U jednoj izvučenoj fioci u depou ptica Britanskog prirodnjačkog muzeja u Tringu, preda mnom je ležalo dvadesetak balgova (preparata za naučne zbirke) golubova selaca (Ectopistes migratorius). Puna velika fioka. Ispod nje je bila još jedna, skoro puna. S nekom novom nelagodom uzimao sam jedan po jedan balg, ne znajući, zapravo, ni šta tražim, ni šta želim da vidim. Ogromna sala depoa bila je bez šumova, nije bilo nikog osim mene, ali neprijatnost nije dolazila od ukletosti takvih mesta u kojima se čuvaju osušene kože stotine hiljada mrtvih ptica. Ne, na to sam bio navikao – uznemirilo me je saznanje da u rukama držim, pod prstima osećam, i očima gledam nešto što u stvari više ne postoji, fatalno neponovljive muzejske primerke. Materijalni dokaz nepostojanja ili okončanog postojanja! Za razliku od drugih vrsta ptica, nijednog goluba selca niko više nikad neće moći da preparira za bilo koji muzej…
Kad sam prvi put video par golubova selaca, ne uživo (nisam toliko star) i ne u fiokama u Tringu, nego u vitrini muzeja u Londonu, iznenadila me je njihova veličina. Očekivao sam (po slikama) da će to biti nešto krhko kao grlica, a video sam ptice krupne skoro kao gradski golubovi, samo duže i vitkije. Morfometrijska i anatomska istraživanja pokazala su svojevremeno da američki selac ima, srazmerno svojoj veličini, najmasivnije grudne mišiće među golubovima, što objašnjava njegovu telesnu masu od oko 300 grama (kolika je i srednja masa gradskog gacura).
Ti bildovani letački mišići, opšta aerodinamičnost tela i šiljasta krila, u skladu su sa opisima brzine (preko 100 km/h) i izdržljivosti njegovog leta (odlazili su po hranu za mladunce 100–160 km od kolonije, i to mnogo puta u toku jednog dana). Dug, stepenasto deltoidast rep, prilagođen je za naglo i precizno manevrisanje na malom prostoru pri velikim brzinama, kako kroz guste šume tako i na nebu, u ogromnim zbijenim jatima s kolektivnom navigacijom, slično večernjim akrobacijama koje izvode jata naših čvoraka, samo hiljadu puta veća.
ZAŠTO SELAC
Karl Line ga je 1766. (iz drugog pokušaja) nazvao Columba migratoria, što na latinskom znači golub kome je svojstveno migriranje, selac ili putnik. Ornitolozi su, međutim, uočili mnoge razlike u odnosu na ostale vrste roda Columba. Jedna od njih je izraziti polni dimorfizam selca. Pa je Džon Svenson 1827. smislio novi rod Ectopistes, u značenju ektopsta, „izmeštenjak”, od grčkog glagola ἐκτοπίζω, odlazim iz mesta, dakle skitač ili emigrant, odnosno opet – putnik. I to ime odlično je pristajalo selcima koji su se neprestano premeštali i tako ravnomerno raspoređivali pritisak na svoje resurse. Dok su imali priliku za to.
I, zaista, svedočenja opisivača iz 18. i 19. veka puna su spektakularnih prizora beskonačno velikih jata golubova selaca. Ona su satima i danima vijugavo prelazila iznad glava zabezeknutih posmatrača na ulicama varošica u istočnim američkim državama. Jedno od takvih jata procenjeno je na 2.230.272.000 jedinki! To znači da se tad, sredinom 19. veka, na jednom mestu okupio znatan deo ukupne populacije ovog goluba, koja je izračunata na 3–5 milijardi, a po nekima bila je i 10 milijardi jedinki. Smatra se da je u to vreme golub selac bio vrsta ptice s najvećim brojem jedinki na svetu. To je više od trećine, a verovatnije i cela polovina ukupnog broja grla svih vrsta ptica u SAD. Ogromna nomadska jata golubova selaca opisivana su tako apokaliptično da izazivaju potpunu nevericu. Kažu da se nailazak jata čuo sa udaljenosti od nekoliko kilometara, a šum miliona krila stizao je kao daleka zlokobna grmljavina. Tokom dugotrajnog prolaska jata preko neba, temperatura bi se ispod njih snižavala, ne samo usled ogromne senke koja zaklanja sunce, nego i od strujanja vazduha koje su proizvodili bezbrojni zamasi krila.
