Kabulski pilav

---

October 23, 2001, 11:35:53 PM

Pošto je Avganistan ove godine postao najpominjanija zemlja, i otkako se njegovom sadašnjošću, prošlošću i budućnošću bave zvani i nezvani, a budući da mi još nije osporena licenca stalnog izveštača na temu “šta se jede i pije tamo daleko”, reših da vam, uprkos svim bombama, opišem kabulski pilav, i još ponešto što uz njega ide ili ne ide, a što sam video ili čuo lutajući Avganistanom uzduž i popreko tokom dva i po meseca, daleke 1972. Ako se neko bude brinuo da su informacije bajate, neka ima u vidu da se za ovih skoro trideset godina malo stvari tamo promenilo, jer su avganske vođe budućnost svoje zemlje gledale pretežno u retrovizoru.

Retrovizori su uopšte opsesija Avganaca. Vozači pustinjskih šarenih kamiona, koji su jedino dugoprugaško transportno sredstvo (Avganistan nema nijednog metra železničke pruge, niti ga je ikad imao), stave po desetak ogledala sa svake strane i u kabinu. Sva su nameštena tako da vozač može da posmatra svoje obožavano bradato lice iz bezbroj uglova. Jedino što ne može da vidi, to je ono što se nalazi pored i iza kamiona, a pošto ne skida pogled sa ogledala, nema pojma ni šta je ispred njega. To ga obično i ne interesuje, dok stotinama kilometara vozi kroz pustu pustinju. Isto je i sa autobusima. Čak i na guvernalima bicikala Avganci imaju po dva ogromna retrovizora (dostojna starih Ansaldovih trolejbusa), naštelovana tako da biciklista u svakom trenutku može da vidi svoje lice u oba poluprofila!

Čim Avganac siđe s bicikla ili uopšte, kad ima nekoliko minuta slobodnog vremena, odmah vadi iz džepa košulje (do kolena) malu okruglu limenu kutiju išaranu cvetićima i sa poklopcem na kome je ogledalce. U njemu on pažljivo razgleda svoje oči ili zube koji su mu takođe strašno zanimljivi. Onda otvara kutijicu i sa tri prsta uzima malo nažvara i zadovoljno ga stavlja pod jezik. Nažvar je sitno seckan zeleni duvan ponekad pomešan sa nekom psihoaktivnom travkom (po nekima je to kana, a po drugima nešto iz roda Ephedra). Radi ukusa i arome, dodaju se klekinje ili limeta. Posle desetak minuta pljune se nažvar. Stavljen pod jezik, nažvar prvo peče, a zatim stvara kratkotrajnu blagu opijenost ili ošamućenost koja se brzo završava izbistravanjem glave i osećajem odmorenosti i olakšanja.  Nažvar je u stvari sličan burmutu.

Kad bismo međutim imali neki jako jako veliki istorijski retrovizor, našli bismo zapanjujuće mnogo slika i odraza klasične kulture i umetnosti u toj danas tako talibanskoj zemlji. Zato ne dajte da vas prevare šatori, kuće od ćerpiča i i danas anahroni kostimi. Afganistan je ne samo zemlja gde je govorio (i umro) Zaratustra, nego su tamo i vekovima cvetale dve Aleksandrije (Herat = Arijanska Aleksandrija i Kandahar = Arahozijska ili Gandarska Aleksandrija). Tamo je nastala fantastična helenističko-budistička hibridna kultura (tzv greko-budizam, budistički hramovi sa korintskim stubovima i natpisima na nepoznatim jezicima pisanim grčkim slovima). Do juče, dok ih Talibani nisu razlupali, u Bamijanu su bile najveće Bude na Svetu. Herat, Kabul, Balk, Gor, Gazni, a i drugi gradovi za koje niste još čuli jer još nisu bombardovani, bili su velelepne prestonice i stecišta pesnika, umetnika, arhitekata, mislilaca i govornika.

I pored neprestanih razaranja, još uvek je ogroman broj spomenika u Afganistanu, a tek je samo mali broj otkopan. Bolje da vam ne pričam šta sam sve 1972. još nalazio po bazarima Herata, Kandahara, Kabula, Džalalabada, Mazarišarifa, Majmane… Neki od motiva pretrajavali su hiljadu godina, pa sam ih nalazio na divnoj i relativno čuvenoj keramici koja se pravila u Istalifu, selu ili varošici severno od Kabula, gde se vide potpuno paganske figuracije (npr tirkizni pticoglavi konjanik), koje Islam inače ne trpi. Nisam mogao da odolim ni sasvim savremenim motivima: kupio sam i jedan smeđe glazirani tanjir sa nevešto (naivno) pretstavljenom viljuškom i kašikom. Sad je u Londonu, na Mil Hilu. Vic je u tome, što Avganci zapravo tradicionalno i ne upotrebljavaju escajg. Drugi, uobičajeno tirkizni Istalifski tanjir ili plitka činija, sačuvan je u jednoj kući na Karaburmi.

