Grlo od Čuleta

Naslovna fotografija: Igor Ćurčija: Brca (klisura Grlo) 2018.

Ima nekoliko mesta koja su u mom iskustvu naročito važna, ne važnija od drugih kojima sam sklon da se vraćam, nego drukčije važna. To su mesta u kojima (ili na kojima) se otvaraju mnoge teme i svaka se dovodi u sumnju. Takva mesta me vraćaju u mladost, u ono vreme kad sam znao sva pitanja i nijedan odgovor.

Jedno od tih mesta je Grlo, za koje onomad zatražih pomilovanje. Otkrio sam ga rano, to jest na vreme, 29. maja 1966, onda kad sam kao student počeo da proučavam ptice Crne Gore. Bio sam se sav usredsredio na Skadarsko jezero. Pošto sam sa severne, kontinentalne strane upoznao planinsku pregradu koja to ogromno (u balkanskim razmerama) jezero odvaja od mora, rešio sam da vidim kako to izgleda s druge strane, od mora. Prošavši vozom kroz tunel „Sozina“ našao sam se na železničkoj stanici Sutomore. Pučina plava je pukla pred mojim očima, ali sam joj odmah okrenuo leđa. Moj cilj se nalazio na suprotnoj strani.

Većina od nekoliko hiljada kupača, koliko se dnevno sjati na kilometar i dvestametarsko peščano-šljunkovito žalo Spičanskog zaliva, gleda samo more, pojas plaže i ugostiteljsko-smeštajnu zonu između mora s jedne i „magistrale“ i železničke pruge za Bar s druge strane. Šta se nalazi iza te linije, obično nikog ne zanima. Hic sunt leones (lat, ovde ima lavova) pisalo je na beloj površini neistraženog dela Afrike na starim mapama. Možda su samo još poneki (ni za te poneke nisam siguran) svesni razgledničke pozadine u vidu sivog kamenog masivnog zida Sutormana naspram plavog neba. Sutorman je naziv jednog prevoja, ali se sve češće koristi za ceo taj severozapadni deo planine Rumije.

Tako sam krenuo u brda, bez sasvim jasnog plana i imajući samo jednu prastaru topografsku mapu 1:50.000 sa malo detalja i nepouzdanom toponimijom. Prirodnjak u meni (iako na studentskom nivou), a još više planinar, potrudio se da se orijentiše i uoči gde se nalazi da bi odlučio kuda dalje. Naime, žala i peščane plaže na moru su nešto očekivano, tako da na razmišljanje o njihovom nastanku obično niko ne gubi vreme. Ja međutim gubim, ali možda gubiti nije najbolji glagol.

Tamo gde je neka povelika plaža, kao na primer u Sutomoru, ima smisla zapitati se otkud toliki pesak? I potražiti odgovor. Dvadesetak godina docnije, pravio sam, sa školskom drugaricom Ivankom Ilić, jednu emisiju sa baš takvim naslovom: „Otkud pesak u moru?“ Išla je 1988. na obrazovnom programu RT Beograd u okviru serije o prirodi Ulcinjskog primorja. Takve plaže naime nastaju od stena izmrvljenih na kopnu, koje (stene) neka moćna reka donese u more. Posle ga morske struje i talasi naslažu na obalu u vidu peščane ili šljunčane plaže.

Stigavši te 1966. u Sutomore, potražio sam takvu silnu reku – prenosioca šljunka i peska s kopna u more. A nje nije bilo nigde.

