Kad bih pokušao da napamet sastavim spisak putovanja na kojima sam dočekao neku od novih godina, odnosno listu mesta u kojima me je zadesio 1. januar bilokoje godine, ne bi mi išlo lako. Nekih se sećam malo bolje. Na primer onog na Kosmaju, za doček 1960, ako se ne varam. Kosmaj je tada bio mnogo dalje od Beograda nego danas. Išlo se vozom do Đurinaca, pa onda peške, preko Sopota, do Pobedinog novog planinarskog doma. Sa bazenom. Zimi bez vode.
Glavni događaj tokom dočeka, bio je maskenbal, odnosno kostimirani bal pod maskama. Za izradu kostima na raspolaganju su bila samo priručna sredstva. Društvo se sastojalo od veselih planinara i njihove mahom tinejdžerske dece, što je, ovo drugo, bila moja tadašnja kategorija. Ja sam izabrao da budem Smrt. Bio sam pokriven pravim belim krevetskim čaršavom, u ruci sam držao pravu kosu (kojom se kosi trava domskih travnjaka), a na licu sam imao kartonsku lobanju lične izrade. Bio sam prilično zadovoljan svojom kreacijom.
Ideja da predstavljam Smrt verovatno je došla iz pubertetske potrebe da se i mene neko uplaši. Na defileu maski sam se trudio da se krećem što zlokobnije. Išao sam vrlo polako i zagledao se levo i desno u publiku, kao da pogledom tražim koga ću da pokupim. Na moj užas, čim sam se pojavio, začuo sam svoje ime iz više usta. Svi su odmah znali da sam to ja.
Ima onih raznih izreka o tome šta se ne može sakriti: siromaštvo, grba, zaljubljenost, kašalj… Tome treba dodati i ćopavost. Ja sam na maskenbalskoj paradi naime hramao! Od prethodne noći, bio sam jedini ćopavac na celoj planini. Imao sam osobeni identitetski znak. I da se umesto mene, na novogodišnjem dočeku, pojavila prava Smrt, ako bi hramala, svi bi mislili da sam to ja.
A, kako sam to obeležje zaradio, sramota me je i da pričam. Onaj bazen. Bez vode. Ja sam o sebi tada razmišljao kao o jednom jako veštom i spretnom pentraču-skakaču. U ono vreme klinci nisu znali za parkur, ali smo, moj nerazdvojni drug Š. i ja, silno vreme provodili verući se i skačući po još nerekonstruisanoj i nerestauriranoj Beogradskoj tvrđavi, i po ruševinama kojih je još ponegde bilo u gradu. Uz to, razvijali smo sve moguće veštine preskakanja ograda i upadanja u zabranjene zone preko lavirintskog sistema zidova i taraba između gradskih avlija. Moja specijalnost je bilo amortizovanje doskoka na beton sa znatne visine. Na Kosmaju sam bio jedini koji se usuđivao da skoči u onaj prazan bazen! Bilo mi je samo važno da za taj podvig imam odgovarajući broj gledalaca, naročito gledalica.
Te noći, one pre Dočeka, mi dečurlija smo se jurcali oko Planinarskog doma. Ja sam u jednom trenutku ocenio da treba da ponovim onaj skok u bazen, dostojan akrobate Aleksića. Pošto sam više puta optrčao oko bazena, rešio sam da po mraku izvedem svoje nestajanje. I skočio.
Već po trajanju leta shvatio sam da sam skočio s pogrešne strane. Ne tamo gde je bazen dubok 2 metra, nego na suprotnom kraju, gde je za skokove u vodu predviđena dubina od valjda 5 metara. Ipak sam se dočekao na noge i, napravivši kolut, malo ublažio sudar s betonskom podlogom. Stisnuo sam zube i nisam ni jauknuo. Uganuo sam desnu nogu, ali ništa nisam slomio. Što je najsmešnije, moj skok odnosno pad – niko nije ni primetio, ali su svi posle videli da hramljem. Rekao sam da sam iskrenuo nogu prilikom trčanja.
Mislite da sam izvukao lekciju iz te ludosti? Onda me ne poznajete. Istog leta, na moru, gledao sam kako lokalni mulci skaču naglavu sa stene u pličak na plaži, gde se, u vodi dubokoj jedva tridesetak centimetara, nalazio uglačan koritast kamen. Ako skočite tačno, možete rukama da kliznete po njemu i da amortizujete udar. Čim su lokalci otišli, to sam isprobao i bio vrlo zadovoljan.
Onaj isti moj drug Š. i ja smo naime leti, na Savi i na moru usavršavali skakanje sa što većih visina u sve pliću vodu. Tvrdili smo da na nam je cilj da skačemo sa najviše skakaonice prvo u lavor, pa u čašu vode, a na kraju i na mokru krpu! Obožavali smo da sa ograde skočimo na glavu u vodu do kolena u dečjem bazenu na splavu na Adi.
