forte Mare i kroz tunel na Toploj. Ali malo ih je bilo koji su znali, a još manje koji su se sećali da je, umesto promenade, tu bio železnički kolosek, završni krak nekadašnje štreke, uzane pruge koja se završavala u Zeleniki.

Ja sam pamtio ne samo tu prugu, nego i pisak parne lokomotive, a stalno je pištala da se kupači koji silaze na plažu sklone sa pruge. Postojali su ispod nasipa ozidani propusti za kišne bujice koje su neki kupači koristili kao bezbedne prolaze. Ali su mnogi prelazili i preko pruge. Srećom, mali je broj vozova tokom dana prolazio i vozili su polako.

(Dobrotom Tihane Stanković)

Sećam se mirisa te pruge, mešavine ugljene čađi, masti za podmazivanje čeličnih ležajeva i klipnjača i katrana kojim su bili impregnirani drveni pragovi ispod šina. Nije to bio baš prijatan miris, ali današnje železnice smrde drukčije. Neprijateljski. E, pa tom sam prugom, kao Mile Lajkovačkom, išao od Meljina prema Toploj onog leta 1960, koje sam kao gimnazijalac provodio kod sestre i zeta u Tivtu. Tražio sam svoju devojku, takođe petnaestogodišnjakinju, koja je od rođenja za svaki raspust dolazila kod svoje bake u staru kuću pored tunela. Toliko sam znao o lokaciji. Izmenili smo i dva-tri klinačka ljubavna pisma i to je bilo sve.

U to vreme su sve hercegnovske kuće bile stare i lepe, u austrijskom jednostavnom ili strogom primorskom stilu. Delovale su ozbiljno, dostojanstveno i udobno. Nikakvih razmetljivosti, ukrasa sumnjivog ukusa, uglačanog mermera, kolonada, balustrada, «terasa sa balkonom»… Tamo je živeo pristojan svet. Potpuno kao na mojim porodičnim fotografijama iz dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Prolazio sam pored njih prugom tog letnjeg dana 1960, ne osećajući se kao stranac. To retko raspoloženje u novom gradu naročito cenim i imam uvek načuljene senzore koji ga nepogrešivo prepoznaju. S moje leve strane duž pruge se pružao debeli kameni zid kao zaštita od talasa orkanskog juga. A oni su povremeno zimi dolazili kroz otvorena usta od Boke. I pre nego što sam video taj zid, poznavao sam ga s maminih devojačkih fotografija.

Letovanja u Herceg novom: Jelisaveta Vuković (sleđa) sa društvom na zidu pored pruge.

Približavajući se kritičnom mestu na kome sam očekivao da nađem svoju devojku, umesto da je pozovem mobilnim ili nekim drugim opštilom, uzdao sam se u sreću i logiku. Najviše možda u uverenost da je nemoguće uzalud prevaliti toliki put. Morao sam je naći, pa sam se popeo na onaj mamin zid i njime hodao imajući najbolji pregled, gotovo dronski. Računao sam da su pre podne po lepom vremenu svi na plaži, jednom trouglastom žalu zaštićenom kamenitim rtom maštovito nazvanim Krš, kroz kojeg je tunel i probijen. Taj deo Herceg Novog se zove Topla. Nekad je bio posebno naselje.

Odmah sam je primetio – očaravajuću devojku zlatne kose i bronzane puti. Stajao sam na zidu i mahao rukama kao kreten, ne sećam se da li sam i vikao njeno ime. Cela plaža se okrenula i buljila u mene koji skačem po zidu, a konačno je i moja devojka, valjda poslednja, podigla pogled. Trajalo je to, dok me nije prepoznala. Onda je skočila, možda je i vrisnula, pokrila lice rukama i – nestala. Gledao sam to u nekom filmu, kako junak potrči i samo nestane. Onda sam shvatio da je pobegla kroz propust za bujice ispod zida i nasipa pruge. Sakrila se u svojoj kući s druge strane pruge. Nisam znao šta se u takvim situacijama radi. Razmišljao sam da li sam pogrešio što sam došao u smešnim širokim dedinim mornarskim lanenim pantalonicama. Bolje da sam obukao nešto drugo. Seo sam na onaj kameni zid, i čekao.

