Naslovna slika: Leo Reynolds: Uroborus sa lampom. Pariz 2008: Groblje Per Lašez.
Naslov treba da bude u množini – Povra(t)ci. Ali to bi bilo tako rogobatno, da sam odustao. A i inače, kažu da je odlazak uvek samo jedan. Po analogiji, i povrataka ne bi trebalo da bude više od jednog. Odnosno, da je i povratak svaki put jedan isti, jedini. Ne znam, meni su ovi moji prilično različiti, kroz vekove. I vasionu. Kroz jedan njen delić. I zato molim da se, bar za ovu priliku, smatra da je reč povratak – singulare tantum. I da se zna da pod tim govorim o sasvim različitim stvarima.
Opisujući čoveka-terenca i njegova putovanja kao iskušenja, jednom sam rekao da je on dvoživac koji zna samo za radosti povratka. Kad završi terensko putovanje – radosno se vraća kući. A onda jedva čeka da krene od kuće – da se vrati svojoj terenskoj, putničkoj prirodi.
S druge strane, ako je jedna od definicija putovanja – traganje za lepim (a vrlo sam sklon takvom određivanju tog pojma), šta je povratak? Na kraju svog prvog izveštaja iz Pize napisao sam da sam povratak u Beograd doživeo kao nepravdu. Mislim da sam želeo da kažem da je nepravedno što sam u Pizi tad mogao da ostanem samo kratko. Ili tako nešto.
Povod da izaberem temu povratka jesu sećanja na moje povratke sa zaista prvih putovanja. Zapamtio sam ih po velikom uzbuđenju. Od one vrste koja iznenadi svojom jačinom dete u prvim razredima osnovne škole. Neiskusni klinac ne samo da nema spremnu odbranu za tu silinu, nego mu je teško i da se odredi prema njoj.
I upravo su ta iskustva sa prvih putovanja i njihovih početaka i povrataka, u temeljima onog što se naziva životnim iskustvom. Vremenom, teg je postepeno prelazio na drugi tas, pa sam sve više svoja putovanja planirao i preduzimao prema prethodnim iskustvima, ponekad čak s namerom da neka iskustva ponovim. I nastavljao sam potragu za lepim, kako na polascima, tako i na završecima… Život stvara iskustva, a ta nam iskustva odmah počnu da određuju život. Koji donosi nova iskustva… Uvek ti krugovi i kolovrati raznih vrsta i oblika.
Nisu naravno sva moja putovanja bila takva. I nisu sva bila lepa, kao što ni svaki povratak nije bio prijatan. Bilo je i onih završnih operacija koje su pomalo ličile na bekstvo ili bar na improvizovano „povlačenje u neredu“ sa neprijateljske teritorije.
A godine 1999, tek što su prestale da padaju bombe, ali se dim i smrad rata još nisu razišli, putovao sam krišom u Prištinu na tajno ugovoreni sastanak sa R. B, iz jedne dalekoistočne zemlje netom pristiglim predstavnikom Uneska, u nadi da se može nešto učiniti za spas i zaštitu muzejskih zbirki na Kosovu, a zatim i za tamošnje spomenike prirode i kulture. Kambodžanac je bio užasnut opštom i svojom sopstvenom situacijom. Dobio je jednu kancelarijicu u Muzeju (u kojem su se razvile međunarodne misije, a zbirke i predmeti sa izložbe ležali u sanducima poslaganim jedan na drugom po hodnicima i holovima zgrade koju sam od pre kosovskog rata dobro poznavao).
Predstavnik Uneska na Kosovu u tom trenutku nije imao ni kompjuter, ni telefon, ni vozilo. Niti je imao bilo kakvu dokumentaciju o onome nad čime je trebalo da uspostavi nadzor. Predao sam mu izveštaje sa informacijama o oštećenjima i stepenu ugroženosti koje je skupila naša diskretna organizacija Mnemosyne, i to su bili prvi realni podaci koje je uopšte dobio. Bio je vrlo zahvalan, i pitao je može li nešto da učini za našu mini-ekipu? Da, svakako – treba da izvučemo živu glavu iz ove Prištine. Može li da nam kod Kosovo Force (KFOR) izdejstvuje eskort do nepriznate granice sa ostalom SR Jugoslavijom?