Na jugozapadnom kraju plaže našao sam samo da stiže nekakav potok, sasvim slabašan. Izbivši na plažu, vijugavo se zakoprca i čak izgubi u pesku ne stigavši do samog mora. Pogledao sam uz njega, prema planini Rumiji, odakle je dolazio. Na oko kilometar daleko u vazdušnoj liniji video sam nešto što mi je odmah nateralo srce da zalupa s puno nade – kao neki stenoviti prolom, poput kamenih vrata ili proseka između dve vrletne stenčuge, onakvog kakvi se u dinarskim krajevima u narodu zovu ždrijelo. Odmah sam krenuo tamo. Malo dalje naiđoh na kameno-betonsko perilo na kojem je jedna žena prakljačom lupala i ispirala veš u tekućoj vodi. Jeste, 1966. godine. Zapitah je kako se zove taj potok. Vrelo, reče ona. Kasnije sam saznao da se to mesto zove Bjelila (jer se tu bijeli, pere i ispira roba) a vrelo je Brvačko vrelo.

Pođoh uzvodno pored korita u kome je bilo sitnijih i krupnijih oblutaka i ubrzo dođoh do Vrelovog vrela, skroz obraslog. Dalje se nije moglo iako se videlo da se suvo korito nastavlja prema onom ždrelu, klisurskom proseku. Nađoh put, čistu pešačko-magareću stazu koja vodi uzbrdo, zapadnom stranom sve strmije doline i izađoh iz maslinjaka i voćnjaka sutomorskih, tačnije spičskih. Spič je zapravo izvorni naziv nekoliko zaselaka koji se u novije vreme nazivaju Sutomorem. Na mletačkim kartama Spič je Spizza ili Spizzi i, po italijanskim izvorima, to je samo talijanizirani slovenski naziv, a ne obrnuto. Međutim, po Borislavu Stojoviću (Toponimi u barskoj opštini. Matica: proljeće 2011) a koji nije uvek pouzdan, to ime dolazi od latinske reči Hospitium, lat. svratište koje se nalazilo u Benediktinskom samostanu Svete Marije na Ratcu.

Našavši se u degradiranom vegetacijom obraslim kamenjarima, otvorio mi se pogled na veličanstveni ulaz u klisuru. A levo, visoko na vrletnim padinama, skoro na liticama, primetih potpuno izloženo, a gotovo nevidljivo – najčudnije selo koje sam dotad video. Bilo je doslovno prilepljeno za stenje, poput lastinog gnezda. Procenio sam da je bar 60 metara iznad moje glave. Podsetilo me je na Meteora ili na tibetanske manastire, jer su mnoge kuće imale kameno prizemlje i drveni sprat.

Gornja Brca je čini mi se bila jedinstveno naselje. Ja bar ništa takvo nigde nisam video. Iste te 1966. godine, ili malo ranije, za Brcu se zainteresovao arhitekta Nikola Dudić (kasniji profesor beogradskog Arhitektonskog fakulteta) i opisao to čudno selo uočavajući i izvesne odlike njegove urbanosti (Dudić N: Selo Brca kod Bara. Beograd 1967: Arhitektura i Urbanizam 48: 46–50). Već sam položaj sugeriše da je to selo u zbegu, skriveno od gusarskog pogleda s mora i dovoljno udaljeno da mu se ne može prići neopaženo. Bilo je idealno da mi potpali maštu i navede me na svakojake romantičarske spekulacije o nastanku i istoriji tog izvanrednog mesta.

Ta jedna jedina staza koja vodi do sela mogla se braniti od napada neke manje, lako naoružane i neodlučne grupe pljačkaša-pešaka koja se ne bi trudila da se lomata po okolnim kamenjarima. Potražio sam pogledom ima li ostataka kula ili drugih odbrambenih fortifikacija iz kojih bi se Brca streljačkom vatrom mogla braniti od nekog organizovanijeg i upornijeg napada s mora. Ne, ništa. Najbliže utvrđenje bilo je dole na moru, na Golom brdu. Ni traga bilo čemu nalik toretima i kulama u selima u Dalmaciji, Metohiji, u Svanetiji (Gruzija). Nije to bilo naselje onih koji su se spremali za odbranu niti imućnih žitelja koji bi imali da brane neko naročito blago. Nisam video nikakvih ukrasa na kućama niti traga luksuza. Ne, Brvačani nisu bili bogati.