E sad, jedne večeri bez mesečine na moru, naše društvo krene na noćno kupanje „u belim kostimima“. Ja se, u svom egzibicionizmu, odmah popnem na onu stenu, u mraku dobro naciljam tamni koritasti kamen za klizeći doskok i – vinem se u vazduh. Tras! Mislio sam da mi se glava rasprsla, a presekao me je i bol u rukama.
Bio je to skok na mokru krpu, koju je u međuvremenu čistačica iscedia. Pa ju je na kraju neko i sasvim sklonio! Taj neko je bila vrlo jaka oseka, koju sam potpuno bio prevideo. More mi je izmaklo stolicu! Tako ono valjda kažnjava preteranu samouverenost. I opet me je nešto sačuvalo od lomljenja vrata i ruku. Završio sam sa oguljenim nosom, ljubičastim rakunskim naočarima i odranom kožom s grudi. Ali otada, uvek prvo proverim da li ima bar 35 cm vode, pre nego što skočim.
Pamtim ja još nekolike putujuće dočeke. Sa poukama i bez pouka. Jedan se udesio da bude u Kejptaunu. Došlo ih je troje zajedno: nova godina, novi vek i novi milenijum. A ja netom pomilovan po srcu. Da čovek pomileni od miline.
U Kejptaunu sam stanovao na Gardensima, u stanu s pogledom na mirne miliongodišnje planine kapske. S druge strane, uzbudljivi nepropustljivi događaji, kao što je gradski vatromet za onaj trostruki doček 2001, ili totalno bakarno pomraćenje meseca 9. januara 2001, dešavali su se s druge strane kuće. Nisu bili vidljivi iz stana i kom sam stanovao. Tako smo se Olja i ja upoznali s komšijama od preko puta. I gledali prizore neviđene s njihove terase i u njihovom ljubaznom društvu.
Oni imaju jednu malu firmu za publikovanje i prodaju Biblije. Istovremeno su i kolekcionari. Pohvalili su se da imaju oko 600 različitih izdanja Biblije u zbirci. Bojim se da nisam pokazao dovoljnu impresioniranost tim brojem. I to mi je do danas ostalo kao jedna od mojih bezrazložno nedovoljno učtivih reakcija. Iako mi je komšija pominjao neka retka izdanja, jednostavno nisam bio dorastao da procenim vrednost te zbirke, pa sam, strah me je, slabo sakrio skepticizam neznalice.
Ipak sam ispričao da, iako sam prirodnjak i, takoreći, slobodni mislilac, redovno citiram Bibliju. Pa i u ovom blogu sam je citirao. Nije slučajno što se u Svetom pismu pominje tridesetak raznih vrsta ptica, više nego vrsta iz drugih klasa životinja. Rekao sam i da je Biblija trezor znanja o prirodi i o pogledu na prirodu od pre više milenijuma. I zaista, nisam pravio statistiku svojih citiranih izvora, ali bi sigurno Biblija bila kod mene na vršnom delu spiska. Naročito volim da na predavanjima i seminarima govorim o biblijskom Potopu kao prilici za ekološko resetovanje Sveta koji se, greškom ljudi, iskvario. I o odluci Tvorca da se ne pravi nikakva selekcija u biodiverzitetu, nego da se sačuva ukupna raznovrsnost.
Bare, 7. jul 2014: Gnezdo rode na dimnjaku ciglane.
A poslednja Biblija koju sam stekao, došla mi je, opet na jednom putovanju, na pomalo neobičan način. Doduše, izgleda da kod mene samo neobični načini i jesu uobičajeni. To se desilo 7. jula 2014. u požarevačkom selu Bare, oko 4 sata posle podne. Moja saradnica J. i ja smo tuda obavljali popis rodinih gnezda u severoistočnoj Srbiji. U Barama, našli smo staro gnezdo na ogromnom dimnjaku napuštene ciglane.
Na putu, na autobuskom stajalištu primetio sam ženu, koja je izgledala da može da mi pruži informaciju koja mi je bila potrebna. Zaustavio sam auto i pitao je, a zatim sam, videvši pored nje oveću torbu, ponudio da je povezem do Požarevca. Zahvalila se i odbila, ali je rekla da ima nešto za mene. Kad je otvorila torbu, video sam da je puna Biblija – Novog zaveta. Pružila mi je jedan primerak.
Požurio sam da pokažem odlučnost odbijajući da na putu u Barama požarevačkim kupim od nje Sveto pismo. A ona je strpljivo i s osmehom objasnila da ne prodaje nego da daje besplatno. Shvatio sam da je reč o Biblijama koje Gideoniti dele po celom Svetu uvereni da taj njihov napor ima smisla i da doprinosi očuvanju moralnih vrednosti ljudi. Jedva sam se uzdržao da joj se ne poverim da J. i ja verujemo da naše volontersko prebrojavanje roda po braničevskim selima ima veliki značaj za očuvanje biodiverziteta. Već četiri godine se ta „plava Biblija“ vozi svuda sa mnom u Reno-Modisu.
Putovanja, sasvim lično 
One thought on “Nove godine, mokre krpe i Biblija”