Zaliv Kostiju i Misteriozni predmet

02.02.2009 03:26

Evo raporta o nekim zanimljivostima iz klasične starine, sa nastavka mog ptičarskog puta u Makedoniju.

Jos iz prošlog veka znam za jedan ćuvik na malom poluostrvu istočne obale Ohridskog jezera, s koga se odlično posmatraju jezerske ptice. To mesto se zove Gradište, a gazi se po šutu i lomljenim crepovima za koje sam nekako mislio da su srednjevekovni. Letos sam primetio vrlo živu arheološku aktivnost na čitavom prostoru poluostrva, i nije se moglo prilaziti.

Pre nedelju dana sam tamo bio i ne malo se zadivio. Uređeno je pristojno arheološko nalazište sa rekonstrukcijama i muzejčetom. Vrlo je posećeno iako nije turistička sezona, a otvoreno je tek pre mesec i po dana.

Gradište: lokalitet i Kastrum

Ispostavilo se da je gradište na onom ćuviku u stvari rimski kastrum. Rekonstruisano je nešto zidina, kula i kapija sa prilaznim stazama i stepenicama. Unaokolo su i dalje antički crepovi i šut ali poravnat. Posađene su svuda razređene mladice tuja. Ali kastrum nije glavna atrakcija.

Kada ograđenom „objektu“ pešačkom stazom prilazite (silazite) sa džade, nailazite na monumentalni ulaz sa palisadnom firmom na kojoj su zbunjujuće reči: MUZEJ NA VODA / ZALIV NA KOSKITE / PLOČA MIЌOV GRAD (!?). Ima i paralelni engleski tekst, ali ni on ne pomaže mnogo (Museum on Water, Bay of the Bones, Plocha Michov Grad). Od poslednje tri reci tog dela natpisa čini mi se da samo zadnja može nešto da znači u engleskom jeziku kao skraćenica od graduate, graduation, gradient…

Unakrsnim ispitivanjem čuvara, biletara i dveju ljubaznih prodavačica suvenira i keramičkih replika, posle dve uzastopne posete uspeli smo da dokonamo približno značenje zagonetke koju kao da je sama Sfinga smislila da bi zaprečila prolaz putnicima.

Od onog ulaza, vrlo brzo se stiže u muzejčić spolja obložen grubo tesanim raznobojnim kamenom. On nije na vodi ni na vodu, ali se u njemu nalaze arheološki predmeti izvađeni iz vode zaliva. Gnjurci-arheolozi su u tom zalivu našli vrlo mnogo životinjskih kostiju (većinom jelenskih) pa su po tim koskama krstili zaliv. Izvadili su i prilično bronzanodobske grnčarije. Sve to se nalazi u tom kamenom Muzeju na vodi, u vitrinama i u akvarijumima i bazenima, da se dočara uzbudljivi trenutak otkrića. Našli su i oko 1200 u dno ukopanih osnova drvenih stubova, soja, kolja, koje svedoči o postojanju sojenica, naselja na kolju. Sa trpeze njegovih stanovnika i potiču oglodane kosti i grnčarija.

Muzej vode

Ronilački instruktor Milutin Mića Sekulović je tamo toliko popularan, da je po njemu prozvana rekonstrukcija jednog sela na platformi (ploči) na kolju, pa otuda onaj natpis PLOČA MIЌOV GRAD. Tamo su ronioci prisutni stalno, a tokom leta turisti mogu da iznajme gnjuračku opremu i da sa Mićom tragaju za preteklim kostima i keramikom.

Selo na kolju

To rekonstruisano nakoljsko selo i jeste prava atrakcija. Glavni arheolog Pasko Kuzman je po onom čuvenom Herodotovom (V:16) opisu peonskog naselja na kolju usred jezera Prasijas (ono gde su vezivali decu za nogu da ne upadnu u vodu) podigao platformu sa sojenicama od pruća, blata i trske, kakve su bile u ta doba. Unutra, u muzejčetu su postavljene dve velike sjajne mesingane ploče sa opširnim citatom Herodota na makedonskom i engleskom. Pošto nema nikakvog komentara uz taj citat, turisti obično pogrešno zaključuju da se Herodotov tekst odnosi na to selo, platformski Mićingrad, na mesto gde su oni sada. U stvari, Peonci i nisu živeli na Ohridskom jezeru, a jezero Prasijas koje spominje Herodot, izjednačava se obično sa Dojranskim jezerom ili nekim danas presušenim jezerom u koje se ulivala reka Struma (sve je to u istočnoj Makedoniji, a ne u zapadnoj gde je Ohrid).