Celo selo je bilo zbijeno duž jedne uske ulice provučene izohipsom. To je više hodnik nego ulica jer su s obe strane kameni zidovi kuća tesno građenih u nizu, a na mnogim mestima su drveni spratovi postavljani odozgo, iznad ulice, tako da je celu pokrivaju. Gornji sprat jedne kuće oslanja se na zid one preko puta. Ulica je široka jedva dva metra, tako da se dva natovarena magareta moraju pažljivo mimoilaziti.

Većina kuća ima krov na jednu vodu nagnut paraleno s nagibom terena na kome su, što pojačava utisak zalepljenosti celog naselja za stenu. Drveni spratovi i nadgradnje, takozvani skalari (Vuksanović D: Tradicionalna arhitektura Crne Gore. Podgorica 2005) od potamnelih su dasaka, nebojeni i bez rezbarskih dekoracija. Opšti utisak je naglašeno strog, osamljenički surov, sasvim u asketskom skladu s negostoljubivim krševitim predelom.

Teško je proceniti koliko su stare te kuće, s obzirom da su već 1966. bile mahom napuštene i u ruševinama. Violeta Rovčanin misli da su građene u 17. veku kao ubežište od turskih gusara. Pozivajući se međutim na predavanja Pogoričanina profesora Ranka Radovića, sa novosadskog arhitektonskog fakulteta, Aleksandra Veljković veruje da je selo mnogo starije, čak za pola milenijuma, nastalo u 12. veku. Svejedno, stanje grada duhova u kome se ipak još tinjajući drži poneko od ovozemaljaca, zadržalo se do danas, evo već više od pedeset godina od mog prvog ulaska. O tome svedoče ove skorašnje fotografije g. Igora Ćurčije.

Prošavši kroz Brcu, nastavio sam jedva prepoznatljivom stazom prema ulazu u klisuru. Odjednom sam se našao ispod skoro vertikalnih stena i, sa zaslepljujućeg sunca koje se odbija od belog krečnjaka, ušao u plavičastu senku litica koje su se nadnosile nada mnom. Koraci mojih bakandži po kamenu su se naglo oglasili pojačanim odjekivanjem. Zastao sam da se prepustim tišini.

Korito potoka, koje se ispod Stare Brce naziralo duboko ispod puta, sad je iskočilo gore i došlo na dohvat. Bilo je od onih haotičnih korita kojima hučne i bučne bujice valjaju drvlje i kamenje pa ih naglo ostave tamo gde se zateknu kad voda presahne. Iz korita se ni žubor nije čuo. Bilo je potpuno suvo.

A onda su se začule ptice.

U najakustičnijem mogućem prostoru sa svih strana su dopirali razni zvižduci i dozivanja, ponekad udvojeni i utrojeni odbijanjem zvuka od stena. S moje leve strane je insistirao zviždanjem brgljez lončar, a na steni desno je izvijao svoju frulu modrokos. Dve crne senke prođoše mi visoko iznad glave i začuh zvonko čavkanje žutokljunih galica. To već nije bilo za šalu. Ornitolog se prenu u meni. Visokoplaninske, alpske ptice na samo 200 metara nadmorske visine i na manje od dva kilometra od mora? Hej!

Polako sam postajao svestan da se nalazim na mestu gde su sve podele, kojima sam robovao, bile sporne. One su postojale i dalje, ali se na njima nije mogao zasnivati nikakav ni naučni ni životni stav. Pre podne je ova istoku okrenuta litica bila osunčana, a posle podne ona naspram nje, okrenuta zapadu. Tamno i svetlo, dobro i zlo, pravda i krivda, lepo i ružno, forma i suština, kontinentalna planina i mediteransko primorje, sve su te dihotomije, odavde iz Grla gledane, postale trice i kučine. Samo je, nasuprot tome, vreme bilo opipljivo. Dok sam bio vrlo mlad, a takav sam bio kad sam prvi put kročio u Grlo, često sam razmišljao o pogrešnosti krupnih podela. Otkako sam ostario, retko razmišljam o nečem drugom.