Zato kabulski i svaki drugi pilav (kaže se palao i nema veze s piletom nego s pirinčem) mora da bude malo lepljiv, jer se jede s četiri prsta desne ruke, tako što se vešto napravi grudvica i strpa u usta. Nikako ne levom, jer je leva ruka nečista i služi za obredno intimno pranje. Bio sam jednom u evropskom ženskom društvu koje se služilo obema rukama, na užas okolnih dostojanstvenih bradatih Tadžika, kojima je preseo ručak. Leva ruka apsolutno miruje za vreme obeda i najbolje ju je držati spuštenu sa strane. Jede se takođe vrlo neudobno, na podu (na ćilimu). U Evropi, poslednji put sam tako jeo 1988. na jednoj tradicionalnoj goranskoj svadbi u Restelici, sa istim neprijatnostima koje je izazvao ženski deo zvanica, tom prilikom oslovljavanih u muškom rodu, da bi uopšte mogle da sednu za sofru sa muškarcima.

Palao je obojeni pirinač, obično šafranom, ređe spanaćem. Klot, nebojeni pilav se zove chelao (“ćelav pilav”). Kabuli palao je žut (od šafrana), sa suvim grožđem, štapićima šargarepe, a u finijim verzijama i sa semenjem pinije i mentom (možda i sa još nekim neidentifikovanim začinima i travkama). Odličan je i kada mu se doda malo jezgra od bundevinih semenki (golica). Zamašćen je (kao i sva druga tamošnja hrana) ovčijim lojem. Avganske ovce daju po desetak i više kila loja koji im se nakuplja oko korena repa (poznate pustinjske debeloguze ovce). Uz palao se služi korma, neka vrsta ovčijeg ili kozijeg gulaša od lošijih komada mesa. Obično se servira skrivena (zatrpana) pirinčem.

Međutim, i 1972. mi se dešavalo da dođem u selo ili varošicu i da ne mogu da dobijem ništa od hrane. Čak ni nan – ovalnu tanku lepinju koja se peče tako što se zalepi na unutrašnju stranu lončaste peći ili obične rupe u zemlji. Hrana se najteže nalazila kada bih stizao pošto je prošla vojska koja je krenula da umiri pobunjenike, ili su kroz selo prošli sami pobunjenici. I u ono vreme je stizala humanitarna pomoć, koja se odmah prodavala na pijaci. Dva i po meseca sam najčešće jeo američki buter od kikirikija i neke ruske prevelike konzerve haringi.

Van velikih gradova i nema restorana u našem smislu reči, već su umesto njih čajhane. U njima, na otvorenom ćepenku dominiraju dva monumentalna objekta: crn ogroman kazan (kotao, aranija) na vatri, u kome se kuva palao, i džinovski bakarno-mesingani samovar sa vrijućom vodom za čaj. Možete obično da birate: chaj sija = crni, i chaj sabz (ili saus) = zeleni. Zeleni je odvratan [to nije onaj zeleni sa Bliskog Istoka, odn. Severne Afrike, niti sa Dalekog Istoka, kineski!]. Servirao se u malim kineskim čajnicima i sipao u čašu (2dl) od nesalomivog stakla, made in France. U Džalalabadu su mi dali nešto što se zove kava. Bio je to zeleni čaj sa kardamonom!

Alkoholno piće je bilo zabranjeno i pre Talibana, ali su stranci mogli da ga dobiju u većim hotelima u Kabulu. U apotekama nije mogao da se nađe etilalkohol (da ga ne bi pili), već sam, za potrebe konzervacije zooloških uzoraka, uspevao da kupim samo otrovni metilalkohol – obojen u zeleno!

Pogrešno se misli da su Talibani uveli islamski fundamentalizam u Avganistan. I za vreme Šaha (koji je bio ujedno i verski poglavar) vladao je šarijatski zakon, bez obzira što je pod pritiskom svojih zaštitnika Kralj uvodio mere koje vode ka izvesnoj toleranciji. Npr dozvoljavao je nekim službenicama i učiteljicama da se kreću bez čadora (čadrija, burke). Uostalom, kada dolazite sa Zapada, prvo mesto na granici je Islam Kala (Tvrđava Islama). Godine 1972, tamo je na velikoj tabli na više jezika bio spisak prestupa koji se kažnjavaju smrću. Na prvom mestu je bilo propagiranje druge vere.