Svejedno, rekonstrukcija je vrlo zanimljiva, a meni naročito, jer su naselja na vodi najranija mesta intenzivnog i bliskog dodira ljudi sa pticama, tu je pripitomljena prva evropska živina (patke) i tu je počela prva razmena virusa između ptica i ljudi.

Ne samo da je na makedonskim jezerima bilo više takvih naselja na kolju, nego su se ona zadržala hiljadama godina. O tome svedoči ime današnjeg sela Nakolec na sunčanoj strani Prespanskog jezera, a i slično postavljeno (uvek na prisojnoj obali) selo na Dojranskom jezeru koje se danas zove Nikolič. Etimologija tog imena mi je vrlo sumnjiva, pogotovo što se na Dojranskom, Herodotovom jezeru, i danas ribari služe tradicionalnim kolibama na kolju dok love ribu pomoću ptica. A u senci Mićine platforme surogatskih sojenica, sada se okupljaju sitne ribe, sto neodoljivo privlači vodene ptice.

Liske okupljene oko sela na kolju u Zalivu Kostiju

Na odlasku, u suvenirnici smo kupili vrlo skupu repliku predmeta koji se zvanično ali nemaštovito zove „mali sud“. Prva pomisao mi je da to ne može da bude ništa drugo do čaša, krigla za primitivno, bezhmeljsko, neproceđeno pivo koje se pilo kroz slamku. Uostalom, čemu bi drugom služio koso postavljen otvor-pipak pri gornjem rubu čaše? Otkako sam od jednog Deda-Mraza dobio „Istoriju sveta u 6 pića“ Toma Stendidža, počeo sam da se smatram ekspertom za te stvari.

Jedan prijatelj je međutim uneo nove i zanimljive poglede na moju zagonetnu zemljanu kriglu sa Michine skele u Gradistu ohridskom. Po njemu, fluidi kroz cudesni pipak putuju suprotnim smerom, dakle ne srču se kako sam ja nagadjao, nego uduvavaju, proizvodeći pritom glasan treperav zvuk, po modelu vodenih svirajki (u kosturskom ili vašarskom dizajnu).

Moram da priznam da mi je i takva ideja padala na pamet. Ne samo da postoji orkestarski instrument vodena pištaljka (zvuk se modulira regulisanjem protoka mehurica vazduha), nego se prave razne loncarske svirajke slicne mom tajanstvenom predmetu.

Vodene pištaljke, razni oblici

U svom daljem i sasvim slobodnom nagađanju, razmišljao sam međutim i o svetiljci sa pipkom taman toliko tesnim da kroz njega prođe fitilj natopljen zejtinom ili lojem iz posude (recipijenta). Za slučaj da je lampa čarobna, besomučno sam je trljao, ali ništa duhovno nije iz nje izašlo. Uostalom, nikakav duh spreman na čarolije ne bi mogao da se unutra sakrije, a da ga ja prethodno ne vidim, jer je otvor širok. Tako su mi i dalje mnoge želje ostale neispunjene…

Sad se neki arheolog ili istoričar grnčarstva na glas smeje mojoj neukosti. Međutim, da vidimo šta kažu arheolozi i šta su napisali na sertifikatu koji sam kupio uz lonče. „Mal sad (dakle nije golem sud, prim. VV) / Keramika / XII–VII vek pred n.e. / Ima edna držalka, izlivnik i četiri arkadi plastično izvedeni / Zaliv na Koskite… „ itd. Drugim rečima, sud je nepoznate namene, odnosno, arheolozi nisu hteli da se zaleću poput ornitologa koga baš briga da li greši malo ili mnogo. One arkade koje se spominju, ja sam doživeo kao jezerske talase (branovi), i ti ukrasi su bili važan faktor mog odlučivanja za baš ovo lonče. Dakle, pipak je identifikovan kao izlivnik, za precizno izlivanje (bez rastura) neke skupocene tećnosti. Svakako ne vode, jer je naselje nasred vodurine. Koja bi to tečnost mogla biti? Mislite o tome.