Kiklopska osmatračnica mi je pružila savršenu poziciju za razgledanje novootkrivenog predela, za osluškivanje i osmatranje ptica, za uživanje i maštanje. Nije prošlo mnogo, a ja sam zaključio da bih ovde mogao da ostanem zauvek. Iako nisam ništa agresivno činio, ćutao sam, nisam pravio nagle pokrete, ipak sam identifikovan kao uljez. Par obližnjih gorskih lasta, zaključio je da sam preblizu njihovom gnezdu skrivenom u jednoj pukotini. Zaletale su se prema meni besno škljocajući kljunovima, a onda na oko metar i po od moje glave menjale pravac pa hvatale zalet za novi napad. Odmakao sam se koliko sam mogao ka suprotnoj ivici vrha Polifemovog kamena (nisam imao baš veliki manevarski prostor) i okrenuo glavu da ne gledam ka gnezdu. Bilo je to dovoljno. Prihvaćeno je kao znak odustajanja odnosno kao potvrda braniocima da su uspešno odvratili predatora.

U sredini najužeg dela Grla, a objasniću zašto ga tako zovem, u suvom koritu nalazio se ogromni kamen, podjednako udaljen i od jednog i od drugog stenovitog zida. Mislim da je takve kamenove odvaljivao Polifem i bacao ih na Odiseja i njegovu družinu. Bio je nepravilno poliedrast, visok pet-šest metara. Videlo se jasno da je pao s neba, otkinuvši se sa nadnosećih se litica, u neko vreme kad su sile besnele nad Rumijom. Uzverah se na Polifemov kamen, osvrćući se da se odnekud kiklop ne pojavi da me dubokim hrapavim glasom upita – što ti tu činiš?

Razgledao sam i pokušavao da odgonetnem kako je nastalo Grlo, taj veličanstveni prolom u stenovitom masivu Rumije, tik ispod vrha „Tri šestice“, na mapama označenom kao Mala Vrsuta (666 m). Taj deo klisure ide cik-cak, a baš se na severozapadnoj strani nalazi jedna zastrašujuća uglačana stena, delimično s negativnim nagibom. Izgleda kao da su u nekom davnom periodu silne vode, danas suvog potočića obeleženog na kartama kao Vrelo, dugo udarale u tu stenu, brusile je, glačale, i podlokavale.

Ono što zbunjuje je međutim pitanje odakle je dolazila ta toliko moćna voda? Razvođe na Rumiji jedva ponegde prelazi 1000 m nadmorske visine i nema nigde nikakvih velikih sabirnih slivnih površina. Glečera koji bi se topili takođe nije bilo. Ostaje jedino da zamislimo neke jako dugačke kišne periode, kada je klima bila sasvim drukčija od današnje. Tada je silni erozioni materijal potokom Vrelo kroz Grlo transportovan u Spičanski zaliv. A more ga je onda separiralo i vratilo na obalu u vidu sutomorske plaže.

Pa čak i tada, teško da bi se našlo dovoljno erozione snage za toliko delo. Grlo je čini mi se ipak raspukli nabor planina koje su se dizale tektonskim silama. A zašto ga ja stalno zovem Grlo? Ni na jednoj od topografskih karata nisam našao da je obeležen toponim te klisure, a nisam našao ni lokalnog poznavaoca ili imenovaoca reljefnih oblika. Pa kad drugi neće, ja ću. Na vojnoj topografskoj karti 1:25.000 iz 1974. (Titograd 3-1) krševiti vrh jugoistočnog dela proseka obeležen je kao Grlo od Čuleta (425 m). Zapadna litica tog vrha je već registrovana među alpinistima kao vrlo težak penjački smer (težine IV).