Mi smo naime došli po mraku, s ugašenim svetlima i skinutim tablicama, putevima kojima se ređe ide. Auto smo sakrili kod Rusa. Da, kod one jedinice koja je držala prištinski aerodrom, a posle i sama morala da se povuče. Išlo nam je na ruku što je Priština bila u mraku, apokaliptički razrovana i blatnjava, jer su na sve strane šikljale pokidane vodovodne cevi koje niko nije umeo ili hteo da opravi. U centru gde su bili smešteni UNMIK, misija EU i komandni deo KFOR-a, treštali su moćni dizel-motori generatora struje, famozni agregati. Ulicama su jurcali džipovi i kamioni s vojnicima, a unezvereni i uplašeni civili bežali su od njih i tiskali se po trotoarima. Pokrivenih glava i lica, ne govoreći srpski, kaljavim senkama nalik, žurno smo hodali duž sablasnih zidova okupirane Prištine.
Niko za naš put nije znao ni u Beogradu ni u Prištini, osim njega, sitnog i sasvim očajnog Kmera, istoričara egzotične istočnjačke arhitekture, bačenog u balkansko bure blata pomešanog s barutom čiji se ugašeni fitilj još dimio. A mi od njega tražimo da nam obezbedi vojnu zaštitu! Od njega koji nema ni telefon. Takvo očekivanje ga je samo još više ponizilo i zaista mu je bilo neprijatnije nego nama.
Gledao sam ga i razmišljao kako li je tom čoveku, možda je gladan, gde li je smešten? On je kao malo razmislio, tobože da razmotri našu molbu, a onda odlučno rekao da ne može da nam obezbedi pratnju. Odlično odigrano, moglo je da izgleda i kao da je on sam doneo takvu odluku, u svojstvu opunomoćenika nekog pantokratora koji o svemu brine.
Da mu se ne bih zahvaljivao na ničemu, prislonio sam dva sastavljena prsta na slepoočnicu i palcem ispalio sebi nepostojeći metak u glavu, da ironično pokažem da nam sad, kad nas je i on odbio, ne ostaje ništa drugo. Nije razumeo, ali sam tim neozbiljnim gestom bar razveselio svoju saputnicu i saborkinju koja se čak zakikotala. Posle sam razmislio i shvatio da je u stvari bilo i bolje što nismo privukli pažnju nikog u KFOR-u ni okolo njega. Zbilja sam se brinuo za povratak u slučaju da se ne izvučemo pre nego što svane. A imali smo još poslova da obavimo u toku noći…
Dešavalo se i da me loše vesti zateknu na putu, pa zbog njih prekinem putovanje i vratim se kući. Neki od tih povrataka bili su baš čudni. Jedan meni naročito dragi član porodice, jako dugo je bolovao – 13 godina. Godine 1970. bio sam pitomac Škole rezervnih oficira u kasarni preko puta Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Nedelja je, košarkašice „Crvene zvezde“ igraju u Skenderiji protiv „Bosne“. Bio sam od onih koji ne idu baš na svaku utakmicu, ali ovu nisam mogao da propustim. Lekar gostujućeg tima bio je moj školski drug V, klasičar i tek diplomirani doktor. To znači da sam s njim utakmicu imao da gledam ne s tribina, nego s klupe. Tako je i bilo, na početku.
U pauzi posle poluvremena, primetim (sa klupe) da se na tribinama preko puta pojavio jedan vojnik na dužnosti (poznaje se po kajiševima na ramenima koji pridržavaju opasač – uprtačima) i kako pogledom nekog traži. Moram da idem – rekoh drugaru V-u – onaj je došao po mene, sigurno su javili od kuće da se Maki nešto desilo! Je li taj iz tvoje škole, znaš li ga – racionalno me je pitao V? Ne znam – rekoh. I zaista sam tako mislio. Šta si ti onda, vidovnjak, vrač-pogađač – nije odustajao V?
