April 4, 2001, 10:46:11 AM
Pre neki dan sam se vratio iz Pize, pa pomislih da bi još ponekog mogao da zanima malecki izveštaj sa mog puta.
Naravno, kula još nije pala, „a ka’će ne znamo!“ Stavili su joj razne proteze i tregere: kula vuče na jednu, a oni svi na drugu stranu. Za majstore restauratore strašno zanimljiv poduhvat, čiji su detalji u vidu izložbe okačeni o tarabu kojom je gradilište ograđeno.
Ja međutim nisam u Pizu išao zbog jedne od dveju najčuvenijih kula na Svetu, već po malom patriotskom zadatku. Naime, 29–30. marta 2001. u Scuola Normale Superiore di Pisa održavala se konferencija na temu „Monumenti di Kosovo“, gde je posebna tema bila „la salvaguardia delle importanti testimonianze architettoniche in Kosovo e, in particolare, dei monasteri ortodossi“ [očuvanje značajnih arhitektonskih spomenika na Kosovu, a naročito pravoslavnih manastira]. Opravdanje za učešće moje malenkosti leži u sledećem:
- natucam talijanski, a (kao i svi klasičari) često mogu da razumem (a ponekad uspevam i da uzvratim) stručne fraze i učene figure iskazane na romanskim jezicima (zahvaljujući grčkom i latinskom korenju stručnih termina odn. reči);
- član sam Mnemosyne – diskretne nevladine i nepolitičke organizacije za očuvanje prirodne i umetničke baštine, osnovane kada je počelo da grmi i seva 1999. (zapravo mesec dana pre prve bombe, a čim se prognoza jasno ocrtala);
- italijanska vlada je rešila da, preko jedne svoje nevladine organizacije i naše Mnemosyne, pomogne zaštitu i konzervaciju najvažnijih srpskih spomenika u svojoj okupacionoj zoni (Metohija).
Pogađate već da je glavni cilj Mnemosyne da, u situacijama u kojima se pojave rezerve prema državnim institucijama, ili kad državne srpske institucije nemaju pristup spomenicima na Kosovu, bude efikasan, tj. najmanje neprihvatljiv i neugodan posrednik između Srba koji umeju stručno da brinu o baštini na Kosovu (naravno i Metohiji) i onih faktora odlučivanja koji mogu, ako hoće, da im to omoguće, kao i onih koji imaju ključ od kase u kojoj leže pare. Među zvanicama se našao i tadašnji Vladika Raško-prizrenski Artemije u pratnji Igumana Dečanskog Teodosija.
Konferencija u Pizi je sazvana s idejom da se programu italijanske pomoći da jedno naučno-akademsko obrazloženje. Zato je organizacija poverena Višoj Normalnoj Skoli u Pizi. To vam je jedna velika klasična gimnazija, samo u rangu univerziteta i sa težištem na nauci. Smatra se da je po klasičnoj filologiji, ali i matematici i fizici, u samom vrhu akademske Italije. Za mene kao ornitologa bilo je uzbudljivo da slušam razgovore istoričara umetnosti, vizantologa i medievalista. Mnogi od njih tečno govore srpskohrvatski i novogrčki. Svi odlično poznaju našu kulturu, našu prošlost pa i sadašnjost. Bilo je ogromno zadovoljstvo slušati racionalne referate Italijana sa vrhunskim ocenama dometa umetnosti u Dečanima, Pećkoj Patrijaršiji, Gračanici i drugim spomenicima.
Inače, sjajno uvodno predavanje održao je prof. Gojko Subotić.
Strašno je osvežavajuće prisustvovati i učestvovati u raspravama o srpstvu na Kosovu bez ikakve mitomanije i nacionalizma (ma šta to kome značilo).
Međutim, za mene je bilo dodatno uživanje što sam ponovo bio među klasičarima i shvatio da je to internacionalna kategorija. Bio sam u društvu u kome su se između ostalog slobodno citirali klasični izvori i krilatice (uključujući i dicta et sententiae), bez straha da iko bude optužen za „filozofiranje“, nadriučenost, poziranje, foliranje ili u najboljem slučaju da bude dočekan nerazumevanjem (znate one začuđene ali neprijateljske poglede kada upotrebite neki „jači“ izraz, sa porukom „šta ti tu meni, bre?“). Zatim, nije se skoro uopšte pričalo o politici, ili bar te teme nisu izazivale nikakvu strast sagovornika.
Ne mogu da preskočim ni pizanske restorane i njihovu atmosferu. Samo rasprave o tome koje ćemo vino kada i zašto piti, vrede mnogo više od sveg popijenog vina. A pravi vrhunci scenske umetnosti bili su dogovori između našeg domaćina i gazde ili recimo šefa kujne o tome šta i kako da nam spreme za ručak/večeru. To su bili pravi simpozijumi, jer smo se i mi ostali povremeno uključivali svojim intervencijama. Glavne uloge su sledeće:
Gazda ristorantea, očaran prilikom da nas ugosti, euforično opisuje mogućnosti kuće, a zatim počinje da sugestivno ubeđuje sagovornika u količinu uživanja koju je u stanju da prouzrokuje kod gostiju. Pri tom, detaljno sladi svako od sredstava za postizanje tog cilja.
Gost u ristoranteu, a naš domaćin (jer smo na njegovu preporuku ušli u taj ristorante), naprotiv izražava sve vrste nedoumica i zebnji da li će baš to što je predloženo zaista biti najbolje, čime postiže da Gazda osim mlataranja rukama i pene na ustima, počne da poziva u pomoć
- kuvara,
- svoju mamu,
- kelnere,
- komšije, slučajne prolaznike ili kogabilo.
Delimično dolazi do polarizacije. Ispostavlja se da postoje dve škole za neki šugo (taj šugo se različito sprema na levoj i na desnoj obali Arna, a kuvar i gazdina majka potiču iz suprotstavljenih tabora). Pitanje ostaje nerešeno jer se iznenada na drugom kraju rasplamsava polemika oko proporcija različitih školjaka u nekakvoj pizanskoj mešanoj buzari (jedan od problema je bio da li je kraj marta još zima, kada su vongole mršave). To već ne može da ostane lokalizovano, pa se uključuju i gosti sa susednih stolova. I tako skoro sat vremena, za koje smo složno pojeli na suvo sav hleb i grisine koji su se našli po stolovima.
A prvo veče su nas vodili u Circolo „Itaca“ (Circolo culturale Greco) za koji se odmah ispostavilo da je grčki restoran. Na delu zida kuhinje koji se na mahove video sa mog mesta, na belim pločicama, bio je ispisan početak Ilijade („Ἄνδρα μοι ἔννεπε, Μοῦσα, …“). Deviza tog kulturnog centra je „Odori, sapori, immagini e suoni della Grecia“, a tamo se odvijaju kursevi jezika, grčkih igara, tradicionalne grčke kuhinje, i naravno mogu se dobiti turističke usluge. Ako neko od vas stigne u Pizu, ne bi smeo da propusti Itaku (ne, nemam proviziju! samo mi je bilo lepo. Da, kič, ali savršen).
Povratak iz Pize osetio sam kao nepravdu.
Putovanja, sasvim lično 
7 mišljenja na “Klasičar u Pizi”