Selci ne samo da su bili socijalne ptice nego im se ceo životni ciklus odvijao u astronomski velikim brojevima. Jedno njihovo gnezdilište u Viskonsinu prostiralo se na 2 hiljade kvadratnih kilometara (ceo Srem zauzima 3,5 hiljade). Izračunato je da se tamo gnezdilo 68 miliona parova. Da bi se shvatilo koliko je to, vredi uporediti sa poslednjim procenama veličina populacija u Srbiji, gde se svih 240 vrsta ptica gnezdi ukupno u oko 16 miliona parova. Kolonije su bile tako guste da je na jednom drvetu bivalo i po 100 gnezda. Pod težinom ptica lomile su se grane i padala cela stabla.
Ko je mislio da se tajna džinovskih populacija krije u velikoj plodnosti, taj će se razočarati: naprotiv, par golubova selaca imao je samo jedno jaje u pologu! Čak nisu imali ni, poput naših gugutaka, veliki broj legala godišnje – ne, samo jedno, eventualno dva! I mnoga druga svojstva tog legendarnog goluba danas su začuđujuća. Zanimljivo je, na primer, i da ta vrsta, sa nekad najvećom populacijom na svetu, uopšte nije bila rasprostranjena preko čitavog kontinenta. Celo to mnoštvo bilo se naguralo na relativno ograničen prostor oko Velikih jezera u severoistočnom delu SAD i u susednim delovima Kanade, a zimovalo je u Južnim državama. Golub selac spadao je u ptice sa malim arealom, ograničenom rasprostranjenošću u istočnim severnoameričkim hrastovim šumama. Jer, glavna hrana golubova selaca bili su žirovi (raznih hrastova i bukava). Gutali su ih cele zahvaljujući vrlo elastičnim ustima i voljci.
I dalje, skoro svaki severnoamerički predator gostio se selcima koji nisu imali nikakvu posebnu odbranu – izuzev svog broja. Poznato je da postoji korelacija između veličina populacija predatora i plena. Ali ona nije sasvim pravilna i uglavnom važi u slučajevima umerenih veličina. Međutim, kada populacija plena pređe visoku kritičnu masu, udeo smrtnosti koji izazivaju prirodni predatori postaje zanemarljiv. Izgleda da je to bila još jedna tajna uspeha golubova selaca. Dok je uspeha bilo.
Golubove selce redovno su lovili i Indijanci (Prvi Narodi) i rani doseljenici, ali sve je to bilo umereno i podnošljivo („održivo”). Onda je, u drugoj polovini 19. veka, proradio američki duh preduzetništva, efikasnosti i nezajažljivosti. Uvek je bilo lako uloviti goluba, ali niko nije lovio više nego što može da pojede za večeru, jer nije bilo frižidera.
Ljudi živog poslovnog duha, međutim, smislili su načine za pakovanje i, zahvaljujući razvoju železnice, transportovali su selce do velikih tržišta u vagonima hladnjačama (prvi put 1878). Izgledalo je da bilo koja količina golubova selaca u Americi može da se proda, samo ako se dobro organizuje lov, pakovanje i dotur do velikih i rastućih gradova. Uspostavljena je čitava industrija za masakriranje golubova. Bila je to golubija groznica u kojoj su profesionalci svakodnevno ubijali na desetine hiljada selaca. Krvavo perje vejalo je nad Amerikom. Samo iz Petoskija, Mičigen, otpremano je, pojedinih godina, po 14,8 miliona golubova mesečno. U jednom trenutku tržište mesa je ipak bilo zasićeno, pa je tuce golubova palo na svega 50 dolarskih centi. Biznis sa golubovima počeo je da se klima.