Ja sam međutim već trčao prema vojniku, pomoćniku dežurnog na kapiji kasarne kako će se ispostaviti. Odmah mi je potvrdio da mene traži i predao mi telegram. Umrla je Maka, moja baba po majci. Sahrana je tad-i-tad. Vojnik mi reče da dozvolu može da mi da samo načelnik Škole, potpukovnik Fuad Gerzić. A on je sad kod kuće. I kaže mi adresu. Ali da je bolje da sačekam ponedeljak. I pitao je još, kako sam znao da baš mene traži kad je na tribinama sve bilo zeleno od vojnika. Vidovit sam – odgovorih. I zamislih se nad tim, oko pola sekunde.
Načelnika zatekoh u krajnje nedostojanstvenoj situaciji. Prao je svoju Škodu u nečemu što se nije jasno videlo da li su gaće ili šorc. Bio je sušta suprotnost svojoj pojavi u uniformi sa postrojena četiri voda pitomaca ispred sebe. Došao nekako mali, kao one karikature s velikom glavom na sitnom telu. Druže pukovniče, pitomac Voislav Vasić, dozvolite da se obratim – dreknuh u dahu u stavu mirno! Nije me ispravio što sam ga oslovio višim činom. Uostalom, i vreme je za unapređenje. Ispravi se, isprsi, pa se okrenu prema meni, odbacivši ponižavajuće crevo ali ostade da stoji usred bare u japankama. Zauze autoritativnu pozu namrštenih gustih obrva. Nije vredelo – i dalje su mu tanke nožice virile iz širokih nogavica šorca/gaća… Znao je to i bio je ljut. Ali ni ja nisam bio u situaciji da se radujem.
Pozivajući se na određene članove Pravila službe, objasnio mi je da ne može da mi da dozvolu za odsustvo, i detaljno mi naveo za smrtne slučajeve kojih stepena srodstva mogu da tražim odsustvo. Potpuno nepotrebno, nabrojao mi je pojedinačno sve članove porodice i srodnike za koje se ne daje dozvola, u koje je spadala i moja tad već pokojna baba. Uz njegovo dopuštenje, pozvah se na još jedan član Pravila službe, koji kaže da izuzetno …, ako proceni neophodnost …, starešina može da dozvoli.., pod uslovom… itd.
Kad smo primani u Školu rezervnih oficira, vodnik koji je komandovao našim vodom/razredom rekao nam je „Pe-eS su sve!“ Ja sam to ozbiljno shvatio i gotovo napamet naučio Pravila službe. To je zaista bila dobra crvena knjiga, logična i konzistentna – videlo se da su je generacije popravljale, dopunjavale i usavršavale. Ne samo da sam je dobro znao, već sam je i primenjivao i bio nezvanični pravni savetnik u mnogim sporovima.
Načelnik je, da ne grešim dušu, verovatno od početka bio rešio da bude velikodušan, ali mu je bila potrebna peripetija u ekspoziciji, dramska napetost, kako bi katarza bila jača. Ipak je očekivao više moljakanja, a manje pozivanja na pravila. Zato brže-bolje dodah „Ali dobrom délu zakon nije potreban, rekao je Ceo Ma.“
Potpukovnik podiže obrve, pa za svaki slučaj izjavi da on zna za mene, rekli su mu da se zalažem i da imam dobre rezultate, i dade mi potpisanu poruku i ovlašćenje dežurnom oficiru škole da mi odmah dozvoli odsustvo. Vraćao sam se te noći u Beograd sa svojim drugom i Zvezdinim ženskim timom, kao najtužnije moguće biće okruženo pobednički razdraganim devojkama. Zurio sam kroz staklo prozora pored koga je velikom brzinom promicalo crnilo ničega.
Zanimljiva su ta dvosmerna vraćanja: posle tog nevoljnog povratka u Beograd, vratio sam se vozom u Sarajevo, u svoju kasarnu, gde me je čekao nastavak vojničkog života u gradu u kome nisam bio rođen, ali sam odmalena kroz njega bar prolazio. Za Sarajevo se, a i dalje za Dubrovnik i Boku kotorsku, išlo uskotračnom prugom zvanom Ćira odnosno Ćiro. Drugim rečima, jedan od pravaca svakogodišnjih putovanja na more vodio je preko Sarajeva.