Herceg Novi je bio divan. Imao je one prejake kontraste blještavog žućkastobelog kamena na suncu i crnozelenih senki palmi, pitospora, lovora i mirti. Odozdo s plaže ispod zida, dopirali su glasovi bučnih kupača i bućkanje i pljuskanje mora. Hteo sam da pogledam na sat, ali ona se stvorila pored mene. “Zdraaavo, otkud ti?” Klinačke ljubavi nisu baš poznate po velikim dijalozima. Pa smo otišli da plivamo.

Ja sam bio novajlija u Herceg Novom i imalo me se čime impresionirati. Prvo sam pitao svoju devojku da li stanuje na Toploj ili na Topli i zašto se taj kraj tako zove? Nije bila sigurna da li se Topla menja kao imenica ili kao pridev, ali je bila uverena da je Topla dobila ime po mikro-mikroklimi. “Dođi da vidiš” – rekla je i povela me kroz tunel. Čim smo izašli, zapahnuo nas je topao vazduh, čini mi se za koji stepen viši od onog na ulazu u tunel. Ali to je moglo biti i subjektivni osećaj, jer je u svakom tunelu leti hladnije nego napolju. Kasnije sam na mapi video da je raspored i položaj povijaraca Orjena takav da zaista može da usmeri strujanja hladnog i teškog vazduha koji curi s montanje razdeljen, tako da i ne stigne na Toplu.

Herceg Novi i jeste grad mediteransko-suptropske klime u kome po džardinima  sve buja, zeleni se, cveta i rađa, od sredozemnomorskih biljaka poput bora, čempresa, žukve, busa (šimšira), zelenike, mirte, česvine, lovorike, jasmina, leandra, tamariska, košćele, mogranja (nara), masline, smokava, mendula, murava i rožmarina, do onih zamorskih biljaka koje su donosile generacije pomoraca, kao što su razne vrste pomâ (palmi, palama?), agava, tuberoza, mimoza, lavandula, kamelija, gardenija, dalija, aloja, opuncija, naranča, lemun, fortunela, nešpola, žižula (dzindzula), kakâ, juka, dracena, kalostema, bogomila, glicinija, eukaliptus i pitospor.

Peli smo se zatim na sve tvrđave i kule, bez obzira na raspukline i zaraslost u agave, opuncije i kupine. Uveče, od letnjeg kina na Forte Mare dopirala su svetlucanja sa platna i delovi dramskih dijaloga na engleskom. Jedva osvetljene uličice, trgovi i rokoko Belavista, uklapali su se u ono što danas postaju moje tako slatke uspomene.

Nije još bilo toliko neona niti dekorativnih (dekorativnih?) lažnostarinskih fenjera na konzolama pobodenim u zidove kuća. A nije bilo ni na sve strane okačenih spoljnih uređaja split-sistema za klimatizaciju koji se nekad srpski zvao er-kondišning. Muzika se čula samo iz daleka, sa terasa malobrojnih hotela. Bila je to tada isključivo čežnjiva “muzika za igru”. Uhvatio sam u sećanju, mislim bar, trenutak pre početka velike najezde varvara.

Nemam ništa protiv barbara, varvara, baraba i varava, oni mnogo što-šta znaju i umeju bolje od mene. Ali sam srećan što sam imao priliku da vidim i Boku pre njihovog dolaska. I železnicu, pre no što je štreka dignuta gibave godine 1968. A bila je to prva železnička pruga na teritoriji današnje Crne Gore, završena 1901. od Gabele do Zelenike. Pre nego što je Herceg Novi dospeo u Crnu Goru. I ne samo da vidim železničku stanicu HERCEGNOVI – ХЕРЦЕГНОВИ nego i da u njoj kupim kartu do Zelenike. Stanica i danas postoji ali nije više ni železnička, ni stanica nego kafana, originalnog imena „Stanica“. Danas se čak i Herceg Novi piše kao dve reči iako se po padežima menja samo druga.