Pokušao sam da otkrijem šta je ili ko je Čule ili Čulet, ali nisam uspeo. Postoji jedan zaselak u Istri koji se zove Čuleti, ali se homologija teško može uspostaviti. Možda reč ima veze s turcizmom koji označava pokrovac ili ćebe. Ali dobro znam šta je grlo i koji oblici reljefa ne dobijaju takve toponime. Nikad niko grlom nije nazvao nijedan kameniti vrh, čuku ili isturenu stenu. Ne vala! Grla i ždrela su uvek nazivi proseka, proloma, tesnaca, suteski i suženja. Zamislio sam odmah vojnog kartografa koji se (možda već zamoren) lomata po kamenjarima iznad Spiča, da zapiše ono što mu lokalni kazivač prstom pokazuje. Kartograf je vojnik i najviše ga zanimaju istureni oblici reljefa, orijentiri, pa greškom naziv Grlo upisuje na vrh umesto na tesnac. Ovo sam naravno izmislio, kao i Branu Termoforčića.

Ta klisurica je toliko bila savršena da je momentalno obuzela sve misli ranog naučnog prirodnjaka u meni. Imala je sve: u njoj su se dramatično dodirivali mediteran i planina i predavali jedno drugom ono po čemu su se razlikovali. To je bilo mirno mesto prijateljskog susreta i razmene dobara na poprištu nekadašnjeg burnog geološkog sukoba u kome su se lomile stene, rušilo kamenje a grebeni pucali nadvoje. Zavodljivosti materijalnog prisustva vremena u klisuri Grlo, najavljenog prodromusom provučenim kroz Staru Brcu, nisam mogao da se oduprem. I sve to praćeno ne malim brojem ptičarskih bisera.

Iste godine sam u junu ponovo došao u svoje Grlo, da proverim ima li tamo galica, belih kanja, orlova zmijara i beloglavih supova. Imalo je. A nisam mogao da sačekam da podelim to s još nekim. Najpre sam već sledeće godine tamo odveo buljuk jorkširskih posmatrača ptica koje sam već pominjao. Ne samo da su se oduševili, nego smo imali sreće da nam paradiraju mnoge ptice, a naročito jedan krški soko. Iznad naših glava, a posadio sam svoje goste, razume se, na Polifemov kamen, prohujao je iz klisure jedan soko i stuštio se dole ka Sutomoru koje nam je bilo kao na dlanu. Prizor krškog sokola u letu, gledanog odozgo, zaista je retka prilika. To je najlepši evropski soko: leđa su mu plavosiva, poput čistih krečnjačkih litica u senci, a glava riđa, baš iste boje kao stene na suncu obojene oksidom gvožđa iz zemlje crvenice. Ja nisam video pticu koja je bojom toliko usklađena sa klisurom Grlo.

Još smo zadivljeno komentarisali iznenadnu pojavu krškog sokola i blizinu s koje smo ga posmatrali, kad se iznad Sutomora on ponovo pojavio u daljini. Već je bio uhvatio nešto, možda goluba, i tako opterećen se uzdizao zavojitim letom. Nije mogao direktno da se vrati u Grlo (a možda nije ni hteo, zbog nas), već je desno hvatao uzlazne struje iznad vrelih osunčanih kamenjara. Gledali smo ga nekoliko minuta kako se spiralno penje, a kad je dostigao potrebnu visinu, samo je klizećim letom zamakao za vrhove stena u pravcu nevidljivog gnezda.

Otada sam mnogo puta posećivao Grlo, kad god sam imao priliku, a imao sam često jer sam redovno dolazio na Skadarsko jezero, naročito dok sam prikupljao podatke za doktorsku disertaciju. Naravno, britanski birdwatchersi su Grlo uvrstili u svoju redovnu Ornitholidays crnogorsku ponudu. Voleo sam da i kolege i prijatelje povedem, kad god sam uspevao da ih nagovorim. Uživao sam u njihovom iznenađenju i neretkom ushićenju. Međutim, nisam svakog uspevao da navedem na avanturu pentranja u Brcu i do u Grlo.