Moja ideja o pivskoj srkaljkokrigli je zaista malo verovatna. Jedino što može da bude još manje verovatno je da je to žižak ili da je svirajka. Čini mi se da su svetiljke već u ta doba mogle imati oblike slične standardnim preistorijskim svetiljkama, a osim toga, suviše je veliko za lampu. U ovu moju čašu staje 350 ml, tri frtalja pinte! To je previše svetljenja, pa sve i da gori celu noć. Osim toga, na svim lampama je drška na suprotnom kraju od plamenika. Ovde je sa strane. Dakle, teško da je svetiljka.

A šta fali da bude svirajka? Pa opet je prevelika. Tolika količina vode, tri i po deci, suvišna je, a pipak je pri gornjem rubu, tako da se mehurići prave samo ako je posuda do vrha puna. Kako je gornji otvor vrlo širok, kao što jeste na mom lončetu, voda bi prskala na sve strane dok vazduh izlazi, gubila se, a nivo bi spao ispod kanala kojim se uduvava vazduh. Sve glinene pištaljke su mnogo manje i većinom zatvorene, sem oduške. One su u stvari vodene okarine. Osim toga, pištaljke nemaju dršku kao na šolji. Ali glavna mana je pisak koji stvara vazdušni vrtlog i trenje koje daje zvuk. On se dobro i lako pravi od gline. Takve su sve keramicke svirajke koje sam video. Ne treba dodatni drveni pisak. A i grlić izlivnika je tako uzan (i na originalu) da se u njega ne moze da utisne ništa deblje od slamke za srkanje. Uostalom, sklon sam da verujem da je omiljeni instrument Kostanih Zalivaca bila siringa od trske, koje je uokolo bilo u izobilju.

E pa onda šta nam ostaje? Ne insistiram na pivskoj čaši, ali sam našao modernu keramičku pivsku cašu od pinte, sa dodatnim pipkom za srkanje kroz slamku (za one koji ne vole da im pena ostane na brkovima). Pogledajte je na sličici desno.

Pomagajte da rešimo ovu sudbonosnu nedoumicu!

Nije čudo što ponešto iznikne na neobičnom mestu pa nas iznenadi.

Tako nas je još na kapiji presreo čuvar g. S. S. s markantnom frizurom. Brzo smo se sprijateljili i drugog dana smo ušli gratis i dobili besplatne kafe od tipično makedonski ljubaznih domaćica koje su zapravo bile prodavačice suvenira (od njih sam i kupio onu misterioznu pipak-čašu). G. S. nije obučavan da daje infor-macije, ali je sa oduševljenjem pričao o nalazištu, onoliko koliko je pohvatao u letu… On je naravno služio vojsku u gardi u Beogradu, kao i skoro svi ostali ponositi Makedonci koje na svojim putovanjima srećem. Kad sam se vratio u Beograd, ispostavilo se da on u Ohridu preko zime čuva i staru porodičnu kuću jedne moje školske drugarice, poreklom od ohridskih Grka.

---

Imam sklonost, ili možda potrebu, da na mesta koja ostave utisak na mene – dolazim ponovo. Kroz nekoliko godina. Ili decenija. Volim da istim putem prolazim još jednom. To je onda putovanje i kroz vreme i materijalizacija uspomena. Potvrda njihove autentičnosti. Na neki način opovrgavam Heraklitovo tvrđenje da je nemoguće zagaziti dvaput u istu reku.

I volim da povedem nekog biskog. Tako sam se, nekoliko godina kasnije, našao ponovo u Zalivu kostiju, s jednom prijateljskom tročlanom mladom porodicom. Veličanstveni natpis na propilejima dobio je doduše svoju patinu, ali je enterijer koliba na sojama obogaćen s nešto rekonstrukcija mobilijara. Tu sam video i ne najsrećniji izbor životinjskih koža. Poznato osoblje nisam zatekao, a i kroz prozore kućica izvirivali su neki novi klinci.