Dvoje zaljubljenih šiparaca su se onog istog dana, po svoj zalazak sunca ispeli čak na Španjolu, visoko iznad grada. Odgledali ga potpuno sami sedeći na toplom kamenu zidina tvrđave i zaboravili na sve ostalo. Tek su ih, već po mrklom mraku, prenuli puhovi koji su se jurcali po krošnjama borova stalno kašljucajući poput malog deteta.

Ta austrijska tvrđava, koja nosi ime za uspomenu na svoju prvu verziju nazvanu Hispaniola iz vremena 1538/1539, kad su Španci nakratko zauzeli grad od Turaka, dospela je pod komandu mog već pominjanog dede, pukovnika Vojislava Vukovića, odmah po padu Austro-Ugarske. U maju 2019. dobih od svog kuma Georga Džukića, onog kome sam lovio zmije i guštere po Avganistanu, sto godina staru monumentalnu fotografiju grupe vojnika jačine čete ili veće baterije, snimljene na tvrđavi Španjola u vreme kad je moj deda komandovao pukom obalske artiljerije Boke Kotorske. Na fotografiji je, kao vojnik, Vojislav Džukić, otac tog mog kuma.

Herceg Novi: vojnička fotografija Vojislava Džukića, vlasništvo njegovog sina, dr Georga Džukića.

Kako se u centru fotografije nalaze trojica starešina, od kojih je onaj glavni u sredini u beloj uniformi, moj kum je pomislio da bi to mogao da bude moj deda Vojislav. Čim sam pogledao, odmah sam video da taj čovek nema brkove, a ja ne znam svog dedu bez brkova, osim na dečačkim fotografijama. Ali ko bi ga znao, mogao se, hipotetički, obrijati na kratko vreme, baš tad kad je fotografija snimljena. Sve je međutim razjasnio porodični ekspert za uniforme, stare fotografije i za mnogo šta još: taj starešina ima daleko niži čin od pukovničkog, dakle nije Vuković! Ali je teorijski gledano, moj deda mogao da bude na nekoj drugoj, nesačuvanoj ili nesnimljenoj fotografiji zajedno sa kumovim ocem, koga sam sretao i dobro poznavao iz Kovina i sa Kutnje Njive u Drobnjacima. Ono što se nije dogodilo, a moglo je, uopšte nemamo prava da ne uzimamo u obzir.

Kutnja Njiva 1971: Vojislav Džukić (na stolici), njegov sin Georg (stoji levo).

Verovatno je da bi se isto moglo reći i za druga mesta širom sveta, ali, bar kad smo moja porodica i ja u pitanju, Boka Kotorska, a naročito Herceg Novi su kao neka žarišta ili sabirni centri gde se putevi sasvim različitih ličnosti i linija višestruko ili višekratno dodiruju i ukrštaju. Ili mimoilaze u jednoj generaciji, a sreću u drugoj. To me podseća na bilijarski sto po kome jure kugle, neke se sudaraju pa odbijaju, druge se samo okrznu pa obe malo promene pravac, a treće se promaše i prođu jedna mimo druge, bez dodira. Do sledeće igre.

Nedavno sam o tome pričao jednom svom starom ali mlađem prijatelju i kolegi, koji mi je rekao da je s jedne strane poreklom iz Baošića. Poslao sam mu fotografiju svoje majke i tetke sa đacima škole u Baošićima. Odmah je prepoznao jednu svoju baba-tetku, a ima izgleda da je na slici i još neki od njegovih dunada (množina od dundo). Imam i dve školske drugarice čije su majke mogle poznavati moju iz Herceg Novog. Moja „tetka od tetke“ na letovanju u Herceg Novom bila se zagledala u jednog od stričeva moje hercegnovske devojke. A ima toga još…

Baošići 1922: đaci osnovne škole: Jelisaveta Vuković (sedi u prvom redu u sredini, naklonjene glave ka manjoj devojčici) i Ljubica Vuković (sedi u trećem redu u sredini, levo do učiteljice).