U Sutomoru ima jedna divna kuća na moru, na stenama na jugoistočnom kraju plaže, u delu Spiča koji se zove Zelen. Pripadala je roditeljima moje školske drugarice Silve Ćurčije, koja je tamo provodila leta. U vreme kad sam otkrivao Grlo, Silva je bila student likovne akademije. Pošto sam ja tad intenzivno radio na Skadarskom jezeru, Silva bi ponekad sela u Sutomoru na voz i, prošavši njime kroz onaj tunel „Sozina“, sišla na Vranjini. Tu bih je ja sačekao, ukrcao u čun i odvezao je na neki od živopisnih jezerskih rtova ili ostrvaca. Tamo bih je iskrcao i ostavio da slika, sama samcita, a ja bih produžio za svojim pticama. Posle podne bih je na istom mestu pokupio i odveo na večernji voz. Tako su nastale neke od značajnih ranih i kasnije izlaganih slika slikarke Silve Ćurčije.

Leta 1967. imao sam na Skadarskom jezeru još gostiju. Moj školski drug Mile Meandžija, student medicine, posle planinarenja po Prokletijama zajedno sa mojom sestrom i zetom, sišao je sa svojom grupom na Skadarsko jezero da se vidi sa mnom. S njim je bio i kolega medicinar B. iz Beograda, a koji će mnogo kasnije postati i Dubrovčanin, i još dva mlada Francuza-planinara. Bili su prilično iscrpljeni višednevnim planinarenjem, a Francuzi su imali na jagodicama opekotine od sunca. Uzeo sam veći čun i provozao sam se s njima da im pokažem divlje divote Jezera. Prespavali su u svojim vrećama u tadašnjoj Biološkoj stanici Vranjina koja mi je bila baza, a sutradan smo vozom otišli u Sutomore, u posetu našoj drugarici Silvi.

Nisam uspeo da ih nagovorim na penjačku avanturu u Brcu i klisuru Grlo, a nisam ni imao srca da suviše insistiram. Bio je to moj jedini takav neuspeh, pa sam ga zato i zapamtio. Svi smo prespavali u kući Silvinih roditelja. Ujutro je planinare bilo nemoguće probuditi, pa je Silva iskoristila divno jutro da mi pokaže zidine tvrđave na jarkocrvenom Golom brdu. Iza, dizala se mračna mordorska kamena kupa krunisana tvrđavom Haj Nehaj.

U glavi sam tih prvih godina stalno pisao čas analitičku čas sintetičku raspravu o pticama klisure Grlo, kojoj nisam još nadenuo pravo ime. U svojim terenskim dnevnicima lokalitet sam upisivao kao Klisura Brsatskog potoka, na osnovi zabeleženih reči jednog nepouzdanog lokalnog kazivača, koji nije imao baš svaki od prednjih zuba. Brsat ne postoji već se selo zove Brca. Mislio sam da je to množina srednjeg roda (pluralia tantum), ali su mi upravo javili da je to jednina ženskog roda. Od imenice Brca teško je međutim izvesti izgovorljiv pridev. Možda zato pridev glasi  brvački? Za ono Vrelo našao sam da pišu Brvačko vrelo. Kao da je Brca postala od Brvca, mesta gde se potok može preći preko malih brvana? Možda i jeste tako. U svakom slučaju, kada sam kao diplomirani biolog dobio poziv za Treći kongres biologa Jugoslavije, koji se imao održati u junu 1969. u Ljubljani, reših da se na svom prvom javnom nastupu predstavim pticama svoje omiljene klisure. Napisah apstrakt pod naslovom „Karakteristike ornitofaune klisure Brsatskog potoka …“ I poslah!