Avganci su uopšte jako religiozni i to samo po sebi nije ni naročito dobro ni sasvim loše. Njihov fundamentalizam postaje zaista problematičan onda kada dođe u sukob s drugim agresivnim fundamentalizmom – totalnom zapadnjačkom liberalističkom isključivošću. Ne želim nikome da objašnjavam Avgance u ovom sukobu s Amerikancima, ali treba znati da ogromna većina tamošnjih stanovnika (bar 26.9 od 27 miliona) nema nikakvo obrazovanje osim verskog, odnosno znaju samo ono što čuju od mula, tako da jedino mule imaju uticaj na narod, u svakom slučaju mnogo veći od bilo koje vlasti. Narod im slepo veruje, po tome se vlada i ne može da zamisli neki drukčiji poredak stvari, jer i nema drugih informacija.

Takvom narodu, neukom i nepismenom, a oduvek izloženom patnjama, i ne sme se bez prethodne masovne edukacije, samo tako oduzeti ono na čemu se zasniva njihov svet. Zato je njima, gotovo po prirodi stvari, sve što dolazi iz Belog Sveta – strano, tuđe, neprijatno i neprijateljsko. I obično su u pravu. To što ih mi ne razumemo kada dođemo tamo, govori o našoj sposobnosti shvatanja drukčijeg. I zato tamo slabo prolaze okupatori ili nametnute vlasti.

Ja sam doduše pokušavao da ih razumem, ali je ta moja plemenita namera bila prečesto saplitana i izlagana vrlo teškim ispitima. Pre nego što stignete da pokažete svoje najljubaznije lice, u njega možete dobiti kamen, grumen zemlje, suvi ljudski izmet ili svežu kamilju balegu, hitnutu nejakom ručicom nekog iz bulumente malodobnih lokalnih davida, uz pogrde i večito ruganje “Mistar Kačalu, Mistar Kačalu” (u prevodu Mister Krompir, što među manguparijom izaziva delirijum oduševljenja). U sledećm trenutku, ista ta dečurlija vas opkoli moljakajući bakšiš, bakšiš, gurajući vam ruke u džepove i torbe u nekoj vrsti karitativne samoposluge. Nikakvu violenciju ne smete pokazati, jer će se odmah stvoriti bar dvadeset odraslih zaštitnika nejači.

Može vam se desiti i mnoga druga neprijatnost, pogotovo ako ste navikli da ste kao stranac a priori zaštićeni. Obrnuto je. Zato što ste stranac i nevernik, svako vas može i sme oštetiti. Zapravo, kao neverniku, vaša duša je već izgubljena, vama je Pakao zagarantovan. Uputiti vas tamo što pre, takoreći je bogougodno delo.

Avganci su danas ponovo u nevolji. Gladni su, bosi, napušteni, padaju bombe po njima, a oni veruju da ih to samo Bog i Satana i dalje iskušavaju, a da će se sve srediti ako ostanu dosledni, i ako i ovo otrpe. Mora im se priznati da su sjajno trenirani. Poslednjih nekoliko hiljada godina im se gotovo ništa drugo i ne dešava. Za nomade ili Kuče (= “Oni koji odlaze”, i pazi: isto kao montenegrinski Kuči) život pod šatorima je nešto normalno, a njih je bar nekoliko miliona i oni su najpokretljiviji na izbeglištvo.

U mnogim selima su drugi milioni ljudi koji lako kreću, a takođe nemaju za čim da žale, jer zemlja koju obrađuju i na kojoj žive nije njihova. A svuda po gradovima je još par miliona ljudi bez ikakve imovine, prava i porodice, parija nedodirljivih. Od ostalih mnogo je pečalbara, takođe pokretljivih, kuferaša i trbuhomzakruhaša. Kada tome dodamo lutajuće mule, malange i mistike, švercere i hajduke, dobijamo sliku jedne neverovatno flotantne populacije, koja je i preživela sve strahote jer se ponašala uvek kao rasuta živa, čije je kapljice nemoguće ukrotiti – čas se rasprše, čas se ponovo spajaju. Pomislite da ih nema, a oni se u sledećem trenutku pojave kao plima.

A ja vas pozdravljam, na svim stranama i meridijanima, po svim vasim kućama i stanovima.