I kasnije sam redovno dolazio u Sarajevo, i poslom i radi zadovoljstva. Poslednjih godina pred ratove za jugoslovensku baštinu ili za ocepljenje, supruga i ja smo inkognito provodili novogodišnje praznike u sarajevskom Holidej-Inu. Inkognito, da bismo izbegli pregostoljubive prijatelje i poznanike iz Sarajeva.
Jednom smo nevoljno prisustvovali političkom skupu koji je držao veliki vođa svog naciona upravo u našem hotelu. Gledao sam i slušao tog čoveka i njegovu zloćudnu opijenost vlašću, slutio nesreću ali nisam mogao ni da zamislim koliko će strahota i užasa to pijanstvo doneti Sarajevu.
U prvim minutama 1991. sa svih prozora solitera oko Holidej-Ina, zapraštalo je u urnebesnim razmerama. Nije to bilo pucketanje iz pištolja i revolvera, niti šenlučenje lovačkim puškama. To je bila koncentrisana rafalna paljba automatskog ubojnog oružja, obično sa svetlećim mecima, a povremeno zaglušavana pucnjima iz težih kalibara. Slika pokrenute lavine ili lave koja se neće zaustaviti dok ne napravi pustoš. Tonska slika. Skoro pa uvertira.
Sarajevskih iskustava možda ipak najviše imam iz 1970/1971, kada sam u komadu tamo živeo osam meseci, ne samo kao pitomac vojne škole nego i kao član tamošnje civilne zajednice, okružen vrlo aktivnim ljudima i donekle uključen u izvesna javna zbivanja. Sarajevo je bilo duboko etnički podeljeno, ali istovremeno skoro potpuno složno u naporima da se te podele premošćuju.
To mi nije izgledalo kao komunistički trik lažnog bratstva-jedinstva, nego kao jedini recept za uzajamnu podnošljivost kao uslov opstanka. Time se podele nisu negirale. Uostalom, tada je izašlo „Gordo posrtanje“ Vojislava Lubarde i toliko uzdrmalo neke od mostova, da su opasno zaškripali, a nešto građe je i ispalo iz njih.
Ipak, napor da se mostovi ne ruše, nego naprotiv, da se ojačavaju i grade novi, bio je u to vreme svuda vidljiv, ponekad groteskan u pokazivanju požrtvovanja, pa i dirljiv. Ili paradoksalan. Jednom prilikom mi se pokojni Slavko Obratil iz Zemaljskog muzeja požalio na probleme koje je imao kao partijski sekretar muzejske organizacije, jedine tadašnje političko-stranačke opcije – Saveza komunista Jugoslavije. Znajući koliko je savestan i odgovoran, pitao sam ga šta mu je to trebalo, pored svih drugih poslova i obaveza koje je imao. Nisam aludirao na njegovo političko uverenje različito od moga i on je to dobro razumeo.
Rekao je da je morao da prihvati zbog „nacionalnog ključa“. Naime, u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini rotacija je bila pravilo za takve položaje, pa su se smenjivali predstavnici triju konstitutivnih naroda Muslimana, Srba i Hrvata. „Ali ti si Čeh“, začudio sam se! „Da, ali za ovu priliku sam Hrvat, jer trenutno u Muzeju nema odgovarajućih Hrvata članova partije“. Prvo mi je došlo da se nasmejem, pa da ga žalim, a na kraju mi je ostalo samo divljenje za takvu lojalnost.
Posvećenost održavanju mešovite zajednice, gajena do zanesenosti, nije imala dovoljno oslonca u snažnim državnim i civilnim institucijama. Ono što je vekovima uspevalo u Beču, nije uspelo u Sarajevu. Ljudi bez iskrene vere gradili su identitet na konfesionalnim razlikama, što je recept za izazivanje zla. S garancijom!
A tokom celog granatiranja Sarajeva 1992–1995, kada je i Zemaljski muzej bio pogođen, onaj isti češki Pseudohrvat Slavko Obratil nije nijednom izostao, dolazio je svakodnevno u Muzej zalažući za njega i svoj život. Sklonio je zbirke u podrume, brinuo o njima i sačuvao ih.