U međuvremenu sreća mi se osmehnula i ja dobih posao asistenta. Doduše, na određeno vreme. Postao sam ono što sam celog dotadašnjeg života želeo: profesionalni ornitolog. Odmah sam poslao dopunu u Ljubljanu: da ispod mog imena piše: Institiut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, Beograd. Tako je apstrakt i odštampan u Knjizi plenarnih referata i izvoda. Ja međutim, svoj referat nikad nisam u Ljubljani održao. Životni događaji su me u tom trenutku usmerili na drugu stranu. Tako su rezultati mog ornitološkog rada u Grlu objavljeni tek 1977. u Zagrebu, u kratkom članku u časopisu Larus, pod mišljah popravljenim naslovom „Klisura kod sela Brca… i njena ornitofauna“. A opet sam pogrešio – trebalo je da piše kod sela Brce.

U Grlo sam vodio i sve troje dece, Filipa, Milicu i Đorđa, dok su bili mali. Odsedali smo u kući strica moje supruge Olje, Đure Rajačića, u sutomorskom naselju „Ivan Milutinović“, nedaleko od kuće moje školske drugarice Silve. Bio je običaj da na dužim putovanjima deci pričam priče iz ciklusa o Termoforčić Brani. U nastavcima. To je deci pomagalo da lakše podnesu putovanja, promene ambijenta i ograničen zatvoren prostor, naročito ukoliko je loše zimsko vreme. Brana Termoforčić je bio hrabri kovrdžavi dečak neodređenog uzrasta, ali stalno u uzbudljivim akcijama, doduše nenasilnim. Njegovo neobično prezime potiče iz vremena kad ga je jedan zli volšebnik privremeno pretvorio u termofor. A i to je bilo dok sam ja bio dete. Za to vreme Brana nije odrastao i tako je sačekao da ga upoznaju i moja deca.

Specifičnost sage o Termoforčić Brani leži u tome što bih ja u svakom nastavku detaljno opisivao mesto događaja, i gle, iza okuke se (ako smo putovali kolima) pojavljivalo baš to i takvo mesto. Ili bismo, posle večernje priče, sutra krenuli u šetnju ili na izlet i obreli se na poprištu raspleta u sinoćnjoj priči! Jedna naročito dramatična epizoda u kojoj su, pored Brane i njegovog stalnog zaštitnika dr Mišića, učestvovali strašni Ali-Paša Nehajski sa svojim krvoločnim krdžalijama, rešavala se uz pomoć zagonetnog Mlečanina poznatog samo kao Crno Pero (La Penna Nera). Kada smo se sutra obreli na zidinama Haj Nehaja kod Sutomora, razgledali smo detaljno mesto gde je Ali-Paša oboren s konja. Prošli smo i kroz prolaz kroz koji su Brana i šmekerski dr Mišić, uz pomoć Crnog Pera, izvukli iz ropstva lijepu Brvačanku Jelenu. Dodirnuli smo i ostale opipljive pojedinosti iz te priče.

• 

• 

• 

Ne tvrdim da su deca zahvaljujući tome baš poverovala u moje priče. Ali im je bilo sasvim lako da se užive u iluziju i da sa zanimanjem iščekuju nastavke. Tako smo išli i u klisuru Grlo, prethodno prošavši kroz selo duhova. Sva su se deca naravno ispentrala na Polifemov kamen. Na kraju smo morali da odemo i do Ratca, mesta na kom se, pored samog manastira Svete Marije Ratačke odigralo spektakularno bekstvo Brane Termoforčića uz pomoć balona napunjenog vazduhom zagrejanim geo-termalnim otrovnim gasom iz jedne fumarole iliti duvala (Puhalo strave). Videli smo naravno mesto gde je, na samoj obali, nekad bila ta fumarola. Monasi su posle onog događaja morali da je zatrpaju i zapečate, tako da se sad vidi samo gomila nabacanog kamenja.

I kad su deca odrasla, Olja i ja smo s jeseni povremeno dolazili u kuću porodice Rajačić. Sticajem okolnosti imali bismo buran društveni život, jer su nam u posetu dolazili prijatelji iz Kotora, Petrovca, Podgorice, Virpazara, Bara i Sutomora, ili smo im mi uzvraćali. Da za goste uvek bude neko prvoklasno iznenađenje iz morskih dubina, starao se sutomorski Čuburac M. Bio je neverovatno sposban ribolovac, tako da je jedno vreme bio i stalni dobavljač kapitalnih primeraka riba za ihtiološku zbirku Prirodnjačkog muzeja. Posetioci Galerije na Kalemegdanu imali su priliku da vide izložene neke od tih reprezentativnih primeraka.