Te 1960. upoznao sam i Savinu. Odvela me je devojka na to ozareno mesto. Izašli smo iz tamne šume na potpuno osvetljen prostor s dve bele kamene crkve, jednom većom i jednom sasvim malom, okružene gusto poređanim kamenim grobovima. Na sve strane je bio otvoren vidik, ali je odatle dolazila samo tišina. Dok smo stizali medunčevim gajem zvanim Dubrava, čuo sam, na svoje iznenađenje, nemediteranskog crvendaća kako peva.

Tihana Stanković: Savina: Crkve Uspenja Bogorodičinog.

Oko manastira međutim, kao da su i tice ćutale. Posle smo, umorni od pešačenja seli i, kao deca, kamenom otvarali šišarke džinovskih savinskih pinija i jeli pinjule. Nismo tad ni otišli do gornje, Savine crkvice. Od onda sam Savinu posećivao nekoliko puta i uvek sam imao isti taj osećaj otvaranja i stišavanja. Nisam ga donosio sa sobom, nego ga nalazio tamo gde stalno boravi. Ima na Savini početaka i krajeva, dovoljno i spoljašnjosti i unutrašnjosti.

Tihana Stanković: Savina.

Kad smo, isti onaj moj, tada još budući kum Džukić i ja bili u leto 1969. na svom velikom terenskom putovanju belim Fićom, sa Orjena smo se spustili u Herceg Novi, da malo predahnemo, dopunimo zalihe, operemo negde veš, sredimo opremu i osvežimo sakupljeni material. Sreli smo se sa beogradskom gospođicom D, čiji je jedan od roditelja bio rodom iz Mojdeža, sela u montanji iznad Herceg Novog, na visini od 120 do 200 metara iznad mora.

Gospođica D. pričala je s oduševljenjem o Mojdežu, idiličnom planinskom selu koje je od malih nogu zavolela prilikom svojih letnjih boravaka. Moramo da odemo tamo, takvo romantično selo sigurno nismo nikad videli, a gleda se ceo Topaljski zaliv i pučina preko Oštre, a kroz Kumborski tesnac vidi se Tivat. Ona će nas voditi. To će i njoj biti prilika da ode gore, sve ređe tamo odlazi, gore više nema bliske rodbine, a leto provodi u kući na obali, ispred koje je plaža.

Prihvatili smo rado, društva radi, a uzdržali se od objašnjavanja da već dve nedelje ne radimo ništa drugo nego samo putujemo prašnjavim planinskim putevima i motamo se isključivo po živopisnim gorskim selima s prekrasnim pogledima na gore i na dole. Uživali smo u oduševljenju gospođice D, uživljavali se u opštu atmosferu ushićenosti izazvane autentičnošću predela, naselja i stanovnika, i učestvovali u njenom zadovoljstvu što ima priliku da nam pokazuje i tumači svoju postojbinu. Najiskrenije.

Pre toga smo Džukić i ja bili u Kotoru i posetili kolege sa studija koji su radili u tamošnjem Institutu za biologiju mora, pre nego što ćemo se otisnuti na Orjen. Ja sam u Kotor svraćao i posle toga mnogo puta, ponekad i na konferencije koje je organizovao Institut. Sa Lovćena sam se spustio u Kotor baš oko 1. maja 1986. odmah posle Černobiljske katastrofe. Moja supruga Olja i ja smo naišli na višemetarske neprobijene snežne nanose na putu, pa smo odustali od pokušaja da se ispnemo do Vladike Petra Drugog. Spustili smo se dole, u proleće na moru, u Kotor. Onim serpentinama koje vode ka Vratima Balkana.

Prošlo je bilo nekoliko godina od zemljotresa 1979, koji je teško oštetio Katedralu Svetog Tripuna. Kad smo hteli da je razgledamo, zatekli smo je u skelama i ružno poduprtu. Čitav Kotor je delovao uobičajeno tmurno i neveselo u svojoj “vansezoniˮ. Ja sam međutim Kotor voleo od ranije i bio zadivljen Katedralom. Ako se odbije moja pristrasnost, s obzirom da Vasići porodično slave Svetog Trifuna, ostaje ipak nekoliko odlika te crkve koje su me vazda privlačile.