Godine 2011. vratio sam se još jednom u Sarajevo. Imao sam želju da ponovo vidim neke osobe i da stanem na neka mesta. Da zakoračim opet u Zemaljski muzej u koji sam prvi put ušao da radim 1969. Ali i da vidim Markalu i druge krvave tačke. Čak sam, sa izvesne distance, prisustvovao komemoraciji žrtvama „masakra u redu za hljeb“.
Hteo sam da tamo sebi postavim neka pitanja. Možda da saznam odgovore o onome što nisam u stanju da pitam. „Oštalo je nešto što šam morao šebi da ražjašnim…“ – rekao mi je 2007. drug i cimer-kolega S. sa Islanda, kad sam ga pitao zašto se, posle 40 godina, na nekoliko dana vratio u Beograd u kom je studirao. Zmija Οὐροβόρος stalno glođe svoj rep. To unosi svetlost u tamu.
Moja dečja nestrpljivost da posle duge vožnje železnicom, na povratku s onih prvih letovanja, stignem konačno kući – počinjala je da nalazi utehu pri prolasku kroz tri sestrinske stanice magičnih imena: ZEMUN POLJE, ZEMUN NOVI GRAD, ZEMUN! Poslednje tri stanice pred Beogradom!
Posle Zemuna voz je ulazio u jedan poduži tunel. Kada je ponovo izronio iz mraka imao sam osećaj da sam u nekom drugom svetu: kroz prozor vagona video se najlepši prizor koji se može zamisliti – panorama Beograda na vodi, silueta čarobnog grada nad Savom, uravnoteženih masa, vitkih i lakih vertikala Pobednika i Saborne crkve, pred utapanjem u Dunav na levoj, nižoj strani.
Na desno, grad polako raste, a na hrptu mu izlaze dve bodlje hotela Moskva, diže se debela kupola Skupštine i štrči crveno kube Markove crkve, kao najviša tačka na gradskom horizontu. Onda prazno, pa sasvim desno, u izmaglici, plavi se Avala, kao neka daleko izbačena kotva Grada.
I nema ničeg više na horizontu, ni Hrama, ni Beograđanke, banaka ni ovih i onih Kapija Beograda. Ničeg da kvari sklad i meru. Ne zna se kad je prizor lepši. Da li kad stižem u zoru posle mučnog noćnog putovanja, pa je Beograd crn na vatrenoj pozadini istočnog neba, ili predveče, kad je sav kao plamenom osvetljen od Sunca koje mi zalazi iza leđa.
Lokomotiva, radujući se valjda i sama povratku, pisne nekoliko puta u znak pozdrava. Uvek joj odgovori poneka od mnogobrojnih lađa i lađica koje se Savom tiskaju manevrišući u sopstvenom dimu, poput vreve na Zlatnom rogu kod Galate.
A ispred Save nema ničega. Brisani prostor samo sa linijom nasutog puta od Zemuna do Nemačkog mosta. Ne, nema ni Brankovog mosta ni Gazele, ni ostalih ćuprija. Nema ni Ce-Kaja, ni Kaplara, ni tržnih centara, uopšte ne postoji nikakav Novi Beograd! Samo su se desno skupili ostaci ratom zagađenog i napuštenog Sajmišta i levo kosturi započetih pa zastalih budućih zdanja SIV-a i hotela Jugoslavije. Stoje pusti na peskom nasutoj močvari i ne smetaju pogledu. Teško vam je to da zamislite? Mislim da mi neki od vas i ne veruju. Imam jednog brata od strica, koji ume da učini da na njegovim slikama nestaju ljudi i stvari. Možda bi on mogao da vam pomogne…
Povratkom se ne završavaju putovanja. To samo vreme počinje da teče unazad.
Zbog sećanja na dečačke povratke sve ovo i pričam. Zbog uzbuđenja lepotom koje me je gušilo i koje sam jedva kontrolisao da ne pređe u plač (jer muškarci ne plaču) i za koje nisam znao šta je ni odakle je. Kakva to može biti radost koja toliko boli? Sad znam da sam samo počinjao da grizem svoj rep.
Više o Slavku Obratilu ima u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 12, Novi Sad 2016. (str. 40–41).
Putovanja, sasvim lično 