Jedno veče okupilo se poveliko društvo, a kad je na sto izneta krupna lica, gosti uzviknuše od divljenja, a mojoj kumi Neveni iz Petrovca na moru, ote se ocena – „ovo je prava morska neman!“. Bio sam vrlo raspoložen, a možda se probudio i zadremali narator Termoforčić Brane, ili je bilo nešto treće, tek, pogledah kumu ozbiljno i upitah – „i u Petrovcu je tako zovu?“ Kuma objasni da je htela samo da kaže kako je riba ogromna. S istom ozbiljnošću, dok sam sipao vino gostima, a Olja delila mirisne pušeće se drhtave komade lice, počeh da objašnjavam kumi, i ostalim gostima, kako u Spiču tu retku vrstu ribe zovu baš tako – neman i retko uspevaju da je ulove.

Slušali su me sasvim pažljivo i ćutke. Detaljno sam opisivao život i bizarne navike te ribe. Tvrdio sam i da se taj naziv, samo u romanskoj verziji s udvojenim –m- nemmano ili s jednim m, ali sa umekšanim nazalnim slogom na kraju – nemagno, pojavljuje već u izvorima i dokumentima dubrovačkog arhiva od 15. veka, ali da se veruje da je naziv slovenski i mnogo stariji. I, dodadoh, ako je istina da su Nemanjići rodom iz Brce spičanske i da su bili nadasve vešti ribari, moglo bi biti tačno ono tumačenje po kome su Nemanjići prezime dobili po… Ne stigoh da završim, kuma Nevena dreknu – „Ma daj, Voki …!“

Zahvaljujući lovini koju sam nabavljao od Čuburca M, prvi put sam probao lampuge, a M. nam je pokazao i kako se prže lignjuni a da ostanu meki. Naučili smo i kako se u ulju kuvaju palamide, tako da imaju isti ukus kao tunjevina bonito iz konzerve, pa i bolji, a mogu isto toliko i da traju. Mnoge susrete i zanimljiva iskustva imao sam u Sutomoru nad koje se Grlo uvek nadvijalo.

Mislim da je moje poslednje ronjenje na dah bilo kod jednog obalskog kamena na kome se naselio morski puž zvani šlem, došljak u taj kraj. Poznat je kao ubica mušula, kunjki i drugih školjaka. Opremu mi je pozajmio sutomorski komšija, istoričar umetnosti i dizajner Z, inače podvodni ribolovac na glasu. Sticajem okolnosti, nekoliko godina kasnije organizovao je nastup Prirodnjačkog muzeja u jugoslovenskom paviljonu na svetskoj izložbi EXPO’93 u Lisabonu. Onog sa ajkulama.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Spič i njegovo kamenje su mi se pojavili i četiri godine kasnije, oličeni u Miju Mijuškoviću originalnom skulptoru koji radi s kamenom i drvetom. Potpuno izvoran i samorastan, taj Nikšićanin, meteorološki tehničar po školi i profesiji, nastanio se u Spiču. S ogromnom strašću Mijušković godinama navaljuje na kamen nastavljajući vajarski rad prirode i neosetno ga preusmeravajući u skladu sa svojim idejama ili vizijama. Ili je obrnuto, možda baš priroda kroz Mija Mijuškovića samo ubrzava ostvarivanje svojih zamisli i ciljeva. Bilo kako bilo, njegovi monumentalni obluci glatko su se uklopili u koncepciju serije izložbi u Galeriji Prirodnjačkog muzeja pod nazivom „Odrazi prirode“. Izložba je bila otvorena 1997. Te večeri, kao da se nešto kamenova Grla od Čuleta dokotrljalo na Kalemegdan.