A onda su krenule da stižu i neverovatne vesti – da su se nepresušni golubovi premestili negde drugde, sad ih nešto i nema, ali će se sigurno uskoro vratiti. Dugo je američka javnost odbijala da prihvati mogućnost da toliki lov može da utiče na populaciju golubova. Da li vam to zvuči poznato?
Najveća populacija divljih ptica koja je ikad postojala, uništena je do poslednje ptice za nepunih pedesetak godina. Po jednima, poslednjeg divljeg selca skinuo je 1900. sa drveta neki četrnaestogodišnji klinac vazdušnom puškom, a po drugima to je bilo 1902. Ali još ih je bilo živih po kavezima. Marta, dugovečna golubica, uginula je poslednja u volijeri zoološkog vrta u Sinsinatiju, 1. septembra 1914. oko 13 sati. I to je bilo to – završena je jedna evoluciona linija na Zemlji.
Od tada je mnogo rečeno i napisano o tom najspektakularnijem istrebljenju jedne žive vrste u istoriji čovečanstva. Kad god se govori protiv lova, pomene se primer goluba selca. Istini za volju, nije njega uništio lov kao takav, nego ono poznato, ,,baš me briga za golubove, ako to donosi novac”.
Brzina kojom je istrebljen golub selac bez presedana je i ima svoj uzrok u ekskluzivnoj zavisnosti te vrste od velikih brojeva. Jedino u ogromnim jatima oni su mogli da odolevaju svom niskom fekunditetu, prirodnim oscilacijama populacije i prirodnim predatorima, periodičnim fluktuacijama dostupne hrane (nerodne godine) i ostalim promenljivim faktorima sredine. Samo dok, usled neracionalnog ubijanja, populacija nije spala ispod tog visokog, ali kritičnog graničnog praga. Posle je već za sve bilo kasno. Uz to, šume su se ubrzano sekle za potrebe poljoprivrede.
PESMA GOLUBA SELCA
Niste ni hiljada imali dosta, niti miliona,
Nas da izbrojite sve. Milijarde tek pravi bile su broj.
U milijardama nas je bilo, kō u preriji bizona,
Peska u moru ili kao na nebu noćnom svih zvezda roj.
Prhnemo li uvis, mi Suncu moćnom krilom smo mračili sjaj,
Dan tvorili u sumrak i nebo celo jatima punili.
Mnogo smo od Sunca tad jači bili pa nismo slutili kraj!
I nikom nije moguć izgledō svet u kojem nema nas.
A gle sad, hiljadudevetstočetrnaeste, sasvim sam tih,
Sam, ukavežen u Sinsinati-Zuu, ja gledam u vas.
Ja, golub selac, jedini na svetu, ali poslednji od svih.
[Pesmica Paula Flejsmena, sa engleskog posrbljena za ovu priliku]
Ne mogu da se oslobodim lakoće s kojom sam zatvorio onu fioku u sumornom muzeju u Tringu, a naročito zvuka njenog zabravljivanja (škljoc – zauvek) od koga sam poskočio. Taj osećaj nelagodnosti ostao je ugrađen u meni i nepogrešivo se aktivira kad god se nađem pred dilemom u kojoj je na jednom tasu očuvanje nekog živog bića. Pomaže mi i da razlikujem preduzimljivost od gramzivosti. Velike škole mogu se završiti otvaranjem i zatvaranjem pravih fioka.
Prvi put objavljeno juna 2017. u magazinu za ljubitelje divljih ptica u Srbiji Detlić br. 13 u rubrici Asesuari, koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Novi Sad.
Putovanja, sasvim lično 