Prvo, to je jedna od najstarijih crkava “na ovim prostorima”, a ja brate volim staro, sazrelo, razgaženo, razrađeno, s puno priča. Cenim sve što je bilo na iskušenjima, trpelo gubitke, mirilo se s porazima, umelo da oliže svoje rane i ozdravi, pa nastavljalo da traje. Toga Sveti Tripun u Kotoru ima na pretek. U prisustvu takve starine ja onda mogu da u mašti putujem kroz vreme. I da se zadržim gde i kad i koliko mi se dopadne.

Drugo, obožavam lepotu nesavršenosti. A za to je Sveti Tripun pravi model. Počev od asimetričnih zvonika koji čak nisu ni jednake visine, preko narušene ortogonalnosti osnove crkve, nejednake visine traveja bočnih brodova i niza drugih pojedinosti, koje su posledica uzastopnih popravki i prepravki, posle svakog od razornih zemljotresa.

I treće, dopadala mi se uvek unutrašnja dvobojnost koju daje crveni kamen iz Kamenara na petostrukim stupcima i rebrima svodova i arkada naspram belih omalterisanih površina. A naročito zagonetni kružni lavirint od pločica crvenog i belog kamena na podu glavnog broda. Malo ko ga i primeti jer su preko njega poređane klupe. Ne sreće se često takav motiv u crkvama.

Katedrala Svetog Tripuna u Kotoru: u sredini između dva niza klupa vidi se na podu deo lavirinta (© 2008-2020 all-free-photos.com).

Ipak, da se ponovo divim enterijeru Katedrale, dobio sam priliku tek kad su mnogo godina docnije završeni radovi na obnovi crkve. Bilo je to godine 2001, tokom mojih redovnih poseta Kotoru iz Prčanja. Kako već rekoh, u to vreme je u Kotoru živeo i radio jedan drugi moj kum, dr Slobodan Regner, ekspert za ribarstvo i moj školski drug s kojim sam voleo da idem u svoja prva istraživanja. Njega sam u Beogradu venčao s dr Dubravkom i oni su zajedno i radili prvo u splitskom, a zatim u kotorskom Institutu za biologiju mora. Dok sam bio na rehabilitaciji, voleo sam da ih radnim danom izazovem da na pauzi zajedno popijemo kafu u njihovom omiljenom kafeu hotela “Vardar”. Taj hotel je bio stisnut između uličica u starom delu grada. Oni bi posle odjurili nazad u Institut, a ja bih se vraćao Svetom Tripunu.

Kotor je nekada imao dobru subotnju pijacu. Merkato je veliki prostor uz jugozapadni gradski zid, odozgo pokriven kao visoki trem poput antičkog portika. Gledao sam da ne propustim Kotor pazarnim danom, kad god sam mu bio u blizini. Ne bih da ga poredim sa rivalskom hercegnovskom pjacom, ali sam nekako uvek imao veća očekivanja od kotorske. Pa ipak, prvog škarama (vrsta barakude) za zbirku Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, kupio sam na peškariji baš u Novome, a ne u Kotoru.

Mnogo se može naučiti u Boki. Iz Kotora se uopšte ne vidi Herceg Novi. Čak ni obližnji Tivat odmah iza Vrmca. Perast možete gledati tek sa Dobrote, a Risan nikako. Ne vidi se ništa kad ste u Kotoru. Sve morate da zamislite. Tako je i u drugim mestima u Boki, takva je kako kažu, konfiguracija i to je jedna od čarolija tog razgaženokrstastog zaliva. Bez obzira da li njome plovite ili se zavojito kotrljate obalama, Boka neprestano nešto sklanja i pokriva, drugo otvara, osvetljava i pokazuje, a treće glasno najavljuje ili u poverenju nagoveštava. Ne da se meni Boka Kotorska da je onako kako volim jednim pogledom obuhvatim celu. Što reče ona lisica, ne može se uvek suština očima videti. Čak se ni u mutnoj Savi ne vide kesege, dok se ne izvade.

---

Hvala gospođi Marini Stanišić na nekim dodatnim obaveštenjima i razjašnjenjima.